Ovo su najbolje domaće rock pesme iz 2022. godine, po našem izboru

Na kraju smo ove kalendarske godine, pa ću ovom prilikom pokušati da navedem bar nekoliko albuma, odnosno kompozicija, koje su na mene ostavile poseban utisak, a objavljene su tokom 2022. Kako sam i sam "stara garda", odlučio sam da se fokusiram na izvođače koji su svoju karijeru započeli još za vreme nekadašnje Jugoslavije, a diskografski su još uvek aktivni, što je svakako podatak vredan svake pažnje. Odabrao sam tri kompozcije: "Hodač po žici", dueta Vlada i Bajka, "Nisam ti baš sve rekao" Srđana Marjanovića i "Don't Believe" Zlatka Manojlovića, alias Zeda Mičela.

Onima koji su u protekloj godini čitali moje tekstove, komentarisali ih, pa samim tim me i podržavali, upućujem zahvalnost i najbolje želje za godinu koja je pred nama, uz poruku da tragaju za mestima gde ljubav stanuje. Možda su takva mesta upravo tu pored vas, možda je to pesma koju do sada niste čuli, možda su to osobe koje ste zapostavili, možda su to gradovi i predeli koje još uvek niste posetili, možda... Snovi su ponekad neuhvatljivi, neprimetni, umeju se ostvariti na neke nama nerazumljive načine.

Preporučujemo

Osvrnite se oko sebe jer možda upravo sanjate svoj najlepši san, a da toga i niste svesni.

Srećno!

VLADA I BAJKA - "HODAČ PO ŽICI" (PGP RTS)

Uvek sam govorio da su Vlada i Bajka čarobni beogradski mangupi, otelotvorenje onog Beograda kakav nažalost polako ali sigurno nestaje. Samim tim što su u tadašnju prestonicu prvi doneli dah akustičarske scene, već su učinili mnogo, jer će taj muzički pravac u glavnom gradu ubrzo nabujati do te mere da će postati najkvalitetniji u ondašnjoj državi, iznedrivši nekoliko grupa i izvođača koji su ostavili značajan trag u celokupnom istorijatu domaće rokenrol muzike. Vlada i Bajka se nikada nisu gurali u prve redove, a to im nije bilo ni potrebno. Umesto njih govorile su njihove pesme koje su slavile ljubav, slavile život i prijateljstva, a čini se da smo negde usput u opštem metežu ovih modernih zbivanja upravo to i izgubili ili pohranili u ono najdublje "ja", jer eto, kome je to danas uopšte i važno. Zbog toga sam sa radošću dočekao njihov album "Hodač po žici", znao sam da će to biti mesto gde "ljubav stanuje", a čini se da nam je to u ovom vremenu potrebnije više nego ikada pre:

"I dok pesma se rađa kroz savršen štim,

Ja žongliram vešto sa notama tim,

Dajem sve za lepotu, ljubav treba mi sad

Jer samo dok volim ja ostaću mlad."

("Hodač po žici")

To je taj večni eliksir maldosti koji ispijaju Vlada i Bajka, a kroz njihove pesme i mi. Pa iako je ovo tek drugi njihov studijski album (ako ne računamo onaj kasetni "Vlada i Bajka i sedam veličanstvenih" na kome su uglavnom live snimci, ali i najlepša posveta Beogradu po mišljenju autora ovog teksta), neke pesme odišu večnošću, jer šta je ljubav, nego večnost sama.

Kada su i poslednji meseci ove godine već bili na izmaku, od Bajke (Vladimir Balaban) sam dobio zbirku pesama "Da li veruješ" koju sam ko zna koliko puta do sada pročitao. Pa iako nisam neko ko se može pohvaliti viškom slobodnog vremena, postoje neke stanice na kojima se naprosto mora izaći iz svakodnevnice, a jedna od njih je Bajkina knjiga "Da li veruješ".

Da, verujem, i zbog toga i "izlazim" i hodam tim stranicama tragajući za svim onim snovima koje je ova moderna svakodnevnica bacila, a Bajka vredno sakupio.

Verujem, jer snovi ne mogu ostariti.

Verujem, jer druge snove i nemam.

SRĐAN MARJANOVIĆ - "SVE MOJE PESME SU O TEBI" (Jugoton)

Sa Srđanom Marjanovićem sam, na moju radost, sarađivao više puta i ono što sam odmah primetio jeste da je Srki čovek od akcije, neko ko voli da rešava stvari jednostavno i brzo. Uostalom, oduvek je voleo brze automobile i uopšte, onu drugačiju, nesvakidašnju magiju života koju ne mogu svi ni pronaći ni uhvatiti. Ipak, možda je najvažnije da se ispod svega toga krije jedna duboko emotivna osoba što se ponajbolje oslikava kroz njegove pesme, koje evo već godinama lepršaju tu negde oko nas, nenametljive a ipak prisutne, usporene a opet snažne, sa pečatom autora koji potpuno vlada svojim zamislima i idejama.

Srđan je majstor da one svakodnevne, za mnoge obične, neprimetne stvari, pretoči u divne, nadasve osećajne priče i pesme koje nas podsećaju na ono što svi znamo ali prečesto zaboravljamo - a to je da se naš svakodnevni život sastoji od sitnica, od pažnje naših najbližih, preko onih sa kojima sarađujemo, pa sve do onih slučajnih susreta, odnosno svega onog što naše živote boji tugom ili srećom, nadom ili strahom, prazninom ili ispunjenošću. Sve to sam negde i iščekivao da ću čuti kada sam dobio Srđanov album "Sve moje pesme su o tebi". Pa ipak, ovoga puta pesme na ovom ostvarenju nose i jednu sasvim posebnu težinu - posvećene su, kako se i iz samog naslova može naslutiti, a autor je to i naglasio na samom omotu, njegovoj Bikici, supruzi koja je nažalost preminula:

"Svaki dan sam

pio kafu sa tobom

Svako jutro kuva

onaj na koga je red

Poljubac je tvoj

prekidao san moj...

Kad se setim svega

Ništa važno nije.

Pitaju me sa kim

sada kafu pijem?

Ja im kažem

Pijem sa Srkijem."

("Kafa")

U ovim pesmama nećete pronaći samo nežne gitare, setne melodije i priče koje se svakom od nas mogu dogoditi, što smo već navikli kada je Srđanov opus u pitanju. Ovog puta pred nama je on rasprostro svoju dušu i pokazao nam nešto što svako od nas pokušava da potisne duboko u sebe, da zakopa na mesto koje se više ne može pronaći, a što je nažalost neminovan pratilac svih nas - prolaznost. Takvom temom može se baviti samo zreo autor, jer nijedna mladost to ne priznaje i to je dobro, ali kada dođu godine da se svode računi, shvatimo da smo možda neke od njih uludo potrošili ili da smo obraćali pažnju na nešto što je suštinski nebitno. No dobro, ljudski je grešiti, ali je najvažnije iz svojih greški učiti:

"Pitaš me

Zašto su mi oči vlažne stari moj?

Zašto tužne pesme pišem

i nikad ne pričam o njoj?

Šale zbijaš,

da se smejem i radujem

tražiš ti.

Ali dažbe,

ja sam tamna noć

i to znaju svi.

A nisam ti baš sve rekao

dobri brate moj.

Tražio sam lepšu!

Tražio sam mlađu!

Okean bih sad popio

samo da se ona vrati..."

Ovo su stihovi iz kompozicije "Nisam ti baš sve rekao" koju bih, ako već moram, izdvojio sa Srđanovog albuma. Inače, interesantno je da ova kompozicija prati njegovu istoimenu knjigu (treću po redu), koju je izdavačka kuća Nova poetika objavila 2020. godine. U kompozciji je gostovao majstor saksofona Jovan Maljoković, dok je aranžman uradio Duda Bezuha. Takođe, na samom snimanju učestvovao je i Srđanov stari saradnik, klavijaturista Bane Zarin.

Dok sam slušao ove pesme, zavaljen u fotelju i zagledan u jednu tačku, pomislio bih kako ona "stara škola" koju sam pomenuo u samom uvodu ovih prikaza ima još uvek i te kako šta da kaže i radujem se da je tako. Ove pesme nemaju "silikone" i "drečavu šminku", prirodne su, govore o svakidašnjim stvarima koje nam životni slalomi donose, pa iako su obojene svojevrsnom tugom i setom, ujedno nose i snažnu poruku ljubavi, koja glasi - okrenite se oko sebe, zagrlite svoje najdraže, ionako sve nezaustavljivo prolazi. Vreme... vreme je ono što nas na kraju uvek prevari.

ZED MITCHELL - "HA, HA, HA, HA..." (Jugoton Croatia Records))

Verujem da ima dosta onih kojima nije poznato da Zlatko Manojlović već dugo godina uspešno gradi svoju karijeru u Nemačkoj pod pseudonimom Zed Mičel gde je ostvario značajne uspehe kao studijski muzičar, a u diskografiju ubeležio osam studijskih i jedan live album. Pa iako iza sebe ima zavidnu karijeru i respektabilnu diskografiju, Zlatko nije od onih koji se po svaku cenu povinuju tržištu, već svoj kreativne sposobnosti mudro koristi tragajući pre svega za onim uzvišenim u umetnosti.

Možda je te njegove principe publika nekada manje a nekada više prihvatala, ali njemu je to kako su godine prolazile, bilo sve manje važno. Shvativši da je talenat koliko dar toliko i odgovornost, okreće se sebi i svojim unutrašnjim porivima, preispitujući svoje mogućnosti a samim tim i dajući sebi šansu da se menja, što je svakako ključ koji svaki istinski umetnik treba i mora da razume. Nedavno se u izdanju Croatia Records pojavio Zlatkov album "Ha, Ha, Ha, Ha..." sa muzičkom potkom kojoj se on poslednjih decenija vrlo rado vraća - a to je bluz, na kome mu je, kao što je to bio slučaj i prethodnih godina, najvažniji saradnik njegov sin Todor Manojlović. Kako treba da odaberem jednu pesmu sa albuma, odlučio sam se za "Don't Believe" u kojoj  Zlatko jasno ocrtava odnos prema spoljašnjem svetu, a samim tim i umetnosti, kao njegovoj neraskidivoj celini:

"Don't belive in anything they say,

Don't buy their lies

Plastic smile and soul for sale

Don't belive in anything they say

Don't believe in soul for sale

You can read the lie their eyes

Don't believe in soul for sale

They offer you a paradise

But you won't get anything

No future for you child

No better times for us

Don't belive in anything they say

Don't belive in anything they say

Promises and fairy tales

Heart of money and no shame

Plastic smile and soul for sale

Don't belive in anything they say

Don't belive in anything they say

They carry out their orders

They don't trust in you, they don't trust in me

Don't belive in anything they say."

Koliko je laž ukorenjena u današnjici, jasno je sasvim, problem je jedino što se mnogi prave da to ne vide. U tom smislu odgovornost koju nosi svaki istinski umetnik ogromna je, jer neko je rekao da biti umetnik znači verovati u život, a ima li išta važnije od toga?

"Uvek sam govorio iz srca, a to podrazumeva da govorim istinu", rekao je Zlatko u intervjuu koji sam upriličio s njim aprila meseca ove godine.

Mislim da nam je istina danas potrebnija nego ikada pre.

(Telegraf.rs)