The Beatles - Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band ili dani u kojima je muzika bila najvažnija

Više od 50 istorijskih ličnosti se našlo na omotu ovog albuma koji je do danas bio inspiracija za 43 (i slovima: četrdeset tri!?) naslovnice ploča drugih izvođača

“Ovo je odlučujući momenat u istoriji zapadne civilizacije!” – uzviknuo je kritičar lista Tajms, Kenet Tajnan, posle slušanja albuma “Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band”. No nakon vremenske distance od pola veka, mnogi će možda tvrditi da su Kenetove reči najobičnije preuveličavanje.

Preporučujemo

Pa ipak…

I danas je sasvim jasno da je "Sgt. Pepper’s" u mnogo čemu izuzetan album. Posebno što se na njemu, po skromnom mišljenju autora ovog teksta, nalazi najsavršenija pesma grupe The Beatles: “A Day In The LIfe.”

Ipak, možda je to ipak samo moja uobrazilja.

Možda i nije tako.

No kada smo već kod te kompozicije, interesantno je da iako ona zatvara pomenuti album (poslednja, šesta pesma B strane), ona je u stvari prva snimljena.

Ali sve je počelo ranije, još tokom poslednje turneje Bitlsa po Americi.

Makartni je bio prosto ošamućen onim što je nosila tamošnja zapadna obala, odnosno tom slobodom, grafikom plakata, pa i samim imenima grupa, uopšte čitavim tim pozitivnim anarhizmom.

U svemu tome, odjednom mu se učinilo da su Bitlsi pomalo zastareli.

A posebno je takvim video njihove turneje, koje su uostalom već i bili spremni zauvek da napuste.

Onda mu je sinula jedna luda zamisao: Zašto Bitlsi ne bi ponovo mogli biti “rođeni” u vidu alter ega neke nepostojeće grupe?

Tako bi oko svega mogli da stvore jednu posebnu kulturu koja bi imala svoje junake, a njihovi identiteti bi se “pretopili” u osobitosti članova tog imaginarnog benda.

I tako je ideja za "Sgt. Pepper’s" počela da tinja u njemu.

Igrom slučaja, kompozicija “A Day In The Life” je snimljena gotovo četiri meseca pre nego što su Lenon I Makartni i mogli pretpostaviti kako će njihov sledeći album uopšte izgledati, bolje reći – zvučati.

Tekst za ovu kompoziciju Lenon je počeo da piše kada je ugledao članak u Daily Mailu, od 17. januara 1967. u kome je izveštavano o smrti mladog milionera po imenu Tara Braun, koji je bio kako njihov, tako prijatelj i mnogih drugih tadašnjih grupa.

Rezultat svega toga je bio neverovatan. “A Day In The Life” je izuzetno, apokaliptično ostvarenje, proizišlo iz pravog studijskog majstorluka te epohe, nastalo tako što su Džon i Pol pisali dve odvojene pesme, ali su ih potom spojili u jednu celinu.

Tekst je u najvećoj meri Lenonov i napisan je uglavnom od rečenica iz novinskih vesti. (Nešto slično kod nas će kasnije ponoviti Bora Čorba u pesmi “Na zapadu ništa novo.”)

Kad već pominjemo studio, treba reći da su momci razmišljali o snimanju u američkim studijima koji su u to vreme bili tehnički savršeniji, no zbog ugovornih prepreka sve je urađeno u EMI prostorijama, u ulici Abbey Road.

Da bi se nadoknadila tamošnja tehnička nesavršenost, celokupno snimanje trajalo je, za to vreme, neverovatnih 700 sati!

Poređenja radi, na kraju te ploče u onoj beskonačnoj rilni snimljen je jedan zvučni signal koji je nečujan za ljudsko uho (psi mogu da ga čuju), kao i nekoliko sekundi besmislenog dijaloga.

Samo za to je utrošeno je više od pola celokupnog vremena koje je bilo potrebno da se završi njihov prvi album!

O samoj ploči bi se moglo ko zna koliko još pisati, no ipak da se dotaknem još jedne majstorije – omota.

Činjenica je da bilo kakav razgovor o ovom albumu ne bi mogao proći bez priče o omotu, koji je svakako svojevrsna ikona čitave rock ere. U svrhu izrade angažovan je dizajner Piter Blejk (fotograf je bio Majkl Kuper) koji ga je zamislio kao kutiju punu poklona, međutim na Polov predlog (mada nije sasvim jasno da li je to baš sve bila Polova zamisao i koliki je stvarni Piterov udeo u osmišljavanju samog idejenog rešenja) urađen je omot koji u stvari predstavlja sahranu Bitlsa, dok na grobu svira “bend usamljenih srca narednika Pepera”.

A sve to uz tužnu družinu sve samih svetskih legendi kao što su: Merilin Monro, Bob Dilan, Edgar Alan Po, Albert Ajnštajn, Karl Marks, Oskar Vajld, Karl Gustav Jung, Mej Vest… Tu su i voštane figure Bitlsa kao i Sonija Listona nekadašnjeg apsolutnog prvaka u boksu. Zamišljeno je da tu budu i fotografije Hrista, Hitlera i Gandija, ali to ipak nije ušlo u konačnu verziju. Uglavnom, više od 50 istorijskih ličnosti se našlo na omotu, a u trenutku snimanja (30. mart 1967.), neka imena već odavno nisu bila među živima.

Omot očito pokazuje da je Pol hteo pošto-poto da se ratosilja mnogo čega po čemu su Bitlsi do tada bili prepoznatljivi. Takođe možemo reći da je naslovnica albuma "Sgt. Pepper’s", nesumnjivo jedna od najpoznatijih fotografija dvadesetog veka.

Kao dokaz takve tvrdnje mogu izneti činjenicu da je do sada taj omot bio inspiracija naslovnicama ploča za 43 (i slovima: četrdeset tri!?) druga izvođača, a među njima je i ex Yu postava Plavi orkestar za njihov album “Soldatski bal”.

Prvi “cover” upriličio je Frank Zappa za album “We’re Only In It For The Money” i to samo devet meseci po izlasku "Sgt. Pepper’s".

Tako nešto se nije dogodilo u istoriji r’n’r.

Interesantno je da je Piter Blejk za izradu ovog omota dobio fiksni honorar od tričavih 200 funti, što kasnije nikada nije propustio da pomene i da se požali.

P.S.

Ne mogu rečima opisati ushićenje koje sam doživeo prisustvujući koncertu jednog drugog heroja moje mladosti. Heroja, koga sam ipak dočekao da vidim i čujem “uživo”.

Ime mu je Džef Bek!

Bilo je to 7. jula 2010. u beogradskom Sava centru. Samo takve veličine mogu i smeju da izađu na binu i ponesu odgovornost za izvođenje kompozicije kao što je “A Day In The Life”. Da magijom svojih prstiju na vratu gitare “ispričaju” i melodiju i reči i poruku kompozicije.

Pa i više od toga.

Stvarno šta reći, izuzev: Bilo je čarobno.

(Telegraf.rs)