Priče o pesmama: Korni grupa "Etida" ili granice koje je teško dostićI

Ima i danas onih koji smatraju da Korni grupa i nije rokenrol grupa u pravom smislu te reči. Ono što im najviše zameraju jeste ta dvosmerna karijera kojom ih je Kornelije Kovač vodio. Dakle, s jedne strane pop pesmice, sasvim lagani hitovi, a sa druge, kompleksne kompozicije sa uplivom džeza koje su bile namenjene onim pravim muzičkim sladokuscima.

Takav pristup neko je nazvao "taktikom trojanskog konja".

Preporučujemo

Da li ja baš tako?

Kornelije Kovač / Foto: ATA Images

U suštini, svaki kompozitor izbacuje, odnosno stvara, ono što nosi u sebi, što je pohranjeno u njegovo najdublje "ja". Mnogi uticaji su tu evidentni, mnogo je toga što će suštinski odrediti kakva će na kraju biti neka kompozicija, a kada je to već finalizovano, kritičari i publika su ti koji o određenoj kompoziciji daju sud, svrstavaju je ili ne svrstavaju u određeni žanr, kompozitor tu više nema nikakvog uticaja.

Što se Korni grupe tiče, mišljenja sam da su oni odigrali veoma važnu ulogu u istorijatu ex jugoslovenskog rokenrola. Neka dublja analiza bi nas svakako predaleko odvela, ali navešću nekoliko razloga zbog kojih mislim da je to tako.

Nakon prvog albuma jugoslovenskog roka koji je objavila Grupa 220 pod nazivom "Naši dani" 1968. godine, nastalo je svojevrsno zatišje, kada su dugosvirajuće ploče u pitanju, koje je trajalo nekoliko godina, tačnije sve do pojave prvog albuma grupe Time, 1972. Baš u tom periodu Korni grupa je bila jedan od najvažnijih lučonoša rok muzike na ovim prostorima, objavivši za to vreme čak osam singl ploča, a ubrzo nakon grupe Time i svoju prvu LP ploču.

Ne treba zaboraviti da je to prvi, izuzetno kvalitetan album neke rok grupe iz Beograda, pa i znatno šire. Na taj način Korni grupa je i ostalim izvođačima pokazala na koju stranu treba ići i šta je to na šta se treba fokusirati.

Takođe, Kornelije i ekipa su među prvima uveli vrlo visok profesionalizam u radu, sa svakodnevnim prepodnevnim i popodnevnim probama, sa vrlo ozbiljnim pristupom i maksimalnom posvećenošću samoj grupi, što do tada nije bio baš čest slučaj, mnogo toga je rađeno stihijski i po principu "o-ruk".

I još nešto: Može ih neko voleti ili ne, više ili manje poštovati, ali neosporno je da Kovač, u mnogom žanrovima koje je dotakao, napisao neke zaista vrhunske kompozicije, a jedna od njih svakako je i "Etida".

Interesantno je da je Betovenova "Mesečeva sonata" dugo pratila Kornelija tokom njegovog odrastanja i školovanja, ali i kasnije, tokom celog života. Kažu da je tu prelepu kompoziciju Betoven posvetio Đulijeti Gvičardi, u koju je bio ludo zaljubljen i sa kojom je živeo dve godine, ali ona ga je ubrzo ostavila preudavši se za nekog grofa, što je velikog kompozitora sasvim slomilo.

Nekako se i Kornelije, dok je odrastao u Subotici, sa te strane osećao usamljenim i odbačenim.

Sa devojkama nije imao previše sreće, ili je jednostavno birao pogrešne, ko će znati. Tek, maštao je o nekoj ljubavi i devojci kakva je bila Marijana Hold, glumica iz francusko-nemačkog filma "Marijana moje mladosti", koji je na njega ostavio vrlo snažan utisak. Poželeo je da i on jednog dana bude deo tog i takvog sveta, da otputuje nekuda iz grada na severu Vojvodine u kome se i tako ništa ne dešava.

Jednom je, pošavši na časove klavira u srednjoj muzičkoj, iz neke kuće čuo kako neko uporno vežba treći, veoma zahtevan i težak stav "Mesečeve sonate". Dugo je stajao na ulici pogleda prikovanog za sprat kuće. Bio je ubeđen da su ruke na tim dirkama, ruke neke devojke, neke "Marijane njegove mladosti" za kojom je čeznuo i tragao.

Po završetku srednje muzičke škole, krenuo je iz Subotice u "taj svet", doduše, ne baš predaleko.

Pokušao je u Beogradu da upiše Muzičku akademiju.

I nije uspeo!

Teško je to prihvatio, ipak, zarekao se da će se jednog dana vratiti.

U Sarajevu je imao više sreće, ne samo sa upisom na Akademiju, već i sa devojkama. Možda je u međuvremenu naučio da bira one prave, ili je ipak on njima bio interesantan jer je bio drugačiji, dolazio je iz nekog sasvim drugog podneblja.

Uporedo sa Akademijom počeo je svirati u džez triju, bio je jedan od osnivača kluba "Eho 61" koji je okupljao mlade i talentovane pevače, koji su pevali u stilu tada velikih zvezda, kao što su Nil Sedaka, Džin Pitni, Pol Enka...

Zanimljivo je da se kao pevač na jednu od takvih audicija prijavio i Bodo Kovačević, legendarni gitarista Indexa i nije prošao! Kornelije mu je tada rekao da mu je mnogo bolje da se drži gitare, na šta ga je Bodo kasnije često podsećao.

Pa iako je i sam postao član Indexa, Kovač nije zaboravio na ono što je obećao samom sebi - da se jednog dana vrati u Beograd.

No valjalo je privesti kraju školovanje, pa iako okrenut sasvim drugoj muzici, što mu je oduzimalo dragoceno vreme za sate potrebnih vežbanja u klavirskim sobama na akademiji, došao je i taj dan.

I gle! - za diplomski ispit dobio je upravo "Mesečevu sonatu". Pa iako je na samom ispitu usled nervoze odsvirao par pogrešnih nota u drugom stavu, niko mu od profesora to nije uzeo za zlo i položio je sa čistom desetkom.

Mnogo godina kasnije, dok je Korni grupa imala probu u kući roditelja Bojana Hreljca, basiste Korni grupe ali i Kornelijevog kuma, u Višnjičkoj Banji, Bojanova majka Mira koja je i sama išla na časove klavira ali je profesionalni put ipak odveo na drugu stranu, dala je Korneliju note sa Betovenovom muzikom, među kojima je bio i raspis "Mesečeve sonate".

I odjednom su uspomene počele navirati.

Kao da je ugledao devojku u onoj kući iz koje se čula sonata i koja je možda mogla biti "Marijana njegove mladosti" i reči su počele navirati same:

Plove u tišini neke davne misli,

vraćaju me danima dok sam bio dete

i divio se beskrajno čudesnim zvucima

njene mlade duše.

Devojka je svirala najlepšu etidu

danima u tamnoj sobi za klavirom

u zanosu te muzike proleće prođe

žuta jesen dođe.

Bila su dobra vremena dok sam tajno voleo

i zamišljao je kako poljem sama ide

lice joj bledo a tanak joj struk

u travi je na mom dlanu zaspala

Bila su dobra vremena dok sam tajno voleo

dok sam svaku reč iz njenih usta žedno pio

noći u radu a dani u snu

u sobi s' klavirom sedim sam bez nje.

Treći stav "Mesečeve sonate" je veoma zahtevan i u veoma brzom tempu. Možemo reći da je Kornelije iskoristio harmonsku progresiju iz tog stava, ali u znatno usporenoj verziji, stvarajući time jednu sasvim posebnu, romantičnu atmosferu, iz čega je nastala prelepa kompozicija nama znana kao "Etida".

Snimljena je u studiju VI Radio Beograda.

Josip Boček je došao na ideju da gitaru propusti kroz lesli kutije (zvučna kutija koji se, u kombinaciji sa pojačalomm najviše koristila kod Hammond orgulja. Specifičan ton se dobija rotiranjem pregrada na osi zvučnika, čiju brzinu kontroliše sam muzičar) i tako je gitara dobila onaj karakterističan, vrlo interesantan zvuk.

Zlatko Pejaković je u tom trenutku već postao pevač Korni grupe, a govorilo se da peva poput Dejvida Bajrona iz tada veoma popularnih Juraja Hip, pa je u to maniru na samom kraju kompozicije i otpevao onaj falset preko Bočekovog sola, što je u ono vreme bilo začuđujuće i ostavljalo slušaoce bez daha.

Godine 1973. Korni grupa je izvodila "Etidu" na Opatijskom festivalu. Pobednik bi sebi ujedno obezbedio učešće i na Evroviziji. Ipak, nisu prošli. Pobedio je Zdravko Čolić sa kompozicijom "Gori vatra" Kemala Montena, pa je te '73. otišao kao naš predstavnik u Luksemburg. Posle se ispostavilo da je ta "vatra" tek slabi plamičak, jer je Čolić podelio samo petnaesto i šesnaesto mesto.

Ipak, nacija se radovala jer se pročulo da je Čola nakon Evrovizije imao avanture sa dve švedske pevačice - Karolom, pa čak i Ani-Frid iz grupe ABBA. Ali to je priča za neki drugi put.

A Kornerlije?

Možda i jeste šurovao sa raznim žanrovima. Možda i nije bio tvrdokorni roker, kakve su mnogi jedino i priznavali. No ipak, jedno je sasvim sigurno: U svakom žanru koji je dotakao postavio je granice kojima mnogi nisu mogli ni da se približe.

(Telegraf.rs)