Bajkovita rokenrol estetika grupe Yes

-Šta je ovo čoveče?! - uzviknuo je moj prijatelj kada sam mu pustio kompoziciju "Yours Is No Disgrace", grupe Yes.

Bilo je to davne sedamdeset i neke.

Preporučujemo

Posle je tražio još i još.

Na kraju smo presnimili ceo "The Yes Album" na kasetu.

Otišao je kući presrećan.

Sedamdesetih godina, oni koji su sebe smatrali drugačijim od ostalih,  ili bar od većine, oni koji su u muzici tražili nešto više, slušali su "simfo", ili tzv. "flash rock".

A tu su suvereni vladari bile grupe poput EL&P, Genesis, Yes...

Pa iako sam sa radošću slušao Yes, pomalo mi je kod njih smetala ta njihova hladnoća, taj artizam po svaku cenu.

Umetnost na uštrb emocija.

Na nekim njihovim albumima to je bilo više, a na nekim manje izraženo.

Grupa je osnovana u Londonu, 1968. godine, nakon slučajnog susreta pevača Džona Andersona i basiste Krisa Skvajera.

Anderson je došao sa severozapada Engleske, nakon više od deset godina bezuspešnog rada u nekoliko bendova.

Kris je rođen Londonu, a ono što mu se do tada moglo upisati u biografiju kada je muzika u pitanju, odnosilo se na rad u postavi pod imenom Syn i još par davno zaboravljenih grupa.

Njihov početak bio je u mnogome inspirisan onim što je radila grupa Nice, posebno Kit Emerson, a to bi se u najkraćem moglo reći - podloga u klasičnoj muzici, na koju su pridodati moderni rock aranžmani.

Ipak, njihova prva dva albuma nisu imala baš neke velike domete.

Kompozitorski su još uvek bili neiskusni, odnosno, želje su bile velike, a ideje još uvek plitke.

A kada neka grupa upliva u takve vode, zna se šta sledi - osipanje njenog članstva.

Iz grupe Yes, prvi je nezadovoljan postignutim, otišao gitarista Piter Benks.

Doduše, ni oni bili zadovoljni s njim, a i on se kasnije nije previše proslavio sa svojom grupom Flash.

Na njegovo mesto dolazi Stiv Houv, gitarista sa znatno većim iskustvom i neuporedivo boljom tehnikom.

U suštini, Yes su to i tražili, s obzirom na vrlo složene i zahtevne aranžmane njihovih kompozicija.

Vec sledeći, "The Yes album"(1971.), pokazao je da im je neko poput Stiva bio i te kako potreban, a on je svoje majstorstvo i kompozitorske sposobnosti odmah sproveo u delo.

Setimo se recimo kompozicije "The Clap", za koju smo u ono vreme mislili da je sviraju bar dvojica gitarista istovremeno, a on je sve to izvodio sam.

Bio je to vanserijski odsviran album i što je još važnije - kompozicije na njemu bile su i te kako slušljive, bez obzira na grandiozne aranžmane i njihovu sveukupnu, prepoznatljivu "Yes školu". Antologijska kompozicija "Yours Is No Disgrace" predstavila je grupu u punom sjaju, sa međuigrom klavijatura i gitare koja je dovedena do dramske perfekcije.

Album je dospeo do sedmog mesta engleske top liste.

No tada iz grupe odlazi i Toni Kej, koji će potom osnovati svoj bend Badger, nažalost takođe neuspešan.

Na njegovo mesto dolazi Rik Vejkman, klavijaturista sa klasičnim obrazovanjem koji je već ranije bio bio zapažen u grupi Strawbs, sa kojom je do tada radio.

Ubrzo će Vejkman, koji je u priličnoj meri bio sputan u svom prethodnom bendu, zablistati u punom sjaju i postati jedno od najvećih svetskih imena, kada su instrumenti sa klavijaturom u pitanju.

Njihov sledeći album "Fragile" (1971.), još jedno je vrhunski odsvirano delo, mada su mu donekle nedostajale emocije.

Ipak, to ni približno nije u onoj meri, u koju će ih kasnije uvesti Vejkmen lično, a koja je išla sve do one tačke u kojoj su svi članovi grupe Yes (nakon što je to uradio Vejkmen), smatrali da mogu i trebaju izdati solo album, koji bi bio dovoljno zanimljiv i intresantan.

Ili recimo ostvarenja poput "Tales From Topographic Oceans" (1973.), koje je sadržavalo samo jednu kompoziciju razvučenu na četiri strane tog duplog albuma.

Bilo je to i više nego pretenciozno, no mišljenja kritičara svakako su bila podeljena kada je ta ploča u pitanju, bilo je raznih tumačenja.

Fanovi grupe svakako se nisu na to previše obazirali. Album je dve nedelje bio na vrhu britanskih lista popularnosti. No situacija unutar benda bila je nešto drugačija. Na prvom mestu, mnogo toga što se dešavalo u grupi nije odgovaralo izvrsnom bubnjaru Bilu Brufordu, koji odmah po objavljivanju njihovog petog albuma, "Close To The Edge"(1972.), bez mnogo razmišljanja prihvata poziv gitariste Roberta Fripa i prelazi u King Crimson.

A pri tom treba znati, da su Yes tada već napravili ogroman i vrlo isplativ posao, za razliku od prilično neizvesne budućnosti Fripovog benda.

Bruforda će zameniti Alan Vajt koji će se prvi put pojaviti na njihovom trostrukom live albumu, "Yessongs" iz 1973. god. Ubrzo nakon toga odlazi i Vejkman, a njegova zamena biće švajcarski klavijaturista Patrik Moraz koji će sa njima snimiti samo album "Relayer" (1974.), da bi nakon sledeće turneje bio otpušten, a Vejkman je ponovo bio u grupi. U vreme snimanja njihovih albuma "Going For The One" i "Tormato", pank je već uveliko bio prisutan, pa se prostor za bendove takvog usmerenja sve više sužavao, kritičari im više nisu bili naklonjeni pa su govorili da Yes nisu ništa drugo već zaostali eksces progresivnog roka sedamdesetih. 1981. godine prestaju sa radom, ali ne zadugo.

Dve godine kasnije, reoformljena grupa ponovo ulazi u studio, ali na razočaranje starih fanova njihov zvuk je ovaj put potpuno drugačiji, prepun pop manirizama ali i te kako komercijalan. U novoj postavi bio je gitarista Trevor Rabin čiji će radovi na albumu "901125" biti kilometrima daleko od nekadašnjeg Yesa. Pa ipak, to će biti njihovo najprodavanije ostvarenje, a kompozicija "Owner of a Lonely Heart" dostići će prvu poziciju na američkim top listama.

Svaka priča o grupi Yes, bila bi svakako nekompletna ako ne bi bio pomenut Rodžer Din koji je zaslužan za izgled većine njihovih LP-ija, počev od već pominjanog "Fragile" iz 1971. godine, sa kojim je započeo seriju prepoznatljivih, bajkovitih pejzaža koji su krasili omote njihovih albuma. Interesantno je da je Dinov prvi dizajnerski posao bio za englesku grupu Gun, tačnije, za njihov prvi album iz 1968. na kome se nalazi i njihov veliki hit "Race With The Devil", pa shodno tome sam omot i tretira demonsku tematiku. Kako je honorar za taj njegov rad iznosio 5000 funti, Rodžer je shvatio da je to kud i kamo isplativije i lakše od poslova vezanih za arhitekturu kojom se do tada bavio. Od tog trenutka kreće njegov proboj i uspon u svetu rok dizajna da bi 1982. godine, po glasovima čitaoca slavnog magazina "Rolling Stone", njegov omot za debi album grupe Asia, proglašen za drugi najbolji omot svih vremena, odmah iza "Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band", Bitlsa, a 2002. godine postao je počasni doktor Akademije umetnosti, univerziteta u San Francisku.

Kad smo već kod časopisa "Rolling Stone", u knjizi "1001 Albums You Must Hear Before You Die" ("1001 Album koji moraš da čuješ pre nego što umreš"), koja je originalno objavljena 2005. godine i za koju je predgovor pisao Majkl Lidon, osnivač i i urednik tog uglednog magazina, zastupljena su tri albuma grupe Yes, dok je recimo Dejvid Bouvi zastupljen sa čak devet naslova, Bitlsi sa sedam, Rolingstounsi sa šest, Led Zepelin sa pet, itd.

Možda onima koji sastavljaju liste najvažnijih albuma Yes nisu bili baš najinteresantniji, ali oni su do sada prodali preko trinaest ipo miliona ploča samo u Sjedinjenim Državama, osvojili Gremi nagrade, uvršteni su u R'n'R kuću slavnih itd.

Tokom karijere istraživali su više muzičkih stilova, ali ipak sam mišljenja da "The Yes Album", "Fragile" i "Close To The Edge" nikada nisu uspeli dostići, iako im se karijera proteže sve do današnjih dana.

A još jedan frapantan podatak zaista puno govori o njima. Bend je tokom karijere prošao kroz toliko postava, da danas čak devetnaest muzičara ima punopravno članstvo u grupi. (Samo je basista Kris Skvajer svirao na svakom albumu od osnivanja grupe, pa sve do njegove smrti 2015. godine)

Da bi bilo jasnije šta to znači, prisetite koliko je Roni Vud čekao na tako nešto u Rolingstounsima.

Naime, od 1975. godine, kada je zamenio Mika Tejlora, pa sve do 1993. Roni je Stounsima bio na mestu gitariste sa stalnim zaposlenjem i radio je za mesečnu platu. Tek od '93. godine postaje punopravni član koji je mogao deliti pripadajuću dobit grupe.

Kod Džegera i Ričardsa, kada su finansijski momenti u pitanju, nije moglo biti ni najmanjih ustupaka.

(Telegraf.rs)