Priče o pesmama: Đorđe Balašević - "Samo da rata ne bude" ili dečijim glasovima protiv suludih trka odraslih

Još davnih šezdesetih, kada sam se spremao za polazak u prvi razred, pojavila se Arsenova pesma "Kad bi svi ljudi na svijetu". Kasnije sam saznao sam da je to ustvari prepev pesme "Skip To My Lou". Svejedno.

Bio sam zadivljen decom koja pevaju u toj kompoziciji.

Preporučujemo

Još od tada sam, po nekakvom instiktu, počeo da obraćam pažnju na Arsena i njegove veličanstvene pesme. U kasnijim razredima otkrio sam Indexe. Slušao sam ih bez daha. Jedna od mojih himni bila je - "Da sam ja netko".

Pisao sam o toj kompoziciji nedavno.

Bili su to biseri na osnovu kojih je trebalo urediti svet.

Bila je to moja "politička opcija".

Samo što tada to još uvek nisam znao.

Samo sam detinje voleo.

Prošlo je mnogo godina od tada.

Bilo je pesama i ovakvih i onakvih.

Ipak ove dve, ostale su u posebnom kutku moje duše.

Kutku koji pokazuje gde treba da počiva ljubav.

I zahvalnost.

Zahvalnost, što smo stvoreni, što postojimo, što smo deo magije koju zovemo život.

Negde u drugoj polovini osamdesetih uz ova dva, pridodao sam još jedan biser.

Došao je potpuno nenadano.

I ostavio me zatečenog.

Nije tu bilo magičnih harmonija. Nije bilo grandioznog pevanja, nije bilo filigranskih aranžmana, nije bilo...

Jedino - pesma je bila velika.

Đoletova, "Da rata ne bude".

Zamerali su svašta Đoletu.

Blatili ga oni čiji je senzibilitet zakržljao, a prostakluk nabujao.

I kada bih imao šta da mu zamerim, oprostio bih mu baš sve, zbog ove pesme.

Potpuno i bez zadrške.

"Pijani momci prolaze

duž naše tihe ulice

oni u vojsku polaze

prate ih tužne curice

brinu ih slutnje sulude

da rata ne bude

Ne mogu da me ne sete

suze na vrh tvog nosića

devetsto - osamdesete

ulice Brane Ćosića

i voza crnog k'o da s njim

zauvek odlazim

Znaš šta

neka mora sve potope

nek' se glečeri razvale

i večni snegovi otope

Pa šta

neka kiše podivljaju

neka gromovi polude

samo rata da ne bude

Znaš šta

nek' se doba preokrenu

nek' se zvezde uznemire

nek' se planine pokrenu

Pa šta

vetri nek' pomahnitaju

nek' se vulkani probude

samo rata da ne bude

K'o zlatni prah

oreol sna

oko malenih glavica

i naša ljubav nad njima

čuva ih kao lavica

loše te vesti uzbude

da rata ne bude

Samo da rata ne bude

ludila među ljudima

veliki nude zablude

plaše nas raznim čudima

i svakoj bajci naude

nek' rata ne bude."

Opet su mnoge godine prošle.

Takva im je valjda navika.

I stigli smo do ove, sadašnje.

Eh, šta reći...

Izuzev - tu smo gde smo.

Tek ljudi nikako da nauče, da se nakon svakog rata uvek seda za pregovarački sto i tek tu se rešavaju problemi.

A svaki rat je užasan i odnosi sa sobom toliko nevinih dečijih osmeha, toliko nadanja i neproživljenih snova.

Da li je išta na svetu vredno toga?

Nije naravno, ali odrasli trče svoje sulude trke i ne haju, ne vide, ne osećaju.

Možda je to i zbog toga, što kako koja godina prolazi, prostakluk, bahatost i gramzivost sve više prestaju da se stide.

Valjda takvi na taj način stvaraju privid pobede.

Ipak... uzalud.

Znam to, iako i sam na tren pomislim drugačije.

Ali nekako uvek, u trenucima sopstvene malodušnosti, otkrijem one drugačije, posebne ljude, poput profesora i maestra Mehmeda Bajraktarevića, koji je na otvaranju Doma kulture u Pljevljima napravio čudo.

Nešto najlepše što se može i zamisliti.

Jer, šta može biti veličanstvenije od četristo dece koja pevaju refren Đoletove pesme, "Da rata ne bude"?

I može li jedan autor doživeti upečatljiviju posvetu svome delu?

Ovako se prostakluku izriče smrtna presuda.

Zauvek.

Hoću da verujem da su ovi dečiji glasovi jači od svih suludih trka odraslih i onih koji nude zablude.

(Telegraf.rs)