Roj Bjukenen - "Najbolji nepoznati gitarista na svetu"

Svi znamo u kakvu su legendu ušle Gibson Les Paul i Fender Stratocaster gitare.

Ipak, ima i onih koji su radije koristili instrumnente sasvim drugih proizvodjača, ili su im opet bili draži neki drugi Gibson i Fender modeli.

Preporučujemo

Tako je jedan od najvećih promotera Fender Telecaster gitare bio Roj Bjukenen.

U tome mu se možda jedino može približiti jedan drugi genije - Deni Gaton.

Obojica su od te "skromne", "radničke" gitare koju je konstruisao Leo Fender, a koja je bila prva serijski proizvođena električna gitara sa telom od punog drveta, stvorili "ikonu za odabrane".

Zbog svog umeća dobijali su slične nadimke, ali je sudbina htela da nažalost na sličan način i završe svoju ovozemaljsku misiju.

Leroj "Roj" Bjukenen rođen je pre osamdeset tri godine, 23. septembra 1939. i dobar deo života pratilo ga je "prokletstvo" da je bio "gitarista koga su slušali i voleli gitaristi".

Odrastao je u saveznoj američkoj državi Arkanzas, a kao sin propovednika od malih nogu je susretao putujuće muzičare i slušao njihovu gospel muziku.

Tako je počelo njegovo interesovanje za bluz i gitaru.

Legenda pripoveda da je jednom prilikom kroz staklo berbernice u kojoj je radio, ugledao nekog tipa kako pod miškom nosi prilično ofucanog Telecastera.

Izleteo je kao metak napolje, ostavljajući zaprepašćenu mušteriju napola obrijanu.

Ipak, vredelo je.

Gitara sa serijskim brojem 2324 proizvedena 1953. godine, dakle samo tri godine nakon što je prvi Telecaster ugledao svetlo dana, ubrzo je bila u Rojevim rukama.

Nosila je nadimak "Nensi".

Jedan od prvih značajnijih angažmana u njegovoj karijeri dogodio se kada je imao devetnaest godina i kada postaje član pratećeg benda rock legende Dejla Hokinsa, (autor čuvene kompozicije Suzie Q), gde će se zadržati dve godine, da bi potom prešao kod njegovog rođaka Ronija Hokinsa, gde susreće i upoznaje gitaristu Robija Robertsona, koga će potom početi da podučava i uvodi u mnoge tajne gitarskih umeća.

Malo je reći da je Robi bio impresioniran.

"Roj je bio prvi veliki gitarista koga sam upoznao. Izuzetan, sjajan, zaista sjajan" - njegove su reči.

No njegov nemirni duh i znatiželja ubrzo ga vode dalje, a Robi i ostali iz Ronijevog pratećeg benda, proslaviće se kasnije pod imenom The Band.

Teško bi bilo nabrojati sa kime je sve Bjukenen svirao, a on sam tvrdio je da je sa svojim ofucanim "Nensi" Telecasterom, prokrstario Ameriku na sve strane, svirajući u više od sto grupa.

Ne možemo za njega reći da je bio zvezda, ali možemo tvrditi da je bio nešto mnogo važnije - veoma uticajan gitarista kome se život i karijera značajno menjaju nakon dokumentarca kojim je predstavljen na PBS televiziji, što mu omogućuje da potpiše unosan ugovor sa izdavačkom kućom Polydor Records, ali i da dobije priznanja od takvih ličnosti kao što je Džon Lenon.

Zanimljivo je da su njegovu karijeru pratile floskule-nadimci poput: "najbolji, nepoznati gitarista na svetu" i "čovek koji kotrlja kamenje nizbrdo" koji je dobio kada je navodno odbio ponudu da zameni Brajana Džounsa u Rolingstonsima. Ovo nikada nije zvanično potvrđeno, ali sumnju da je nešto oko toga ipak bilo podgrejao je sam Kit Ričards u jednom intervjuu za časopis "Roling Stone" 1998. godine, u kome je ustvrdio da se Bjukenena najviše seća po tome što su mu se na jednom snimanju na njegovo insistiranje, Erik Klepton, Ron Vud i on pop..šali u pivo. Za tako nešto Kit nije imao nikakvog razloga, izuzev ako je netrpeljivost nastala kada ih je Roj, nakon poziva da im se pridruži, naprosto "otkačio".

Možda je sve to istina ,a možda i ne, tek Bjukenen će tokom svoje solo karijere snimiti za Polydor pet albuma, od kojih je drugi ("Second Album" iz 1973.) dostigao zlatan tiraž, a zatim za Atlantic još tri, gde "Loading Zone" iz 1977. takođe postaje zlatan.

Zatim je 1981. izjavio da nema više nameru ulaziti u studio, izuzev ako ne dobije dozvolu da svoju muziku snima onako kako sam želi.

Četiri godine kasnije, od izdvačke kuce Alligator Records dobija tražene uslove i ponovo počinje snimati.

Poslednji, dvanaesti album "Hot Wires", objavio je 1987. godine.

Spisak gitarista na koje je izvršio uticaj poduži je: Džef Bek, Dejvid Gilmor, Džeri Garsija, Geri Mur, Mik Ronson, Nils Lofgren, Džim Kampilongo, Džo Bonamasa...

Još je duža lista onih koji su pokušavali da kopiraju njegov ton koji je dobijao dovijajući se na razne načine.

Čuvena je priča po kojoj je žiletom sekao membrane zvučnika da bi time postigao svojevrsno izobličenje, a ima onih koji tvrde da je Hendriks specifičan način korišćenja wah-wah pedale preuzeo upravo od njega.

Kada danas poslušate kompoziciju "Mule Train Stomp", sa njegovog prvog singla iz 1961. godine, ostajete u apsolutnoj neverici da je neko u to vreme mogao imati takav ton značajno pre od Kleptona i Hendriksa, da i ne pominjem brojna druga imena koja će biti proslavljena zahvaljujući tom šestožičanom instrumentu.

Ako sve to znamo, postaje jasnije zašto je veliki mag gitare Džef Bek baš Bjukenenu posvetio svoju verziju legendarnog instrumentala "Cause We've Ended As Lovers".

Izuzetno talentovan ali nemirnog duha, Roj je tokom života upadao u razne nevolje.

Jedna je bila fatalna.

Naime, kada je uhapšen zbog porodične svađe i vožnje u alkoholisanom stanju i odveden u zatvor, nešto će u njegovoj tananoj psihi "kvrcnuti" i on donosi poslednju, ali veoma tešku odluku.

Prema zvaničnom izveštaju policije Roj je 14. avgusta 1988. godine zavezao svoju košulju za rešetke na prozoru zatvora Ferfaks u Virdžiniji, gde je sproveden i obesio se.

Neko je rekao kako je "samoubistvo trajno rešenje za privremeni problem".

Nažalost, onima koji u sebi i sa sobom nose buru osećanja, često ne izgleda tako.

Možda treba napomenuti da su rodbina i prijatelji Roja Bjukenena izrazili sumnju u zvanični policijski izveštaj po kome je izvršio samoubistvo, tvrdeći da su po njegovom telu, a posebno po glavi, bile primetne modrice i podlivi.

No ipak, sve je ostalo samo na sumnjama i u legendi o "najboljem nepoznatom gitaristi na svetu", kome po svemu sudeći, mnogi duguju večitu zahvalnost iako on sam nije za to previše mario:

"Verujem da je razlog zašto nikada nisam postao veliki, upravo to što me nikada nije ni bilo briga da li ću biti veliki ili ne. Sve što sam želeo jeste da naučim da sviram gitaru za sebe. Postavljate sopstvene ciljeve za uspeh, a kada uspete, to ne mora da znači da ćete biti velika zvezda, bogati ili nešto slično. Najvažnije je da to osetite u svom srcu, bez obzira da li je to ujedno i uspeh po nekakvim društvenim merilima".

Pa ipak, kako godine prolaze, čini se da je i priznanja sve više.

2004. ugledni Guitar Player uvrstio je kompoziciju "Sweet Dreams" sa Bjukenenovog prvog albuma iz 1972. godine, među pedeset ostvarenja svih vremena koja imaju najlepši ton gitare.

Iste godine, čitaoci tog magazina glasanjem su ga ustoličili na četrdeset šesto mesto najboljih gitarista ikada.

Verovatno vam ovi podaci neće previše značiti, ali ako nekada budete pogledali Skorsezeov film "The Departed" iz 2006. godine, obratite pažnju na poslednji kadar. U toj sekvenci policijski narednik ubija "krticu" Salivena, a kamera odmah potom zumira pacova koji juri duž balkonske ograde Salivenovog stana,bacajući senku na zlatnu kupolu zgrade parlamenta Masačusetsa dok istovremeno iz pozadine nadire Bjukenenov Telecaster prosipajući božanske preplete iz kompozicije "Sweet Dreams".

Nadrealno.