Istinita priča o orkestru sa Titanika, nesuđenoj ljubavi i violini koja je pronađena nakon potonuća

Od svih instrumenata na svetu, violine i drugi gudački su često poznati po svojoj dugovečnosti, sa vekovima starim kreacijama italijanskih majstora, Amati i Stradivarija, koje se i danas se prodaju za milione dolara.

Međutim, malo koja može da se takmiči sa violinom Titanika – instrumentom na kome je svirano u aprilu 1912. godine, kada je brod Titanik potonuo u severni Atlantski okean nakon fatalnog sudara sa santom leda.

Preporučujemo

Danas se violina čuva u muzeju Titanik u Tenesiju, kao jedan od artefakata sa broda.

Ali priča o tome kako je tamo dospela nije baš tako jednostavna...

Sada čuvena violina napravljena je u Nemačkoj 1910. godine, a poklonjena je Volasu Hartliju iz Кolna, Lankašir, kao veridbeni poklon od njegove nove verenice Marije Robinson. Natpis na repu instrumenta glasio je: „Za Volasa, povodom naše veridbe, od Marije“.

Volas Hartli / Izvor: Wikipedia

Zaljubljeni par se verovatno sreo u Lidsu, gde je Hartli svirao kao muzičar u raznim institucijama širom grada. Pošto je prethodno radio na Kraljevskom poštanskom brodu (RMS) Mauretanija, Hartli je kontaktiran neposredno pre nego što je RMS Titanic otputovao iz Sauthemptona na svoje prvo putovanje, sa zahtevom da bude njihov vođa benda.

Hartli je oklevao da napusti svoju verenicu, ali na kraju pristao da se pridruži transatlantskom putovanju, nadajući se da će osigurati buduće poslove i nove kontakte do svog  venčanja u junu.

Sudbina je htela da se venčanje nikada ne dogodi. Četiri dana nakon polaska, Titanik je udario u santu leda u severnom Atlantskom okeanu i potonuo 15. aprila 1912. godine, ponevši sa sobom više od 1.500 putnika i članova posade - uključujući Hartlija.

Foto: Wikipedia/F.G.O. Stuart

U sceni koji je postala poznata filmom Titanik iz 1997, osam muzičara na brodu je uporno sviralo usred haosa, dok su žene, deca i putnici prve klase žurno ukrcavani na čamce za spasavanje.

Pri maksimalnom kapacitetu, čamci za spasavanje jedva da su imali mesta za polovinu ljudi na brodu, a kako su drveni čamci odlazili sa još slobodnim sedištima, ubrzo je postalo jasno da mnogi putnici broda koji brzo tone neće biti spaseni .

Кao što je bilo njegovo zaduženje, vođa benda Volas H. Hartli je okupio svojih sedam kolega da sviraju i pokušaju da smire pandemonijum i strahove ljudi. Preživeli sa broda izveštavaju da je bend svirao optimističnu muziku, uključujući ragtajm i popularne pesme s kraja 19. i početka 20. veka.

Jedan od  mitova koji okružuju Titanik i njegovu istorijsku sudbinu je da je bend u svojim poslednjim trenucima svirao himnu "Nearer, My God, to Thee" (Bliže, Bože moj, Tebi). Neki izveštaji osporavaju ovo, tvrdeći da su muzičari poslednji put svirali valcer Arčibalda Džojsa, „Dream of Autumn“, a onda napustili svoje instrumente.

Hartlijev otac, Albion, bio je horovođa u metodističkoj crkvi u rodnom gradu porodice i upoznao je pastvu sa himnom „Bliže, Bože moj, Tebi“.

Hartli je takođe rekao bivšem kolegi na Mauretaniji da će, ako se ikada nađe na brodu koji tone, himna biti jedno od dva dela koja će svirati u svojim poslednjim trenucima – jezivo nagoveštaj događaja koji je usledio.

Samo tri tela muzičara su izvučena iz olupine, a Hartlijevo je bilo među njima. Detaljan inventar dokumentuje lične stvari koje su pronađene kod njega, uključujući zlatno nalivpero i srebrnu kutiju šibica, na kojima su urezani njegovi inicijali, kao i dijamantski prsten u obliku solitera.

Uprkos nekim izveštajima koji govore suprotno, nema dokaza da je njegova violina pronađena privezana za njegove grudi. Znamo, međutim, da jeste pronađena, zajedno sa torbom na kojoj su utisnutim Hartlijevi inicijali, kao što nagoveštava i transkript telegrama Marije Robinson pokrajinskom sekretaru Nove Škotske u kome se navodi: „Molim Vas da prenesete moju zahvalnost od srca svima koji su omogućili povratak violine mog pokojnog verenika".

Foto: Shutterstock

Кada je Robinsonova umrla 1939. godine, njena sestra je dala violinu Bridlingtonskoj armiji spasa, koja ju je predala jednom učitelju violine. Nastavnik ju je prosledio dalje, a 2004. ponovo je otkrivena na tavanu u Velikoj Britaniji.

Skeptici su u početku odbijali da veruju da bi to mogao biti autentičan predmet, pretpostavljajući da bi violina bila toliko oštećena od vode da jednostavno nije mogla da preživi.

Međutim, nakon devet godina prikupljanja dokaza i forenzičke analize, uključujući CT skeniranje i sertifikat Gemološkog udruženja Velike Britanije, potvrđeno je da je to, u stvari, violina koju je Volas Hartli svirao na RMS Titaniku.

Foto: Wikipedia/Poliphilo

Forenzičari su potvrdili da gravura na repu „odgovara onima napravljenim 1910. godine” i da se „naslage korozije na instrumentu smatraju kompatibilnim sa potopom u morskoj vodi”.

Godine 2013. violinu su prodali na aukciji u Viltširu za 900.000 funti (oko 1,135 miliona danas), što je rekordna cifra za suvenire sa Titanika. Prethodni rekord je bio 220.000 funti plaćenih 2011. za plan broda koji je korišćen za istragu o njegovom nestanku.

Violina je nepopravljivo oštećena i nije upotrebljiva za sviranje, sa dve velike pukotine koje je izazvala voda i samo dve preostale žice. Njeni sadašnji vlasnici su nepoznati, ali se veruje da su Britanci.

Što se Hartlija tiče, on je sahranjen u svom rodnom gradu Кolnu u Lankaširu. Sahrani je prisustvovalo preko 20.000 ljudi, a svirana je i himna koja će uvek biti povezana sa njim - „Bliže, Bože moj, Tebi“.

Na njegovom nadgrobnom spomeniku nalazi se natpis početnih nota himne, iznad violine isklesane u kamenu.

(Telegraf.rs/Classic FM)