Priče o pesmama: Josipa lisac - "O jednoj mladosti": Simbol jedne ljubavi i jednog vremena

Priča kaže da su se 1971. godine upoznali u Petrinji gde su oboje imali zakazane nastupe.

On je već obišao pola sveta, imao iza sebe intrigantnu karijeru.

Do tada jedinstvenu, kada su ovi prostori u pitanju.

Osvajao je i srca mnogih žena.

Stjuardesa, manekenki, pa i grofica...

Ona, na sigurnom putu ka vrhu.

Zahvaljujući svojoj pojavi i svom neverovatnom glasu.

U autobusu, prilikom povratka iz Petrinje, potrudio se da sedne do nje.

I rodila se jedna od najlepših i najvećih ljubavi.

Ljubavi, u kojoj nije bilo mesta za trač.

Samo za nežna i iskrena osećanja.

Osećanja kojima nisu bili potrebni nikakvi potpisi.

Nikakva zvanična dokumenta za zajednički život.

I gotovo od časa kada su se prvi put sreli, uvek će biti tu - jedno za drugo.

Za trenutke sreće.

Za podršku i magiju stvaralaštva.

On je svoju karijeru potisnuo u drugi plan.

Zbog nje.

Ona je pesme koje joj je pisao ponela u beskraj.

Zbog njega.

Josipa Lisac i Karlo Metikoš!

1973. godine, rodio se album "Dnevnik jedne ljubavi".

Bila je to najlepša oda prisnosti ikada, na ovdašnjim prostorima.

I neprevaziđeno remek delo do današnjih dana.

Svaka pesma je počinjala slovima njenog imena, stvarajući tako božanstvenu posvetu:

J-O-S-I-P-I-L-I-S-A-C.

Foto: Promo

Na taj način, ali pre svega kroz tekstove koji govore o jednoj ljubavnoj priči, ceo album i jeste povezan određenim nitima, pa ga tako treba i posmatrati.

Kažu da je to jedan od najboljih konceptualnih albuma na ex jugoslovenskim prostorima.

Za mene lično i mnogo je više.

Iz jedne takve celine jako je teško izdvojiti neku pesmu, ali ako to već treba da uradim, onda bi to svakako bila "O jednoj mladosti":

Jedna mladost, jedan svijet nade

Raste tiho u srcu tvom

Drugi za te ovaj svijet grade

S malo prave istine u tom

Pričaju ti priče te

I svaka ima svoj sretan kraj

Al prešućuju da taj svijet krade

Baš tvog sunca sjaj

Jedna mladost, jedan san sreće

Al' do nje još dalek, dug put

I dok srce na svoj put kreće

U taj svijet ocvao i žut

Odjednom ćeš shvatit sve

Kako nigdje nema plamena tvog

Poput mrtve rijeke svijet teče

Bez cilja svog

Tko zna, možda na me čeka neki drugi svijet

Tko zna, i u mraku katkad nikne divan cvijet

Možda, tko zna, jedna od sretnih

Jedna od tisuću bit ću baš ja

Tko da zna

Tko zna, možda na me čeka neki drugi svijet

Tko zna, i u mraku katkad nikne divan cvijet

Možda, tko zna, jedna od sretnih

Jedna od tisuću bit ću baš ja

Tko da zna

Tko da zna

Jesmo li tada mogli shvatiti ove stihove do kraja?

Jesmo li mogli razumeti koliko će biti proročanski za nas?

Ne verujem.

Ali danas, posle toliko godina, mislim da u popularnoj muzici i nema previše rima koje takvom filigranskom preciznošću pogađaju tačno u suštinu.

U bit.

Foto: Promo

Jedne mladosti i jednog života.

I jedne nade.

Sve je u ovoj pesmi toliko čarobno, da deluje gotovo nestvarno.

Od početnih tonova akustične gitare maestra Boda Kovačevića, vrhunske orkestracije i aranžmana Brana Lamberta Živkovića, kao i Metikoševe nadahnutosti kakvom su privilegovani valjda samo oni odabrani.

U ostvarenju takvih zamisli i ideja, Karlu je nesebično pomogao tekstopisac i kompozitor Ivica Krajač.

O ekipi koja je svirala ne treba ni trošiti reči, uostalom, imana koja ovde pominjemo dovoljno govore: Vedran Božić, Tihomir Pop Asanović, Mario Mavrin, Ratko Divjak, Braco Doblekar, Dado Topić, Miroslav Sedak Benčić, Marijan Domić...

A kada su svi sastojci konačno bili na svom mestu, iznad svega je zalepršao uzvišeni Josipin glas čineći nas, dok sve to slušamo i setnim i ozarenim i zamišljenim...

Sa tolikim pitanjima bez odgovora.

Mnogo kasnije, u vremenu u kome su kilometri naših godina već uveliko prevalili pola puta, shvatićemo da ima toliko odgovora koji ne donose radost.

A još više onih koji rađaju samo nova pitanja.

Pa uprkos tome, mnogo smo naučili slušajući ovu ploču.

O životu...

Ljubavi, sreći.

O nesebičnom davanju.

Naučili smo da emocije ne smeju ni tražiti previše odgovora.

One se dese ili ne dese.

A kada se dese, umeju biti u sukobu sa razumom.

Ili su to barem naučili oni koji su umeli da slušaju.

Za ostale ne znam.

Karlo Metikoš je umro prerano.

U snu, od infarkta.

Imao je samo pedeset jednu godinu.

Ali Josipina ljubav nije prestala.

Ona je nastavila da diše za njega.

A mi, kojima je ova ploča toliko značila?

Nastavili smo da "dišemo" tu muziku i tu nadu.

Zauvek.

(Telegraf.rs)