Priče o pesmama: "Strawberry Fields Forever" i "Kashmir" - Interesantan detalj koji povezuje ove dve pesme

Ranih šezdesetih godina prošlog veka u Birmingemu, Velika Britanija,"rodio" se novi instrument - melotron - za koji možemo reći da je preteča sintisajzera.

Naime, upravo tih godina Hari Čemberlin uspeo je da materijalizuje svoju ideju na koju je došao "igrajući" se magnetofonom još sredinom četrdesetih godina, tačnije 1946.

Preporučujemo

Princip je u suštini vrlo jednostavan.

Bazu zvučnih podataka u melotronu činilo je snimanje jedne note originalnog instrumenta ili glasa na beskonačnu magnetnu traku, a taj bi se zvuk "pozivao" pritiskanjem određene dirke na klavijaturi melotrona.

U to vreme, tako nešto je bilo revolucionarno do te mere, da je slušaocima izgledalo da taj ton i nije ovozemaljski.

Naravno, rok muzičari su odmah shvatili šta bi upotreba ovog instrumenta mogla doneti celokupnoj "boji" njihovog zvuka.

Podugačka je lista izvođača koji su koristili melotron, pa ću pomenuti samo neke:

Moody Blues, Rick Wakeman, Nice, Genesis, King Crimson, Gentle Giant...

Ipak ovde bih izdvojio dve grupe, odnosno dve kompozicije u kojima je upotreba melotrona dovedena do savršenstva.

Na prvom mestu "Strawberry Fields Forever" grupe The Beatles, gde je uloga ovog instrumenta prosto magična, mistična, kako god.

Bitlsi su u uvodu ovog ostvarenja melotron koristili kao klavijaturu, a ne kao flautu, što je u stvari njegov izvorni, originalni zvuk u ovoj pesmi.

Na taj način genijalno je podvučena sama poruka pesme - da smo slepi za sopstveno stanje u kome se nalazimo i da prečesto od drveta ne vidimo šumu.

Naravno, producentska genijalnost Džordža Martina, je ovde došla do punog izražaja.

Osmislio je pesmu kao sintezu dva odvojena dela, sa različitom instrumentalizacijom u različitom tempu, ali je sve to na jedan maestralan način uspeo da sklopi u jedinstvenu celinu, a da pritom slušalac ipak "plovi" u dva paralelna sveta - u pop i psihodeličnom.

Čisto remek-delo "petog bitlsa".

Druga kompozicija je "Kashmir" grupe Led Zeppelin, što je ostvarenje Pejdža i ekipe gotovo bez premca.

I ovde je kao u "Strawberry Fields" aranžman zaista veličanstven.

Muzika je inspirisana jednim razgovorom između Vilijama Barouza i Pejdža, u kojem je Barouz pokušavao da ubedi gitaristu da se pozabavi starim marokanskim folklorom.

Tekst je romansirana Plantova uspomena na jedno putovanje upriličeno još 1973. godine.

Bio je to jako dug i opasan put kroz Zapadnu Saharu kojim je pevač prošao.

Ako znamo da Kašmir pokrajina koja se nalazi između Indije i Pakistana, a ne u Maroku, shvatamo da je Plant na taj način prevazišao samo puka sećanja i uspomene.

Foto: Profimedia/Don EMMERT/AFP

Naziv pesme je tako postao poput nekakvog obećanja, nečeg što donosi nadu.

Čitav aranžman je fokusiran na čudnom, gotovo uznemirujućem, duplom ritmu. "Bonzo" (čitaj: Džon Bonam) svira u četvoročetvrtinskom taktu, a ostali u tročetvrtinskom. Ako pažljivo slušate kompoziciju primetićete da se ta dva ritma susreću na svaka tri takta bubnja i na svaka četiri takta celine. Melotron i violine, koje nose izvorni zvuk u ovoj kompoziciji, okrenuti su jedni drugim, dok su klavijature postavljene potpuno suprotno - kao svojevrsna refleksija, poput odbijenog zraka od ogledala.

Istovremeno, pevač i melotron su u "zagrljaju".

Oni putuju, traže i žele ono što je jedinstveno.

Šta drugo reći izuzev - božansko dela osvedočenih majstora.

Zato ova muzika i jeste čarobna i na najvišem mogućem nivou, a godine u kojima je nastajala, po svemu sudeći neponovljive.

(Telegraf.rs)