Odlasci - Kornelije Bata Kovač: Nedostižni maestro mnogih žanrova

Danas u 14 časova, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, biće sahranjen kompozitor Kornelije Bata Kovač. Tim povodom osetio sam potrebu da napišem nešto o maestru koga sam izuzetno cenio i uvažavao

Ima neke neraskidive simbolike u životu Kornelija Kovača i Jugoslavije, zemlje u kojoj je živeo i radio. Može biti da je to samo moja uobrazilja, no ipak...

Dogodilo se da se uspon te zemlje, kada je kultura u pitanju, nekako preplitao sa usponom karijere Bate Kovača, postavši tako jedna neodvojiva celina, nešto što se podrazumeva i na taj način zauvek pamti.

Jugoslavija je bila država u kojoj se dosta polagalo na obrazovanje pa i na kulturu, uopšteno govoreći. Obrazovanje je bilo besplatno pa time i svakom dostupno, a smatralo se da nakon osmočasovnog vremena u fabrikama radnom čoveku treba ponuditi raznovrsne kulturne sadržaje. Izgrađena su pozorišta u gotovo svakom većem mestu, dok su bioskopske sale postojale i u najmanjim gradovima, priređivane su izložbe, večeri poezije, osnivani kulturni centri...

U vreme takve ekspanzije kulture, Kornelije Kovač upisuje u Sarajevu Muzičku akademiju, pa i sam kreće u tom smeru - linijom sticanja znanja i obrazovanja.

Behu to godine u kojima je i najvećim skepticima postalo jasno da je rokenrol kultura nešto na šta se mora ozbiljno računati, a u samom Sarajevu nekoliko godina pre Kornelijevog dolaska, već postoji i radi grupa Indexi. Ne treba zaboraviti da su Indexi (uz Grupu 220 iz Zagreba), prvi domaći sastav koji je krenuo u autorske vode snimajući svoje sopstvene kompozicije, usmerivši time čitavu generaciju muzičara na kreativno polje delovanja. Bili su to svakako pionirski potezi u ondašnjoj Jugoslaviji.

Kornelije će ubrzo postati član baš te sarajevske grupe, ali i neko čija će se reč i mišljenje respektovati i uvažavati, a njegovim dolaskom Indexi se još više okreću sopstvenim kompozicijama.

Po završenoj akademiji, Kovač se vraća u Beograd gde osniva Korni grupu, kako bi konačno mogao da radi onako kako smatra da je potrebno, odnosno da nesmetano lansira svoje muzičke ideje i zamisli.

U to vreme, Jugoslavija se već uveliko počinje otvarati prema zapadu, posebno prema zapadnoj kulturi. U Ateljeu 212 igra se mjuzikl "Kosa", uvažena imena svetskog glumišta i džez muzike rado su viđena u Beogradu.

Istovremeno, od trenutka formiranja, septembra 1968. pa sve do prestanka rada krajem 1974. godine, Korni grupa će biti vrlo važan sastojak jugoslovenske pop muzike, odnosno postava na čiji će se rad gledati sa posebnim uvažavanjem i respektom, a glavni grad će nekoliko godina u njima imati svoju najvažniju grupu.

U svemu tome Bata Kovač je svakako imao izuzetan doprinos.

Njegov nemirni duh i gotovo fanatična privrženost radu i stvaranju, ubrzo ga odvodi i na druga muzička polja pa počinje pisati muziku za filmove, TV špice, ali i za druge izvođače, kojima će njegovo kompozitorsko, a kasnije i producentsko umeće, neretko biti od presudne pomoći u ostvarivanju njihovih uspešnih karijera.

Ali ni to mu nije bilo dovoljno, pa je svoj rad i stvaralaštvo ubrzo "prebacio" u inostranstvo boraveći prvo u Londonu, a potom i u Španiji.

Kada sam ga jednom prilikom upitao zašto je i pored očiglednog uspeha u ondašnjoj Jugoslaviji i jedne zaista sjajne muzičke karijere, ipak odlučio da krene u inostranstvo trbuhom za kruhom, odgovorio mi je da je tu potrebu da se ide dalje u otkrivanje nekih novih prostora, nekih novih kultura, nazvao "zov divljine" i da se tome naprosto nije mogao odupreti.

I dok je Kornelije tražio sreću po belom svetu, Beograd je već uveliko postao svet.

Kada su politička dešavanja u pitanju i mnogo pre, još od 1961. godine kada je bio domaćin samita nesvrstanih. Tada su Jugoslavija i njen glavni grad ugostili dvadeset pet državnika, ne računajući zemlje posmatrače i druge delegacije. Sa skupa je izveštavalo osamsto pedeset novinara iz mnogobrojnih država, pa je Jugoslavija tih dana bila "top" vest u svetu.

U vreme Kornelijevog odlaska ta zemlja je u mnogo čemu bila "top" i kada je kultura u pitanju. Već je imala izuzetno jaku i priznatu rokenrol scenu, filmski i pozorišni stvaraoci prave respektabilna dela, književnost je preuzimala avangardnu ulogu...

U brojnim raspravkama i pričama o Korni grupi kao i raznim napisima, govorilo se da su bili grupa establišmenta, da su u odnosu na druge imali u mnogo čemu povlašćen položaj. Kornelije mi je, kada sam mu jednom prilikom postavio pitanje u vezi toga, odgovorio, da ne misli da su imali bilo kakav povlašćen položaj, već da su tada kao i svi drugi bili deo tog i takvog društva, ali je tom prilikom naglasio da on lično svakako jeste osećao simpatije za NOB (narodnooslobodilačku borbu), pa je iz tog razloga na stihove Branka Ćopića komponovao muzičku poemu "1941." što mu, kako je rekao, niko nije naredio, već je jednostavno želeo to da uradi. Takođe, komponovao je pesme "Ivo Lola" i "Moja generacija" ali po njegovim rečima, niko im zbog toga nije pravio nikakve ustupke.

Ovo su samo neki od detalja koji povezuju istorijat Jugoslavije i onoga što je Kornelije radio. Neko će možda reći, pa šta je tu čudno? - rodio se, živeo i radio u toj zemlji. Tačno.

Samo rodili su se mnogi drugi, pa ipak nema previše onih iz popularne muzike čije se karijere na taj način mogu vezati za tu nestalu balkansku zemlju i koji su je na tako briljantan način opevali.

Kada se zemlja u krvavim sukobima raspala i Kornelije je manje-više stavio tačku na svoju karijeru, makar u onom obliku ili obimu koji je do tada imao.

Kada sam ga povodom toga pitao zašto ne komponuje pesme za neke mlade, talentovane pevače, da li je ponestalo ideja ili je nešto drugo u pitanju, odgovorio mi je da se sve promenilo i da to više ne želi da radi. Odnosi, način ophođenja, pristup samom poslu, uopšte nivo profesionalizma, ništa po njegovom mišljenju više nije bilo isto kao što je bilo u zemlji u kojoj se rodio.

Kako je samo bio u pravu.

Pa ipak, za mnogo toga krivicu moramo tražiti isključivo u sebi.

Kornelija ću pamtiti kao tihu, blagu, donekle uzdržanu osobu koja pomno odmerava svaku izgovorenu reč, ali upravo zbog toga reči koje bi izgovorio su imale i sasvim posebnu težinu.

O njegovom muzičkom umeću izlišno je i govoriti.

Takvih majstora melodije, harmonije, kompozitorskih i aranžmanskih rešenja, čak i kada govorimo i onom najsrećnijem vremenu u kome je nastajala muzika koju toliko volimo, bilo je jako malo.

Ono što ga je takođe krasilo, jeste način na koji je spojio svoje znanje iz klasične, sa popularnom muzikom. Po mom skromnom mišljenju, takav plemenit pristup ni u svetu nije bio baš čest slučaj.

Imao sam sreću da ga upoznam, da na trenutke sarađujemo, da razgleda neke ploče iz moje kolekcije, pa čak i da stojim sa njim na istoj bini.

Za mene je to zaista bila izuzetna čast.

Bio je profesionalac "do koske", ali istovremeno i pun razumevanja, odnoseći se optimistično prema iskrslom problemu, uvek odmereno i sa predlozima za moguća rešenja.

A kada su godine već ozbiljno počele puniti njegov životni prtljag, tiho se spustio među običan svet trošeći svoje penzionerske dane i tek bi povremeno "virnuo" iz tog okrilja, dok mu je zdravlje to dopuštalo.

Korni grupe nema odavno, Jugoslavija se donekle smanjivala pa zatim zauvek nestala kao da je gumicom izbrisana, a pre nekoliko dana napustio nas je i veliki maestro Kornelije Bata Kovač.

Drugi kako hoće, ali ja ću ga zauvek pamtiti kao izuzetnog radoholičara sa oreolom gospodstva i plemenitosti u zemlji u kojoj takvi maniri ipak nisu uspeli odneti definitivnu pobedu. Šteta stvarno.

Cena kojom smo potom platili i još uvek plaćamo sve ono što je suprotno tome, tj. ove aktuelne burazersko-politikanske manipulacije alavih mešetara, zaista je ogromna.

Ni Jugoslavija ni Kornelije možda nisu bili savršeni, ali jedno je sigurno: Za veliku većinu njenih građana bila je to država po meri čoveka, a što se Kornelija tiče - on će ostati za mnoge nedostižni maestro u svakom muzičkom žanru koga se dohvatio.

(Telegraf.rs)