Bogica Mijatović: "Politika bi ukinula naš rokenrol jer je opasan... Što namećeš narodu, on to prihvata"

Radio Novi Sad je, kada je rokenrol muzika u pitanju, jedan od onih medija uz čije su emisije, a neke od njih traju do današnjih dana, odrastale i vaspitavane brojne generacije.

Oni malo bolji poznavaoci prilika svakako znaju da je skup tako dobrih novinara, pre svega posvećenih poslu i muzici koju vole, u ondašnjoj Jugoslaviji imao još samo magazin Džuboks, a svi ostali, uz dužno poštovanje, teško su se mogli meriti sa tolikom količinom znanja i entuzijazma koji su svakodnevno vrcali sa talasa ovog radija.

Preporučujemo

Foto:Zoran Knežev

O svemu tome razgovarao sam sa Bogicom Mijatovićem, doajenom jugoslovenskog rok novinarstva i čovekom koji je napisao neke od ključnih knjiga koje čuvaju od zaborava neke nama važne događaje, ali i važne živote koje ovo vreme sa svim tim vrlim, novim "vrednostima" svom snagom pokušava da obesmisli.

Bogica je i jedan od nekoliko ljudi koji su i sami svojevrsna rok enciklopedija jer je bio učesnik i sudionik mnogih događaja iz vremena kada je rokenrol bio slavan, pa je ovo bila prilika da, između ostalog, neko sa takvom biografijom razjasni određene nedoumice vezane za sve ono što se već decenijama vezuje uz tu muziku.

• Interesantno je da si novinarstvom počeo da se baviš na jedan nesvakidađnji način. Nekada je na radiju Novi Sad postojala emisija "Susret u 10", koja je kao nagaradu za tačan odgovor na određena pitanja iz oblasti muzike dodeljivala singl ploče. Ti si tri puta dobio te nagrade i od toga je sve krenulo.

Dogodilo se da sam taj treći put jedini znao tačan odgovor, pa su me pozvali da gostujem u emisiji. Kad sam otišao pitali su me da li bih sarađivao sa njima i tako je to počelo.

• Prvo si bio honorarni saradnik?

Da, do odlaska u vojsku sam bio honorani saradnik, a kada sam se vratio odmah su me primili. Inače, ja sam završio Višu ekonomsku školu, tada u Novom Sadu još uvek nije bio otvoren Ekonomski fakultet, a novca za studiranje van mesta stanovanja nije bilo. Radio je samo otac, majka mi je bila domaćica, pa su troje dece podizali od te jedne plate. Po povratku iz vojske otac je podneo molbu, pa sam se zaposlio u jednu firmu koja je radila uvoz-izvoz, gde sam imao ogromnu platu, stalno su se delili neki viškovi, ali čim mi je otvoreno radno mesto na radiju, prešao sam za tri puta manje novca, ali to sam učinio iz ljubavi prema tom poslu i nikad mi zbog toga nije bilo žao i sada bih to isto uradio.

• Dobro, ali kasnije si već počeo da vodiš i uređuješ neke poznate radio emisije, kao što je to recimo "Randevu sa muzikom".

"Randevu sa muzikom" je najstarija muzička emisija u Evropi, a verovatno i mnogo šire. "Surfovao" sam po internetu i nisam nešto slično pronašao. Ta emisija traje od 1. juna 1957. godine do danas u istom terminu. Takvog programa sigurno nema ni na BBC-ju, a verovatno i u svetu, znači, da ima isti naziv i da ide u istom terminu. Tu emisiju je ustanovio Angelo Vlatković.

• Da, bilo je još dobrih emisija na radiju Novi Sad - "Pop expess", "Uz svetlost ponoćne lampe"...

Emisiju "Uz svetlost ponoćne lampe" sam ja pokrenuo 1980. godine. To je bilo u vreme početka novog talasa. Evo upravo završavam knjigu eseja na razne teme, pa sam pisao i o tome. Angelo mi je jednom rekao: "Bogice, imamo novi termin subotom, da li bi ti to uzeo"? Pitao sam ga o čemu se radi i on mi kaže da je termin od 22.20h do ponoći, ali da je uslov da ne ide ta nova muzika, mislio ja na pank i novi talas, nego da bude upravo kontra od toga, nešto starije. Razmišljao sam šta da radim, pa sam odlučio da puštam muziku u periodu od 1955. kada se pojavio rokenrol, pa do 1970 kada su se rasturili Bitlsi, a kasnije sam, pošto sam sve to "isfurao", produžio do neke '75. godine. Eto, ta emisija ide i danas, ali ja to više ne slušam, odnosno, radio slušam samo u autu.

• Uvek me je interesovalo u čemu je bila tajna svega toga? Nekada je Radio Novi Sad u mom društvu imao kultnu ulogu, ako tako mogu da se izrazim.

Nije to samo kod vas bilo, velika je bila ta slušanost. Evo, Želimir Babogredac, danas direktor i vlasnik Jugotona, tada je živeo u Slavoniji i kaže mi da je redovno slušao te emisije. Imali smo dobar predajnik, što je svakako bilo značajno, ali treba znati da Radio Novi Sad, ako ne računamo beogradsku 202-ku, koja je klasični muzički radio, ima svaki dan minimum dve emisije o rokenrolu. Dakle, "Pop express" i "Randevu sa muzikom" i dalje postoje, a naravno i mimo toga ima dosta takvih sadržaja.

Radio Novi Sad je bio prepoznatljiv upravo po muzici. Evo u ovoj knjizi koja će se uskoro pojaviti prvi put će biti publikovana prava biografija Darka Kraljića koji je radio kao muzički urednik u Radio Novom Sadu od kraja 1951. do juna 1957. godine. On je puštao džez, tj. Radio Novi Sad je imao privilegiju da pušta džez, ali ne zato što su to nama iz nekog razloga dozvolili a Radio Beogradu, Ljubljani i Zagrebu nisu. To je bio vid propagande prema Rumunima, Mađarima, Česima itd, kako bi se na taj način videlo da se mi razlikujemo od tih država koje su bile pod ruskom kapom.

• Iz tog razloga ste i dobili taj veoma jak predajnik.

Da, da, da, o tome nema diskusije. Prvi predajnik je bio dosta slabiji, a posle je to pojačano upravo zbog tog uticaja. Ljudi danas potcenjuju Jugoslaviju i ono što je vezano za tu državu, a vidi, oni su taj "Randevu" smestili od 18.20h do 19h, mada je kasnije počinjao u 18.02h. Zašto? U 19h su išle centralne vesti na radiju i onda se muzikom privuku slušaoci koji će potom slušati vesti koje počinju odmah nakon emisije, tako da je za tu najbolju i najslušaniju emisiju smišljeno određen upravo taj termin emitovanja. Možda je to izgledalo naivno, ali istina je da se o svemu ozbiljno vodilo računa. Kada danas vratim film, vidim da se tada ozbiljno razmišljalo o mnogim stvarima, za razliku od ovoga danas.

• Pomenuo si Angela Vlatkovića, koji je bio veliki autoritet na radiju. Zanimljivo je da je Đole Balašević upravo na tvoj predlog Angelu učestvovao na Opatijskom festivalu, sa pesmom "Moja prva ljubav". Kako je sve to bilo?

Upravo pišem knjigu o Đoletu. O njegovom životu, od detinjstva na ovamo, od našeg poznanstva pa do njegovog ulaska u studio i te "Opatije", dakle tu vrstu biografije i to se razlikuje od Ivačkovićeve knjige. (Ivan Ivačković je napisao knjigu o Đorđu Balaševiću pod naslovom "Panonski admiral", op. autora) Poslao mi je rukopis i mogu da ti kažem da mu je knjiga predivna, izvanredna. On je ustvari pokušao da predstavi Đoleta kroz njegove pesme, pa ko ume da čita shvatiće da je Ivan kroz analizu pesama i albuma pokušao da objasni Đoletovu ličnost, ja pišem sasvim drugačiju knjigu.

Angelo Vlatković je u vreme kada je Đole nastupao na "Opatiji" bio direktor tog festivala.

Da, to je tada išlo "po ključu". "Opatija" je imala programski savet u kome su članovi bili muzički urednici i producenti iz svih RTV centra i Angelo je te godine godine bio direktor. S obzirom da je bio na tom mestu, zvao je nas novinare da mu radimo pres, a mi smo već radili Omladinski festival i on je video da to sve funkcioniše besprekorno, sve smo to radili Čupko (Anđelko Maletić, op. autora), Vita (Vitomir Simurdić, op. autora) i ja. Pitao sam ga ko će da učestvuje ispred RTV Novi Sad, na šta mi je on odgovorio da mu ne stajem na muku.

I ja mu kažem: "Daj, nemoj stalno da šaljemo izvođače kao što su Kuki Boroš, Katika Farkaš, jednom Rumun, jednom Mađar, Slovak, pa Srbin, daj da pošaljemo neke klince, pa ako se i obrukamo par puta, jednom ćemo doći do nečeg". Tu predložim Đoleta, na šta mi je Angelo rekao: "Daj nemoj me za..bavati, taj ne ume da peva. Kakva je to pesma "U razdeljak te ljubim"? "Ma pusti to, ima on mnogo boljih pesama od te", odgovorio sam mu. Pristao je nekako i rekao mi da ga dovedem. Đole je doneo tekstove i sad čita to Angelu, naravno, preskočio je "Vasu Ladačkog" i "Jesen stiže, dunjo moja", jer su duge i nisu festivalske i na kraju je Angelo izabrao "Prvu ljubav".

• Posle je Đole na Splitskom festivalu, pobedio sa pesmom "Panonski mornar".

Imaću u knjizi priču kako je ustvari došlo do toga. Naš drugar Saša Aleks, koji inače peva Partizanovu himnu je bio u Novom Sadu u vojsci i to u mornarici. Upoznali smo se '77. na BOOM festivalu u Novom Sadu, on je iz Aleksandrovca Župskog, gde inače živi moja sestra od ujaka, pa smo se zbližili po toj liniji i šalili smo se na njegov račun, govoreći da je on "panonski mornar" i tu je pala ta ideja, ali o tom, po tom.

• 1978. održan je poslednji BOOM festival u Novom Sadu, a ti si pored Pece Popovića i ljudi iz Vojvodina koncerta bio organizator te manifestacije. Zbog čega je potom taj festival ugašen, zašto je bio poslednji?

Vladimir Mihaljek Miha je posle festivala koji je održan godinu dana pre, dakle '77. već hteo da ga ugasi. Sledeći je trebao da bude u Skoplju, to je bilo dogovoreno, ali se nešto u vezi toga izjalovilo, ne znam zašto, pa je Mihi već bilo muka od svega toga i odlučio je da to više ne radi. Izvršnu produkciju za BOOM '77. koji je takođe održan u Novom Sadu radio je ovdašnji Kulturni centar gde je bio Gođa (B. Gođevac, op. autora) kasnije Đoletov menadžer, pa je on pozvao Mihu i rekao mu da ipak malo razmisli jer festival traje već šest godina, pa mu je tražio dozvolu da to ponovo napravi u Novom Sadu.

Potom je pozvao mene, ali ja sam shvatio da nam za sve to treba podrška Beograda pa sam pozvao Pecu Popovića koji je tada radio u listu "Zdravo", a potom smo pozvali i jednog klinca koji je radio ovde kod nas u radiju neko vreme. To je Dragan, brat Maje Gojković, on je vodio emisiju "Yu pop scena", nas trojica smo taj "BOOM 78" i uradili i meni je svakako ostao zanimljiv. Mogu da kažem, da su svi izvođači dobili sve ono što im je i obećano, do poslednjeg dinara, a Peca, Gođa i ja nismo za sve to uzeli ni paru. Čak je jednom Jasenko Houra u emisiji kod Tanje Peternek pričao o tom BOOM festivalu, na kome je Prljavo kazalište prvi put nastupilo van Hrvatske.

Foto: Marija Mijatović

Bilo je predviđeno da ti mladi bendovi sviraju odmah na početku, nakon nastupa da pokupe svoje dnevnice i da se vrate nazad. Međutim, oni su ostali da bi pratili ostale bendove, te pare što su dobili potrošili su na pivo i u jednom trenutku nisu imali šta da jedu. Jasnko je Tanji tada pričao da sam im ja kupovao sendviče. Eto, pamtim taj festival po tim nekim stvarima i po tome što sam rekao - sad sam radio neki koncert i nikad više u životu!

• Zašto?

Ma nisam uopšte mogao da spavam. Tu je bilo milion gostiju, ogromna organizacija, imam sačuvan taj notes sa kompletnom organizacijom, to ću jednog dana predati u neki muzej kada budemo pravili nešto u vezi toga. Ja više stvarno nisam želeo time da se bavim i posle toga je festival i ugašen. Mogu da kažem da se taj BOOM 78 razlikovao jer smo pozvali i poznate bendove, ali smo pružili šansu i mladima, pa su tu svirali i Paraf, Pekinška patka, Generacija 5, dakle dosta takvih grupa.

• Kasnije su oni napravili značajne karijere.

Kada su nastupali na tom BOOM festivalu bili su gotovo nepoznati, neko je imao jedan singl, neko nijedan.

• Teško je nabrojati sve ono u čemu si učestvovao i radio, evo recimo onaj sjajni serijal "Muzika, vreme i ljudi".

Da, to je bio serijal o rokenrolu, odnosno prvi deo o zabavnoj muzici je imao jedno petnaestak polusatnih emisija i to je uradio Subin otac (otac Mitra Subotića, poznatijeg kao Rex Ilusivii, op. autora). Pokojni Radomir je bio intelektualac par excellence, čovek koji je diplomirao na Sorboni, dakle jedan čist genije. Kada su me jednom pitali, da li sam zato da Suba dobije ulicu u Novom Sadu, rekao sam - da, ali mora da se poštuje red, pre njega ulicu treba da dobije njegov otac.

Uglavnom, posle smo se dosetili pa smo u okviru te emisije uradili i serijal o rokenrolu i to je srećom sačuvano ovde u televiziji. Obišli smo Pulu, Split, Ljubljanu, Zagreb... nema gde nismo bili, gde god je bilo rokenrola. Takođe, po mojoj enciklopediji o vojvođanskoj rok sceni, uradili smo četrdeset polusatnih epizoda za Televiziju Novi Sad i tu su zastupljeni svi oni koji su važni za rokenrol. Na taj način ti su ljudi sačuvani od zaborava, ne samo u mojim knjigama već i na televiziji, jer živimo u vremenu kada ono što nije bilo na televiziji kao da se nije ni desilo.

• Zbog čega je sve manje takvih emisija? Da li je za to kriva uređivačka politika ili nezainteresovanost šire publike?

Na tu temu sam više puta pričao i za novine i uopšte u medijima. Kada su muzičari i u pitanju, jedini učesnici protiv Miloševićevog režima koji je bio užasan, bili su rokeri. Klasičari i narodnjaci su bili uz režim. Odnosno, klasičari nisu bili nigde, oni su čekali da vide kako će se sve to rešiti, pa da se potom priklone uz nekoga, narodnjaci su bili za Slobu, a 99% rokera je bilo protiv. I šta se dešava? Kada je Sloba srušen, najednom su nestale sve emisije, pa i "Garaža" koju smo radili Nele (Nikola Nešković, op. autora) i ja, znači Beograd tri puta, a ovde kod nas jednom mesečno. Ukinuti su NS plus i Treći kanal koji su uglavnom bili posvećeni rokenrolu, za šta ja imam samo jedno objašnjenje, koje možda i nije tačno.

Ima tu jedna anegdota koju je Čanak ispričao (Nenad Čanak, op. autora), a koja govori zapravo o svemu tome. Kada je pao Sloba, oni su se to veče sakupili u Novom Sadu, da vide šta će da rade, nisu se nadali da će preuzeti vlast, treba i dalje da funkcioniše pokrajina, sve institucije itd. I sad svi imaju predloge šta treba uraditi, a Čanak će: "Ne, ne, ne! Prva stvar koju treba da uradimo je da izmestimo Miletićev spomenik sa trga ovde u centru Novog Sada".

Ovi ga gledaju, šta je sad ovo, on mrtav ozbiljan, a bio je u toj priči protiv Slobe glavni. I sad jedan kaže: "Pa čekaj, kako, zašto to prvo da uradimo"? A Čanak će: "Moramo pod hitno da sklonimo taj spomenik i da tu izgradimo najveću robnu kuću na Balkanu". Neko će opet: "Čekaj, pa zašto"? "Pa zato da se sutra ne bi okupljali ovde protiv nas" - odgovorio je Čanak.

To je odgovor zašto je rokenrol trebalo ukinuti, jer je jedino rokenrol protiv svih režima i prošlog i ovog i onog, dakle svakog, jedino on ima tu dimenziju. Možda nisu svi bili, ali Bora Čorba, Dža ili Bu, Đole Balašević, ma brdo njih svakako jeste. To je suština, oni su ukinuli rokenrol jer je opasan, nema tu nikakve druge filozofije. Radio su ostavili kao nekakav ventil, a na televiziji je odmah ukinut. Zakonska obaveza RTV Srbije i RTV Vojvodine kao javnih servisa, je da imaju zastupljene sve vidove kulture pa i rokenrol. Na TV Novi Sad ne postoji nijedna emisija o rokenrolu! Imali smo "Gruvanje" koje sam ja pokrenuo i to je išlo dok sam radio tamo, nakon mog odlaska u penziju, možda još jedno godinu dana, a potom je to ukinuto. Sve je to ukinuto jer rokenrol je po difoltu...

• Subverzivan.

Tako je!

• Radio si portrete naših poznatih grupa, kao što su Smak, Indexi, YU grupa, a neki od ovih bendova okupljaju i danas ogroman broj publike. Koliko je po tebi raspad Jugoslavije, odnosno jednog tako velikog tržišta, uticao na nastanak nekih novih, istinski velikih bendova kao što su ovi koje sam pomenuo? Da li je veliko tržište preduslov za nastanak nekog velikog benda?

Apsolutno! Pa imaš najbolji primer, recimo ove države blagostanja, kao što je Danska ili Austrija, evo kaži mi jedan rok bend iz Austrije? Male zemlje mogu da daju pojedince, sportiste, naučnike, a i to su ekscesne situacije, ali generalno male zemlje nemaju velike stvari u tom smislu, uostalom domaći rokenrol je za to najbolji primer. Naravno, imamo mi dobrih bendova, kao i Hrvati i svi drugi, ali kada sam bio na sahrani Dražena Vrdoljaka, pitao sam Maksa Vilsona iz grupe Film, sedeli smo u nekom kafiću, koji su sad tiraži izdanja? Rekao mi je: "Ako ne računaš Džibonija i Olivera Dragojevića, ko proda hiljadu diskova, šutira se nogom u d..pe". A pazi, nekada, Pekinška patka je svoj prvi album prodala u trideset hiljada primeraka. Znaš li šta je danas ta cifra?

• Nešto nemoguće.

To je ne-za-mi-sli-vo! Jedino se ovako mali i mi i Hrvati batrgamo još u sportu, tu su i Crnogorci u vaterpolu, ali velikih bendova neće biti. Pazi, Čoli je ove 2022. tačno pedeset godina od objavljivanja njegovog prvog singla i on to uopšte ne obeležava, što mu ja ipak zameram. Ali da postoji Jugoslavija, on bi krenuo na turneju koja bi trajala godinu dana. Ima tu svega. S jedne strane ljudi se ne usuđuju na tako nešto, sa druge, pomalo su i letargični, umorni, sve smo stariji i stariji, a klinci su nezainteresovani. Ovo što oni danas slušaju, to je meni čist horor.

Ne mogu da shvatim da ljudi koji su tavršili fakultet mogu da slušaju Rastu i takve izvođače. Kada se pre nekoliko godina zapalila diskoteka "Kontrast" u tom požaru je, između ostalih, nažalost izgubila život i jedna mlada devojka koja je bila profesor na fakultetu, a otac joj je takođe čuveni profesor. Pazi, tamo se slušala najgora muzika i dolazili su najgori gosti. Šta će ona tamo?! Njoj nije mesto među tim polusvetom, međutim to ide po onom principu - svi slušaju, pa hajde i ja

Usput da ti kažem da sam završio knjigu sa anegdotama iz sveta muzike, pa mi je tu Abdulah Sidran, koji takođe tu pripada jer na njegove tekstove su pevali Indexi, ispričao anegdotu o Zoranu Radmiloviću. Brije se on ujutro pre posla, a na radiju ide neka odvratna pesma. Sutra, prekosutra isto, po ceo dan, kako uključiš radio pesma se ne skida. I Zoran već kakav je bio, pomisli - e kada budem prolazio pored Radio Beograda svratiću da im je..em majku. Međutim, ipak nije svratio, ali kada je četvrti-peti put čuo tu pesmu shvatio je da je i sam počeo da je pevuši. Znaš koja je pesma u pitanju?

• Ne.

"Čokolada" od Idola. (smeh) Bila mu je odvratna, hteo je zbog toga da ide na radio, a na kraju je počeo da je peva. To je najbolji primer koji pokazuje da ono što naturaš narodu to i prihvata, tu nema nikakve diskusije. Uostalom, čitao si u intervjuiama kada neka žena kaže kako joj je muž bio antipatičan kada ga je prvi put videla. Međutim, majstore, upornost je čudo. Radio Novi Sad je izuzetak po tom pitanju, jer je to radio koji ima najviše rok emisija na prostoru bivše Jugoslavije, to je sigurno. "Pop Express" je od kraja sedamdesetih, "Randevu sa muzikom" od kraja pedesetih, moja "Lampa" je od 5. januara 1980. a to je već četrdeset i dve godine.

• Uradio si i brojne intervjue sa značajnim imenima svetske rok scene sa idejom da to objaviš u knjizi.

Za sada na tome ne radim. Uradio sam preko sto takvih razgovora, računam ih kao devedeset devet, jer za tu knjigu nisam računao raazgovore sa Hanibojem Edvardsom koji je bio najstariji živi bluz muzičar, čovek koji je ispisnik Roberta Džonsona. Uradio sam razgovor i sa Dagom Maklaudom, sa Terijem Evansom koji je snimao ploče sa Rajom Kuderom, pa za televiziju sa Markom Noflerom i Džonom Ilslijem u Dubrovniku pred početak one njihove turneje, a stoti intervju za ovu knjigu sam hteo da uradim sa jednim članom grupe East Of Eden koju sam obožavao. Bio sam sa njim u kontaktu, međutim, pogubili smo se posle, a ja sam počeo daa pišem nešto drugo i mogu ti reći da od toga sigurno neće biti knjiga.

To svakako jesu jako zanimljivi intervjui, ali ta knjiga bi morala da ima nekoliko tomova, kao ova Srpska enciklopedija za koju pišem. Sa Bilom Vajmenom recimo, imam trideset i pet minuta intervju a to bi u knjizi bilo bi bar desetak strana, pa devedeset devet takvih intervjua po desetak strana i to bez fotografija, vidi koliko bi bilo. Ne znam šta će biti s tim, ali svakako su to bili ljudi uz koje sam odrastao. Imam intervju sa Džonom Sebastijanom, sa Rodžerom Makguinom, Garijem Vokerom, sa članovima grupe Canned Heat, Vanilla Fudge, Spooky Tooth, Pavlov's Dog, to je bila moja omiljena muzika, ta alternativa koja se pojavila krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Možda će se pojedini delovi iz toga naći u nekim knjigama o muzici, ima jako slatkih priča pa ću neke svakako izdvojiti. Šta će biti sa ovim ostalim, nemam pojma zaista.

• Bio si na mestu odgovornog urednika Radio Stotke, urednik Muzičkog programa TV Vojvodine... Nekada je radio imao presudnu ulogu u odrastanju i vaspitanju mnogih generacija, kakav je danas njegov značaj u eri interneta i sveopšte digitalizacije?

Zamisli da radio ima onaj značaj kakav je imao u moje vreme ili u tvoje svejedno, ko bi danas znao za sve te starlete i kriminalce koji idu u ove rijaliti gluposti. Niko živ, jer radio je čist medij, čistiji i od svih novina i svih televizija, nije zagađen tim šljamom i ološem koji nam naturaju kao idole. Danas sam na internetu video da postavljaju pitanje nekoj starleti iz Novog Sada da li stvarno planira da otvori školu za starlete? Školu za kurve!?! Kakva tu škola treba? Ljudi moji, pa to je užas, ne možeš da veruješ. Toga na radiju nema. Na Radio Beogradu, Novom Sadu, 202-jci i sličnim ozbiljnim radijima, nikada nije izgovoreno ime bilo koje starlete ili tetoviranog kriminalca koji se inače ne skidaju sa televizije. Dok je radio bio ključni medij u ovoj državi i svetu uopšte, sve je štimalo.

Čim je televizija preuzela glavnu ulogu "sve je otišlo u Honduras", što reče moj Đole. Pazi, kada sam na Neletov poziv preuzeo "Garažu", njegova ideja je bila da mi jednom mesečno radimo tu emisiju, da recimo neko iz Subotice ne bi putovao dvesta kilometara do Beograda, kad već to može da se realizuje u Novom Sadu. I dovede mi on ovog Amidžića, koji je sada na Pinku, da bude voditelj. Ja mu kažem - Nele, imam ja ovde voditelje, nije mi padalo na pamet da sarađujem sa takvim osobama. Posle sam organizovao audiciju za voditelja, ali kako tada nisam nikoga pronašao, dogodilo se da su me par dana nakon toga tražili neki momci i kada smo započeli razgovor jedan od njih mi je rekao da je došao na audiciju. Upitao sam ga zašto nije došao u vreme kada je to bilo zakazano, pa se ispostavilo da nije imao pare za voz. Nije imao novac za povratnu kartu od Inđije do Novog Sada koja tada nije iznosila više od sto dinara!? Primio sam ga, on je danas dopisnik televizije N1 iz Brisela, ime mu je Nikola Radišić.

• Zanimljivo je da si imao odličan instikt.

Kažem mu tada, dobro, nemam ovde kameru da probamo, da li si radio u nekim medijima do sada? On kaže da je na Radio Inđiji vodio neke muzičke emisije. Moje sledeće pitanje je bilo: "Koju muziku ne slušaš"? Odgovorio je da ne sluša densere, a to je bila '96. godina, kada se oni nisu skidali sa svih mogućih programa. "Koji ti je omiljen bend"? "Obojeni program". "Ti si voditelj "Garaže", rekao sam. I danas je jako ponosan na to. Ma bilo je tu svega. Sećam se godišnjica "Garaže" se snima u Košutnjaku i Nele mi kaže hajde dovedi ti neke svoje bendove i dođi. I sedimo mi tamo, kad poče neka frka, šta je sad, vidim grupa Sanšajn se pokupi i ode. Šta je bilo? Nele mi kaže neće da budu u emisiji u kojoj je Zorana (Zorana Pavić, op. autora). Izvini, a šta Zorana uopšte traži u jednoj takvoj emisiji? Nele i Amidžić doveli Zoranu i iz toga možeš videti u čemu se razlikovala naša "Garaža" od njihove. Imali smo dobar sadržaj, dobrog voditelja i nismo išli ispod nivoa gde bi nam dolazila neka Zorana i kurta i murta. Nema tu neke prevelike filozofije - stav i doslednost.

• To i jeste suština rokenrola.

Uvek se pozivam na ono što je rekao basista američke grupe Blue Cheer, koju sam inače obožavao. On je davno objasnio mnogo toga u jednoj rečenici: "Rokenrol je devedeset posto stav, a deset posto sve ostalo". Nema tu puno priče, ako nisi u tim okvirima, ako nemaš stav, znači da se šlepaš i moraš da propadneš.

• 2005. godine si objavio knjigu NS Rokopedija, dakle enciklopediju novosadske rok scene, za koju si 2006. dobio nagradu "Svetozar Miletić" za publicistiku.

Kada mi neko to pomene, nije mi prva asocijacija sama knjiga, već njena promocija u "Studiju M" u Novom Sadu i to iz razloga što su tada u prvom redu sedeli moji veliki prijatelji Duško Trifunović i Pero Zubac. Jako ih volim, s obojicom sam radio, drugovao, sa Perom još uvek, eto zbog toga mi je ta knjiga ostala u lepom sećanju.

• Interesantno je da je Vojvodina dosta specifična po tome, dosta gradova imaju svoje lokalne rock enciklopedije - Vršac, Kikinda, Pančevo, Sombor, Subotica, ali i van Vojvodine naravno, tu su Loznica, Šabac, Niš, Kragujevac, Čačak, Kraljevo, Novi Pazar... Iz toga se može zaključiti koliko je bila jaka srpska, odnosno ex jugoslovenska scena, jer takvih enciklopedija ima i u drugim novonastalim državama. U mnogom razgovorima koje sam vodio, nailazio sam na one koji su skloni tvrdnji da je rokenrol u ondašnjoj Jugoslaviji bio kontrolisan od strane službi, da je recimo Bijelo dugme bilo državni projekat. Ima li u tome istine?

Na tu temu smo baš nedavno govorili kada smo išli na Kornelijevu sahranu, Vesić (Dušan vesić, novinar, op. autora) je tada išao sa mnom, pa se u razgovoru setio promocije njegove knjige o Magi Stefanović koja je stvarno briljantna i tada mi je rekao da se seća kako sam mu tada nešto zamerio, a to je priča da su u vreme devedesetih morale da se šalju "košuljice" (relevantni podaci o nekom muzičkom delu neophodni za identifikaciju same kompozicije i nosioca prava na nju, op. autora) na pregled i ne znam šta još. Možda je to tako bilo u Radio Beogradu, ali ne mogu se tako generalizovati stvari. U radiju Novi Sad niko nikada nije bio zabranjen, ali ljudi pričaju svašta i izmišljaju.

Mi smo ovde imali apsolutnu slobodu. Sećam se u vreme kada je Vučelić bio generalni direktor RTS-a, mi smo se žalili da je tadašnja glavna urednica informativnog programa prigovarala nekim mojim kolegama što su emitovali neke bendove iz bivše Jugoslavije. Na promociji TV serijala o Bijelom dugmetu sreo sam Vučelića i preneo mu da nas ona maltretira i on mi je tada rekao doslovce: "Bogice, ako joj nešto nije jasno, neka se javi meni, a vi nemojte da vrtite samo one koji su se deklarisali kao ustaše". Ja govorim o RTV Vojvodina i Novi Sad, bio sam muzički urednik i na televiziji i na radiju, na televiziji sam bio i odgovorni urednik i znam da nikada nijedan političar nije pokušao da bilo šta kaže u tom smislu, da nešto nametne ili zabrani. Bijelo dugme državni projekat?! Pa to je potcenjivanje Bregovića, koji je svetsko ime, svetska zvezda. Država je imala mnogo većih problema, čitam sad neki dan tekst sad ove novinarke koja je nažalost preminula...

• Gorica Nešović?

Da, napisala je da je još kao učenica imala dosije. Da ti kažem nešto, Bog da joj dušu prosti, ali stvarno tako nešto napisati, pa nemam reči. Znaš šta je dosije? Ocena iz vladanja ili opis da je neko nemiran, ili miran, svejedno, nije dosije. Ali oni vole da sebe prave žrtvom nekog sistema, što je stvarno laž, čista laž. Bilo je žrtava sistema iz oblasti kulture, tu nema dileme, ali napisati da je svaki učenik u osnovnoj školi imao svoj dosije?! Pa gde bi uopšte stao toliki broj dosijea?

Vlada Nedeljković, pomenuo si ga, je došao iz Pančeva u Novi Sad i potom napisao dve knjige o toj sceni, s tim što je prepisao pola moje NS Rokopedije. I tu sad ima kako smo mi šezdesetih godina, kada bi išli u školu, uvek imali nekog ko prvo proviri iza ćoška, pa ako nema pandura idemo i mi ostali, kako nas ne bi uhvatili i šišali. To je čista izmišljotina.

Čak je moj drug Zlatko (Zlatko Karavla, op. autora) iz grupe Griva rekao u jednoj emisiji da je njihova pesma "Vojvodino što si tako ravna" proglašena za autonomašku i bila zabranjena. Pa kako bila zabranjena, evo mogu da ga odvedem na televiziju i da mu pokažem nekoliko sačuvanih emisija u kojima je on bio gost. Ali ljudi vole tako sebe da predstavljaju, eto, bili su žrtve, sve su to prošli i sad su dobili priznanje jer su na strani ovih koji su na vlasti, a koji su takođe bili žrtve tih prethodnih.

Stvarno, žao mi je jako što je Gorica preminula, ali naprosto morao sam da reagujem na tu njenu tvrdnju da su klinci iz osnovne škole imali dosije. Sve su to gluposti. Pa što danas država ne napravi neki bend koji će da gura i koji bi radio u njenu korist? Evo, neka urade to, Đorđe David je sada vidim velika zvezda ovog sistema, možda može on da bude taj. I šta biva? Beznačajan tip, on ne može da proda pet karata i zato je njemu i takvima jedino preostalo da nastupaju po trgovima kada to neko drugi plaća. Evo, ako napravi koncert i proda pedeset karata, ja ću mu platiti još pedeset. Država se pored toliko drugih problema, pored onih što su bacali bombe, bavila rokenrolom?

Bilo je po diskografskim kućama urednika i programskih saveta koji nisu hteli da objave ovakav ili onakav omot, ili je bila sporna neka pesma, ali toga je bilo i u Engleskoj. Uostalom možeš pronaći spisak od dvesta i više pesama koje su bile zabranjene na BBC-ju u vreme Foklandskog rata, znači rata između Argentine i Velike Britanije, pa to je da crkneš od smeha šta je sve bilo zabranjeno, ne možeš da veruješ. Zabrane i dan-danas postoje i na BBC-ju i u Americi, ali na Radio Novom Sadu ih nikada nije bilo, to tvrdim svojim potpisom. U krajnjoj liniji, sve je to lako i proveriti. Ode se u SOKOJ, a tamo su sve muzičke košuljice koje smo mi morali da pišemo za svaku emisiju, tu piše šta sam ja puštao u svojim emisijama i kojeg datuma i tu nema laži, nema prevare. Ne vidim razlog za takve priče, izuzev da neko želi da sebe prestavi kao žrtvu nekog sistema, a u stvarnosti to nije bio.

• 2013. godine objavio si, po meni kapitalno delo, a to je "Ilustrovana enciklopedija rok muzike u Vojvodini 1963. - 2013." Vojvodina je oduvek važila za jedan urbani deo Srbije. Zbog čega je prva singl ploča na tom prostoru, kada je rok muzika u pitanju, objavljena relativno kasno, tek 1973. godine, a prvi LP neke grupe iz Vojvodine čak 1978. godine, a postojao je takav radio?

Mi smo imali nesreću da za razliku od ostalih velikih centara nemamo disko kuću. Evo najbolji primer za to: Kad je Siniša Škarica radio knjigu "Kad je rock bio mlad", poslao sam mu fotografije nekih vojvođanskih grupa itd, a on me je pitao da li imaju neki snimci grupa iz Novog Sada iz šezdesetih godina? Rekao sam mu naravno da toga ima, pa sam mu poslao Dečake sa Dunava, Detliće i Nove akorde. Kada je to čuo, odmah me je nazvao i rekao da ne može da veruje kakvi su to bendovi bili.

Imali smo dosta toga ali ta generacija to uopšte nikom nije nudula, bili su zadovoljni da se to čuje na radiju i na tome se završavalo. Kako da ti kažem, Vojvođani su malo krotki ljudi, mi smo najgora publika na koncertima i na stadionima. Mi navijamo za naš tim samo kad da gol. Ako nema gola ili bude promašaj, mi zviždimo ili ćutimo, nema sredine. Kebra (Branislav Babić Kebra, op. autora) je u tom smislu izuzetak i ja ga stvarno obožavam i uvek ističem. On je deset godina gurao Obojeni program, imao koncerte sa njima, a da nije imao album.

To je atipično ne samo za Vojvodinu, ja ne znam da je u svetu postojao bend koji je u tolikom periodu radio autorske pesme, a da je tek nakon deset godina doživeo valorizaciju svog rada prvim albumom. Uostalom, oni i dan-danas traju što je dokaz da se upornost isplati. Još sredinom šezdesetih smo snimali Detliće i Dečake sa Dunava, a prva autorska rok kompozicija zabeležena je '68. godine, to je "Balada o čoveku" grupe Cvrčak i mravi.

Dakle, imali smo mi svašta i još uvek imamo u arhivi, da ne govorim o koncerima u "Studiju M" od kojih su neki nažalost izbrisani, ali ipak je presudan bio nedostatak disko kuće. Kada smo '87. slavili trideset godina "Randevua" dobili smo neke pare i šef Angelo nam je rekao da možemo s tim da radimo šta hoćemo, da organizujemo koncerte ili da podelimo između sebe, jer smo mi tu emisiju i učinili popularnom. Onda se Vita (Vitomir Simurdić, op. autora) setio i predložio da objavimo tri albuma: Rex Ilusivi, La strada i Branke Parlić koja izvodi Satija, a koje niko nije hteo da objavi, ni PGP, ni Jugoton.

Kada smo to objavili u tiražu od petsto primeraka i kada je to počelo da se vrti, počele su da nam se javljaju i te diskografske kuće koje su nas odbile, ali mi smo kao tvrdoglavi rokeri rekli - e sad, ne može! Znači bilo je tu i nekog odnosa, u smislu šta može značajno da stigne sa te strane. Kasnije je Đole mnogima otvorio vrata, njemu muzičari iz Vojvodine treba da podignu spomenik, jer se na njegovom primeru videlo da Vojvodina može da ponudi nešto što je mnogo šire i značajnije od lokalnog.

Da smo imali diskografsku kuću, verujem da bi imali mnogo dobrih i kvalitetnih izdanja i verovatno bi ta kuća bila velika. S druge strane, to je bila donekle i srećna okolnost jer time nismo imali bilo kakvu obavezu da po svaku cenu guramo nešto svoje. Nikada se Čupko, Vita, Karolj Kovač i ja, nismo dogovarali u vezi emitovanja muzike. Stigne neka ploča, svako za sebe to presluša, ako mu se dopadne vrti je, u protivnom ne, ali važno je reći da mi nikada nismo nikoga pljuvali i trošili vreme na te stvari, kao što je to radio Pera Luković u Džuboksu, gde je umeo na nekoliko strana da "kasapi" pojedine izvođače. Bolje da je te strane dao mladim bendovima i na taj način deci dao podršku da idu napred, to je bila naša filozofija.

• Retki su mladi bendovi kojima je on davao podršku.

Ma da, ali zamisli, "kasapiš" nekoga ko u to vreme ni na koji način nije mogao da ti odgovori? Tako je i završio Džuboks, ta novina je morala da traje mnogo, mnogo, duže.

• 2018. godine priredio si knjigu "Pamtite me po pjesmama mojim" u kojoj si sakupio pevane pesme Duška Trifunovića. Jesu li tu sakupljene sve Duškove pesme na koje je napisana muzika?

Nisu sve, u knjizi je trista jedna pesma, taj prvi tiraž je već rasprodat, ali posle objavljivanja našao sam još desetak pesama, pa ću ih dodati u drugom izdanju knjige, a siguran sam da će se vremenom pojaviti još poneka takva pesma. Obećao sam mu daću to da prikupim i on je bio ponosan kada sam sakupio sto pedeset, a nije ni sanjao da će ih biti oko trista. To je bio moj dug prema velikom pesniku, velikom filozofu i velikom prijatelju, koji je najmudriji čovek koga sam ja u mom životu sreo.

• Interesantna je stvar da on nije bio baš ljubitelj te muzike u kojoj ima toliko njegovih tekstova.

Ne da nije bio baš ljubitelj, nego je nije voleo uopšte. On je u životu bio na dva koncerta. Jednom na nekom grupnom koncertu u Sarajevu, a drugi put sam ga pozvao na Čolin koncert na Stadionu Vojvodine koji sam radio. U knjizi sam i napisao tu njegovu rečenicu zašto on ne voli muziku, gde on kaže da pesma koju pišu pesnici ima svoj ritam, a muzika svoj i vrlo se retko desi da budu kompatibilni. Pesnici su jako sujetni i ne vole da im se menjaju stihovi, jako bi se ljutio kada mu je Bregović nešto menjao.

Napisao sam još jednu knjigu o njemu, to je takođe objavio "Prometej", naslov joj je "Slušaj mene, a radi po svome". Tu su neki njegovi mudri stihovi, dakle filozofske misli iz njegovih pesama, intervjua ili neke kojih sam se i sam sećao iz naših razgovora i druženja, Radeći na tome, video sam da ljudi zapravo Duška ne poznaju dovoljno. Inače, pesme koje sam sakupio za knjigu "Pamtite me po pjesmama mojim", kada se sve sabere, beznačajne su u odnosu na onaj njegov rani pesnički opus za koji je i dobio "Brankovu nagradu" koju su inače dobili neki najveći pesnici u Jugoslaviji.

Duško je čovek koji je imao nesreću da ga veliki deo tadašnje Jugoslavije prepoznaje po tim pesmama koje su pevali Čolić ili Bijelo dugme, a za ostale izvođače čak i ne znaju. Na primer, nemaju pojma da je za neku pesmu koju peva Jadranka Stojaković upravo on napisao tekst i on se često zbog toga žalio, govorio mi je: "Znaš, lepo je što ljudi vole te pesme, ali nije lepo što ne znaju da sam ih ja napisao". Zbog toga sam ja to sve sakupio i tamo se nalaze svi podaci o tim pesmama, ko je izvođač, ko je napisao muziku, aranžman, ko je izdavač. To je, kao što sam rekao, bio moj dug prema velikom pesniku, a imao sam i tu čast da nam bude kućni prijatelj. Stvarno prelepe uspomene nosim na njega i svake godine, 28. januara i 13. septembra Pero Zubac ja i još neki prijatelji, idemo na njegov grob i ići ćemo dok budemo živi.

• Objavio si i knjigu "Pesnici u popularnoj muzici". Sada je to jedan širi obuhvat pesnika čiji su se stihovi našli u kompozicijama popularne muzike. Interesantno je da je to nekada bio trend pa su muzičari često posezali za stihovima velikih pesnika.

Ideja za tu knjigu potiče sa Radio stotke, gde je išla emisija pod nazivom "Jednom u gradu ko zna kom" koju je uređivala moja supruga, a voditeljka je bila Mira Damjanović Vučković, emisija je trajala četiri sata. Pred sam kraj emisije išla je rubrika "Pevam pesnike", gde su puštane te kompozicije, a glumci bi potom čitali stihove, mada su kasnije u emisiju dolazili i Duško, Pero Zubac, Radoman Kanjevac, Enes Kišević, pa su sami čitali svoje stihove. Knjiga nosi naslov "Pesnici u popularnoj muzici", a zapravo je knjiga o muzičarima koji su voleli da čitaju, pa su čitajući knjige nalazili stihove na koje su posle pisali muziku.

To je zapravo omaž tim rokerima i muzičarima, a ne pesnicima, o njima neki pišu knjige oni koji to mnogo bolje znaju od mene. Za "Pesnike u popularnoj muzici" možemo reći da je poslednja jugoslovenska knjiga jer je pisana i ćiriličnim i latiničnim pismom. Latiničnim su pisane sve pesme hrvatskih i slovenačkih pesnika, odnosno one pesme koju su mi dozvolili da objavim, na originalnom makedonskom su pisani makedonski tekstovi, isto tako na mađarskom, slovačkom itd. Time sam želeo da pomognem nekim budućim generacijama, a ujedno i da ova knjiga bude sećanje na veliki trud i rad moje supruge na toj emisiji koju je mnogo volela i to je svakako bila najslušanija emisija na Radio stotki.

• Uskoro treba da se pojavi tvoja knjiga "Enciklopedija zabavne i pop muzike", kada možemo očekivati da će biti u prodaji?

Sve je predato pre neki dan "Solarisu", oni su izdavači i sada je to u njihovim rukama. Moram da kažem da su tu knjigu finansijski pomogli Republičko i Pokrajinsko ministarstvo za kulturu, gde je "Solaris" konkurisao i oba puta prošao. Plan je bio da promocija bude na Beogradskom sajmu knjiga, no videćemo. Malo me je iznenadio veliki broj pozitivnih reakcija u vezi te knjige, jer ipak ta zabavno-muzička scena nije rokenrol, ali vidim da je veće interesovanje nego za ovu knjigu "Pesnici u popularnoj muzici", o kojoj smo malopre pričali. Svakako mi je drago zbog toga, jer sam tu ispravio neke nepravde i što će se u toj knjizi po prvi put naći biografija Darka Kraljića koji je uz Kornelija Kovača, po mnogima najveći i najznačajniji kompozitor zabavne muzike kod nas. Ima tu zanimljivih podataka koje ljudi ne znaju, na primer, ko je prvi snimio "Zvižduk u osam" koji je proslavio Đorđa Marijanovića, zatim često pišu da je Mokranjčeva škola u Beogradu najstarija muzička škola i gotovo svuda se to može naći, a tačno je da je najstarija muzička škola kod nas otvorena u Vršcu. Mogu da kažem da je ta knjiga i moj omaž ljudima koji su udarili temelj svemu onom što će doći kasnije, a kasnije je došao rokenrol.

To je moja zahvalnost Angelu Vlatkoviću, Darku Kraljiću, Ljilji Petrović, Joci Adamovu... Svi koji se nalaze u knjizi imaju svoja izdanja, izuzev dva predratna benda koji su svirali džez, a knjiga ima trista deset strana otprilike. Iznenadiće se ljudi recimo diskografijom Mire Gubik, žene koje peva "Čamac na Tisi" i još nekim drugim zanimljivim stvarima. Sa svima njima, izuzev sa Darkom Kraljićem, imao sam čast da sarađujem na radiju i televiziji Novi Sad, na ovaj ili onaj način i to mi je zaista izuzetno drago.

(Telegraf.rs)