Nikola Čuturilo Čutura: Uspesi i padovi su sporedne stvari, blagodet je kad radiš ono što voliš

Nikola Čuturilo Čutura je tokom svoje karijere prošao kroz nekoliko bendova, ali prava odskočna daska za njega dogodila se 1984. godine kada je postao član Riblje Čorbe, sa kojom snima četiri studijska albuma. Nakon odlaska iz benda počinje graditi svoju solo karijeru koju, nakon evidentnih uspeha, naglo prekidaju ratna dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije, pa on početkom devdesetih odlazi u London.

Iza Čuture je danas ogromno i raznovrsno iskustvo, pa je i razgovor sa njim svakako zanimljiv i prepun malo poznatih detalja, a koje možete pronaći u ovom tekstu. Od početničkih dodira sa instrumentom i prvih bendova, preko pikanterija u vezi nastanka nekih od najvećih hitova Riblje čorbe, onoga što se dešavalo u Londonu, do njegovog poslednjeg autorskog albuma "Art depo", koji je ovih dana upravo krenuo da promoviše.

Preporučujemo

• Rođen si 1962. godine u Banatskom Karlovcu. Koliko si dugo tu živeo, kada si došao u Beograd?

U Beograd sam prešao '73. znači kada sam imao jedanaest godina, ali pritom sam i taj prethodni period zapravo pola vremena provodio u Beogradu, majka mi je Beograđanka, pa sam i za zimski i za letnji raspust dolazio kod babe, tako da se može reći da sam do 11-12 godine živeo paralelno i u Karlovcu i u Beogradu, ali definitivni prelazak je bio te '73. godine.

• Ako se vratiš unazad, kakva su tvoja sećanja na početne susrete sa instrumentom?

Ne mogu da se setim, možda su mi roditelji nekada i rekli razlog, zašto smo mi tada u Banatskom Karlovcu imali u stanu klavir. U to vreme to je bila mnogo lepa varošica, koja je imala sedam-osam hiljada stanovnika, takođe je imala i neke stambene zgrade, znači to nije bilo klasično banatsko selo, već bi možda mogli reći da je to bilo industrijsko selo koje se razvijalo posle Drugog svetskog rata, jer su tu dolazili doseljenici. Nakon rata to selo je ostalo bez stanovnika jer je do tada bilo stoprocentno naseljeno Nemcima i zvalo se Kalrsdorf. Potom su tu uglavnom naseljeni ljudi iz okoline Užica i Bajine Bašte, a u to vreme tu su bila i dva ogromna preduzeća, pa se zapravo oko njih gradilo selo. Kao što rekoh, ne mogu da se sa sigurnošću setim odakle klavir kod nas, ali ja od kada znam za sebe, u našem stanu je bio jedan Bosendorfer klavir. Nije mi bilo jasno ni kako je "ušao" unutra jer je stan bio na drugom spratu. Po logici stvari i mene su, nakon moje sestre, upisali u muzičku školu i to je praktično bio prvi kontakt sa instrumentom bilo koje vrste i muzikom kao takvom. Moram da priznam da nisam bio najsrećniji na svetu činjenicom treba da sviram klavir, mnogo mi je bilo bliže da jurcam okolo za loptom sa drugarima, ali sam ipak nekako završavao te razrede. S obzirom da je Karlovac relativno blizu rumunske granice, često smo išli u Temišvar, pa se između ostalih stvari u jednom trenutku tu našla i gitara koju su moji roditelji kupili, onako neka "krdžava", više se i ne sećam tačno. Moja sestra je bila starija šest godina od mene, a u to vreme svi su svirali, svaki razred je imao nekog ko je svirao, ti se toga dobro sećaš, govorim o njenoj generaciji, a kasnije će biti slično i kod mene. Ona je dovodila te svoje drugare kući, a neki od njih b i uzeli gitaru i svirali. Gledao sam to i što je interesantno, školovao sam se za klavir, završio nižu muzičku i krenuo u srednju, a gitaru sam negde od jedanaeste godine usput učio i sam "skidao" pesme, tako da sam što se toga tiče potpuno samouk. Ti drugari moje sestre su mahom svirali Bitlse i sličan repertoar toga vremena. Kod kuće smo takođe imali nekoliko ploča, sećam se grupe Mango Džeri koja je tu nekako zalutala, a tu su bili i Pletersi, Bitlsi... Uglavnom, to su neki počeci vezani za instrumente pa i za gitaru.

Foto: Brian Rašić

• Kada si došao u Beograd, prvi bend u kome si svirao bio je Kredit iz koga kasnije nastaju Laki pingvini.

Da, prvi bend se tako zvao, ja sam tada bio možda osmi razred ili prvi srednje. Iz tog benda, što je pomalo čudno, kasnije će dva drugara, a to su Miloš Mića Bubalo i Časlav Stanković, napraviti Lake pingvine, a pevač Igor Popović će formirati Džakartu, ja sam takođe otišao nekim svojim putem, tako da je taj dečački bend iznedrio nekoliko grupa koje su ostavile značajan trag. Grupa Kredit je kratko trajala, a potom smo Igor Popović i ja napravili grupu Paviljon, to je bila možda '78. godina, pa smo preko oglasa došli do klavijaturiste i bubnjara. To je bilo jako interesantno, jer nam se na oglas javio tada četrnaestogodišnji Saša Lokner a bubnjar je bio Slobodan Jurišić koji će posle svirati sa Yu grupom, sa Mama Koko, Dejanom Cukićem, čudno su nam se putevi ukrštali. Zapravo suština je da što se Beograda tiče, postojala su neka dva mesta gde smo se mi skupljali na svakom koncertu, a to je Dom omladine i kasnije SKC i svi smo se poznavali. Znao sam sve moje vršnjake, ili one sličnih godina iz svih krajeva grada, a to je period kada nema mobilne telefonije, nikakvih platformi ni društvenih mreža, mi smo sve to radili uživo.

• Svirao si u grupi Bicikl koju je predvodio Jovan Stoiljković, on će kasnije napisati neke pesme koje će postati veliki hitovi. Sa njima si snimio singl na kome su pesme "Palanačka hronika" i "Dečija pesma", da li je to bilo tvoje prvo studijsko iskustvo?

To je moje prvo studijsko iskustvo i zapravo prvi zabeleženi rad, prvi vinil. Tu je svirao i Slobo Jurišić sa kojim sam prethodno svirao u Paviljonu, a kasnije je na albumu koji smo snimali, zatim i Čeda Petrović, bubnjar koji će potom svirati u grupi Gordi. To je kao neko porodično stablo, neprestano smo se pozicionirali, družili, nalazili zajedničke interese u muzici kada je ukus u pitanju. Još sam bio u gimnaziji kada je objavljen taj singl grupe Bicikl.

• Pomenuo si album, ali koliko znam ta ploča nije objavljena?

Ovo će ti biti interesantno. Dakle, mi smo negde '81.-'82. godine snimili taj album koji nikada nije objavljen, to je bilo baš u vreme mog odlaska u vojsku, svirao sam na njemu i pre i posle vojske i baš pre neki dan mi je Jova rekao da je taj materijal masterizovan i da će ga objaviti, što mi je jako drago. Ja nemam te snimke, a teško da uopšte mogu i da se setim šta sam tu svirao, a svakako bi bilo interesantno da to čujem.

Foto: Brian Rašić

• Interesantno je da si bio i u jednoj postavi legendarnih Silueta.

To je jedno dragoceno iskustvo, učenje posla. U to vreme Zoran (Miščević, op. autora) je imao mlađi bend i dosta smo svirali, uglavnom po Vojvodini. Stariji se svakako sećaju da je Vojvodina u to vreme bila meka što se tiče svirki, u svakom selu je moglo da se svira, u svakom Domu kulture povodom tih njihovih čuvenih socijalističkih slava.

• Slave, igranke i slično. Kako se sećaš Miščevića?

Zorana? On je tada imao blizu četrdeset godina, ali meni je izgledao kao da ima hiljadu, jer sam ja imao tek devetnaest-dvadeset. Mogu da kažem da je bio izvanredno dobar kolega i voleo je da uvodi mlade u posao. Sećam ga se po dobru. On je tada bio u periodu kada već dugo već dugo nije pio, a svi znamo da je imao problema s tim i bilo mi je simpatično da neko ko ima takvo iskustvo iza sebe, bude tako rigidan spram nas mladih:

-Nemojte da pijete alkohol, vi ne znate šta sve može da vam se dogodi ako ga konzumirate.

-Zašto ste toliko pili?"- uvek bi pitao. (smeh)

Bio je kao neki roditelj, kao da nam je bio ćale, ali sva moja sećanja na njega su pozitivna, a bio je impresivan i u tom periodu, imao je taj neki svoj gard. Malo je frontmena bilo kod nas, bilo je instrumentalista, a frontmena nije bilo puno, ali on je svakako bio onaj pravi. Kada uzme mikrofon pozornica je njegova, on je naprosto to imao u sebi.

• Ako album grupe Bicikl još uvek nije objavljen, LP grupe Zamba pod nazivom "Udarac nisko", sa kojom si takođe radio jeste, i to je tvoja prva LP ploča.

Tako je, to se događa nakon mog povratka iz vojske negde krajem '82. godine. Brzo su se tada stvari događale. Inače, ja sam imao sreću da sam i u vojsci svirao a sve zahvaljujući nekim neverovatnim kontaktima, jer sam u Kosovskoj Mitrovici upoznao gitaristu čije je ime Nedžat Maculja.

• Upoznao sam ga, on je svirao u Yu grupi.

Da, album "Među zvezdama" koju su objavili '77.- '78. tako nekako. On mi je jako pomogao, ne znam zašto, verovatno jer je takav čovek. Poznavao je komadanta garnizona i ja sam vrlo brzo ušao u vojnički orkestar, on mi je to sredio, a s obzirom da je tada svirao u revijskom otkestru u Prištini, dešavalo se da bude sprečen da sa svojim bendom svira u Mitrovici u klubu-restoranu "Topolica", pa sam ga ja tu menjao. Tu sam upoznao i Snežanu Mišković (Snežana Mišković Viktorija, op. autora) koja je tada pevala u tom bendu, ona je iz okoline Mitrovice.

• Kako se zvala ta grupa?

Ne mogu da se setim ali znam da je bubnjeve svirao Lapo koji je tamo bio legenda, posle mi je Dragan Micić, bubnjar YU grupe u periodu albuma "Među zvezdama", pričao da je Lapo bubnjarska legenda dole na Kosovu i što je takođe interesantno svi su mi tada pričali o legendarnom Petru Rakiću, džez gitaristi, koji je od nas bio stariji, a koga sam pre dve godine upoznao na GODUM-u, jer mu je Džez udruženje dodelilo povelju, tako da je to sve isprepletano. Uglavnom, 1982. godine formirana je grupa Zamba u kojoj je bio pokojni Bogdan Dragović, inače basista grupe Zana, a takođe i gitarista Aleksandar Futa Radulović, koji je u to vreme takođe svirao u Zani jer je menjao Igora Jovanovića koji je bio u vojsci. Pored njih dvojice i mene, u Zambi je bio i bubnjar Predrag Bata Jakovljević, "ložili" smo se na Tin Lizi, na taj nekakav power pop, uslovno rečeno.

• Na dualitet gitara.

Tako je, svirali smo puno unisonih gitara i inetervala i taj album je negde krajem '82. ili početkom '83. godine objavio Jugoton. Marina Tucaković je naravno tu kumovala i oko naziva benda i koliko je to bila Bogdanova i Futina, toliko je bila i njena ideja, a nakon izlaska albuma svirali smo jednu veliku letnju turneju po radnim akcijama. (smeh) Današnjim pratiocima muzike taj pojam je verovatno i nepoznat, a ti se vrlo dobro sećaš da su angažovani bendovi za svirke po radnim akcijama. Išli smo kombijem, znači Zamba i grupa Tunel Vlade Džeta i Ljube Ninkovića, odsvirali smo nekih dvadeset i kusur svirki, nakon čega sam ubrzo izašao iz grupe i te '83. godine svirao turneju...

• Sa Električnim orgazmom.

To je bila turneja "Kako bubanj kaže".

• Na albumu Zambe još uvek nemaš svojih kompozicija?

Nemam! Autorski nemam ništa.

• Tu je bio dominantan Bogdan Dragović i naravno tandem Futa i Marina.

Bogdan je skoro sve napisao za album "Udarac nisko", mislim da je jednu ili dve pesme potpisao Futa, a Marina sve tekstove. Da budem iskren, ja tada još uvek nisam autorski razmišljao, kasnije me je u tom smislu ohrabrio Bora Đorđević.

• Posle turneje sa Orgazmom, ti '84. godine postaješ član Riblje Čorbe, sad svi kažu da si zamenio Bajagu, ali u grupu je nakon odlaska Bajage na kratko došao Zoran Dašić Daša.

Pa dobro, kako god da se sad tumači, ja bih rekao da sam zamenio Bajagu jer Daša nije odsvirao ni jedan koncert, bio je tu koliko znam na nekoliko proba, ali to nešto nije išlo ili šta god već i on je odmah izašao iz grupe, pa su potom stigli do mene. Opet kažem, to je vreme bez mobilne telefonije, a ja tada nisam čak imao ni fiksni telefon, ali to je ljudima danas teško objasniti. Ja sam već uveliko ušao u Čorbu kada je jedan komšija pristao na mogućnost da taj njegov broj "podeli" sa mnom, to su bili oni čuveni "dvojnici".

• Da, znam. Recimo kada taj drugi podigne slušalicu, ti faktički budeš odesčen.

Budeš "mrtav" i obratno. (smeh) Ma to je bio cirkus. Pre toga srećom, imao sam dragu komšinicu, gospođu Simku koja imala telefon, a njen zid se naslanjao na zid moje sobe, pa smo imali "šifre". Pozovu nju ona lupa u zid, daje mi znak da je poziv za mene, ja potom istrčim, ma to je bilo stvarno smešno. Uglavnom, istina je da sam došao u Čorbu jer smo se poznavali. Dok sam bio u Zambi jedno dva ili tri puta smo bili njihova predgrupa, čak smo svirali u Nišu i doček Nove '84. godine zajedno.

• Kako si primio taj poziv iz Čorbe, oni su tada bili zaista veliki bend, verujem da ti je to baš prijalo?

Kako da ne. Da budem iskren, moje tadašnja ambicije su uglavnom bile vezane za instrument, što znači da mi je bilo potrebno da negde sviram, pa sam iz tog razloga u mladosti i prošarao taj jedan broj bendova, čak se Pera Janjatović u jednom trenutku našalio pa je negde za mene napisao da sam "rent a gitarista". (smeh)

• Da, u YU rok enciklopediji.

Miša Aleksić me je doveo u Čorbu, tako što me je kontaktirao preko Bate Jakovljevića, sa kojim sam svirao u Zambi jer kao što sam rekao, nisam imao telefon. Vrlo brzo smo se dogovorili i već u naredna dva dana sam bio u prostorijama Doma omladine gde su oni vežbali. Sećam se, Bora uopšte nije bio tu, a mi smo krenuli da uvežbavamo nekih par stvari koje su oni planirali za novi album. Džindžer je zamenio Rajka i već smo radili na pesmi "Pogledaj dom svoj anđele", mislim da ovo nigde nisam rekao, ali ta pesma je tada bila u formi regea. (smeh) To nam je bilo čudno, jer čuješ da je to nešto potpuno posebno i ima tu snažnu poruku ali nekako uz taj rege to nikako nije funkcionisalo i onda smo to na probama uspeli da uobličimo u formu u kojoj i treba da bude. Inače, meni su jako interesantne te priče o pesmama, kako se nešto donese, kroz šta sve prođe do konačne realizacije. Uglavnom, posle nekoliko proba priključio se i Bora i prva varijanta je bila da upravo krenemo po Vojvodini, po tim malim mestima kako bi uvežbavali bend i da vidimo kao to uopšte funkcioniše u toj novoj konstelaciji. Jednom smo, sećam se, čak inkognito nastupili u Domu omladine na završetku čuvenog "Beogradskog leta", pod imenom Debeli Bogoljub i ljuti tezgaroši. Potom smo krenuli sa svirkama i već negde u novembru-decembru '84. godine ulazimo u studio Akvarijus, gde je u svojstvu producenta bio Džon Mekoj i snimamo album "Istina".

• Tu si već, zajedno sa Mišom Aleksićem, napisao kompoziciju "Neću da te volim"

Kao što sam malopre napomenuo, mene je Bora definitivno ohrabrio u tom smislu. Naglasio je da u bendu svi mogu stvaralački da rade, samo je bitno da se donese nešto što je dovoljno kvalitetno.

• Već na sledećem albumu "Osmi nervni slom", u potpunosti si autor dve kompozicije - "Ljuti rokenrol" i "Sutra me probudi". Na tom albumu Džindžer takođe ima dve kompozicije, Miša Aleksić dve, po pitanju autorstva u Čorbi je bila primetna ta demokratija, ipak si ti bio novi član, kod mnogih bendova su se oko tog pitanja umeli stvoriti ozbiljni problemi.

Ja sam to više puta rekao. Imaš jedan takav ogroman bend i imaš lidera tog benda koji je nestvaran autor, koji ideje crpi kao iz "rudnika", pa je u tom smislu imao sva prava i legitimnu mogućnost da kaže - radite te aranžmane, ja vam donosim pesme...

• Kao što je i imalo dosta takvih bendova.

Pa da, ima ih koliko hoćeš, da ne idemo dalje od Bijelog dugmeta, ali i to je svakako legitimno. Međutim, Bora je uvek bio u fazonu da te ohrabri da radiš, da se razvijaš. Pa njega su zezali u vezi Bajage, pa kasnije i mene, u smislu - hrani kuče da te ujede, ali nije to tako, jer prosto svako od nas radi ono što mora, ali ja svakako ne mogu zaboraviti da me je on ohrabrio, rekao mi je - probaj, kopaj po sebi, možda imaš to nešto. To mi je jako značilo i na neki način mi je i odredilo život, da budem realan. Ja sam na albumu "Ujed za dušu" zapravo imao najviše svojih pesama.

• Da, ali interesantno je da si u nekoliko kompozicija tu i koautor sa Borom. Kako je to funkcionisalo?

Krenula je pesma "Dejvid Bovi", to smo snimali u "Studiju 5" koji se nalazio u Kneza Miloša gde se danas nalazi bioskop Takvud, a baza nam je bila u hotelu Excelsior koji je preko puta. Sedeli smo tu kada se radila ta pesma i Bora je rekao - fali mi ovde stih, ja sam nešto izgovorio i on je uzviknuo:"Fenomenalno"! - i zapisao to odmah, potom je napomenuo da nakon repeticije nedostaje jedan deo i ja sam izgovorio:

"Svirao je Džimi Hendriks

Kamenje i Bube

Tad smo bili violine

A sada smo trube."

Bora je potom rekao - to je to, potpisan si.

• Iznenadna inspiracija, ili?

Pa znaš šta - sviraš tu pesmu na probama, ide ti kroz glavu, ja sam to ponavljao, a mogu da se pohvalim da sam bio prvi glas koji se "pakuje" na Borin, bio sam prvi vokal koji se "penje" odmah iznad njegovog, uvek sam bio zadužen za one delove gde je neki prosti interval, prosta terca, tako da sam razmišljao na taj način i ponavljao taj tekst koji sam upijao i učio napamet i verovatno su mi se usled toga formirale neke druge varijante u odnosu na to i imao sam tu strofu spremnu, tako da sam je odmah izgovorio. Interesantno je, o ovome do sada nisam govorio, kada je Bora doneo na probu pesmu "Kada padne noć", koja je inače kompletno njegova, bilo je slično kao sa "Anđelom", naprosto aranžmanska struktura tu nekako nije "legla". Ti kao muzičar to znaš, kaže se - kad nešto sedne, čučne, ali nešto nije bilo kako treba. Probali smo jednu verziju, drugu, treću, nije išlo. I desilo se jedno snimanje u Televiziji Novi Sad, gde se za klavirom zatekao Aleksandar Dujin, Balaševićev aranžer i pijanista. Uglavnom, Bora i ja dođemo kod njega, ja sam bio sa gitarom i on kaže: "Čuki, hajde da odsviramo onu pesmu Duji". Kad sam to učinio, čovek je odmah tu na licu mesta, harmonski posložio sve ono što u krajnjoj formi i proizvodu tu i čuješ. On nam je pomogao usput, što bi rekli imao je "sveže uši", dopalo mu se to i poslagao je te neke majeve i razrešenja i to je stvarno jedna lepa priča. U tom periodu Bora me je ohrabrio da počnem da pišem tekstove. Dogodilo se da su na te prve dve turneje koje sam radio sa Čorbom Dragi i Žika radili razglas, jer su u to vreme pauzirali u radu sa YU grupom...

• Da, pauza koja je usledila nakon što im je izgoreo kombi sa opremom u Nišu.

Upravo tako. Mi smo u jednom trenutku krenuli da ih ohrabrujemo, da im govorimo da treba da se vrate, da su oni svakako ikone i neće se valjda do kraja života baviti razglasom. Kada su nakon te pauze krenuli da "pakuju" prvi album, Bora mi je rekao: "Što ti ne probaš oko tekstova, evo ja ću da pomognem, ali probaj ti". Dragi nije imao ništa protiv takvog predloga i to je zapravo prvi moj autorski rad tog tipa (za albumu YU grupe "Od zlata jabuka", Čutura je napisao šest tekstova, op. autora) da bi to potom uzelo zamajac pa sam pisao za Kerber, za Cukića... Mnogo tih pesama živi do dan-danas, što mi je svakako baš drago.

Foto: Antonio Ahel/ATAImages

• Ne samo da živi, već su to veliki hitovi koji će verovatno ostati za sva vremena.

Pa eto, nadam se. To je lepo iskustvo, bio sam željan da radim, da snimam... Sa ove distance kada pogledam koliko se tada radilo, to je danas nezamislivo. U Čorbi sam bio malo više od pet godina, a snimio sam sa njima četiri studijska albuma, u tom periodu je objavljena i jedna kompilacija i nekoliko singlova, a da ne pričam da je nepojmljivo da smo mi svirali između 120 i 140 koncerata na turneji svake godine, to je bila prava mašina. Ali to možeš samo jednom, taj napor i tu vrstu odricanja i možeš da podneseš kada si u tim godinama, jer pola godine praktično živiš u kombiju, a drugu polovinu spremaš album koji na kraju godine snimaš, pa potom ponovo zavrtiš ceo krug.

• Znači četiri albuma, pet godina u Čorbi, to je svakako jedno ogromno iskustvo, kada si ušao u taj bend i izašao ti verovatno više nisi bio isti čovek, odnosno muzičar, što dovodi do toga da 1988. objaviš svoj prvi solo album "Devet lakih komada".

Da, te godine sam objavio svoj prvi album, ali sam još uvek bio član Riblje čorbe, svirao turneju sa njima. Što se tiče promocije mog prvog albuma, odsvirao sam nekih dvadesetak koncerata i tu sam shvatio raznorazne stvari, da je to sad neki sledeći nivo, stati za mikrofon je potpuno druga dimenzija, pevati back vokale pa preći na lead vokal je škola koju stvarno treba savladati. Ostao sam i dalje u Čorbi, snimili smo album "Priča o ljubavi obično ugnjavi", što je četvrti album dok sam ja bio postavi, a to je bilo tokom '89. godine, kada sam snimio i svoj drugi LP "Raskršće". Početkom '90. sam definitivno izašao iz benda i krenuo da radim sam.

• Kakve su reakcije povodom toga bile u Čorbi?

Nikom, pa ni meni, to nije bilo drago, ali to je u jednom trenutku moralo da se dogodi. Kada sam došao u taj bend, Borina i Mišina osnovna ideja je bila da se grupa vrati na neke pozicije na kojima je bila dve-tri godine pre Džindžerovog i mog dolaska, jer oni su po njihovim kriterijumima sa albumom "Muzičari koji piju" imali pad u karijeri. Naravno, taj pad je smejurija sa jedne strane, jer je tiraž tog albuma bio 100 000 primeraka, što je ogromna cifra, ali je bio pad u odnosu na "Buvlju pijacu" i "Mrtvu prirodu" gde su tiraži tih albuma iznosili pola miliona. Takođe, prekinuli su jugoslovensku turneju jer nije svuda bilo rasprodato što je opet posebna priča, ali dogodilo se da je sa albumom "Istina" na kome je kompozicija "Pogledaj dom svoj anđele" taj pad zaustavljen, a to se vidi i po prostorima u kojima smo svirali. Taj album smo u Beogradu promovisali u Hali sportova, znači pred tri-četiri hiljade ljudi, potom smo "Osmi nervni slom" već svirali u rasprodatom Pioniru gde staje sedam hiljada, "Ujed za dušu" smo svirali na Sajmu, hala 1 gde smo prodali dvadeset dve hiljade karata. Tu se lepo vidi taj uspon, ali verovatno je došlo i do zasićenja, radilo se stvarno previše. Drugo, živeli smo te turbulentne godine, ta '89. je nekako bila nagoveštaj potpunog raspada i rasula, iskreno ni ja nisam bio najsrećniji kako se sam bend pozicinirao u tom kontekstu, a s druge strane, bio mi je izazov da probam sam nešto da uradim. Nikad tu nisam bio isključivo zbog egzistencije i zbog prihoda, bilo je tu raznih drugih stvari koje su mi bile jako bitne, a kada se već dogodio razlaz te '90. ja sam se potpuno okrenuo svojoj karijeri, da bi nažalost, to potrajalo svega godinu ipo dana jer se ubrzo dogodilo rat i raspad. Krenulo je super, jer na "Raskršću" je bilo nekoliko hitova, kompozicija "Voli me" je bila br. 1 na "Hitu meseca", a ti znaš šta je to u to vreme značilo, bukvalno ti je sve otvoreno. Tad su u mom bendu bili pokojni Dragoljub Đuručić, basista Deki Grujić koji je Bogu hvala i dan-danas sa mnom i Đule je takođe svirao gitaru.

• Na samom snimanju imao si brojne goste.

Da, tu su bili Saša Lokner, Laza Ristovski, Dejan Cukić, Bodan Arsovski, Žika Jelić i sve je krenulo dobro do proleća '91. ali je tada, ne samo meni, već svima zapravo sve potpuno stalo, bukvalno se u jednom danu smanjilo tržište, odjednom više nisi mogao da ideš gde želiš, sve je bilo vrlo ograničeno i slabo jer smo pored ratnih razaranja imali i ekonomski sunovrat. Recimo, moj treći album "Rekom ljubavi" je kasnio tri meseca jer u tom periodu je bio zaustavljen dotok granulata, odnosno materijala od koga se pravi vinil, toga jednostavno nije imalo, pa su mi ovi iz PGP-a govorili da sačekam dok ne recikliraju neke stare ploče i tako se dogodilo da je rat već počeo kada je ta ploča objavljena. I onda smo svi mi, verujem da se toga i sam sećaš, naivno mislili da će to trajati nekoliko meseci, a znamo svi kako je to na kraju bilo i koliko je trajalo.

• Da ne preskočimo priču u vezi Mileta Lojpura sa kojim si sarađivao na prvom albumu. Kako si došao na tu ideju?

Negde između moje trinaeste i šesnaeste godine intenzivno sam trenirao košarku u Crvenoj zvezdi gde sam prošao sve selekcije do prvog tima, čak se i "skinuo" dva puta za prvi tim, kada sam imao šesnaest godina. U jednom periodu trenirali smo na Malom Kalemegdanu, a iza nas su se snimale neke scene serije "Grlom u jagode" i ja sam još tada primetio Mileta koji u seriji nastupa sa svojim bendom na jednoj od tih čuvenih igranki. Saznao sam ko je i šta je on, koja je vrsta ikone, dakle jedan od prvih koji je okačio električnu gitaru i svirao Čak Berija i te nekakve stvari i kada sam snimao prvi album i razmišljao o konceptu i formi, setio sam se njega iz razloga što on do tada nikada nije bio zabeležen na bilo kakvom izdanju, znači nije imao ni jedana snimak na vinilu. Postojali su neki arhivski snimci na trakama ali ne i na vinilu i pomislio sam da to ipak mora da se zabeleži, pa se dogodila pesma "Kad je Lojpur svirao", a potom smo postali i bliski prijatelji. On je bio jedna divna duša.

• Posle trećeg albuma ti definitivno odlaziš u London.

Otišao sam sa idejom da ostanem koliko traje ta jedinstvena viza, znači šest meseci, tada nam još uvek za odlazak tamo nije trebala ova klasična viza, već se to dobijalo na Hitrou, znači na tamošnjem aerodromu . Međutim, život ponekad drugačije sve odredi...

• Čovek planira, Bog se smeje.

Upravo tako, to se malo odužilo, tako da sam ja sastavio punih trinaest godina u Londonu, tamo mi se 2001. rodio sin, a 2004. sam se vratio. Iskreno, u tom periodu nisam ni imao ambicije da pokušavam bilo šta u autorskom smislu, nisam bio ni psihički u stanju da nešto radim. Predugo sam čekao da se nešto dogodi, da se sve smiri, zaustavi. Ali pesme te uvek nalaze i događaju se same i ja sam '96. godine shvatio da nije zgoreg da se oglasim, pa sam tada snimio u Londonu album "I.D." sa britanskim muzičarima i Vladom Negovanovićem koji je došao kod mene da bi sve to producirao. Taj album je realizovan za Komunu '97. godine i to je jedino moje izdanje u toj deceniji.

• Svirao si tamo sa par bendova.

Svirao sam sa nekoliko bendova - Bed Foks, Džonsvil... Kada sam tamo došao , u svoj toj dokonosti i samoći, krenuo sam ponovo manijački da vežbam i da slušam muziku, pa se rodila ideja da probam da idem na audicije za te cover bendove. Ispostavilo se da je to bilo uspešno i to mi je i pomoglo da uopšte preživim, što je velika stvar. U svakom slučaju, u tom periodu nisam bio van muzike, ali u suštini svašta sam radio, jer kada dođe situacija da moraš da pretekneš nema biranja posla. Tu naučiš da poštuješ svaku vrstu posla koji je čestit i da se ne podsmevaš ničemu. Uostalom, viđao sam sijaset uspešnih muzičara koji su u nekom trenutku bankrotirali pa se recimo prihvate četke i rade moleraj. Niko tamo ne gleda na to sa podozrenjem i nekom ironijom, to je sve ljudski. Takođe, to te ne zaustavlja da možeš da se vratiš ponovo u nekom trenutku. U tom periodu bio sam i član benda Lost Čildren koji smo tamo formirali. Tu je bio Koja iz Discipline kičme, Bojan Pečar i Moma, jedan bubnjar koga smo locirali u Londonu. Svirali smo za naše ljude jedno desetak koncerata koji su bili čisto ludilo. Jedan od tih nastupa je bio u čuvenom Marki klubu koji je tada već bio na silasku, postoji i dokumentarac o tome, menadžer se zgranuo, odjednom je prodao sve ulaznice, a ljudi pevaju na nekom čudnom jeziku (smeh).

• Koje su sličnosti, a koje razlike kada uporediš rad sa muzičarima ovde i tamo? Mnogi sa ovih prostora, sedamdesetih i osamdesetih godina, pokušavali da se probiju na to anglosaksonsko tržište, ali bez uspeha.

To je jako teško, jedna gotovo nemoguća misija. Uostalom, oni su izmislili fudbal pa sad teško da osvajaju bilo šta, izmislili su kriket pa i tu slično prolaze. (smeh) Oni su perjanica u Evropi što se tiče rokenrola i to je jedna ozbiljna industrija. Nije nemoguće, ali je jako teško. S druge strane, da bi se autorski plasirao na tamošnje tržište, treba uopšte i da dođeš u takvu šansu, a da bi došao u takvu šansu, to opet podrazumeva da te neki pablišer potpiše. Ako je bend iz Londona, to je jedna priča, ako si iz drugog grada dolazi se u London, živi se preskromno u nekom stanu za preživljavanje i radi se na albumu za koji se nadaš da će ga neka izdavačka kuća objaviti. Po mom iskustvu, pre nego što objave album, oni urade jedan singl koji mora da uđe na Top 200 da bi uopšte i razmišljali o objavljivanju albuma. Ako se sve to ne dogodi, ako sve to prsne, ti si naprosto završio, možeš da "staviš katanac" na karijeru. Nema tu puno pokušaja, to je taj jedan pokušaj kada dođeš u šansu i nakon toga ili si prošao, što se događa malom broju ljudi, ili je priča završena. Sve je to jako surovo, kao što je i život surov tamo, ja i dalje tvrdim - suroviji nego ovde. Tamo si poprilično sam sa sobom, nema tu ni mame ni tate, ni tetke ni prijatelja. Oni su svi prijatelji kada je dobro, kada svima ide. Kad krene nizbrdo moraš sam da se snalaziš, a posebno iz pozicije nekoga ko je stranac. Tu je recimo bilo nekih situacija gde sam mogao da odem na ozbiljnu audiciju, za koju sam znao da mogu da je dobijem, govorim o autorskom bendu, a onda sam u razgovoru sa tim nekakvim menadžerom izgovorio da u tom trenutku nemam potpuno rešene papire i već sa tim ja nisam bio kvalifikovan, jer je bila varijanta da ukoliko uđeš u priču, već za dve nedelje ideš sa bendom na američku turneju, što je stvarno misaona imenica. Tu ima gomila stvari koje te sprečavaju da budeš neka slobodna konkurencija.

Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić

• Nakon svega vraćaš se u Beograd.

Vraćam se i gledam kako da se snađem da preživim, sin mi je tada bio mali, imao je tri godine.

• Je li to bio razlog tvog povratka?

Jeste, to je bio ključni razlog. Nije meni bilo tamo bilo teško, već sam dosta stvari tamo sredio, pa čak i taj finansijski momenat. Razlog je bio što sam shvatio da živim u Britaniji koja je klasno društvo, a ovde još uvek nije dovoljno jasno šta to u stvari znači, ali ja sam naprosto shvatio da ovde mogu, u ovom socijalnom okruženju, da svom detetu pružim više, realno. I to je istina. Ja sam ovde mogao da ga odvedem na svaku dečiju predstavu, da ga upišem u dobro obdanište, u dobru školu pre svega, što tamo zbog svog statusa naprosto nisam bio ni blizu da dostignem. Klasno društvo otprilike znači da status grada, ili dela grada, u kome živiš i u kome si zatečen, status tog naselja, određuje 95% dokle možeš da dobaciš. Ako si iz nekog siromašnog kraja, to zaista teško ide, najviše do 5% ljudi može u svom životu da izađe iz svega toga i napravi sebi nekakav bolji status, ostalih 95% su viđeni da ostaju tu, tako da je to jako, jako, teško. Nisam pogrešio što se toga tiče, nisam se nikada pokajao, tako da smo odlučili da se vratimo ovde i 2005. nakon godinu dana od povratka, ulazim u studio i krećem da radim album "Nemir", upoznajem se sa Nikolom Vranjkovićem koji je producirao taj album, on je stvarno neverovatno posvećen i kada se nečega dohvati potpuno je unutra, tako da je to prvi album koji sam realizovao nakon povrataka. Ta saradnja je iznedrila jedno divno prijateljstvo sa Nikolom pošto obojica imamo sklonost ka ribarenju, pa kad god možemo provodimo dosta vremena na njegovom brodu i pohodimo Tisu, tako da je to jedno jako lepo iskustvo. Potom sam 2012. realizovao album "Tu i sad" koji sam radio sa producentom Davidom Micićem, on je sin Dragana Micića koga smo malopre pominjali, jedan od najtelentovanijih muzičara i autora koje imamo, inače je završio Berkli, upravo u tom nekom periodu kada smo radili zajedno. Na albumu "Tu i sad" je pesma "Beograd" koju sam uradio sa braćom Jelić, a koja je bila predviđena i rađena kao himna "Beograda prestonice kulture 2020". pa se to izjalovilo, a tu ima i nekoliko stvari koje su ostale, u smislu da ih ja sviram, poput "Sanjam da je bolje", "Čekamo jutro" koje su reguralno u repertoaru, a tu je i pesma "Neko kao ja" koja je izazvala dosta bure i koja me je incirala da napravim kompilaciju sa PGP-om u varijanti best of, sa istim nazivom kao i ta kompozicija.

• Kako si nakon skoro decenije ipo odsutnosti doživeo povratak u Beograd?

Bilo mi je je jako komplikovano da pohvatam odakle da krenem i šta da radim. Sve se u međuvremenu promenilo. Počev od toga da ovaj žanr muzike kome ja pripadam nije ni blizu onom kapacitetu kakav je imao osamdesetih pa i devedesetih. Digitalije su nama svašta nešto napravile, što mislim da je porazno, a to je da svako može da snima, da svako može nešto da radi, da svako može sam sebe da objavljuje i time je, uslovno rečeno, kao napravljena demokratija u umetnosti i u muzici, ali ja u to prosto ne verujem jer to pravi ogromnu zbrku, ogromna je ponuda ničega na dnevnom nivou, pa je sve neuporedivo teže. Uglavnom, trebalo mi je dosta vremena da pronađem modus kako ću ovde da funkcionišem i da preživim sve to. Ali uvek se nekako ispostavi da ako uložiš dovoljno energije, ako si posvećen, sve se ipak vrati. Meni se to dogodilo na način da osim što sam i dalje aktivan u smislu izdavaštava, dakle snimam, stvaram, malo sam sve to i proširio, radim dosta primenjenu muziku za televiziju, potom za decu, čak sam snimio i autorski album sa horom "Kolibri".

• "Sa radošću za Kolibri, veliku i malu decu". Taj album je objavljen 2018.

Upravo tako, takođe sam ovih godina puno radio i za druge, recimo prošli album za YU grupu gotovo ceo, sve tekstove, a napisao sam već i sve tekstove za ceo njihov album koji tek treba da se snima, pisao sam opet za Cukića, takođe i za Kerber, radio sam sve što me je inspirisalo i do čega sam mogao da dođem. Uradio sam himnu za Evropsko prvenstvo u rukometu koje je bilo kod nas, pa drugi aranžman te iste himne za Svetsko prvenstvo za žene koje se takođe ovde održavalo, a pre dve-tri godina sam na moje veliko zadovoljstvo, dobio ponudu da uradim oficijelnu himnu za UNICEF. Evo baš pre nekoliko dana bila je premijera predstave "Poetesa" u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, za koju sam radio muziku, tu su i predstave "Bunar", "Ukroćena goropad"...

• "Baš Čelik"...

Da, i da ne zaboravim ono što uopšte nije manje važno: Pokrenuo sam svoje udruženje i svoj studio "Art depo" u kome se deca uče različitim umetničkim tehnikama, tu se održavaju master radionice i tu deca mogu da uče i instrumente i pevanje, ali i osnove glume i primenjenih umetnosti, tako da posla ima koliko hoćeš.

• Ove godine je bila impresivna lista gitarista koji su držali radionice: Bata Kostić, Ranđa, Đule, Neša Zlatanović, Bale Bulatović, Sale Sedlar... Kakvo je interesovanje maladih za sve to?

Prvo, to su skromni kapaciteti, kada neko ima radionicu ja mogu da prihvatim do trideset ljudi i toliko ih i bude otprilike. To je neki prosek onih koji dođu, ali je interesantno da svako ko dođe od tih ljudi zapravo nije posmatrač nego je aktivni učesnik i svako do njih svira. Recimo, ja sam sa Batom imao istu situaciju kao sa Bočekom prošle godine, pošto su oni ljudi koji su prilično zatvoreni, kada sam ih pozvao nećkali su se, pa sam im rekao da ću ja smisliti šta će biti tema radionice. Batina tema bila je "Sviramo Zaboravi", dakle jedan od hitova Yu grupe gde je on autor, a Bočekova - "Sviramo Dinamit" i tu se podrazumevalo da svako ko tu dođe sa svojim instrumentom prvo treba da je sposoban da to skine, pa tek onda da radi dva-tri sata finese sa autorom na licu mesta. Točak je držao tri radionice, bio je i Anton iz Partibrejkersa, Nikola Vranjković, Vlada Negovanović, takođe i Kina, on je fantastičan gitarista, Vlatko mi je rekao da bi jako voleo da participira i da prati sve to, ako se dogodi da se to ostvari napraviću tri njegove radionice. Uglavnom, nema tu nikoga ko bi to odbio da radi.

Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić

• Kakva je struktura zainteresovanih posetilaca?

U principu su to mlađi ljudi, u nekim svojim dvadesetim godinama, dakle to su oni koji već sviraju, koji su stekli određena iskustva i poznaju minuli rad svih nabrojanih kolega i svakako im je zadovoljstvo da tu dođu, da razmene iskustva, nešto nauče i da se sve završi na obostranu radost.

• Josip Boček i Bata Kostić su svakako osvedočeni majstori, ali i ljudi u godinama. Kako teče ta interakcija na samim radionicama, ipak su to mladi momci koji su odrastali u sasvim drugim okolnostima, okrenuti su tehnologiji i svemu što ovo moderno doba nudi?

To jeste svakako, ali na kraju se to sve završi onako pojednostavljeno - ti u ruci imaš šest žica, tamo sedi Boček koji takođe ima šest žica, koristite ista pomagala i kad krene tu interaktivno da se svira, istog trenutka se napravi dobra atmosfera, znači nismo nikada imali nekakvu napetu situaciju, neku nelagodu sa bilo čije strane, to su naprosto neverovatno spontana druženja već od samog starta. Imao sam tu privilegiju da sam i sa Batom i sa Bočekom autorski radio u prošlosti, tako da se decenijama poznajemo, pa sam bio u situacija da mogu da "iskoristim Kviska" i da ih nagovorim da dođu. U principu, uvek bi se svi odazvali. Bio je i Krle Jovanović, Duda Bezuha, sledeće godine ću napraviti nekakav drugačiji koncept, ili da obrnemo krug ponovo.

Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić

• Primetio sam da su svi ovi gitaristi svirali na "Malco Custom" pojačalu, koje izrađuje Jozef Malko.

Da, Jozef je jedan divan čovek koji živi i radi u Subotici, majstor koji po šemi "Dumbla" zapravo radi neku svoju verziju tog pojačala koje je zaista vrhunsko. (Dumble pojačala su vrhunska i veoma skupa. Cena "Dumble Overdrive Special" modela, kreće se oko 150 000 dolara, op. autora) Pravi ih u različitim verzijama, to su uglavnom custom-combo varijante, ali postoje i kabinet varijante. Vrlo lepo su dizajnirana, a ono što im je karakteristika je da zapravo poseduju raspon koji ide od najčistijeg klina do hevi metala i to je stvarno super kvalitetno, univerzalna su pojačala zaista. On se u međuvremenu povezao sa mnogim gitaristima, pa postoji mogućnost da se po želji tu nešto i doda, onako po sopstvenom nahođenju.

• Tvoj album "Priče iz depoa" objavljen je 2021. godine.

Objavljen je kao CD pre godinu dana, a pre par nedelja i kao vinil, što je prvo moje izdanje te vrste nakon '91. godine.

• Album se pojavio u vreme korone.

Korona mi je iskreno pomogla da sve ove moje aktivnosti, kao što je rad na primenjenoj muzici, radionice itd, ostanu negde po strani jer ih tada nije bilo moguće raditi i onda sam sam iskoristio taj višak slobodnog vremena da te neke poluzavršene pesme uobličim u album, a sam naziv je i uzet iz mog studija koji se zove Art depo, jer se nalazi u neposrednoj blizini starog, izgorelog depoa, na Bulevaru. U toku te pauze koju je izazvala korona ja sam i uobličio album i odmah pristupio realizaciji gde je Vlada Negovanović, moj stari producent, opet uzeo dirigentsku palicu u studiju i to smo snimali tokom leta 2021. da bi krajem godine objavili album u izdanju Lampshade Media, što je zapravo producentska kuća Vlade Negovanovića i Zdenke Milanović. S njima sam godinu dana i jako sam zadovoljan saradnjom. To je mala izdavačka kuća, ali je jako posvećena autorima koje objavljuje. Sad smo kao što sam rekao, uradili vinilno izdanje, a odmah krećemo u koncertno promovisanje, počev od Čačka, Beograda, potom sviramo u Paraćinu, Nišu, Leskovcu, sviraćemo čitav januar. Takođe smo završili miks koncerta koji smo promotivno održali 3. juna u Domu omladine, to je snimao RTS i rečeno mi je da će jedan segment koncereta premijerno biti prikazan za Novu godinu, a s obzirom da smo i mi iznenađeni kako je sve to zvučalo, već u martu ćemo imati sledeće izdanje, objavićemo upravo taj koncert na CD-u, znači radi se punom parom. Ja uvek kažem - Bogu hvala da mi se muzika dogodila u životu, ja sam prezadovoljan i mislim da nisam mogao lepše zanimanje da izaberem, a ako si već izabrao to zanimanje, negde i ono tebe izabere koliko i ti njega, i to je u redu sve dok je radost i ljubav primarna u svemu tome. U tom slučaju se lako izboriš i sa padovima i usponima, to su sve sporedne stvari, bitno je da je tebi data blagodet da radiš nešto što voliš, a to nije privilegija koju ima puno ljudi. To čovek ne sme nikada da zaboravi i mora da poštuje.

(Telegraf.rs)