Priča o grupi The Zombies: Kada sumnja pokori nadu

Postoje albumi koji izazivaju interesovanje gotovo do današnjih dana, a u vremenu prvog objavljivanja doživeli su potpuni fijasko. Svakako da je takav redosled stvari umnogome odredio sudbinu bendova čija su to ostvarenja bila.

No bilo je to sasvim drugačije vreme.

Preporučujemo

Oni koji su bili deo toga, a imali su tu sreću da svoje godine donesu do sadašnjosti, možda bi to mogli posvedočiti, pa iz nekih davno zatvorenih fioka izvući poneko sećanje.

Pa dobro.

Uspomene mogu biti manje ili više važna stvar.

Zavisi od čoveka.

Recimo, meni je stalo do njih.

Nekako mislim, ako nemam podlogu u prošlosti, na osnovu čega ću da koračam u budućnost?

Teško bi to išlo.

Ponekad, a posebno za ovakvih kišnih dana, volim da zaronim u svoju kolekciju ploča.

I dok pojedine primerke vrtim na gramofonu, duboko uronjen u jedno sasvim jedinstveno doba, uporno pokušavam da svoje "nekada" prebacim u svoje "sada".

I time dozovem onaj svet koji je davao pravo na nadu.

Da li smo to pravo izgubili?

Ako jesmo, gde da ga tražimo?

Gde je naša nada?

Postoji li na ovozemaljskom horizontu?

Upravo o tome razmišljam, dok se na gramofonu vrti kompozicija indikativnog naslova - "She's Not There".

"She's Not There"!

Još je u meni živo sećanje na trenutak u kojem sam prvi put čuo ovu pesmu.

I grupu The Zombies.

Čudna je njihova priča.

Upravo je to priča o izgubljenoj nadi.

Davne 1962. godine, u malom mestu St. Albans u Engleskoj, lokalna škola priredila je muzičko takmičenje.

Jedan od tamošnjih učenika, koji je pomislio da bi imao šta da pokaže, bio je Rod Ardžent.

Nije pogrešio.

Bio je jedan od najboljih, a tu su bila i još četvorica njemu sličnih, svako na svom instrumentu i u svom fahu.

Rod je pomislio da bi možda mogli osnovati grupu.

Tako je i bilo.

Počeli su vredno raditi, a Rod je u međuvremenu napisao čudesnu "She's Not There".

Kada su je čuli, šefovi tada veoma moćne kompanije Decca, brže bolje sa momcima potpisuju ugovor i 1964. godine pomenutu kompoziciju objavljuju na singlu.

Bio je to pun pogodak.

Pesma je odmah ušla na britanski Top 20 dok je u Americi dospela na sami vrh, tačnije do drugog mesta tamošnjih lista popularnosti.

Momci su bili koliko zatečeni, toliko i presrećni.

U sledećih tri godine njihove turneje bile su gotovo neprekidne, a samim tim i napor koji su ulagali bio je ogroman.

Ipak, singlovi koje su u međuvremenu objavljivali nisu postigli ni približan uspeh onog prvog.

Shvativši da im iz nekog razloga malo šta polazi za rukom i da im se budućnost nikako ne smeši, odlučuju da prekinu agoniju i da svako pokuša pronaći svoj put.

No na nagovor basiste Krisa Vajta, koji je tvrdio da bi zaista bila velika šteta ne zabeležiti bar neke pesme od onih koje su se u međuvremenu nakupile, krajem 1967. godine, smogli su snagu da uđu u studio i snime album "Odessey & Oracle".

Ali to je označilo i njihov konačni kraj.

Potpuno nezadovoljni razvojem situacije i duboko razočarani u muzički biznis, nekoliko nedelja nakon objavljivanja ploče definitivno odlučuju da se raziđu.

Šteta.

Ni sami nisu bili svesni kakvo su delo stvorili.

Taj album, kao malo koji iz tog vremena, nudi tako raskošni, barokni, pop zvuk.

Oslobođeni svih stega, svesni da će nakon izlaska iz studija svako otići na svoju stranu, nisu više morali razmišljati o bilo kakvom komercijalnom efektu, niti o pritiscima koje po pravilu vrše izdavači željni hitova, što je značilo samo jedno: konačno su mogli snimiti delo kakvo su želeli.

A njihove želje bile su više nego uzbudljive.

Ušli su u studio Abbey Road, neposredno nakon što je u njemu zabeleženo jedno drugo epohalno ostvarenje, album "Sgt. Pepper..." slavnih Bitlsa.

Klavijaturista Rod Ardžent ponudio je smele aranžmane, koje je umnogome crpeo iz svoje stare ljubavi - džeza, ali je sve to uvijeno u inteligentni, lagani pop zvuk, koji je oduvek i bio njihova osnovna karakteristika.

Nakon toga grupa je prestala sa radom.

Album se slabo prodavao, tako da se ta njihova odluka činila više nego ispravnom.

Ipak, putujući jednom prilikom za Britaniju, slavni klavijaturista Al Kuper (Dilanov sradnik, osnivač grupe Blood, Sweat & Tears itd), a u to vreme već producent izdavačke kuće CBS, preslušao je album "Odessey & Oracle" i zatim ubedio izdavača da kompoziciju koja mu je tom prilikom "zapela za uho", "Time Of The Season" objave kao singl, što je i učinjeno 1969. godine.

Biće to njihova najuspešnija singlica, čak uspešnija i od prvenca o kome smo govorili na početku ovog teksta.

Prodata je u celom svetu u više od dva miliona primeraka!

Kakva ironija.

U tom trenutku Rod je već osnovao svoju novu grupu koju je nazvao po svom prezimenu - Ardžent.

Prodaja tog singla neminovno je povratila pažnju publike i na sam album "Odessey & Oracle", pa je nekima postalo jasno šta su propustili.

I tako je ostalo sve do dan-danas.

I u ovom super modernom dobu, nije mali broj onih koji iznova "otkrivaju" tu ploču, a ona danas već pripada klasičnim ostvarenjima britanskog popa.

Grehota bi bilo ovde ne spomenuti i sjajn omot koji je uradio prijatelj pomenutog basiste Vajta - Teri Kuirk.

Doduše, kada im je doneo idejno rešenje, momci iz Zombiesa, su primetili da je naslov pogrešno napisan. Umesto "Odessey", kako je trebalo, Terry je napisao "Odyssey". Ipak, nisu hteli ništa da menjaju, pa je sve tako i ostalo. Na kasnijim izdanjima greška je ispravljena.

A mi iz ove priče, pored divne muzike koja je ostala iza grupe The Zombies, učimo da ponekad nije samo nada dovoljna.

Potrebni su i upornost i strpljenje.

(Telegraf.rs)