Nikola Džoni Ranković za Telegraf.rs: Muzika je jezik koji se svuda razume

Uvek je iskrena posvećenost i ljubav bila nešto što vuče napred. Kada je muzika u pitanju to je i apsolutno neophodno za bilo kakav uspeh i rezultate, jer publika u najvećem broju slučajeva to ume da prepozna i nagradi. Ima li danas u mladim generacijama onih bezuslovno posvećenih i predatih rokenrolu, kakvih je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bilo na svakom ćošku? Ima li onih koji bi plamičak domaćeg rokenrola mogli poneti u decenije koje su pred nama?

O svemu tome, ali i onome što je do sada uradio, o bližoj i daljoj budućnosti, razgovarao sam sa Džonijem Rankovićem, momkom koji i te kako ima šta da kaže i čija razmišljanja i stavovi pokazuju da je stara škola rokenrola ipak dobacila do generacija novog milenijuma i da oni uz pomoć svog znanja i modernih tehnologija koje nudi 21. vek, svakako mogu doprineti da gospodin koji već uveliko gazi sedmu deceniju, a koga znamo kao rokenrol i dalje korača ponosno i uspravno.

• Rođen si 2003. godine i veoma mlad si ušao u muzičke vode. Interesuje me šta je bio poriv za to, da li si tada pratio neki svoj osećaj ili je nešto drugo bilo u pitanju?

Pa ljudi uglavnom većinu stvari rade po osećaju i po onom što ih čini ispunjenim. U suštini, dok sam bio jako mali, nisam ni slušao muziku s obzirom da sam imao jako kompleksne zdravstvene probleme kad je srce u pitanju. Ti problemi su, hvala Bogu, operacijama rešeni ali upravo zbog toga sam dosta vremena proveo po bolnicama i svakako da tu nisam mogao gledati TV ili slušati muziku. Nakon jednog od tih hiruških zahvata, a to je bio period u kome sam se već spremao da pođem u školu, roditelji su nešto radili po kući, bio je uključen televizor i čuo sam pesmu "Nek' te telo nosi" grupe Van Gog. Ta energija rok muzike me naprosto pokrenula i očigledno mi vremenom pomogla i da se oporavim. Tada sam uzeo malu gitaricu koja se zapravo zove gitalele, koju je tata pre toga doneo iz Atine, pa sam pokušao da sviram neke od tih pesama. Sutradan dok su se oni vratili sa posla, ja sam već ceo album "Lavirint" grupe Van Gog, svirao i pevao i nakon toga sam ubrzo počeo da komponujem, pa sam već sa sedam godina napisao svoju prvu pesmu "Nije do love", koja mi je i dan-danas mnogo draga i našla se na mom novom albumu "Važno je samo šta ostaje".

• Indikativan mi je taj naslov pesme "Nije do love". Verujem da si njime hteo da kažeš da je svuda i uvek na prvom mestu ljubav, a ne novac.

Svakako. Ako je lova na prvom mestu, čini mi se da tada rezultati manjkaju. Ako nešto ne radimo iz ljubavi tu ne postoji taj kvalitet i ta srčanost koju publika i slušaoci svakako umeju da osete. Pa koliko puta nam se dogodilo da prisustvujemo nekom koncertu i shvatimo da se tu samo odrađuje posao. To sigurno stvara neku distancu između slušaoca i izvođača, što nije dobro, za razliku od toga kada nešto potiče iz srca i ljubavi jer tada je sve kvalitetnije i iskrenije, a to je i najvažnije.

• Dobro, ti na takve stvari sada gledaš očima već formirane ličnosti, ali kada si to pisao imao si tek sedam godina, verovatno si tada to sve to radio intuitivno.

Vrlo moguće. Sade evo pokušavam da se vratim u misli tog malog dečaka koji je odlučio da napiše svoju prvu pesmu. Pretpostavljam da me je ta neka energija koja me je u jednom trenutku pobudila, dovela do toga da želim to da ostvarim, da živim svoje snove i da shvatim da je vredno raditi za njih. Verujem da je to bila neka podsvesna inspiracija za tu pesmu, što je svakako mnogo bitinije od same love i to je ono što su i drugi veliki muzičari, koje sam u tom trenutku počeo da slušam, radili. Oni su u suštini krenuli u sve to iz ljubavi. Tako da je moguće da je sve to kod mene išlo podsvesno, sa ove distance tako gledam na to.

• Dosta ljudi mi je reklo upravo ovo što si sam malopre napomenuo, da je inicijalna kapisla za njihovo bavljenje muzikom bila neka pesma, koncert, ili slično.

Postoje ti neki nastupi bendova koji za nekoga stvarno mogu biti prelomni. Eto na primer, ja nisam mogao da prisustvijem na dva koncerta, a danas su mi omiljeni. Kada su održani bio sam mnogo mali ili se nisam ni rodio, ali ako danas gledam video snimke sa nastupa grupe Queen na Live Aid i Prinsov nastup na poluvremenu "Super Bowl", shvatam da su to jedni od najboljih kratkih nastupa, prepuni energije, ljubavi prema muzici i to je nešto što nas jednostavno pokreće.

• Da ne zabravim, malopre si rekao da kada si čuo pesmu "Nek' te telo nosi" od grupe Van Gog, sutradan si već svirao i pevao ceo album. Pa nisi valjda tako mali za 24 sata "skinuo" ceo album?

Pa jako brzo sam krenuo da učim, po internetu sam počeo da tražim kako se akordi sviraju i da slušam muziku i tako sam došao do toga da te kompozicije sviram, naravno onoliko spretno koliko je to mogao neko mali kao što sam ja tada bio. Potom sam tokom godina, imao više profesora gitare i od svakog sam pokušavao da uhvatim nešto novo kada je u pitanju stil ili tehnika i to je ono što pomaže da se stvori neki određeni lični izraz sviranja. Ali na samom početku, bukvalno sam pokušavao da imitiram ono što čujem na tom albumu i to je izgleda bilo uspešno, jer sam od tada baš zavoleo muziku. Eto ta mala gitarica sa kojom sam počeo sada stoji okačena na zidu.

• Kao svojevrsni suvenir i uspomena.

Da, da... Dugo je nisam svirao, eto mogao bih da je naštimam i da se prisetim njenog zvuka.

• Meni je stvarno fascinantna ta tvoja priča. Da li se neko u tvojoj porodici bavio muzikom?

Ne! Niko u porodici se ne bavi muzikom. Doduše, tata je malo svirao gitaru, ali to je bila hobi varijanta, niko se time nije ozbiljnije bavio. Mada, sa bakine strane mi je jako daleki čukun-čukun deda Vatroslav Lisinski, tako da može biti da sam nešto od njega nasledio, ako je to uopšte moguće od nekog tako dalekog pretka.

• Zašto da ne?

Poslušaću ponovo neku njegovu kompoziciju, možda ima sličnosti sa "Nije do love". (smeh)

• Kada si pošao u školu, verujem da si sa zanosom pričao o gitari, o muzici. Kako su tvoji vršnjaci na sve to reagovali?

Oduvek su me u svemu tome podržavali, sa njihove strane nije bilo nekih pritisaka ili kritike, mada im je bilo čudno to čime želim da se bavim i što sam već i krenuo da radim, ali nikada nisu pravili šale na moj račun, uvek je sa te strane dolazila puna podrška, što je svakako dobra stvar.

• Naravno da je to fenomenalna stvar. Jesi li nalazio istomišljenike među njima kada je muzika u pitanju, nekog ko je sličan tebi? Recimo, kada sam ja bio u tim godinama ako neko nije slušao muziku, nama bi bio totalno čudan i nerazumljiv. Kako je to izgledalo u tvom slučaju?

Pa ja sam bogme, slabo nailazio na istomišljenike kada su moji vršnjaci u pitanju, što se nekog muzičkog ukusa tiče. Oni su uglavnom slušali neku drugu vrstu muzike, što naravno poštujem. Mene je rokenrol osvojio, ali nije bilo nekog sa kim bih to mogao deliti, posebno u prvom, drugom ili recimo trećem razredu osnovne škole. U tom periodu, bukvalno niko nije bio zainteresovan za rok muziku i tek tamo negde od četvrtog razreda počeo sam da upoznajem neke drugare i da stičem prijatelje sa kojima sam kasnije i nastavio da sviram. Recimo, basista Pavle Petrović i gitarista Grigorije Avramović Griša, su sa mnom od početka u bendu The Churlians. Oni su bili prvi koje sam upoznao, a koji su bili baš toliko zaluđeni za muziku, odnosno svirali i slušali rok.

• Koliko godina si imao kada si napravio svoj prvi bend?

Deset godina. Griša i ja smo imali deset godina, Pavle jedanaest i u toj prvoj postavi bubnjeve je svirao takođe destogodišnjak, Đurađ Đuričić. On je stvarno fenomenalan bubnjar, ali su probe teško funkcionisale, jer je on živeo u Kraljevu, a mi u Beogradu, pa smo nakon njega, sticajem okolnosti, imali još puno bubnjara, bukvlano smo ih menjali sezonski, ali Griša, Pavle i ja smo tu od početka i činimo tu neku konstantu benda, znamo se godinama. Ima nešto u tome kada poznajete nečije sviranje. Na osnovu pređašnjih iskustava svako od nas može da pretpostavi šta bi onaj drugi u datom trenutku mogao da odsvira, to je jedan baš čudan osećaj koji se stiče nakon višegodišnje zajedniče svirke.

• Pa događalo se da se bendovi raziđu, jer ne mogu da nađu adekvatnu zamenu za nekog ko nije više u bendu. Nije najvažnije kakav je ko svirač, ima tu i mnogo više od toga. Muzičari vole da kažu - "hemija".

Recimo najčuveniji par tog tipa... Obično kad se pomenu Stonsi svi pomisle da su to Mik Džeger i Kit Ričards, ali meni su to Ričards i Ron Vud. Oni sviraju jedan između drugog, popunjavaju jedan drugom prostor na jedan specifičan način gde nema nekih određenih deonica, u smislu jedan je ritam a drugi solo gitarista. Oni jednostavno popunjavaju tu teksturu koju gitara treba da stvori u određenoj kompoziciji. To zvuči zaista jako dobro i dosta se može naučiti iz toga, a upravo za to je važan taj osećaj koji je uspostavljen između muzičara, kada se oni nadopunjuju i znaju kako to sve treba da izgleda. Tu se stvara onaj efekat pitanja i odgovora, koje stvari čini zanimljivim. Inače, mi gitaristi volimo da se "prepiremo" putem tih pitanja i odgovora, a to smo Griša i ja često radili na koncertima u tom delu gde svi imamo solo tačku, pa recimo ja odsviram jednu frazu, jednu Griša i to stvara taj efekat pitanja i odgovora, što je ustvari naša komunikacija. Muzika je u suštini jezik koji se svuda razume. Imao sam jednom priliku u Firenci da se savršeno dobro razumem sa čovekom iz Senegala koji svira đembe. (bubanj u obliku pehara, koji ima kanapima sa strane, uz pomoć kojih se njihovim upredanjem štima. Poreklom je iz zapadne Afrike,a svira se dlanovima, op. autora) To je za mene bilo zaista sjajno iskustvo jer je čovek izuzetno poznavao ritmove, tako da je muzika jedan od najuniverzalnijih jezika.

• Imao si brojne nastupe sa svojom grupom The Churlians. Na Exitu, Beer festu, festivalu PriČa u Čačku, a u "Božidarcu" ste 2017. godine održali samostalni koncert.

To je bio naš prvi samostalni koncert.

• Tu su bili prisutni i gosti: Krle iz Generacije 5, Žika Jelić...

Tako je, Vicko Milatović iz Čorbe, bilo je zaista puno gostiju.

• Kakvo je to za tebe bilo iskustvo? Oni su ti kao mladom muzičaru i kompozitoru svakako mogli biti idoli i sad odjednom dolazi trenutak kada si sa njima na sceni.

Interesantan je to osećaj i iskustvo, tu sam tačno video ono o čemu smo malopre pričali, dakle različite stilove sviranja, a na probama različite pristupe radu u samom bendu, što je svakako uticalo na to da sam stvorim neki svoj način rada. Mi smo kao bend svirali na festivalima i pre toga, još od 2014. godine kada smo oformljeni, ali povodom tog prvog samostalnog koncerta bilo je i dosta pritiska, ja sam u tom trenutku čak bio i malo bolestan, ali to u svakom slučaju nije smelo da nas omete u bilo čemu. Tu je, da bi se razumeli, jako važan taj govor muzičkog jezika i naravno da je sve to izvežbano kako treba, ali oni su profesionalci tako da s tim nije bilo problema. Jedno od interesantnijih iskustava bilo je i sviranje sa Dragoljubom Crnčevićem Crnketom iz grupe Point Blank. To je bilo zaista sjajno bluz sviranje, a on je i gostovao na mojoj pesmi "Bluz iz zadnje klupe", to je jedna školska pesma koju sam napisao kao jako mali. Uglavnom, hvatanje "fazona" od drugih muzičara uvek drastično pomaže.

• Iz svega ovoga što si do sada rekao vidi se da si veoma posvećen, da sve to radiš sa velikom ljubavlju. Kaži mi, pored ovih tvojih saradnika koje si pomenuo, ima li u tvojoj generaciji još takvih posvećenika koji bi mogli da ponosu plamičak rokenrola u budućnost?

Interesantna stvar je da generalno, dakle ne samo kada je u pitanju rok muzika, primećujem taj manjak posvećenosti kod mlađih generacija, pa eto i u srednjoj školi sam primetio da se veoma mali broj učenika apsolutno posvećen tom što su odabrali da uče. Pritom sam ja išao u školu za IT multimediju, dakle tu bi trebalo da smo svi sličnih interesovanja i da svi na neki način žele da u tom smislu budu zainteresovani, ali to je dosta manje nego što sam očekivao. Kada pričamo konkretno o rok muzici, smatram da ona kao i sve drugo na svetu, ima svoje oscilacije. Ako pogledate berzu, vidite te svakodnevne promene, tako da se može desiti da se rok muzika u budućnosti ponovo vrati na nivo na kome je nekada bila, ali za to je opet potreban veliki broj jako posvećenih mladih ljudi koji bi bili podržani od strane izdavačkih kuća i od strane medija. Mislim da je to danas problem jer se uglavnom guraju oni "dobrostojeći", poznati izvođači, koji dovode sigurnu publiku, pa čak mislim da većina radio stanica izbegava da pušta previše tih novih imena. Kad smo kod toga, definitivno mislim da je radio i dalje jedan od najboljih načina da se predstavi neko novo ime, a verujem da ima i grupa i izvođača koji izgaraju od želje da se na neki način probiju i da se time njihova muzika i njihove misli čuju, ali to nije dovoljno podržano. Tako da sve u svemu, ima i manjka posvećenosti, ali i manjka podrške.

• Ima onih koji tvrde da je nestalo te srednje struje u rokenrolu, odnosno one struje koja privlači najviše publike, alternativna muzika to ipak ne može da uradi.

Pa generalno, kao da je čitava kultura u jednom svojevrsnom opadanju kada je u pitanju medijska podrška. Nema puno toga izgovorenog ili napisanog o nekoj neovoj predstavi ili o nekom novom umetničkom delu, o nekoj slici ili knjizi. Čini mi se da je toga dosta manje u odnosu na neki raniji period kada je to bila svakodnevna stvar. No svakako slažem se donekle da se ta srednja struja izgubila, a ona je bila neki neophodni vezivni element.

• Verujem da si vremenom dosta toga čuo, takođe i pročitao o onom što se dešavalo u muzici pre nego što si ti počeo time da se baviš i da pišeš svoje pesme. Koje su to sličnosti, ili recimo razlike, u odnosu na ovo što se danas dešava?

Nekada je bilo dosta teže doći u priliku da objavite neko svoje izdanje, ili da uopšte i snimite neku svoju pesmu. Pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka ste morali otići u neki muzički studio koji puno košta, da platite sate i osoblje u tom studiju, da biste neku pesmu snimili. U današnje vreme, kad svi imaju kompjutere i mogu da dobave programe za snimanje muzike, neke čak i besplatno, to stvara mnogo veće mogućnosti, pa evo recimo postoji podatak da se samo na Spotifaju (platforma za striming audio snimaka, op. autora) dnevno izbaci preko šezdeset hiljada pesama. No tu sad nastaje drugi problem. U takvoj količini pesama teško se snalazimo, teško možemo pronaći ono što bi nam se baš dopalo. Nekada su samo odbrani mogli da objavljuju svoja izdanja, to je slušaocima ograničavalo izbor, ali su time izvođači svakako bili kvalitetniji. I sada ima jako puno kvalitetnih izvođača, samo što se teško do njih dolazi u moru svih mogućih muzičkih žanrova. S druge strane, sličnost je što svi u to ulaze iz neke ljubavi, a cilj je da ona i ostane u nama i kad imamo sedam i kada imamo sto sedam godina. To je ono što je najteže održati jer ljudi se kroz godine menjaju, a ta ljubav i osećaj ka muzici bi morali da budu konstantni i pored toga što mi tokom celog života učimo i edukujemo se kada su te stvari u pitanju, što iskustvom, što literaturom ili onim što nam neko pokaže. Ima tu dosta razlika, ali muzika uvek ostaje muzika, bilo da je to u vreme Baha ili danas, tako da mislim da joj treba pristupati na sličan način. Nekada jeste bilo teže doći do svojih izdanja, pa mi se čini da su se ljudi u prošlosti zbog toga više trudili, imali su potrebu da rade kako bi ostvarili to što žele. Sve te određene teškoće su dovodile do rezultata, ali i do dodatne ljubavi koju recimo donosi trenutak kada držite svoju ploču u rukama i shvatate da ste uspeli. Sličan osećaj i sam i ja imao sada kada sam po prvi put u životu držao u ruci svoj LP "Važno je samo šta ostaje", za koji je trebalo puno vremena da bi došao do te svoje fizičke forme zbog raznih peripetija u proizvodnji, u transportu, bio je i period korone pa je sve to poduže trajalo. No taj neki osećaj ispunjenosti je danas čini mi se, ipak manji zbog toga što u ovom vremenu lakše dolazimo do snimaka i rezultata.

• Uvek u razgovorima i tekstovima koje pišem napominjem da svejedno patimo. Mi smo nekada kada smo bili mladi, patili od manjka, a sada patimo od viška informacija.

Bukvalno je tako. Zaboravio sam da pomenem da je nekada bilo teško doći do muzike samo da je slušate, morali ste imati svoju kolekciju ploča.

• Da i to su ozbiljne kolekcije, naravno tu su časopisi i knjige koje su potom počele da se pojavljuju i koje bi odmah razgrabili oni posvećeni.

To sa časopisima je baš interesantno. Ja sada trenutno pratim dva i njihov sam verni čitalac. Jedan je "Guitarist Magazine" i kako samo ime kaže, to je časopis za gitariste, a drugi je vezan za muzičku produkciju, Naziv mu je "Sound on Sound". "Gitarist" sakupljam negde od 2014. a "Sound on Sound" od 2019. godine i čuvam sve brojeve, iako to u današnje vreme svi čitaju na internetu. Ali ima nešto posebno u tome kada se drži papir u rukama i uopšte kada stignu ti novi brojevi. Te časopise kod nas niko i ne čita, ili slabo ko, u jednoj knjižari to dobavljaju bukvalno za mene i još jednog čoveka i taj trenutak kada oni stignu mi je baš poseban i svaki put se obradujem kada ih držim u rukama. Čini se da ljudi danas imaju mnogo manje poštovanja prema takvim stvarima.

• Dostupno je mnogo toga, pa se čini da je i muzika u tom smislu dosta izgubila na poštovanju. Recimo, nekada si stvarno morao da se pomučiš da dođeš do muzike, ploče su bile ozbiljno skupe.

Sada se sve to rešava sa par klikova na You Tube. A evo, upravo sada čitam Bob Dilanovu knjigu "Hronike" i on tu na jednom mestu pominje kako je putovao ne znam gde, da bi čuo neku određenu pesmu. Ali to je bila ta muka koja dovodi do poštovanja prema takvom znanju.

• Da li je rokenrol treba izučavati u školi, kao što se izučava klasična muzika?

Zašto da ne. Rok muzika je kao i svaka druga i ja smatram da sve što je na neki način uticalo na kulturu je vredno učenja. Kao što je klasika uticala na kulturu jednog vremena, tako je i rok uticao na kulturu druge polovine dvadesetog veka. Džez i bluz još i pre toga, tako da je to svakako vredno učenja.

• Ti si dete dvadeset prvog veka, da tako kažem, da li je bilo toga u programima ovih redovnih škola koje si pohađao?

Ne! Najbliže što smo prišli tome, konkretno u osnovnoj školi na časovima muzičkog, je bio trenutak kada nam je nastavnica pustila grupu The Shadows da bi nam pokazala kako zvuči električna gitara.

• Iza tebe su dva albuma. "Teram po svom" i Važno je samo šta ostaje". Da li je prvi album bio u formi digitalnog izdanja ili je obajvljen i CD?

Objavljen je i CD, mada koliko vidim, ljudi su ga uglavnom slušali u digitalnoj formi.

• Ko je izdavač prvog albuma?

Izdavač je "Pentatonik", to je mali izdavač, bolje reći prijatelj koji mi je pomogao da to svoje prvo ostvarenje objavim.

• Napomenuo si da su se menjali bubnjari u grupi. Ko je svirao bubnjeve na tom albumu?

Na "Teram po svom" nije svirao nijedan bubnjar iz benda. U suštini, na celom tom albumu ja sam svirao gitare i pevao, Voja Aralica je bio producent tog albuma ali je svirao klavijature i gitare na pojedinim kompozicijama, a takođe i pripomogao oko aranžmana, a njegov asistent Nikola Kosanović je svirao bas gitaru na nekoliko pesama. Što se bubnjeva tiče, svirao je Srboljub Radivojević Srba, iz grupe Van Gog.

• Pa to znači da album "Teram po svom" može da se računa i kao tvoje solo ostvarenje.

Pa u neku ruku može. Za mene je to jako važno, jer sam time postao najmlađi kompletan autor nekog rok albuma, na kome sam pritom i svirao gitare i pevao.

• U trenutku stvaranja pesama za taj album, bio si veoma mlad. Gde si pronalazio inspiraciju za svoje kompozicije?

Pa donekle, uostalom kao i mnogi drugi, takođe iz života, jer do tog trenutka život mi je svašta doneo, što je umnogome izmenilo i to kako na njega gledam. Shvatio sam, zbog svih tih medicinskih komplikacija da je život samo jedan i da je zbog toga jako vredan. Budućnost može biti bolja ili lošija ali to nije ni bitno, zato što je ona neminovna pa u tom smislu treba raditi na ostvarenju svojih snova i to je ono što me je vodilo. Takođe sam u putovanjima pronalazio inspiraciju, imao sam sreću da sam sa roditeljima još kao mali dosta putovao, pa je i to bio veliki izvor inspiracije. Nekoliko pesama sam napisao na putu, uključujući i naslovnu pesmu albuma "Teram po svom". Dobro se sećam, putovali smo automobilom, a ja sam pisao u svojoj maloj, potpuno raskupusanoj sveščici punoj papirića na kojima sam beležio razne ideje za pesme.

• Baš mi je indikativan naziv te pesme, pa i samog albuma. Ja to "teram po svom" prevodim kao "ne odustajem".

Složio bih se sa tim, to je potpuno ispravan opis. (smeh)

• Ipak, imao si dvanaest godina kada si objavio taj album, verujem da su saveti starijih i iskusnijih i te kako bili dobrodošli.

Naravno, takvi saveti su neprocenjivi, posebno kada je neko tako mlad. Već malo kasnije kreće onaj period puberteta kad svi mislimo da smo najpametniji i potom dođe onaj trenutak kada shvatimo da nemamo pojma. I taj trenutak je po meni ključan za razvoj bilo koga u bilo kojoj profesiji, a takođe i u životu. Još su čuveni grčki filozofi govorili - znam da ništa ne znam. To je trenutak kada kreće pravo učenje i tu je posvećenost svakako ključna, jer bez toga nema volje da se nastavi dalje. Vrlo su mala ta poboljšanja koja dovode do velikih rezultata. Ja recimo dosta volim kuvanje i jedan od najboljih svetskih kuvara - Marko Pjer Vajt, često kaže da savršenstvo čini puno malih stvari urađenih kako treba. S tim se u potpunosti slažem, jer jedan posto na dan nekog novog znanja, nekog poboljšanja, čini da to za godinu dana bude 365% više. Jako mali koraci dovode do jako velikih rezultata. Kada je čovek svestan toga on je spreman da iz svega uči i usavršava se.

• Kod muzike je to posebno specifično jer tu, što se više znanja stiče sve više postaje jasnije koliki je to beskraj.

Da, muzika je jedan univerzum i pritom dosta subjektivna stvar koja je povezana sa onim što osećamo. Nekoga će neka pesma pogoditi, a nekog neće. Dobra pesma u nekom komercijalnom smislu je ona koja osvoji što veći broj ljudi kada su ta osećanja u pitanju, gde oni mogu da poistovete sa tekstom, melodijom, pa čak i ritmom. Neka istraživanja su pokazala da određene nacije drugačije reaguju na pesme, neki se više interesuju za ritam, dok drugi više pažnje poklanjaju samoj melodiji ili rečima, tako da i od toga dosta zavisi.

• Album "Važno je samo šta ostaje" je objavio PGP RTS. Jesu li oni tebi ponudili saradnju ili je to bilo obrnuto?

PGP RTS je saznao za mene kada sam dobio nagradu "Exit Youth Heroes", odnosno "Heroj mladih" 2016. godine i od tada su počeli na neki način da prate ono što radim, a tu sam nagradu dobio za spajanje muzike sa humanitarnim radom, pa je vremenom nekako prirodno došlo i do te saradnje. Sada više ne mogu ni da se setim čija je to inicijativa bila, verovatno moja, jer sam ja taj koji voli da ide napred, ali uglavnom, našli smo se, razgovarali i od tada je krenula naša saradnja. To je doduše bilo još pre početka pandemije koja je sve to malo stopirala, pa je nastao problem u dobavljanju materijala za proizvodnju samog vinila, nastale su i neke greške, nismo to mogli da kontrolišemo, ali ta saradnja je baš kako treba. Meni naravno kao mladom autoru mnogo znači da najstarija i najveća izdavačka kuća kod nas objavi moj album i na CD-u i vinilu. Oduvek sam želeo da imam svoje vinilno izdanje.

• Vinil ima posebnu čar.

Ima neku težinu i u emotivnom i fizičkom smislu.

• Recimo, kod vinila omoti su jedna sasvim posebna umetnost koja se donekle izgubila kod CD izdanja jer je drastično smanjen format.

Slažem se, mi smo se isto dugo bavili omotom mog vinilnog izdanja, doduše i CD ima tu dosta sadržajnu propratnu knjižicu, ali Goran Kostić koji je radio omot i ja, proveli smo dane i noći radeći, jer uošte nije lako da se sve to pripremi. Možda drugima izgleda da je lako doći do nekog izdanja, ali sasvim je suprotno. To su sati provedeni u pisanju i aranžiranju pesama, potom sati provedeni na probama za snimanje, sati provedeni u samom studiju, u radu na omotu i ostalom pratećem materijalu, a u tu je i sam proces proizvodnje i distribucije.

• Ko je pored tebe svirao na albumu "Važno je samo šta ostaje"?

Na snimanju tog albumu ušestvovalo je dosta muzičara. Pored kompletnog benda The Churlians, tu su svirali Srboljub Radivojević Srba, Saša Žule Radojević, Milan Jejina, Žika Jelić je gost na jednoj kompoziciji, Aleksa Danić je svirao akustičnu gitaru, Milovan Đuđić takođe na lapstilu, bas je svirao Vojislav Aralica i njegov asistent Nikola Osanović, jer tu ima i nekih pesama sa albuma "Teram po svom" i on je svojevrsna kompilacija tih starih i novih pesama. U suštini, ja tu objedinjujem prvi period svog stvaralačkog rada. Pored samog benda i Voje koji je takođe pevao prateće vokale, za to su bili zaduženi Ksenija Kuljača i Nemanja Savić. Mislim da sam sve nabrojao, ako sam nekog slučajno preskočio neka mi ne zameri.

• Ako pomenemo i tri video singla, kompletirali smo tvoju diskografiju.

Pa eto, ja sam mlad pa ona još uvek nije toliko velika.

• Mogu da ti kažem da ima i ovih starijih sa sličnim diskografijama. Nego da se dotaknemo i jedne druge teme. U Beogradu si počeo pohađati školu za muzičku produkciju kada si imao devet godina. Ove godine si završio srednju školu za multimediju i sada od septembra si polaznik "British and Irish Moder Music School" u Londonu.

Da, s tim što su oni sada dobili status univerziteta. To je fakultet na koji sam želeo da idem još od desete godine, a u tom periodu sam i otišao prvi put u London kako bih posetio tu ustanovu. Tada su se ljudi sa tog fakulteta, odnosno administracije, sve vreme obraćali mom tati misleći da on želi da studira, dok na kraju nisu shvatili da sam to zapravo ja. Rekli su mi tada da sam veoma mlad, ali kada su čuli kako sviram dobio sam ponudu da se javim kada za to dođe vreme. To mi je sa neke strane dobro došlo jer sam taman u tom periodu razvio ljubav prema muzičkoj produkciji i krenuo u takvu školu ovde u Beogradu, kao najmlađi polaznik. Zašto sam to uradio? Oduvek me je zanimalo kako pesma od određene ideje, dođe do stadijuma da može da se emituje na radiju. Ceo taj proces mi je bio jako fascinantan, želeo sam da ga dobro izučim. Nikome uopšte nije bilo jasno kako sam se ja, u trentku kada sam imao devet godina, setio muzičke produkcije. Uglavnom, ovog januara sam proslavio prijemni ispit na tom univerzitetu koji je prilično zahtevan, dosta pripreme je potrebno, tako da sam se ja od tog trenutka kada sam prvi put posetio fakultet, pa sve do prijemnog, na neki način za sve to pripremao. To je uključivalo izučavanje i polaganje muzike po sistemu Britanske kraljevske akademije, što je opet bio jedan potpuno novi svet za mene. Tu sam svakako dosta naučio u vezi teorije muzike što jako puno pomaže, iako dosta ljudi iz nekog meni nepoznatog razloga, smatra da će im znanje iz teorije muzike ukrasti kreativnost. Ja mislim da je baš suprotono, da baš to znanje dovodi do još veće kreativnosti. Recimo, uz pomoć teorije jako lako bilo koji instrument mogu da sviram, zato što znam kako nastaju akordi, kako nastaju melodije, šta se tu događa, pa tako mogu i da ih od tog nekog osnovnog znanja i stvorim. Naravno da neću moći da budem Šopen na klaviru, ali ću moći da ga sviram, što i radim u muzičkoj produkciji.

• Ti sviraš više instrumenata.

Pored gitare, sviram klavir, mandolinu, bas gitaru, ukulele, a i lap steel sam takođe počeo da vežbam.

• Verujem da ti sviranje klavira pomaže pri komponovanju.

Svakako. Naročito u poslednje vreme kada sam počeo da se interesujem za filmsku i muziku u video igrama. Iako nikada nisam igrao video igrice, što je interesntno, niti ih sada igram, oduvek mi je bila fascinantna muzika u njima. U poslednje vreme ima prilično ozbiljnih kompozicija i kompozitora koji stvaraju tu muziku i dosta je komplikovano što vi ne znate nikad koliko dugo će neko da igra određeni deo igrice, pa zbog toga muzika mora biti iskomponovana na taj način da bilo koji njen segment može beskonačno da se ponavlja, a da to ima nekog muzičkog smisla. Za te stvari je klavir jako važan, naročito zbog toga što sada imamo softverske instrumente. Ja na primer sada u tom smislu koristim jedan softver koji je modelovao BBC-ijev simfonijski orkestar. S obzirom da ne znam da sviram violinu, violončelo, tubu, harfu, ili bilo koji drugi od tih orkestarskih instrumenata, opet tu poznavanje klavira dolazi do izražaja zato što na midi klavijaturi mogu da kontrolišem zvuke iz tog softvera i na taj način da sviram određene instrumente. Naravno, kasnije se na nekim visokobudžetnim produkcijama snima pravi orkestar, ali u samom procesu komponovanja to je ključ. Različiti događaji u tim igricama zahtevaju različite zvuke, određeni pokret treba na neki način da izazove neki zvuk, tu su takođe i specijalni efekti i to je sve na interaktivnoj bazi. Tu ima i dosta programiranja, što dodatno komplikuje čitavu stvar, mada se time bave zasebni ljudi u odnosu na kompozitore te muzike, ali u svakom slučaju važno je poznavati taj princip na kome se sve zasniva.

• Šta bi sve jedan producent morao da zna da bi mogao kvalitetno da radi svoj posao?

Posao producenta zahteva jako puno znanja iz različitih oblasti. Kada razmislim kako sam se priremao za fakultet, dolazim do zaključka da u suštini jedan muzički producent mora da poznaje pre svega fiziku, odnosno fiziku zvuka, sa čime je jako povezana akustika. Dalje, mora da poznaje različite muzičke instrumente i njihove mogućnosti, kao i mogućnosti njihovih svirača. Tu je i elektrotehnika koja ima nesumnjivo veliki uticaj na sve, s obzirom da koristimo jako puno elektrotehničke opreme. Zatim, poznavanje računara je apsolutno neophodno jer se sada dosta toga radi na računarima. Tu je i poznavanje psihologije ljudi, jer da bi sve ovo prethodno funkcionisalo potrebna je dobra komunikacija, a svakako i komunikacija sa klijentom. Neophodno je poznavanje aktuelnosti u muzičkoj industriji, pa čak i sviranje različitih instrumenata, tako da tu ima baš dosta elemenata.

• Sad kada si mi sve to ispričao, nameće mi se sledeće pitanje: Kako ti kao mlad čovek koji je odrastao na svim ovim modernim tehnologijama gledaš na današnje produkcijske zahvate? U ovakvim i sličnim razgovorima koje sam vodio, ima onih koji tvrde da se danas više sluša produkcija od muzike. Gde je ta linija koju teba povući da bi produkcija bila usluga samoj muzici, a ne obrnuto?

Ja više volim da gledam na produkciju kao na integralni deo same muzike sa jedne strane, a sa druge, posmatram je i u tehničkom smislu. Ponekad interesantne produkcijske tehnike mogu dovesti do toga da određena kompozicija zvuči drugačije ili da dobije neku osobenost. Na primer, pedesetih godina revoluciju je donela upotreba eho efekta, ili recimo efekta faziranja, kada se puštaju istovremeno dva snimača, pa se na jednom malo varira brzina, što dovodi do toga da ne budu tačno u fazi, čime se dobija poseban efekat što je bilo takođe prilično revolucionarno u to vreme. Određene ploče, recimo Elvisa Preslija, su zbog upotrebe tih kratkih ponavljanja, što inače ima naziv "slep", dovele do tog posebnog zvuka koji su kasnije i rokabili izvođači dosta koristili. Sada imamo puno efekata na raspolaganju i zapravo je samo naša kreativnost granica. Ponekad je potrebno ne samo koristiti opremu, već je dovoditi do njenih granica i time ispitati šta ona sve može proizvesti, možda dobijemo i neke čudne zvuke koje ranije nismo poznavali. Pa pogledajte recimo upotrebu distorzije koja se pojavila šezdesetih godina. Do tada je to bilo viđeno kao nešto što nikako ne sme da se dogodi, jer je posmatrano kao deformacija signala. Ali potom je određeni način upotrebe ili određena vrsta distorzije iznedrila dobar zvuk, bez koga bi danas bilo nemoguće zamisliti rok muziku. Danas se već distorzija ne koristi samo kod gitara, već se u modernim produkcijama koristi i na vokalima, a ponekad, u manjoj meri, primenjuje se i na bas gitari u onim višim frekvencijama da bi se ona bolje isticala kroz miks. Danas se te nekada apslolutnno revolucionarne stvari, već upotrebljavaju na niz načina i to je ono što svakako treba ispitivati i na čemu i dalje treba raditi. Ono što mi u muzičkoj produkciji i samom tom pristupu malo smeta, jeste činjenica da je dostupnost softvera učinila da svako sebe naziva producentom. Svako ko ima računar i ko je dobavio taj softver pa može nešto da snimi kod kuće, najednom sebe naziva producentom, a zapravo je za to potreban dosta širi spektar znanja da bi neko u tom smislu bio kompletan.

• Ima li dobrih producenata kod nas?

Ima, kako da ne. Mada su oni uglavnom starija generacija. Voja Aralica recimo, sa kojim sam dosta radio i od koga sam dosta naučio. Tu je i Vladimir Racković koji je i svirao jednu pesmu na albumu "Važno je samo šta ostaje", čovek od koga se može isto jako puno naučiti. Recimo, on me je baš savetovao, pošto ću na fakultetu imati mogućnost da uzimam dodatne časove sa nekog drugog smera koji ne pohađam, da to budu časovi klavira, da bih što bolje usavršio neke jako važne elemente u produkciji. Tu je naravno i čuveni producent Saša Habić, koji je radio dosta poznatih rok albuma. Pa eto, ako ne govorimo o rok muzici i Dušan Alagić je fenomenalan producent, on se bavi i muzikom za filmove, tako da ih ima prilično i uglavnom se slična imena vrte na albumima koji su jako dobri.

• Kada smo kod toga, neki tvoji radovi su prihvaćeni i kod ljudi iz britanske muzičke produkcije. Verujem da ti je to veoma značajno.

Puno mi to znači. Evo, baš je u pitanju jedna kratka kompozicija koja se može koristiti u nekom akcionom filmu. Ja imam taj "fazon" da pravim kompozicije za filmove koji ne postoje, već zamišljam šta se događa u određenoj sceni i na osnovu toga pravim muziku. U današnje vreme, umesto da to bude jedna dugačka kompozicija od dva sata, u filmovima se koristi niz kratkih kompozicija koje mogu biti apsolutno različite, ali odgovaraju određenoj sceni u kojoj se nalaze. Jedna od tih mojih kompozicija se baš dopala jednoj gospođi koja je iz Bristola, a inače se bavi muzikom za filmove i televiziju, a posebno je fascinirana time što sam, doduše ne na toj kompoziciji, pokušao da komponujem pomoću veštačke inteligencije.

• Odlično, to je jedno od mojih sledećih pitanja. Kako danas, kada je veštačka inteligencija sve više prisutna u našim životima, vidiš u budućnosti njen spoj sa muzikom?

Samo se bojim da sve ne ode predaleko, ali nekim stvarima nam sigurno može pomoći. Na primer, neki robot bi mogao jako dobro da nam arhivira određene snimke po zahtevanim kategorijama, datumu i raznim drugim stvarima, bez potrebe da ga mi posebno programiramo, zato što je on na neki način već "naučen" tim stvarima. Ali s druge strane, veštačka inteligencija ne bi smela da zameni ljudsku i baš sam toj kompozitorki, koja je sticajem okolnosti bila moj ispitivač prilikom upisa na fakultet, rekao - igrao sam se veštačkom, ali sam kompoziciju napravio svojom inteligencijom. Mislim da veštačka inteligencija još uvek nije na tom nivou da može da donese nešto toliko dobro, mada je to svakako revolucionarno, ali ko zna - vremenom će se svakako razvijati i postajati sve bolja. Evo konkretno, softver EIVA koji sam isprobavao za stvaranje kompozicija pomoću veštačke inteligencije, uzima primere pesama koje mi se sviđaju, ja sam tu ubacio svoje, ali i kompozicije nekih drugih autora, hteo sam da vidim šta će on to da napravi. Naravno, vodio sam računa da te kompozicije budu slične po nekim parametrima, jer ne možemo tu pomešati ono što su stvarali recimo Led Cepelin, Hans Zimer i nešto iz džez klasike, pa da očekujemo nekakav dobar rezultat. "Robotić" je došao na neku ideju koja nije bila posebno oduševljavajuća, ali uz male izmene mogla je da se dovede do neke zadovoljavajuće forme. Ta kompozitorka i ja smo došli do zaključka da to ne bi bilo loše primeniti za televizijske emisije, gde je potrebno jako brzo napraviti neki zvučni pejzaž. U principu, za te komercijalne svrhe to svakako može biti od pomoći, ali ponavljam, ni u kakvom slučaju veštačka inteligencija ne sme da zameni ljudsku kreativnost i našu sopstvenu inteligenciju zato što iz toga dolaze osećanja. Od ove veštačke može da dođe tehnika i preciznost, ali osećanja svakako ne mogu doći iz nekog aparata ali koliko vidim, svet ipak teži ka integraciji ljudi i mašina. U nekim bankama mogu se videti roboti umesto službenika, na sajtovima, u onim čet funkcijama, ne javljaju se ljudi već neki roboti, tako da svet sve više ide ka tome, no bez obzira, ništa ne može zameniti komunikaciju sa čovekom. Uzmimo da imate problem sa nekim proizvodom, može robot znati sve moguće vrste kvarova koji se na njemu mogu dogoditi, ali čovek će to uvek pre i bolje rešiti.

• Mišljenja sam da je to nezaustavljiv proces.

Definitivno.

• Primetio sam da si skoro uvek sa Gibson Les Paul gitarom. To su stvarno legendarne, ali i dosta skupe gitare.

Jesu, taj Gibson Les Paul sa kojim sam uglavnom na fotografijama je reizdanje modela iz 1958. godine, što je moja omiljena gitara. Imao sam priliku i da je vidim u jednoj radnji u Londonu, doduše nisu mi dozvoli da je sviram, s obzirom da je to dosta skup instrument, ali sam bar uspeo da je vidim. Pored tog reizdanja imam i jedan Les Paul Custom iz '75. koji mi je veoma drag. Ljubitelj sam starih Gibsona i nadam se da će ta kolekcija vremenom rasti. Eto baš imam jednu specifičnu Gibson gitaru iz sedmdesetih, model Melody Maker i ona ima jako specifičan i nežan ton. Ne može se upotrebljavati u svim prilikama, ali za određene stvari je fenomenalna. Na primer, jedna od pesama koju sam slao na fakultet u vezi prijemnog ispita, je snimljena sa tom gitarom. Naravno, pratim i novije proizvođače, nedavno sam se oduševio jednom Češkom firmom koja pravi akustične gitare pod nazivom Furch. Oni su novija marka, ali u poslednje vreme postaju sve više prihvaćeni od strane gitarista. Pre par godina sam bio u jednoj radnji u Minhenu i tu sam probao razne gitare od poznatih proizvođača kao što su Martin i Taylor, dečko koji tamo radi pitao me je da li baš mora biti Martin i Taylor, ja mu kažem da ne mora...

• To je brend kod akustičnih gitara, kao što je Gibson i Stratocaster kod električnih.

Tako je, može se reći da su to najprihvaćeniji instrumenti. Uglavnom, dao mi je jednu Furch gitaru, Orchestra model i kada sam je probao, oduševio sam se. Kasnije sam probao još jedan model iz neke još bolje serije i stvarno sam bio oduševljen, one naprosto ispune prostoriju zvukom. Što reče majstor koji mi održava gitare - stvori se neki "oblak". Zvuk bukvalno bude okružujući, to zaista nikada nisam doživeo sa nekom drugom akustičnom gitarom.

• Kakav je odnos cena u odnsu na Martin i Taylor gitare?

Slične su cene. Nisam uspeo Furcha da nabavim, ali je to nešto što bih u budućnosti voleo da uradim. Takođe sam se oduševio električnom gitarom Prestige, to je kanadska firma koja je prodavala drvo Gibsonu, pa su zaključili da bi mogli i oni da prave gitare kad su već na izvoru najboljeg drveta. Imam model Prestige Classic, on nije toliko skup, a zvuči stvarno fenomenalno i odlična je za snimanje. Kada sam bio na koncertu Parnog valjka u Sremskoj Mitrovici, video sam da Brk (Marijan Brkić, op. autora), svira tu gitaru i oduševio sam se zvukom. Kasnije, kada smo se videli pitao sam ga šta je to i on mi je ispričao priču kako je on došao do te gitare dok su bili na turneji po Kanadi, pa sam posle uspeo nekako da je dobavim. Nažalost, u Evropi ih ima jako malo, ali su zaista kvalitetno izrađene što je i najvažnije, jer to se odmah oseti pod prstima.

• Za humanitarni rad dobio si nagradu "Heroj Beograda" 2013. a tada si bio i ličnost godine. Da li je neka potreba za tvoje bavljenje humanitarnim radom, došla upravo od zdravstveni problema koje si i sam imao?

Definifitivno je to razlog. Prva moja humanitarna akcija bila je kada sam baš te 2013. za svoj rođendan napravio humanitarni koncert za malu Lanu Nikolić kojoj je bila potrebna transplatacija koštane srži. Odlučio sam da svi koji dođu na rođendan umesto poklona za mene, donesu novac za njenu operaciju koja je bila jako skupa. Tada smo uspeli dosta novca da sakupimo, što mi je jako drago, a ono što me je pobudilo i inspirisalo da to uradim, jeste što sam kao jako mali bio u toj situaciji da se za mene skuplja novac. Zbog toga sam osećao potrebu da pomognem i drugima koji se nalaze u tome, jer apsolutno shvatam kakav je to osećaj. Doduše moje prve operacije se ne sećam, bio sam tada mnogo mali, imao sam svega šesnaest meseci, ali kada je bila druga već sam imao pet godina, tako da znam kakav je to osećaj kada iščekujete da li će biti dovoljno sredstava da se operacija bez koje ne možete da preživite obavi. To su veoma komplikovani zahvati koji se rade u insotranstvu i to je jako teško iskustvo i za odrasle ljude, a za decu je svakako to još strašnije i nešto što je apsolutno nepoznato. U to vreme najviše sam se plašio bolnice zato što nisam znao šta se tamo događa, sada sam se već navikao. To je bila moja prva humanitarna akcija, a kasnije sam još dosta toga uradio, recimo, preporučio sam mog hirurga za Radu, jednu malu devojčicu koja je tada imala dve godine, a on je jedan od najboljih u Evropi i on mi je svakako spasao život. On je pristao da je operiše i sve je to na sreću uspešno prošlo. Bilo je dosta humanitarnih koncerata kada su bile poplave, naš tadašnji bubnjar Milan Antonović je tada pravio humanitarni koncert u "Božidarcu" gde smo mi kao bend svirali, ne mogu sad svega ni da se setim. Ono što je svakako interesantno jeste da svake godine u decembru, doduše u poslednje dve godine je to izostalo zbog epidemisjke situacije, udruženje "Petičari" pravi na Adi u restoranu "Petica" novogodišnju žurku za decu iz prihvatilišta, a moja uloga u toj priči jeste da ih učim da sviraju gitaru. To je njima stvarno neverovatno iskustvo i već sam razvio neke tehnike, kako mogu brzo da im pokažem nešto što mogu lako da sviraju, a ako i ja preko toga sviram to stvarno veoma lepo zvuči i oni se tada baš osete uključenim, što je zaista neverovatan osećaj. Radili smo i priredbu za decu sa onkologije pre jedno pet-šest godina, ima toga stvarno dosta, pomažemo što više možemo.

• Kako vidiš svoju muzičku budućnost? Ako možeš da odgovoriš iz ugla muzičara, a potom i producenta.

Uvek za bilo koju vrstu budućnosti volim da kažem da je interesantna, to je nešto što nam je nepoznato a neminovno. U svakom slučaju na to što dolazi i sami možemo dosta da utičemo, koliko god delovalo da je to nešto van našeg domašaja, odnosno da je to nešto apstraktno, zapravo uz dovoljno truda i angažovanja možemo u dobroj meri to da kontrolišemo. Evo ja u jako bliskoj budućnosti, već za dve nedelje odlazim u London na muzički univerzitet i tamo ću imati niz obaveznih i dodatnih predmeta koje ću moći sam da biram kako bih sebe što bolje usmerio. Smatram da je jako važno, a biće još važnije u budućnosti, biti specijalizovan za neku oblast. Naravno i široka znanja su neophodna, odnosno to horizontalno širenje znanja je ono što pravi jako dobru osnovu. Najvišu zgradu na svetu ne možemo praviti bez jako dobrog temelja. Ali da bi nastala najviša zgrada na svetu, moraju se nizati određeni elementi uvis i zato smatram da je specijalizacija nešto što je jako važno, kako na kraju ne bi bio neko ko zna pomalo od svega. Naročito sam primetio, kada je konkretno Velika Britanija u pitanju, da mnogo znači kada kažete - Robert producent, Dejv miks inženjer, jer to daje neki identitet i ljudi znaju za šta bi mogli da vas angažuju. Što se mene tiče, na tim studijama ću saznati u čemu sam ja zapravo najbolji kada je to široko polje muzičke produkcije u pitanju. Ono što me zanima, svakako je to što sam već pomenuo, znači muzika za filmove, video igre i generalno multimedijalne sadržaje, zato što smatram da su vizuelni elementi ključan deo muzičke industrije i nešto što će se još više razvijati u budućnosti, jer ljudi su pre svega vizuelna bića. Mi uglavnom pamtimo i komentarišemo ono što vidimo i to nam je najprijemčivije, tako da će se muzika u sklopu tih video elemenata verujem, u budućnosti još više razvijati. Eto i taj interaktivni i imerzivni zvuk koji se pojavio kada je filmska muzika u pitanju, nameće se kao vodeći sistem, gde zvuk funkcioniše bukvalno kao jedna sfera. Pre toga smo imali surround koji je predstavljao samo horizontalne ose zvuka oko nas, a imerzivni zvuk donosi i tu vertikalnu, udnosno Y osu, ako bi smo se matematički izrazili, koja nam daje osećaj visine i tako određeni zvuk možemo različito pozicionirati. Hoću da kažem, nešto može dolaziti levo iz ćoška sa plafona, kada je film u pitanju ili recimo kada avion poleće imate bukvalno osećaj da preleće preko vas. Tu se opet ne treba zaigrati, zato što je to sada daleko više od pozicioniranja različitih instrumenata. Ono što sam ja primetio jeste da recimo ako slušamo neki orkestar, treba da imamo osećaj da je ispred nas, kao što i jeste, ali i da različiti odjeci dolaze sa svih strana. Tu treba znati da ti imerzivni sistemi zahtevaju dosta zvučnika, da bi sve to bilo ostvareno na najbolji mogući način, mada postoji nešto što se zove binauralno kodovanje signala, pa zahvaljujući tome sve to može da se sluša i pomoću slušalica. Međutim, tu se sada javlja jedan problem. Neistrenirano uvo može da čuje taj binauralni zvuk u slušalicama fenomenalno, međutim, neko ko ima istrenirano uvo čuje da to nije to, jer kod takvih osoba ne radi taj psiho-akustički efekat. Eto i ta psiho-akustika je u produkciji nešto što je dosta velika sfera. Na primer, jedan od interesantnih efekata je zvuk beskonačno rastuće visine tona, iako se to ne dešava. Recimo, u tri različite oktave se svira ista skala na gore i onda u ponavljanju tog istog snimka mi naš mozak na neki način zapravo "prevarimo" da misli da taj zvuk ide beskonačno na gore, iako se vrti osam istih tonova u krug. Ima tu stvarno interesantnih efekata koji se mogu na različite načine koristiti i verujem da ću sve to sada izučavati tokom studiranja.

• Možemo li sve to što si sada rekao da svrstamo pod kreativne tehnike snimanja?

Može se donekle tako definisati, ali i kao različiti načini proizvodnje zvuka. Npr. da bi dobio željeni efekat jednom sam udarao štampač o svoj radni sto, pa sam na to sintetisao zvuk pucnja pištolja koji mi je bio potreban i to je prilično uspelo. Ima jedan čovek koji je napravio kuću od raznih metala, pa ako prolazite tu ili radite nešto, dobijate potpuno neverovatne zvuke. Recimo Hans Zimer je za pozanti film "Inception" radio interesantnu stvar. Postavio je ciglu na sustejn pedali klavira, što dovodi do toga da koji koji god ton proizvedete on će trajati, a tu je i duvačka sekcija koja svira tonove jako niskih frekvencija svom snagom u smeru tog klavira. Usled toga sve žice klavira počinju vibrirati i kada se to snimi dobije se jako interesantan zvuk duvačke sekcije sa tim dodatnim elementom klavira koji ne može olako da se razjasni šta je. Kao što sam rekao, samo je naša kretivnost i naše razmišljanje neka granica, ali je za sve to potrebno veliko znanje iz različitih oblasti o kojima smo malopre govorili.

(Telegraf.rs)