Dragan Jovanović Krle za Telegraf.rs: Glavni motiv okupljanja Generacije 5 je svest da si nekom primer

Kada se u drugoj polovini sedamdesetih godina, pojavila grupa Generacija 5 odmah je bilo uočljivo da je u pitanju svirački vrlo kompetentna i čvrsta ekipa, sposobna da bez većeg napora iznese dosta zahtevna aranžerska rešenja. Ono što je takođe bilo uočljivo, jesu domišljato odsvirane gitarske deonice koje su na neki neobičan način "lepršale" u njihovim kompozicijama, dajući im karakterističnu prepoznatljivost i osobenost. Iza tih deonica stajao je Dragan Jovanović Krle, gitarista koji, iako mlađe generacije, bez svake sumnje zaslužuje da stane rame uz rame sa starom gardom velikana ovog instrumenta, majstorima koji su ostavili neizbrisiv trag u domaćem rokenrolu. Uostalom, kao dokaz takve tvrdnje stoji i činjenica da iza njega stoji ogroman studijski rad (što je slučaj i kod većine drugih članova Generacije 5), jer ga je njegovo sviračko, aranžersko i svako drugo studijsko umeće, vrlo brzo preporučilo mnogim drugim autorima i izvođačima.

U razgovoru koji sledi, Krle je sasvim otvoreno govorio o svojoj grupi, pevačima koji su prošli kroz nju, vremenu u kome živimo, novoj pesmi "Freedom", ali i predstojećem koncertu koji će Generacija 5 održati 8. decembra u MTS dvorani, povodom četrdeset pet godina njihove karijere.

• Pre Genracije 5 svirao si u grupi Zdravo koju je predvodio Boban Petrović, a koja je čini se, u to vreme bila usputna stanica mnogih muzičara. Šta se dešavalo pre toga, jesi li svirao u nekim školskim bendovima i slično?

U to vreme scena je bila vrlo živa, a mi smo uglavnom bili okupljeni oko pozorišta DADOV, tu su se odigravale predstave raznih progresivnih, mladih pisaca, scenarista, reditelja, ali je istovremeno postojala i jaka scena na kojoj se sviralo, pa su svi iz moje genracije, a bilo je i malo mlađih i starijih, često imali taj sešn pristup, mešali smo se između sebe. Ako bi nekom zafalio gitarista ili basista on dođe u DADOV malo posluša grupu koja tu trenutno vežba, kako god da se ona zove ili ne zove, i traži nekog ko mu odgovara. Evo ja sam recimo bio u grupi Kubitus, a kako mi to nismo smatrali za neko izrazito obavezujuće članstvo, tu su se recimo mogli pronaći članovi koji nedostaju nekim grupama, pamtim da je u to vreme i Bora Čorba dolazio da posluša kako ko svira. Sećam se recimo i grupe Frak u kojoj je gitaru svirao Srđan Jul, njega navodim jer je on kasnije od svih tih ljudi postao poznat i stvarno je fantastičan gitarista. Ja sam tada recimo svirao bas u toj grupi, pa sam na jednoj probi uzeo gitaru i svi su se zabezeknuli - čekaj, pa ti odlično sviraš gitaru!? Tu smo počeli da sviramo sa dve gitare i da tražimo čoveka za upražnjeno mesto basiste. To su bili dometi u tim našim klinačkim danima. Grupa Zdravo je isto bila sešn grupa, utoliko pre što je Boban Petrović vrlo lako menjao članove. Čim bi neko pomenuo "ekonomski momenat", na njegovo mesto bi odmah došao drugi. (smeh) Tako sam recimo ja "dobio pedalu" iz te grupe.

• Koliko znam, tvoj veliki uzor je Džef Bek.

Jeste, Hendriks i Džef Bek. S tim što treba shvatiti da su to momenti koji su nedostižni. Meni se desi dok sviram, a da ni sam nisam bio toga svestan, dok to nisam malo na neki način "osvestio", znači dok sviram i dan-danas imam ispred sebe ili Beka ili Hendriksa i mislim šta bi oni sad rekli na ovo što sam odsvirao. To je nešto više od uzora, hajde da kažem neka vrsta moje zamišljene neverbalne komunikacije. Ja kao gitarista imam neki izazov i meni nije bitna reakcija publike u tom smislu, već ono - "šta bi rek'o Dejvis Majls", to je Bajaga sjajno napomenuo u jednoj od svojih pesama. Šta da kažem o Džefu Beku? Kada je Hendriks došao u Englesku, Džef Bek je bio prvi koga je želeo da upozna jer mu je on, između ostalog, bio inspiracija za korišćenje fidbeka na gitari.

• Bili smo obojica prisutni na Bekovom koncertu u Sava centru 2010. godine. Kako instrumentalista poput njega podnosi toliku vrstu odgovornosti kada izađe na binu? Obično na koncerte takvih velikana dolazi i veliki broj muzičara koji i sami dobro vladaju instrumentom i oni verujem mogu da primete svaku nesigurnost. Kako ti ljudi izlaze na kraj sa tim?

U pitanju je nivo greške. To što mi čujemo kada neki velikani sviraju, nama se uvek čini kao nešto što je savršeno, ali je suština u sledećem - te greške koje su neminovne, ne bih ni rekao greške, to su izvesne nepreciznosti koje se teško percipiraju. Ti ne možeš da znaš šta je neki majstor uradio, da li je pogrešio ili namerno tako odsvirao. Vrlo često se intuitivno u svirci javljaju momenti kada gitarista ili bilo koji instrumentalista, uđe u neke "prostore" gde potpuno zaboravi sve i ne zanima ga više ni harmonija ni tempo, ništa. I ti ulaziš u to sa idejom da se malo zabaviš, da vidiš šta će da ispadne od toga. To je taj momenat improvizacije koji koriste ovi veliki muzičari. Dakle, tu ne radi racio. Tu se svira na jednom višem nivou, neko bi rekao podsvesno, a ja bih rekao intuitivno. Postoje ta tri pojma koje je Štajner, veliki austrijski filozof, koristio: intuicija, inspiracija, improvizacija. To je kod u kome se kreću veliki muzičari, dakle majstori koji su se priključili na tu jednu, hajde da kažem božansku konekciju sa muzikom i kod njih svakako ne možeš da primetiš ništa, jer to više i nije greška.

• Generacija 5 je osnovana 1977. godine, a ti si od samog početka u toj postavi. Meni je interesantno da ste u toj svojoj najranijoj fazi žanrovski bili okrenuti džez roku, to je bilo u onom periodu dok je još uvek Jova Rašić bio na mestu vokalnog soliste. Međutim, ubrzo ste malo komercijalizovali vaš muzički izraz. Kako danas gledaš na to, misliš li da je to bio pravi potez ili ne?

Mi smo u to vreme na grupnim koncertima mogli da izmerimo reakciju publike u odnosu na druge bendove, a jedan od presudnih momenata bio je festival "Omladina" u Subotici, koji je u to vreme promovisao mlade bendove i mislim da se upravo tu dogodio taj prelom. Moglo bi se reći da smo se do tada bavili tom nekom vizijom džez roka u našoj izvedbi, a na tim grupnim koncertima bi se pored nas, pojavili Leb i sol, Galija, Atomsko sklonište i slični bendovi. Mi bi izašli na binu odsvirali dve-tri pesme, a između pesama - tajac, publika nas gleda bledo, dok kritičari koji su iza bine govore - bravo momci, baš lepa muzika! Međutim, publika ćuti, tu i tamo neki aplauz, mlaka reakcija. Posle nas izađe Atomsko sklonište i pod jedan, oni prekrše sve te tehničke uslove koje smo svi mi tamo dobijali - nemojte da se odvrćete na bini jer smeta kamermanima, a oni svakako mogu da šetaju između nas dok mi sviramo. Hoću da kažem, televizija je uvek bila ispred izvođača, tu je bio jedan apsolutista koji se zvao, čini mi se, Jovan Ristić...

• Jovan Ristić Rica...

Da, Rica. Jedan debeli lik sa bradom, sa hiljadu nekih bedževa koji je bio institucija i on je tamo zavodio red. I stvarno, ja se odvrnem na dvojku, tiho sviramo, a kada je izašlo Atomsko sklonište, prvo što je uradio gitarista, jeste da se "zaleteo" na onog Maršala odvrnu sve na deset i "udari" E dur - baaam! Publika odmah skoči. Mi zabezeknuti gledamo. Jedan E dur, razumeš! Izašli su onako iscepani kao posle atomske eksplozije, inače su tada bili u tom konceptu. Krenu oni da sviraju, neki šafl, onako prilično jednostavne melodije i ja kažem Ilketu - šta je bre ovo, pocepaše ljudi sa E durom?! Nije to bilo jedini put, ali toga se jasno sećam, bilo nam je stvarno smešno.

• Sličnu priču mi je jednom prilikom ispričao Kornelije Kovač u vezi Korni grupe. Kada bi počeli da sviraju svoje kompozicije iz njihove progresiv faze na nekim koncertima po unutrašnjosti, samo što ih nisu počeli gađati na bini.

Oni su imali još težu sudbinu od nas, jer oni su režimski morali da sviraju i lake note, grupe su u to vreme morale da odrade i jedan deo za državu, da se pojavljuju na festivalima i slično. Indexi, Korni grupa, svi su oni imali tu sudbinu. Da bi uopšte postojali i da bi mogli "ispod žita" da proture svoju viziju muzike, ili kako se to u ono vreme zvalo - andergraund, morali su to da rade. Mi to nismo morali, nije se to tada nametalo, ali je kod publike u to vreme već prošao onaj zanos kada si mogao jednu kompoziciju da sviraš petnaest minuta, a da publika to i razume, da joj to bude zabavno i da ploče sa takvom muzikom uopšte razmišljaju da kupe. U trenutku kada smo mi počinjali to je već prošlo, televizija i radio su uslovljavali da kompozicije ne budu duže od tri ipo, maksimalno četiri minuta itd. Mi smo ušli u tu potrošačku eru gde je forma već počinjala da bude važnija od sadržaja, za razliku od onog perioda šezdesetih, pa možda i do sedamdeset i neke, kada je bilo obrnuto. U tom smislu su Pink Floyd, Tangerine Dream ili recimo Yes, mogli da razvuku jednu pesmu i do dvadeset minuta, ili recimo King Crimson i slični bendovi.

• Da, King Crimson su svakako nesvakidašnja grupa koju je predvodio fantastični gitarista Robert Frip, a tu je u početku bio i basista Greg Lejk, koji će potom biti član grupe Emerson Lake & Palmer.

Eto, EL&P su recimo imali obrade klasike, ali su imali i kompoziciju "Lucky Man", znači već se i tada razmišljalo o ulasku u šire narodne mase. Već '68. godine nakon Vudstoka, novac je počeo da se upliće u čitavu tu priču, kada su ovi koji su do ječe bili "deca cveća" obukli odela i počeli da prave pare.

• U prvoj fazi postojanja grupe, znači u periodu do 1982. godine, objavili ste dva albuma i potpuno neočekivano se razišli, čini se u trenutku kada je grupa svakako mogla da nastavi sa radom. Šta je bio razlog za to? Nekako se čini da vi nikada i niste bili deo tog nekog pravog šou biznisa.

Jeste, dobro si to definisao, zaista je tako. U određenoj grupi, ako ne postoji neko ko je ambiciozan i ko je sklon vođenju posla postoji problem u markentiškom smislu. Što se nas tiče, svi koji su nam predlagali razne stvari, koncerte, turneje, nisu postali deo naše ekipe, niti smo se mi zalepili za nekog po osećanju da je taj čovek na istoj liniji kao i mi. Tu je bilo par menadžera koji su nas često zvali na neke svirke ali to je bilo sporadično, a niko od nas osim bubnjara (Boban Đorđević, op. autora), nije bio sklon tom delu posla. On je imao veću ambiciju od svih nas, ali je dosta brzo otišao u Ameriku i mi smo tako ostali bez tog "motora" koji bi nas ubacio u prave šou biznis vode. Tu je evidentan i nedostatak ambicije i ja to svima kažem, da mi nikada nismo bili baš profesionalni bend. Bilo smo onako na nekoj ivici, u nekoj "sivoj zoni". Ali ima tu još jedan momenat. Mi smo i kao grupa i kao pojedinci u studijima dosta radili za druge i tu smo verovatno iživljavali tu našu umetničku ambiciju da nešto pružimo u tom muzičkom smislu. Nismo nešto patili zbog toga što bend u tim osamdesetim godinama nije radio, a mogao je da radi. Svi smo i tada bili u muzici samo na razne druge načine.

• Deset godina kasnije ponovo ste se okupili i objavili kompilacijski album na kome su se našle dve nove kompozicije - "Najjači samo ostaju" i "Povedi me u noć". Međutim, u toj prethodnoj deceniji vaše kompozicije su dosta vrtele, Generacija 5 ipak nije zaboravljena.

Mi smo zaista bili iznenađeni koliko se naše pesme vrte, nije nam bilo jasno o čemu se tu uopšte radi. Neki naši prijatelji i ljudi povezani sa grupom su nam govorili kako eto imamo sudbinu da smo objavili samo dva albuma ali da kvalitet naših pesama i dalje opstaje, emituju se te pesme na radiju, vrte se spotovi na televiziji itd. Mada moram da kažem, mi to nismo nešto posebno ni pratili u smislu šta se događa sa našim pesmama i slično, nama su to ljudi dojavljivali. I onda se desio taj trenutak povratka Rolingstounsa na scenu, oni su takođe pravili neku pauzu, pa su se uz još par bendova vratili na scenu na velika vrata. Meni se učinilo da je to dobar trenutak za nas koji smo već ušli u godine, postali smo "matorani" kako bi to klinci rekli, osetio sam da ima mesta za povratak, jer kod nas uglavnom duvaju vetrovi sa zapada u svemu, pa i u muzici. Međutim, Ilke nešto nije bio zainteresovan, on je već ušao u neku zonu konformizma, uostalom kao i ja, pa i ostali članovi grupe, neki su čak prestali da se bave muzikom. Ipak, ja sam Ilketu govorio da još uvek možemo nešto dati u muzici, a već imamo jedan debeo kredit jer nas ljudi i dalje cene i pominju, pitaju nas da li još postojimo i da bi to trebalo da iskoristimo. Uostalom, mi smo se bez obzira što imamo različite stilove života, uvek dobro družili i tako smo se ponovo okupili.

• Da li se i basista Duda Petrović tada priključio grupi?

Zvali smo ga, ali to je teško išlo. On je već bio potpuno izašao iz muzike i ušao je neke druge poslove, rentiranje i prodaju filmova itd.

• U toj postavi pevač je bio Đorđe David?

Imali smo tada nekoliko pevača u vidu, a on je prošao ta neka dva-tri kruga i najzad postao pevač Generacije 5. Teško mu je išlo u studiju, nije mogao neke deonice da otpeva kako valja, dok se nije malo otkačio na neki način. On nam je uvek bio tu pri ruci jer je radio dosta toga i za pozorišta, džinglove za reklame, bio je favorit pozorišne predstave Sanje Ilića, a bio je upotrebljiv u smislu da je mogao da otpeva razne stvari dosta dobro, kvalitetno.

• Kažeš da je tu bilo nekoliko pevača o kojima ste razmišljali. Da li je Najda tada bio u opciji?

Nama je Najdu otkrio Joško Hartl, bubnjar grupe Kerber. Kada smo ga pozvali zaista nas je iznenadio i izgledom i načinom pevanja, ali ipak je presudilo to što je Đorđe bio iz Beograda. Najda tada nije bio spreman da se preseli u Beograd, već je imao porodicu u Nišu i taj neki svoj zacrtan put, već je i tada bio tražen i poznat. U to vreme zvao me je Točak i kaže mi - čujem da se ponovo okupljate, nemojte sada da odustanete, evo i ja hoću ponovo da okupim Smak, nemojte izdati rokenrol. (smeh) Onako usput me je pitao, da li mogu da preporučim nekog pevača i tu sam mu preporučio Najdu. Tako je Đorđe ušao u Generaciju 5 a Najda u Smak nedugo zatim.

• Đorđe će kasnije govoriti da je napustio Generaciju 5 ali postoje i priče da je dobio otkaz. Šta je prava istina?

On je sklon, uostalom kao i svi mi, da stvari iz prošlosti posmatra onako kao u nekom zakrivljenom ogledalu, što se i meni događa. Ja tebi sad pričam o nekoj našoj istoriji, a nisam potpuno siguran da li je baš sve to bilo tako, prošlost je isto promenljiva kategorija. Ali, postoje neki fakti i neke stvari koje ne mogu da se lažiraju. Kad je Đorđe David u pitanju, ja se sećam i momenta kada smo završili s njim jer je, hajde da kažem jednu blagu definiciju, on je izraziti individualac u smislu da je rođen za solo karijeru, nije timski igrač.

• Hoćeš da kažeš da je njegov ego trip bio izražen?

Malo više. (smeh) Ja mislim da to ima veze sa određenim frekvencama. Svojevremeno sam saznao da kad se ne izvede dobro visoko C kod operskih pevača, ono vazduh, pravilan stav tela, oni mogu pasti u nesvest. Ta frekvenca jako utiče na rad mozga, ovo nije moj subjektivni stav već je to sa naučne strane gledano. Recimo duvači, bras sekcija, trubači, saksofonisti, imaju izvor zvuka jako blizu glave i te frekvence mogu i da oštete mozak što je nauka pokazala i dokazala. Ovaj naš sadašnji pevač je recimo jedan sasvim normalan tip i ja ga onako u šali pitam: "Je li, kad ćeš ti da poludiš"? (smeh) On kaže: "Pa ne planiram skoro".

• Ima i onih koji tvrde da je muzika đavolja stvar.

Muzika je veliki izazov za čoveka u smislu njegovog razvoja, ali ako neko pomisli da je samo on važan, onda gubi kontakt sa drugim ljudima, stavlja se iznad ostalih, a suština svake interakcije između nas je jednakost i ljubav. Ako sam ja u jednom trenutku bolji i jači, onda ću ja da povedem i povučem, ako si ti - ja čekam od tebe da isto to uradiš za mene. Na toj relaciji stvari mogu da traju i onda smo mi ono što svakako i jesmo u nekoj višoj ravni - jedno - samo se manifestujemo u različitim telima i različitim ulogama. Ko to ne shvati i ne oseti u sebi, taj nije za grupu, jer rad u grupi podrazumeva prevazilaženje ličnih razlika, a egoizam služi tek za neko osnovno životno izražavanje, za ostalo je bezvredan i velika je smetnja. Upravo tu leži đavolja rabota koju si ti pomenuo, nje van egoizma nema i to onog dela egoizma koji se odnosi na mišljenje o sebi.

• Nakon Đorđa Davida u grupu dolazi Dragan Panjak. U to vreme ste objavili kompilaciju balada pod nazivom "Pomoli se još jednom", a tu naslovnu kompoziciju je upravo on otpevao u studiju. Kakvo je iskustvo bilo kada je on u pitanju? 

Mislim da je on otpevao i "Svet je tvoj" i tu smo uradili neki spot koji je prošao nezapaženo. Njega smo primetili na nekom od tih takmičenja, mislim da je to bio "3K dur", preteča ovih "Imam talenat" i sličnih takmičenja i on je čovek onako sijao, imao je to nešto između Gorana Miloševića i sina ovoga što je predvodio Pro Arte...

• Borisa Novkovića.

Imao je taj neki spoj i naprosto je sijao dok je pevao, možda malo zabavnjački, ali... I ja kažem Ilketu za njega, pa smo se dogovorili da probamo kako bi to išlo. Kada je došao odmah se videlo da je on jedan skroman i fin dečko i lepo smo krenuli, preduzeli smo neke akcije da "priđe" Beogradu, jer on je iz Rume. Međutim, što je nama i gradu više prilazio, postajao je sve nesigurniji, nekako nismo uspeli da se nađemo na tom ličnom nivou. To je ubrzo počelo da se odražava i na koncertima jer se on dosta nehajno odnosio u tom smislu, nekako mu nije prijalo. Jednostavno smo osetili kao da nije čovek za velike stvari, ako je poznati bend nešto veliko. On se nekako kretao u tom rasponu tezgi u svom gradu i okolo, recimo držao je rekord - odsvirao je dve hiljade pesama bez pauze. Postoje tu neka pravila u vezi tih pauza, ne znam to tačno, ali svakako je držao taj rekord. Lepo je svirao gitaru, imao svoj studio, ali naprosto, nismo se "primili" kao ljudi.

• Nije uspostavljena, kako si malopre rekao, ta neka rezonanca između vas?

Jeste, tu je verovatno bila presudna i ta neka kulturološka razlika. Stvarno je obećavao puno, ali nije mogao to da iznese. Mislim da je gabarit Generacije 5 za njega bio preveliki.

• 2006. godine ste objavili album "Energija" na kome je vokalne deonice otpevao Dejan Najdanović Najda koga smo malopre pominjali. On tada nije bio član grupe, već je na snimanju učestvovao kao gost?

Ne, nije bio član grupe. Za tih desetak dana koliko je bilo potrebno da bude u Beogradu kako bi učestvovao u snimanju, on nije uspevao da spoji dva dana jedan za drugim, jer je imao je toliko obaveza i nekih zakazanih svirki da li sam ili je već i tada radio sa Galetom, nisam siguran. On je jedan od onih koji je morao na dnevnom nivou da zarađuje, nekako smo stekli takvu sliku. Nije bio u stanju da žrtvuje poneku njegovu svirku zarad benda, jer mi smo ga tada zvali u grupu.

• Zvali ste ga da bude stalni član?

Jeste i to snimanje je bila naša prva interakcija, naš prvi ozbiljniji kontakt, šta ćeš bolje mesto za to od studija, ali on je dolazio umoran ili sa napuklim glasom i kada smo mu predlagali da ostane u Beogradu, da provede tu neko vreme, on to jednostavno nije mogao i tako smo se spontano dogovorili da je on nama u stvari gost. Tako je to bilo, bez nekih suvišnih emocija i on je to tako i prihvatio i sa njim smo lepo radili. Ako mene pitaš, za mene je on možda najbolji pevač Generacije 5. Taj stil i način na koji peva, onako poput Pola Rodžersa, nisam to čuo ni kod jednog pevača na ovim prostorima. Ali opet, Pol Rodžers ni u Jugoslaviji ni u Srbiji, čini mi se, nikada nije bio ni među deset pevača, naš narod nema to uvo za takvu vrstu interpretacije. Ovde više vole tenore, ove koji pevaju visoko, kao Boris iz Smaka i još poneko. Najda ima to što Pol Rodžers ima, taj osećaj za muziku, taj vokal, to srce, međutim to je bilo to nesrećno vreme kada mi nismo mogli da mu ponudimo neke boje uslove, a nismo mogli jer prethodno nismo ni radili, da ne mora da radi sa strane, da mu recimo ponudimo platu ili iznos zbog koga mi mogao da preskoči neke tezge. Nije on to ni tražio od nas, ali to je jednostavno bila njegova potreba koju mi nismo mogli da zadovoljimo, ali opet smo ga razumeli i ništa mu nismo zamerali. Pokušali smo da popričamo, ali eto - nije se desila neka trajna saradnja.

• Ako se dobro sećam, na tom albumu si imao jednu pesmu koju si posvetio Dudi Petroviću, vašem basisti koji je preminuo?

Jeste, to je kompozicija "Zarobljen u snu". Dušan Petrović Duda je nama bio guru kada je ušao u bend. Bio je stariji od nas, imao je više iskustva i mi smo bili presrećni kada je on pristao da svira sa nama, jer je on tada već bio u varijanti sa Pop mašinom. Nemeček je bio u vojsci, oni su zvali Dudu i on je apsolutno dostojno zamenio Robija, a oni su čini mi se nastavili da rade i posle sa njim...

• Robert je po povratku iz vojske otišao u London.

Da, dobro si me podsetio. Bilo je tu čak i nekih neprijatnih situacija. Mi vežbamo sa Dudom i dođu Zoran Božinović i Džindžer i sede tu i kao - lepo svirate dečaci, hajde "Dukaro", imao probu. Duda nas gleda, naravno nismo se ni tu svađali, bilo nam je to smešno, ali razumeli smo da ga je privukla muzika njegove generacije. Videlo se da mu je tada bilo neprijatno, ali u svakom slučaju on nije bio vezan za nas nikakvim ugovorom, no ta varijanta sa Pop mašinom ipak nije profunkcionisala.

• Koliko znam bilo je i neprijatnih situacija za Dudu dok je bio u Pop mašini, umeli su da ga na koncertima pitaju šta ćeš ti ovde?

Moguće. Robert je tu bio jedna stamena figura i zajedno sa Zoranom osnivač te grupe. Zoran je bio moj komšija dugo godina i nas dvojica smo svojevremeno imali zajedničke šetnje kroz grad, čuo sam i od njega razne priče. Inače, on je bio mnogo, mnogo, dobar i "mekan" čovek. Bio sam prisniji sa njim nego sa Džindžerom, iako smo Džindžer i ja generacijski bliži. Ali da se vratimo priči o Dudi. On je ulaskom u bend neke stvari dosta unapredio. Recimo, kada nam je Džarovski (Velibor Džarovski, menadžer, op. autora), ponudio koncerte sa Čolom, bio sam mišljenja da mi tu nemamo šta da tražimo, jer smo sebe smatrali za nekog ko je rokenrol opredeljen, a to je sasvim drugi svet. I Duda nas okupi, a koristio je te neke fine rečenične konstrukcije i kaže: "'Ej ljudi, možda ja nisam u prinadležnosti da vam kažem, ali budući da ja na sve to drugačije gledam, mislim da treba da sviramo sa Čolom. Zašto? Pa zato što će da nas vidi cela Jugoslavija". Imao je te presudne odluke kada je trebalo nešto prelomiti što bi bilo dobro za bend. On je stvarno bio divan čovek, nikad se nešto preterano nije nametao svojim idejama, ali je umeo da postavi prava pitanja, imao je dobre fazone, bio je pravi šarmer i svi su ga voleli.

• Da li je prvo angažovanje pevača Miloša Bajata bilo 2016. godine prilikom snimanja kompozicije "Opasna po život"?

Jeste, to je prva pesma koju je snimio.

• Kako je došlo do saradnje sa njim?

I njega smo isto videli na nekom takmičenju na kome je pevao pesmu "Ti samo budi dovoljno daleko". Kada smo pozvali bio je prijatno iznenađen, budući da to nije očekivao. On je izašao iz tog takmičenja, jer je tu loše prošao, dosta su stroga pravila u toj "igri" koja se igra oko tih talenata, pa su ga tu nešto ocrnili i on je potom sam izašao, jednostavno nije hteo da radi sve ono što se od njega tražilo. To sve radi televizija, to je više šou, nije tu bitno samo pevanje, tu učesnici moraju da prođu određenu dresuru, nisu to jednostavne stvari, moraš da prodaš dušu đavolu, a to se njemu nije dopalo. On mi je posle objasnio te svoje razloge i video sam da je vrlo zreo za svoje godine i da svakako odlično peva. Jedini problem u svemu tome je što je ceo njegov repertoar bio na engleskom. Čovek je prvi put zapevao na srpskom "Ti samo budi dovoljno daleko" upravo na tom takmičenju i kasnije kad je sa nama skidao pesme, eto to je ta nova generacija klinaca.

• Da, znam, ali to je po meni totalno pogrešno.

On je to na neki način i priznao, a mi smo mu rekli da je na njemu odluka da li želi da pokuša nešto drugačije, na kraju živi u zemlji Srbiji pa je logično da prvo pokuša da bude "pop u svom selu". Mnogo klinaca sam sreo koji misle da će time što pevaju na engleskom da urade nešto van naše zemlje, samo malo kome to uspeva. Prvo moraš da se izgradiš u svojoj kući, pa posle možeš da ideš gde god hoćeš, to je prirodno.

• 8. decembra u MTS dvorani pravite jubilarni koncert povodom četrdeset pet godina postojanja grupe. Nedavno ste snimili i novu pesmu "Freedom", šta bi o tome mogao da kažeš?

Pa nema tu nekih velikih tajni. Nas je pozvao Zoran Konjević, naš stari drugar iz prošlih vremena, koji je svojevremeno imao grupu Warriors. Oni su u jednom trenutku otišli u Kanadu budući da je imao mogućnost tu da živi, pa je ceo bend poveo tamo i mislim da su u Kanadi dobili ponudu da na turneji benda Def Leppard budu predgrupa. To je jedna vrlo interesantna priča, doduše ja znam ono što je mitologija, sad koliko tu ima prave istine a koliko ne, nisam siguran. On se javio u ona zla vremena dok je trajao lockdown, a u međuvremenu je tamo postao biznismen kome dobro ide, sa idejom da osnuje jednu fondaciju koja se zove "Plan B", a koja bi pomagala muzičare kojima je takva pomoć potrebna, pre svega medicinska. Novac za fondaciju bi se namakao tako što on daje svoje pesme kojih ima dosta i tu se obratio svima, od Dada Topića, Stefanovskog, a takođe i nama, sa pitanjem da li hoćemo da učestvujemo u tome.

Jedan CD je već objavljen gde pevaju Dejan Cukić, Gale iz Kerbera i još neki izvođači. Odnosno, on je prvo i pozvao mene da sviram u toj kompoziciji u kojoj je Gale trebao da peva i Ilke i ja smo otišli u studio kod Voje Aralice koji je u toj celoj stvari producnet i tu smo čuli tri njegove pesme. I kada je krenula ta kompozicija "Freedom", Ilke i ja se pogledamo i shvatimo da je to pesma za nas. Imala je interesantan refren, i mi smo ga namerno zadržali na engleskom, mada smo pokušali da pronađemo odgovarajuću reč na srpskom, ali nam ništa nije dobro zvučalo. S druge strane, to je kompozicija koja će se zahvaljujući Zoranu vrteti i napolju jer on ima svetske veze u smislu plasiranja svojih pesama, poznaje razne producente itd. Dakle, živimo u takvo doba gde kupimo sok, a na njemu piše đus, znači mnogo toga je na engleskom.

Mi smo čak i očekivali da će biti nekih pitanja u tom smislu, ali više niko ništa i ne pita. Taj novotehnokratski jezik koji je ušao u naš govor i transhumanistički pristup elektronici, nove društvene mreže, odomaćio je engleski jezik na neki način. Bilo nam je interesantno, očekivali smo komentare u tom smislu, ali nije ih bilo. Svojevremeno kada smo snimali u Americi, pitali su nas zašto to radimo, kada i u Srbiji postoje studiji gde to možemo raditi. Uzeli smo tu pesmu i kada smo je snimili Zoran je bio zadovoljan kako to zvuči, a i mi takođe. Ilke je uradio stvarno fantastičan tekst sa jednom porukom za sva vremena koja se tiče svih nas. Dobili smo tu pesmu, uz jedini uslov da bude na sledećem CD-u koji će objaviti Konjevićeva izdavačka kuća "Tesla". Potom smo snimili i spot koji je praktično najava za taj koncert koji će se održati 8. decembra u MTS dvorani u Beogradu.

• Danas je prodaja albuma zanemarljiva. Kada u ovom vremenu ulazite u studio sa idejom da snimate nešto novo, da li uopšte razmišljate kako će neka pesma proći ili jednostavno imate potrebu da to izbacite iz sebe, ne obazirući se previše na ono što će se dalje dešavati?

Pa meni se čini da se mi ni u prošlosti na to nismo obazirali, nismo razmišljali u smislu - hajde da pravimo pesmu koja će biti hit. U krajnjoj liniji, kada uđeš u studio ti ne znaš šta će posle biti. Ti možeš da planiraš koliko hoćeš, ali te realnost uvek demantuje, to krene nekim uglavnom nepredviđenim tokovima. Mogu da se zacrtaju neke granice, neki okviri u kojim nešto treba da se događa, ali šta će zaista unutra toga da se desi, ne možeš znati. Događalo nam se da smo bili ubeđeni da će neke pesme da postanu hit pa nisu, a dešavalo i obrnuto, a da to nismo očekivali. Mi smo toliko bili u svemu tome da tako nešto i nismo mogli da predvidimo, to je kao kad tražiš Boga negde spolja, a on je unutra u tebi, najvažnije je tu konekciju napraviti, a isto je i sa pesmom. Ona je u tebi i prirodno izlazi, a kakve će spoljne reakcije da budu, pojma nemaš. Kažu - čovek planira, Bog se smeje.

S druge strane imaš umetničku potrebu da se izraziš, pogotovo u ova vremena, jer glavni motiv našeg ponovnog okupljanja je svesnost da si nekom primer. Primer si i na ulici, jer mi gledamo jedni druge, nije toliko bitno ni šta pričaš ni kako izgledaš, bitno je kakva dela činiš, a sve je delo - i prolaz kroz grad na biciklu ili kako voziš automobil, jer time daješ primer onom drugom, posebno kada si javna ličnost pa imaš mogućnost da dopreš do većeg broja ljudi. Svaka tvoja pesma, svaki video je nešto što ljudi ne posmatraju samo kao dobro ili loše, već se oni ugledaju ili ne ugledaju na to. Tvoje je da se "prijaviš" i da kažeš - evo tu sam, živ sam, zdav sam, stojim još uvek pravo i stajaću tako sve dok ne budem umro. Onog trenutka kada više ne budem bio reprezentativan, onda više nećeš moći ni da me vidiš. Ja sam svojevremeno bio poražen kada je Olimpijadu otvorio Mohamed Ali, alijas Kasijus Klej, izašao je već dobro razoren "Parkinsonom", drži onu baklju, sav se trese čovek i upali vatru i ja gledam i mislim - šta mu je to trebalo, da se takav jedan šampion pojavi i sruši mit o samom sebi. I tada sam skapirao: Vatra je večna, a pojedinac je promenljiv. Ovi naši gospodari izgleda ne rade ništa slučajno. Kao Maradona koji je narkomančina na kvadrat, daje golove rukom i on nam postaje uzor. To je jasna poruka: laži, kradi, varaj, drogiraj se, vidiš da je to u redu. U tom smislu da se nadovežem na tvoje pitanje - nema tu plana, mi nismo neko ko je u tom korporativnom ili potrošačkom formatu, nama je ipak važniji sadržaj od forme.

• Svojevremeno si imao jednu zanimljivu saradnju. Sa "Mitros Music" si organizovao svirke po školama u Beogradu, ako imam dobru informaciju?

Da, imaš dobru informaciju. U jednom trenutku sam bio u dobrim odnosima sa Srđanom Mitrovićem koji je gazda "Mitrosa", pa je jedna moja drugarica, koja je u to vreme mogla da pomogne, napravila jednu finansijsku konstrukciju koja je bila povoljna i omogućavala da se ide po školama kako bi se širila kultura osnivanja bendova. To je bila ideja. Filozofija cele akcije trebala je da pokaže da je baviti se muzikom pre svega neophodno za struktuiranje slobodnog vremena, jer muzika ne znači samo svirati i pevati, nego te ona gradi i kao ličnost u smislu discipline, saradnje sa drugima, razvijanja odgovornosti, dakle u tom smislu.

Možda smo posetili jedno petnaestak škola po Beogradu, bilo ih je nekoliko i van, i ja sam tada shvatio da je sa popularnošću rokenrola završena priča, da je to gotovo, da su ovi novi muzički hibridi koji izgledaju kao rokenrlo zvezde, a pri tom pevaju neke novokomponovane, turbo pesme, postali novi heroji, a sa rokenrolom na velikim binama je definitivno završeno. Da budem precizniji - to je završeno u nekom mejnstrim smislu i prešlo je u andergraund. Tada sam malo posustao, mada sam bio svestan situacije u kojoj živimo. Nije to presudno uticalo na mene, ja nisam od onih depresivaca, meni su to u krajnjoj liniji sve izazovi, ali takvo saznanje ne može biti prijatno svakako.

• Kako si došao do tog zaključka? Po posećenosti, odnosno zainteresovanosti u školama ili na neki drugačiji način?

Jeste, uglavnom su dolazili i pitali me - da li je obavezno da budemo ovde? Ja kažem da nije, a oni jedva dočekaju, pa tutanj u park da tamo puše ili šta već. Ima ona narodna - riba smrdi od glave. Jednom prilikom smo Ilke i ja u jednoj školi pripomogli da se izvede kompozicija "Za milion godina", to je ona pesma koja je učestvovala u okviru "Band Aida"...

• Ilke je kompozitor te pesme.

Da, on je kompozitor, a Generacija 5 je to izvela, a pevalo je više pevača. I dođemo mi u tu školu, njihova nastavnica muzičkog tu nešto kordinira i jedna od učenica joj kaže - ovo su Krle i Ilke, oni su komponovali i snimili tu pesmu i oni će malo pomoći da se sve to što bolje organizuje. "Aha, aha, u redu, dobro" - okrenu leđa žena i ode. Potom je napravila haos na bini jer ne zna pesmu, izmislila tamo neke delove, mi gledamo i umiremo od smeha. Žena nema pojma i uopšte je na zanima to što radi, ali ona je njihova nastavnica muzičkog.

• Kakva degradacija na svim nivoima.

Ma nije nas ni pogledala. Ona tu odrađuje svoje, uhlebila se, ko zna gde su joj misli. Ja sam u njoj video jednu izgubljenu osobu koja ne bi smela da bude nastavnica u toj školi, ta deca su bila sedmi-osmi razred, znači oni su već mogli da prime različite oblike znanja, ponašanja itd. Direktor došao pa se malo izvinjava, kao takva je ona. Ja mu kažem - nema veze, ali ne bi bilo loše da joj date otkaz. Deca su danas uglavnom bombardovana drugim stvarima, kod kuće su roditelji umorni, nemaju vremena , uhvatio ih je taj potrošački format i globalizam koji ispira mozak i taj proces je skoro pa završen, ja mislim da tu više i nema šta da se radi. Ljudi se ponašaju kao biološki roboti. Srećom, ova zla vremena su učinila da se dobar deo ljudi bar malo osvesti u smislu saznanja šta je u stvari svet oko nas i gde treba tražiti oslonac koji svakako nije u spoljnjem svetu, već u onom unutrašnjem, duhovnom. To je dobra vest, a i logično je da je tako, jer nikada zlo ne dolazi bez onog dobrog, a ni dobro ne dolazi bez zla. Mi živimo u dualnom svetu i to je oduvek tako.

(Telegraf.rs)