Mirko Glišić za Telegraf.rs: Točak je voleo da bude pesnik

Mirko Glišić Foto: Privatna arhiva

Nedavno je podosta prašine u našem medijskom prostoru izazvala patrijarhova lista njemu najdražih kompozicija, na kojoj se na samom početku našao i "Šumadijski bluz", grupe Smak. Porfirije je tada objasnio da tu kompoziciju i danas rado sluša, posebno kada bi se, kako je sam rekao, "našao u bezizlazima". Ova izjava je utoliko interesantnija ako znamo da je nekada, kada je grupa Smak u pitanju, mnogo toga u vezi nje osporavano od strane jednog dela publike, a takođe i od strane nekih "muzičkih znalaca", odnosno kritičara. Posebna meta i "adut" svih onih koji nisu voleli grupu Smak, svakako su bili tekstovi. Šta se danas, nakon pola veka od osnivanja ove grupe, promenilo? Smak je već odavno ušao u legendu, pa je uz tu grupu stasalo nekoliko generacija vernih obožavalaca, ali i onih koji su mnogo više od toga. Uostalom, nije mali broj onih koji pojavu grupe Smak smatraju kao apsolutni presedan na ex Yu prostorima, pa i mnogo šire. O svemu tome razgovarao sam sa Mirkom Glišićem, čovekom koji je napisao neke ključne tekstove za grupu, nekada toliko osporavane, a danas prepoznatljive čak i kod onih koji nisu bili ni rođeni kada su te pesme nastajale. Odakle su potekle ideje, zašto je došlo do razlaza sa Smakom, kako je započeo saradnju sa Slađanom Milošević i zaječarskom grupom Zlatni prsti i šta za njega, nakon toliko godina od nastanka "Šumadijskog bluza", znači izjava patrijarha Porfirija, čitajte u intervjuu koji sledi.

Preporučujemo

• Rođen si u Županjevcu 1949. godine, a u periodu tvog polaska u školu doselili ste se u Kragujevac. Interesuje me kada si osetio potrebu za pisanjem i da li je to pisanje bilo na neki način povezano sa muzikom ili je teklo nezavisno od toga?

Kada smo se doselili u Kragujevac, moj ćale je našao neki zlatan sat koga je zajedno sa svojim biciklom menjao za gramofon, pa sam zahvaljujući tome vrlo rano počeo da slušam muziku. Pesnike u tom periodu, nisam nešto posebno voleo, to je tek kasnije došlo. U svakom slučaju i kasnije sam se po tome razlikovao. Dok su drugi čitali Jesenjina, ja sam čitao Jevtušenka. U tom periodu je nastala ta moja ljubav prema muzici, a potom i prema stvaranju pesama, s tim da želim da kažem da sama melodija, aranžman i tekst su neodvojiva celina, znači sve to skupa čini pesmu. Evo nažalost, Kornelije Kovač je nedavno preminuo, ali kad se pomene pesma "Ti si mi u krvi", svi će reći da je to njegovo delo, a retko ko da je tekst napisala Spomenka Kovač.

• To je uglavnom tako, pa sam nedavno zbog toga i pisao jedan tekst o Spomenci. Je li taj sat zaista bio zlatan?

Pa on je tako govorio, ali to je verovatno bio pozlaćen sat. Moji su kupili kuću od nekih starosedelaca u delu grada koji nosi naziv Abisinija, to je kasnije porušeno kada je građena fabrika, otac je znao da tu živi čovek koji ima gramofon. Kako je mnogo voleo muziku, išao je kod njega i napravio tu razmenu. Otac mi je inače bio stolar, zanat je učio kod svog teče u Županjevcu, pa su obojica voleli da pevaju tako da sam i ja, već možda u trećoj-četvrtoj godini naučio ono "Dunave, Dunave, tija vodo ladna", slušajući ploče.

• Koliko godina si imao kada si napisao prvi tekst?

Sve što sam pisao odmah sam počeo i da pevam, znači ujedno sam stvarao i muziku. Kasnije sam snimio preko hiljadu svojih kompozicija u drugom žanru muzike, ali to sada nije bitno za ovu temu. Počeo sam da pišem pesme, zapisujem tekstove i da sviram akustičnu gitaru, ali dogodilo se da sam imao ozbiljnu povredu prsta na levoj ruci negde u sedmom-osmom razredu, tako da nikada nisam mogao da budem neki pravi gitarista, ali dovoljno sam znao da bih mogao da stvaram muziku. Naravno, kada sam čuo Točka, naprosto sam "otkinuo". Stvar je u tome što ja nisam bio tekstopisac u smislu - odnesem tekst onom ko mi ga je tražio i vratim se kući, a oni potom stvaraju muziku. Ja sam sa Smakom proveo četiri godine družeći se, prisustvovao sam probama, sa Točkom sam proveo stotine i stotine sati, i noću i danju, pomagao sam mu u stvaranju kompozicija, savetima ako nikako drugačije. Iz svega toga sam izvlačio zaključak kako neka pesma tematski treba da zvuči što se teksta tiče. Naravno, u tome su učestvovali i svi ostali, Boris, Kepa... Kepa je recimo dosta doprineo za kompoziciju "Daire". Sećam se, Točak mu je rekao da pronađe ritam za tu kompoziciju što je on i učinio i evo sad to sviraju svi orkestri u zemlji. Bilo je to možda neoubičajeno, ali uvek se krene od teme. Sedimo na primer kod Točka kući, on svira i kad shvatimo da je upravo prosvirao nešto interesantno, kažemo - stani, tu smo! Pomagao sam mu oko izbora tih stvari, da neko sad ne pomisli nešto pogrešno, to je bila samo mala "poluprodukcijska" pomoć, to su njegove kompozicije svakako. Sa Borisom sam već više radio oko uklapanja teksta u melodiju koju bi osmislio Točak, pa bi do nekog konačnog rezultata dolazili tek kada ja napišem tekst.

Mirko Glišić Foto: Privatna arhiva

• Znači pisao si tekstove na već osmišljenu muziku?

Na probi bih snimio određenu kompoziciju i kada bih došao kući... Treba ovde da napomenem da sam imao sam jedan sistem rada koji sam nazvao "sakupljanje cigli" (smeh), a to je praktično bilo zapisivanje tema što sam dosta koristio i kasnije. Uvek sam voleo da to bude onako zvučno, ili da nosi neku poruku kakva pre nije bila. Mnogo sam voleo geografiju, hteo sam to da studiram, ali sam na kraju upisao višu građevinsku u Subotici, pa iako nisam diplomirao, radio sam kasnije u Preduzeću za puteve, ali sam to posle deset godina napustio zbog previše obaveza. Prvi moj susret sa tom novom muzikom bio je preko Fets Domina, potom dolazi Čak Beri, bilo je to svakako zanimljivo, ali Bitlsi su napravili stvarno jedan strahovit udar kada sam imao možda trinaest-četrnaest godina i uvek me je intersovalo o čemu to oni pevaju u svojim pesmama. Posle je "Satisfaction" Rolingstonsa doneo taj završni udarac pa sam, kada sam savladao neke osnovne akorde na gitari, počeo da pevušim i zapisujem te svoje pesme. Recimo jedna od prvih je bila:

"Sa čekom u ruci izlazi iz banke

i ide da igra golf,

pozdrav od zgurenih dok vuku sanke:

Good morning, gospodine Volf"!

Imao sam možda trinaest godina kada sam to napisao, bio sam tada pod velikim utiskom pravde i socijalizma i napravio sam tada destak-petnaest pesama sa melodijama, to nikada nije snimljeno ali to su počeci. Vremenom se nakupilo toga, pa sam o tome pričao u kafanama, gde god bih stigao, voleli su da me slušaju. U to vreme posebno mi se dopao Lorkin opus, pa mogu reći da tu ima, u "Dairama" posebno, naravno nema nijednog njegovog stiha, ali taj odsjaj je došao sa te strane. Kada sam se kasnije oženio, počeo sam već malo ozbiljnije da razmišljam kako ću i šta ću a već sam čuo, negde možda '74. godine, "Ulazak u harem" koji je snimila neka grupa iz Kragujevca i vidim čovek naprosto "ubija" gitaru. Ubrzo sam otišao da ih slušam i vidim da je u pitanju neverovatan gitarista. U to vreme moj drugar iz osnovne škole, Miša Šerifović je vodio sjajnu emisiju "Pop diližansa" i jednom ga slučajno sretnem kod crkve, blizu Doma omladine gde je Smak vežbao i kaže mi da je pošao da se vidi sa "smakovcima". Napomenem mu da pišem pesme i da bih voleo da ih upoznam i on me pozove da pođem sa njim, pa odemo do prostorija gde su vežbali i tu smo se upoznali. Točak je voleo da bude pesnik pored toga što je, što se mene tiče, daleko najbolji u onome što radi. Tu smo malo popričali i sve se na tome završilo. Prošlo je dva-tri meseca, bio sam na terenu u Pirotu i javlja mi supruga da me je zvao Boris, pevač Smaka. Kada sam to čuo, cele noći nisam mogao da spavam. Dođem potom kući, odem na probu i oni mi kažu da imaju dve pesme za koje bi trebao da napišem tekst. Video sam da Točak nije bio baš za to, ne zbog toga što je imao nešto protiv mene, već što je i sam pisao, ali ipak je pristao. Kod kuće uzmem te moje enciklopedije i knjige, a rekao sam ti da sam mnogo voleo geografiju i tako odlučim šta i kako. Prvo sam napisao "Perle", znaš to već - "U Riu džambo i samba"...

• Uvek mi je bilo interesantno, kako si došao na ideju za neke tekstove, znači kada je tekst za "Perle" u pitanju, to je poteklo iz tvog interesovanja za geografiju?

Da, s tim što treba znati da mi je Točak dao kao temu i "Bluz u parku" i "Perle". On je na osnovu načina svirke došao na takve ideje. Znači, pored te dve pesme dao mi je naslove za "Šumadijski bluz" i za "La Kukaraču". To su njegovi naslovi. "El Dumo" smo preneli u originalu, a moji naslovi su: "Satelit", "Ljudi nije fer", "Crna dama", "Daire", "Plava pesma", "Profesor"... To je sve iz tih mojih "cigli".

• Pojasni malo to u vezi tih "cigli".

Imao sam svesku u kojoj sam zapisivao teme. Dopadne mi se tema Berlin - Amsterdam - London. I sad tu piše recimo, grupa Smak - Amsterdam, ali je to posle završilo kod Slađane Milošević.

• Jesi li tu pesmu pisao namenski za Smak ili za Slađanu?

Kada sam pisao "Amsterdam" radio sam uporedo još desetak kompozicija, pa sam u kući sa jednim drugarom napravio demo snimke. Ja sam svirao gitaru, on bubanj i zajedno smo pevali: "Tačno znam, zašto voliš Amsterdam...". Tada su me inspitisale neke teme iz džez roka, recimo Weather Report, mada je u to vreme već krenuo i pank, pojavili su se Sex Pistolsi, to je već bilo pred kraj moje saradnje sa Smakom. Imao sam strahovito loše kritike, trebalo je da prođe četrdeset godina da bi me ljudi počeli zvati za ovakve razgovore. Te negativne kritike su krenule iz Zagreba, od nekih ljudi, umrli su, neću imena da pominjem, ali ubeđen sam da je to najviše zbog "Šumadijskog bluza". Zamisli kad osam hiljada klinaca na konceru Smaka na Trešnjevci uzvikuje - "Moja Šumadija peva o sreći". Ti znaš da mi nismo bili nacionalisti, nismo uopšte razmišljali ko je Srbin, a ko Hrvat, svi smo bili isti, pa i sada je kod mnogih iz naše generacije još uvek tako.

• Misliš da su te loše kritike iz Zagreba krenule baš zbog te pesme?

Da, a potom je i u Beogradu nekoliko njih počelo to da prihvata. Peca Popović je donekle vodio računa šta piše, ali je na albumu "Crna dama" napisao nešto, ne znam već šta, valjda je iz zen budizma prenosio nešto, a sve da bi tekstualno oplemenio ploču. Šta to znači u prevodu? Pa to znači da su siromašni tekstovi. A evo sada je na Radio Zagrebu, za najbolju proglašena "Plava pesma", koju sam pisao tako da svako između redova može da napiše svoje stihove. To je bio jedan nov način pisanja, koji oni u to vreme nisu shvatali. O Peri Lukoviću neću ni da pričam, doduše, dao mi je jednom prostor pa sam u Džuboksu na dve strane imao intervju u kome sam ispričao šta mislim. Uglavnom, nisu to ni bitni ljudi, bitna je ova treća generacija koja obožava te pesme. Ja sam toliko prijatno iznenađen kad sam pročitao da patrijarh kaže da ga "Šumadijski bluz" uzdiže, reči te pesme ga uzdižu kada "padne". Pazi, kada to kaže patrijarh, ja nemam šta tu više da dodam, šta ima tu bilo ko drugi da mi kaže da li to valja ili ne.

• Tekst za "Crnu damu" je inspirisana Žaklinom Kenedi, na tom albumu si imao i pesmu "Stvar ljubavi", koju nismo pomenuli.

Da, to je tačno. Što se tiče pesme "Stvar ljubavi", tu sam takođe ja dao naslov, ali osetio sam da pesma nema refren sam po sebi i tu je svirka daleko bolja od teksta. Mislim da tu nije definisan taj "B" deo, a biće da su je "Crna dama" i "Daire" naprosto "progutale", kao što je "Profesor" na albumu "Rok cirkus" progutao sve ostalo. No bez obzira na sve, mogu da kažem da sam bio na snimanju u Londonu, zajedno smo pratili to što Boris peva, pomagali smo mu i Točak i ja i producent Martin Levan, on je bio glavni naravno, uostalom znaš i sam da je te '77. album "Crna dama" proglašen za najbolji u toj godini.

• Na albumu "Stranice našeg vremena", nemaš tekstove, da li je to upravo zbog tih loših kritika?

Oni su nakon "Crne dame" snimili "Nevidljive terazije", mislim da im je taj tekst pisao književnik Borislav Horvat, a ja sam sa Mošom snimio "Superfinale" i "Ima nešto u tebi, što nikom poklonio ne bih", a Bijelo dugme "Bitangu i princezu". I sad zamisli, recimo na Studiju B, na prvm mestu na top listi popularnosti je "Bitanga i princeza", na drugom mestu "Superfinale" Zlatnih prstiju, a na četvrtom "Nevidljive terazije". Nisam ja likovao zbog toga, ali tako je bilo. Što se tiče albuma "Rok cirkus", jednom je kod mene svratio moj drugar Zoran Anđelić iz grupe Crvene usne i kaže mi da je bio na probi grupe Smak, pa je tamo čuo da im se neki tekstovi, tačnije tri, koji su dobili od Marine Tucaković ne sviđaju. Međutim, ja nisam imao nameru da idem kod njih, radio sam sa Mošom, a već sam upoznao i Kemiša i on je počeo da me nagovara da krenem u te narodnjačke vode. Bilo je to malo specifično vreme, već je bilo jasno da je predsedniko Tito ozbiljno bolestan, nije još uvek otišao u ljubljansku bolnicu, ali prognoze svakako nisu bile optimistične. Potom sam ipak pozvao Marinu i pitao je da li se ljuti, ako neke njene tekstove zamenimo sa mojim, s obzirom da su ovi iz Smaka insistirali na tome. Ona nije imala ništa protiv i ja joj kažem, onako usput, da imam jednu pesmu za Slađanu Milošević. To se sve događa neke '79. godine. Kada sam, nakon razgovora sa Marinom, otišao kod Točka brzo smo se dogovorili, on mi je pustio te pesme i rekao - ovo je "La Kukarača", znači već je imao osmišljen naslov i da ne objašnjavam dalje. Mislim, nismo se mi pre toga svađali, ja sam Zorana (Zoran Milanović, basista, op. autora) u međuvremenu venčao, kumovi smo, veze smo svakako održavali, ali nisam pratio ono što rade, jer sam radio nešto drugo. Uglavnom, uzmem te snimke i tu mi se posebno dopalo "Cigansko srce" i taj način svirke i dan-danas obožavam tu pesmu. Što se tiče "La Kukarače", volim tu pesmu, ali kada mi je Točak rekao naslov, pitao sam ga - šta da pišem o tome? On kaže - piši šta hoćeš, tako da sm tu dobio potpunu slobodu.

Mirko Glišić Foto: Privatna arhiva

• Nekako smo u ovoj priči preskočili "Bluz u parku".

Za tu pesmu svako od nas je imao svoj park. Točak je imao svoj, a ja sam imao jednog drugara koji je u to vreme "otišao u aut" zbog nesrećne ljubavi i zbog toga je postao beskućnik. Jednom prilikom, zateknem ga u Velikom parku u Kragujevcu, kod jedne česme leži na klupi, on je inače voleo muziku, a u šali smo zvali jedan drugog Hamp i kada sam ga video kažem mu: O", gde si Hamp, šta radiš"? On ustane sa klupe i kaže: "Ništa, evo uživam, doći ću posle kod tebe pod most". Iza moje zgrade nalazio se jedan most, tu kod Ekonomskog fakulteta i on to sasvim normalno kaže, jednostavno tako je živeo. Ali kada je ustao sa te klupe pitam ga: "Jesi li radostan što me vidiš"? On će: "Sve je propevalo, sve je procvetalo, je.ote". Zadržim se tu malo s njim i kada sam posle došao kući pustim kasetu na kojoj Točak svira "Bluz u parku", a Boris peva la-la-laa, i ja se setim da mi je taj moj drug, koga su u Kragujevcu svi znali kao Iva Beskućnik, pričao kako je sanjao da je u raju i napišem ono - "ptice, svako peva, čak i on", s tim što zbog metrike nije moga da stane stih "doziva sve nomade", pa je na kraju ostalo "doziva sve", što je svakako jedan širi pojam, može da se odnosi na bilo šta. Znači Točak mi je dao zadatak da napišem "Bluz u parku", odnosno dao mi je naslov pesme, a takođe i za "Perle", što sam ti već rekao. Kada se iza toga pojavio Bajaga sa "Pozitivnom geografijom" imao sam utisak da sam na neki način izvršio uticaj na njega, jer je on počeo da peva na tu foru, ovde naravno mislim na tekstove, neke stvari je napisao kao što bih i ja to uradio, recimo ono "Berlin" i slično. Možda sam i pogrešio, ako jesam, nije to toliko ni važno. Počeo sam da pišem na taj način još od "Perli", a potom nastavio sa "Satelitom". Imao sam i ideju da napravim nešto poput filma "Mama Mia" koji je uradila grupa ABBA, jer u tim pesmama ima toliko toga, puno tih dešavanja i raznih mesta. Naravno u filmu bi išla samo muzika grupe Smak, kao što je u "Mama Mia" išla i muzika ABBE. Nisam još uvek potpuno odustao od toga, videćemo šta će na kraju biti.

• Iz svega ovoga o čemu govoriš čini se da ti je '79. godina bila stvarno uspešna.

Pa jeste i to iz tri-četiri razloga. Odem tada kod Marine Tucaković, ona je stvarno bila neverovatno talentovana žena, bilo je tu i ovoga i onoga, ali bitno je da su te glavne stvari ostale, što ja kažem - u Smaku imam petnaest pesama, od toga pet megahitova, pet hitova i pet koji nisu hitovi. Poneo sam tu moju kasetu, nije je previše zanimalo šta sam pisao za Smak umesto onih njenih tekstova, više je bila zainteresovana da čuje tu pesmu za Slađanu. Pustim ja to, ona ćuti, sluša, isključi kasetu, odmah pozove Slađanu telefonom i kaže joj: "Slađo, imamo nebeski hit"! Posle smo otišli kod nje, u svakom slučaju ona melodiju uopšte nije dirala, a u tekstu je promenila dve-tri reči i naravno, osmislila je aranžman, stvarno je tu dala sebe bez zadrške. Nisam bio na snimanju "Amsterdama", ali tu je bio Miki Petkovski, Laza, Krle iz Generacije pet itd. Ljudi mi kažu da je to prvi new wave hit, nije to sad toliko ni važno, ali ja to svakako vidim po tantijemama. Tu vidim sve odgovore. (smeh) Nema tu zaj..avanja, sve je jasno kao dan i "tačno znam, zašto volim Amsterdam". (smeh) Što se tantijema tiče, kod mene je situacija ovakva: Pod jedan su "Daire", na drugom mestu je "Crna dama", na trećem "Amsterdam", broj četiri "Profesor", pa potom "Ljudi nije fer", "Šumadijski bluz" itd.

• Značajnu saradnju si imao i sa zaječarskom grupom Zlatni prsti, koja je kasnije promenila ime u Nokaut.

U vreme kad je Slađana snimila "Amsterdam", sa Mošom (Momčilo Radenković, gitarista i kompozitor grupe Zlatni prsti, op. autora) sam snimio album "Nokaut, gde se nalazi predivna balada "Zbogom ostaj mila moja", tako da se i album "Rok cirkus", na kome je kompozicija "Profesor" i "Amsterdam" i "Nokaut" pojavljuju gotovo u isto vreme. Međutim, odmah po objavljivanju, prestalo je emitovanje muzike zbog bolesti druga Tita i to je trajalo mesecima. Računao sam, ovo će da se proda ovoliko, ovo onoliko, ali sve je to zbog tih okolnosti tri puta manje otišlo. U to vreme mi ova mala prava nismo ni smatrali posebno važnim. Bilo je bitno da se recimo "Crna dama" proda u par stotina hiljada primeraka, na ovo ostalo nismo ni obraćali pažnju.

• Misliš na tantijeme od emitovanja i slično?

Prava od emitovanja su tada bila "tanka" u odnosu na prodaju ploča i kaseta, sad je to potpuno obrnuto. Sad samo živimo od prava emitovanja, ali sada ima pet stotina emitera.

• Pomenuo si malopre jedan od tvojih prvih tekstova, kasnije si izbegavao da se dotičeš politike?

Pa pošto sam ja iz onog vremena, tako imam i jedan "isusovski" stav prema politici, verujem da si to razumeo kada sam ti rekao ono u vezi patrijarha. Danas se ljudi stranački opredeljuju, ja se opredeljujem samo za pravdu i slobodu pojedinca. Tražim da budem slobodan sve dotle dok moja sloboda nikog ne ugrožava i to je neki moj prostor. Ni u jedan tor nisam hteo da se zabijem, jer kako ću da se opredeljujem, kad sam gledao kako jedan iz ove, drugi iz one partije zajedno pevaju: "Ljudi nije fer, čovek živi kao ker".

• Nije to lako ni pomiriti u sebi.

Pa nije, ali ja volim sve u Srbiji. Napisao sam pesmu "Živela Srbija" i dobio nagradu '92. godine od radija 101 za najbolju pesmu o Srbiji. Tu pesmu ćemo najverovatnije snimiti u aranžmanu ozbiljne muzike. Žao mi je što Srbija nema izlaz na more, ja more obožavam idem godišnje po nekoliko puta, sve sam pare tu potrošio.(smeh) Grčku volim tek malo manje od Srbije.

• Šta se događalo nakon te 79. godine?

Pa tu sam se malo razočarao zbog te celokupne situacije. Dolazili su neki klinci, neke manje važne grupe, Crvene usne na primer, ali svakako treba da napomenem da sam uradio i dve pesme za grupu Vatra.

• Kragujevačka grupa koju je predvodio Čačanin Zoran Branković i na tom njihovom jedinom singlu su dve odlične pesme.

Da, u pravu si i nikako ne mogu da shvatim kako to nije bolje prošlo. Pisao sam i za grupu Cveće koju je predvodio Kepa...

Mirko Glišić Foto: Privatna arhiva

• Na albumu njihovom "Polenov prah" ima jedan tvoj tekst.

Tu sam napisao tekst za kompoziciju "Na pustom ostrvu". Pisao sam i za grupu Ljubav i mržnja (u izdanju Diskosa objavili singl sa pesmama "Komentar" i "Svrati samo na trenutak", op. autora), to su ovi klinci što su poginuli u Divači, kada se dogodio sudar vozova, čini mi se '84. godine (13. juna 1984. godine, op. autora). U toj nesreći su poginuli Šima gitarista (Nebojša Šimunić, op. autora), ne mogu da se setim imena drugog, ali obojica gitarista su našalost tada izgubili život. Grupa Mesečeva potkovica ima jednu lepu baladu ("Pusti me", autor muzike je Zoran Anđelić, op. autora) gde je takođe moj tekst, a koju je "Jugoton" uvrstio na onaj kompilacijski LP "Prvi zubi". U svakom slučaju, tu sam otprilike priveo kraju pisanje za taj muzički žanr. U međuvremenu sam dobio decu, to je sada bila već neka sasvim druga situacija, mora se voditi računa da porodica normalno funkcioniše, znaš već i sam kako to ide. Interesantno je da sam sa Mošom spremio album "Tačno u centar" koji nikada nije objavljen. To je snimano kod kuće u njegovom studiju, ali je potom ipak izašao jedan singl sa kompozicijama "Igraj bugi-vugi" i baladom "Kad nemaš gde da odeš" (PGP RTB 1981. op. autora) i to je bilo poslednje što sam napisao kada je rok muzika u pitanju.

• Kako je inače krenula saradnja sa Mošom?

Točak mi je jednom prilikom, bili smo u mom autu, rekao da više ne može da izdrži pritisak u vezi tekstova. Neću sad da pominjem imena, pola njih više nije među nama, evo čuo sam baš da je ovaj Luković bolestan...

• Da, nažalost.

Želim mu stvarno sve najbolje, ali on nije pisao kritike o nekoj grupi, nego je pisao u stilu: "Ovo je ring. Upravo se dogodio brejk! Mirko Glišić komanduje - stani"! To je bilo stvarno jedno potpuno iživljavanje. Bilo je par ljudi, Peca Popović je svakako pozitivan lik. Bio je tu i jedan Ćira...

• Milisav Ćirović, urednik Džuboksa.

On je bio sjajan, dakle imalo je tu kvalitetnih kritičara, ali je bilo mnogo više onih koji nisu shvatali previše u vezi svega toga. Ono u čemu sam bio siguran, jeste da to što sam pisao ni po čemu ne liči na Bijelo dugme, ne liči na Indexe, što je na neki način u predgovoru moje knjige i napisao Duško Trifunović.

• Da li je knjiga "Crna dama", koja je zbirka tvojih tekstova, trebala da se pojavi mnogo ranije? Kada je Duško pisao taj predgovor?

Ta knjiga je trebala da se pojavi '81. godine, kada sam završio sa tim delom svog stvaralaštva. Otkucao sam tekstove, poslao ih Dušku, on se stvarno oduševio i tada mi je rukom napisao taj predgovor i poslao mi to u pismu. Prošle godine, menjao sam neki nameštaj i pronađem tu sveščicu sa pesmama koje sam otkucao na mašini i unutra to njegovo pismo. To mi je dalo ideju i želju da to konačno objavim u formi knjige. Član sam skupštine SOKOJ-a, pa su mi oni oko toga dosta pomogli, tako da je knjiga objavljena kao samizdat, ali uz značajnu pomoć SOKOJ-a. Kad smo kod knjiga, mogu da kažem da se pojavila jedna divna knjiga pod naslovom "Antologija srpske popularne pesme - treća sveska, vreme popa i roka". Tu sam zastupljen sa kompozicijom "Amsterdam" i sa tekstovima "Daire" i "Crna dama" i na to sam stvarno ponosan.

Mirko Glišić Foto: Privatna arhiva

• Ima li neki izvođač iz pop rok sveta za koga si želeo u to vreme da pišeš tekstove, a da se to nije ostvarilo?

Ima. Janez Bončina Benč i grupa Septembar. Bilo je razgovora i sa YU grupom, ali se to nije ostvarilo i ne bih sad o tome. Sa Benčom sam se sreo u hotelu "Union" u Beogradu, mislim da se još uvek nije pojavilo Atomsko sklonište kada smo o tome pričali. Pominjem to jer je taj album trebao da nosi naziv "Atomska seks bomba". Pripremio sam za to pet-šest tekstova, ali zašto to nije realizovano stvarno ne znam. Mi smo i dan-danas prijatelji, ali nismo više oko toga pričali niti sam mu potom bilo šta slao. Nemam objašnjenje zašto to nije urađeno, verovatno su oni već imali nešto drugo što su snimali i ja sam posle digao ruke od svega. Interesantno je i ovo: Kada sam završio sa Smakom, tako kako sam završio, ipak posle smo na svu sreću sarađivali još jednom pa je nastao "Profesor", krenuo sam kolima za Skoplje jer se već pojavila grupa Leb i sol i Stefanovski. Međutim, kada sam došao do Paraćina, tu saznam da je njegov brat pisac i shvatim da tu nije izgledna neka saradnja, skrenem levo za Zaječar i pronađem Mošu. Kada sam tamo došao on se oduševio, odmah je pozvao ove njegove iz grupe i tu smo se vrlo brzo sprijateljili. On je bio čudo od čoveka, divan prijatelj i saradnik.

(Telegraf.rs)