Priče o pesmama: Bijelo dugme i Izazov ili kad se Selma i Jelena ukrcaju na voz

Ima onih koji i danas misle da je tekst legndarne kompozicije "Selma" napisao Duško Trifunović. Ipak, iza tih stihova stoji pesnik Vlado Dijak koji je rođen davne 1925. godine u Brezovom Polju kod Brčkog. Dijak - pesnik, pisac, satiričar, a pre svega boem, posvetio je ovu kompoziciju devojci Selmi Borić, koja je bila rodom iz Zenice, a kako je školu učila u Sarajevu često je vikendom putovala kući, pa je sudbina htela da je jednom prilikom na putu do železničke stanice Dijak susretne i kao pravi džentlmen ponese njen kofer.

No Selma i pored stihova koje joj je potom posvetio, nije previše marila za Dijaka (tek kasnije, kada je već bila stara sa setom je o tome govorila), ali zato se Goranu Bregoviću učinilo da bi ti stihovi možda dobro "legli" na muziku za kompoziciju koju je nazvao "Liza", a za koju još uvek nije imao tekst. "Dugmići" su upitali Dijaka za dozvolu, on nije imao ništa protiv i tako se "Selma" našla na njihovom trećem singlu iz 1974. godine, na kojem je na A strani bila kompozicija "Da sam pekar".

Preporučujemo

Sve se to dešava u vremenu kada su Bijelo dugme upoređivali sa engleskim grupama Sweet i Slade, što je njima u neku ruku i imponovalo, a kada je objavljen, singl sa ove dve kompozicije prodat je u tiražu od gotovo 100 000 primeraka!

Bio je to više nego očigledan signal da mnogo veća pozornost od strane izdavača i kritičara, bude okrenuta upravo ka onome što je dolazilo od strane "veselih bosanaca". Što se publike tiče, ona je već samim tiražom rekla svoje.

Interesantno je da je otprilike baš od tog singla, krenulo Bregovićevo pisanje kako kompozicija tako i tekstova, u poslednjem trenutku, tik pred samo snimanje.

Recimo, tekst za kompoziciju "Da sam pekar" Goran je napisao u parku pored studija uz svetlost lampiona, žureći da to što pre završi, jer je grupa već snimila muzičku matricu, a Bebek je u studiju nestrpljivo čekao stihove koje je trebao da otpeva.

Željko je tvrdio da u najvećem, broju slučajeva sve do samog snimanja i nije znao šta će i kako će pevati.

"Selmu" je, kako je kasnije pomalo u šali govorio, prvi put čuo kada ju je sam otpevao.

Pa iako su preuzeli harmonska rešenja iz kompozicije "Liza", melodijska linija "Selme" do pred samo snimanje nije bila definisana i Goran je Željku u studiju pevušio na uvo kako bi to otprilike trebalo da izgleda: lala la lala, tiri riri...

Kada je konačno sve završeno, izdavačka kuća Jugoton zadovoljno je trljala ruke, jer je bilo potpuno jasno da su uhvatili "zlatnu koku" i da ono najbolje tek sledi.

Što se samih članova grupe tiče, "Selmu" nikada nisu posebno voleli, kako zbog teksta koji je s jedne strane humoristički (Dijak je pisao i u tom maniru i dobitinik je nagrade "Zlatni Jež"), a sa druge ljubavni, a sve to je aranžmanski upakovano u sporu i tešku baladu, zbog čega je Vlado Pravdić govorio da je to jedna potpuna suprotnost i da im samim tim nikako nije spadala u omiljene kompozicije.

Jedino Željko Bebek nije mislio tako, a ni publika, koju je već ova pesma na neki način počela da deli.

Bilo je onih koji su je obožavali, ali i onih koji nisu mogli da je smisle.

No bio je to tek početak, tek ponekom prepoznatljiv uvod, u one velike balade koje će nekoliko godina kasnije izaći iz "radionice" Bijelog dugmeta.

Selma

Putuje na fakultet

Ona putuje, ja kofer nosim

Molim

Težak je al pošto njen je lično

Ja i taj kofer volim

Selma, Selma, zdravo, Selma

Putuj, Selma

I molim te, ne naginji se kroz prozor

Selma

Na ulasku u voz ti htjedoh reć

Nešto nježno, što izaziva

Pozor

Al rekoh samo zdravo, Selma

I molim te ne naginji se kroz prozor

Selma, Selma, zdravo, Selma

Putuj, Selma

I molim te, ne naginji se kroz prozor.

No čitava ova priča nekoliko godina kasnije dobiće jednu sasvim drugačiju, više nego simpatičnu naznaku.

Iako u sedamdesetim godinama ime klavijaturiste i pevača Mata Došena nije bilo nepoznato u domaćim rokenrol krugovima, danas nema previše onih koji ga se sećaju.

Došen je početkom sedamdesetih predvodio neobičnu grupu Hobo, a oni su ostali upamćeni po tome što su umesto solo gitare imali violinu, ali i po tome što su  1975. godine bili predgupa na zagrebačkom koncertu čuvenih Deep Purple (u Beogradu je to bio Smak), i po jedinom albumu koji su objavili te '75. godine, a koji danas spada u poprilične raritete i dosta dobro se kotira kod kolekcionara vinila. Kada se grupa raspala, Došen će nastaviti saradnju sa doajenom zagrebačke pop rok scene, basistom Nenadom Zubakom, koji je pre toga bio član legendarne Grupe 220, a povremeno je nastupao i sa grupom Time. Njih dvojica su 1977. godine osnovali sastav Izazov, pa su na samom početku u nedostatku ostalih članova, sa njima radili studijski muzičari. Istovremeno, u Karlovcu postoji grupa Peta rijeka, koja sarađuje sa pevačem Darkom Domijanom ali snimaju i kao samosatalni bend, pa se 1978. godine njihova kompozicija "Mala sa Vardara" neko vreme vrtela na radio stanicima, dostigavši status poluhita. U jednoj od postava Pete rijeke gitaru je svirao Eduard Džimi Matešić, ali se on potom priključuje grupi Izazov, koja sa dolaskom bubnjara Toma Martina postaje kompletna i kreće sa ozbiljnijim radom.

Prvi singl objavili su 1978. godine i na njemu se našla kompozicija "Vraćala se Jelena u Crnu Goru" koja odmah podiže popriličnu prašinu, jer je tekst koji je napisao Saša Eraković (muziku je pisao Mato Došen), bio očigledna aluzija na kompoziciju "Selma".

"Jelena" preko noći postaje hit radio stanica koje su je neprekidno vrtele, a stih - "nije ona Selma, da ne zna da čita", te godine izazivao je osmeh na mnogim licima.

Vlak broj šesto sedamdeset i pet

Sa trećeg perona polazi ka moru

Ja i ona sami, čitav svijet

Vraćala se Jelena u Crnu Goru

Mašnica u kosi, uska bluza na njoj

I jedan kofer možda stariji od nje

Na moje je grudi nježno prislanjala lice

Od Jelene na rastanku to bijaše sve

I htio sam tada da miniram prugu

Da vlakovi kasne sedamdeset dana

Sa prozora kupea recitirajući tugu

Zaklela se Jelena da će živjet sama

Trebao sam reći nešto izuzetno

Što će se pamtit duže i od mita

Glupo je bilo da joj kažem: Sretno!

Nije ona Selma da ne zna da čita

Samo još ruku u daljini slutim

Mahala je dugo ko da zvone zvona

A ja stojim uz prugu sam i šutim

Otišla je Jelena sa trećeg perona

I htio sam tada da miniram prugu

Da vlakovi kasne sedamdeset dana

Sa prozora kupea recitirajući tugu

Zaklela se Jelena da će živjet sama.

Pa iako su 1980. godine objavili i sledeći singl ("Balerina"/"Poželi nešto"), a '81. i album na kome su gostovala zvučna imena tadašnje zagrebačke scene, prvi singl grupe Izazov ostaje ubedljivo najuspešniji i oni 1983. godine prestaju sa radom. Mato Došen 1982. godine objavljuje solo album "Zabranjene žene", a to je i period u kome on već postaje traženi kompozitor i producent, da bi se nakon nekog vremena preselio u Španiju.

Preminuo je 2. aprila 2010. godine u Zagrebu.

Eduard Džimi Matešić po rasformiranju grupe Izazov predvodi sastav Plava trava zaborava, a sarađuje i sa mnogim drugim značajnim imenima i grupama hrvatske scene.

I mada je Saša Eraković u svojim stihovima ismejao Dijakovu Selmu, njegovi kasniji radovi se ipak ne mogu meriti sa onim što je ovaj pesnik pisao. Naime, pored "Selme", Vlado je napisao i tekstove za kompozicije "Stanica podlugovi" Zdravka Čolića, "Betonska brana" Indexa, ili recimo "Čisti, bijeli snijeg" Arsena Dedića, a to je ipak malo veći kalibar od Srebrnih krila ("Volio sam Tanju i noću i danju", "Sreo sam ljubav iz prve pjesme"), ili recimo Miša Kovača, Grupe Stranci i Džoa Maračića Makija, za koje je Eraković kasnije pisao.

Vlado Dijak je preminuo davne 1988. godine, u 63. godini života, a njegova Selma doživela je duboku strost. Preminula je početkom 2021. u trenutku kada je imala devedeset dve godine.

No kako to samo život ume da "spakuje", zahvaljujući slučajnom susretu Vlade i Selme i njegovoj pesničkoj inspiraciji, ona će zauvek živeti u jednoj od najlepših balada slavnih "Dugmića".

(Telegraf.rs)