Vladimir Jakšić za Telegraf.rs: Ako ne postoji magija u bendu on za mene ne vredi ništa

Nukleus grupe Revolveri stvoren je u Aleksandrovcu gde su rođeni Vladimir Jakšić (pevač) i Žarko Šebić (gitarista). Nakon par tinejdžerskih bendova i pokušaja da urade nešto značajnije, oni shvataju da sredina u kojoj su odrastali ipak ne nudi previše mogućnosti, pa rad Revolvera vezuju za Beograd i saradnju sa tamošnjim muzičarima.

Nakon Šebićevog odlaska iz grupe, Vladimir pokreće Ex Revolvere gde će članovi, u odnosu na prethodnu ekipu, biti poprilično više ustaljeni, pa su samim tim i njihovi albumi postali redovniji i izvesniji. O svemu tome razgovarao sam sa Jakšićem, a on je usput izneo i neka svoja vrlo interesantna gledišta koja se odnose na aktuelna muzička dešavanja, ali i najavio predstojeću promociju njihovog najnovijeg izdanja koja je zakazana za 6. septembar u Sinerman klubu u Beogradu.

Preporučujemo

• Rođen si 1965. godine u Aleksandrovcu, dakle u malom mestu koje se nalazi na obroncima Jastrepca, Kopaonika i Goča. Možeš li na samom početku ovog razgovara bar donekle da dočaraš svoje odrastanje u jednom takvom gradu i tvoje muzičke početke, a koliko znam, još od najranijih dana bio si nerazdvojan sa gitaristom Žarkom Šebićem?

Aleksandrovac jeste malo mesto, ali važna stvar je da smo mi u to vreme u našem gradu imali izdavačku kuću "Diskos", pa smo zahvaljujući toj koincidenciji, jer "Diskos" je živeo od narodnjaka, ali je štampao ploče i za razne druge izdavače, imali smo pristup tim nekim albumima inostranih izvođača. To je jedna stvar, a druga je ta da smo Žarko i ja isto godište i od zabavišta smo zajedno, zajedno smo išli u školu, pa smo u isto vreme došli i u Beograd, ali činjenica je da smo mi maštali o bendu i pre nego što smo znali da sviramo bilo kakav instrument, nekako smo obojica prihvatili da idemo tim putem i jedino što nam je bilo važno je da ne završimo kao naši roditelji i sugrađani, a to je da ne radimo od šest do dva, već da radimo nešto što je drugačije pa je rokenrol za nas bio izlaz. No ipak je to provincija i tu se ništa nije dešavalo, ali to nas je održavalo da ostanemo budni i da na kraju krajeva iz tog malog Aleksandrovca pronikne grupa Revolveri koja je po mom mišljenju, bez lažne skromnosti, najbolji rokenrol bend u regionu gradova Kruševac, Kraljevo, Trstenik, Plana... Dakle kad pogledaš sve te gradove, ne postoji nijedna grupa koja bi mogla da parira uspesima Revolvera, tako da to jeste zanimljiva stvar, ali sve se to desilo iz te predanosti, o tome smo dvadeset četiri sata razmišljali i došli smo do nekih rezultata.

• Da li je pored Žarka i tebe bilo još momaka koji su se intersovali za muziku, recimo znam da je tvoj brat Žika Jakšić svirao bas gitaru, ali je on posle počeo da se bavi nekim drugim muzičkim žanrom?

On je svirao na albumu "Šest i po tona... bombona", to je bilo kasetno izdanje.

• Da, to ste samostalno izdali.

Pa to je objavila firma moga oca koja nema veze sa produkcijom, samo nam je učinio uslugu, platio je to štampanje. Sami smo to uspeli da uradimo, uostalom kao i sve posle toga. Revolveri nikada nisu imali neku podršku, uvek smo radili sa maksimalno našim investicijama, naravno koliko smo mogli da uštedimo od nekog novca koji smo dobijali. Prvi bend koji smo napravili zvao se Ulični pacovi i oformljen je 1978. godine. Tu smo bili Žarko i ja i dva naša sugrađanina, Dejan Ćirković Ćira koji sada peva narodnu muziku i bubnjar Šaronjić Nebojša. Svi smo bili ista generacija i u to vreme smo svirali new wave, koji je tada bio u modi. Imali smo naše pesme, pa smo 1982. godine nastupili na Zaječarskoj gitarijadi pod tim imenom.

• Znači, nastupali ste na Zaječarskoj gitarijadi pre one pobede koju ste posle odneli sa grupom Revolveri?

Da, kada smo prvi put tu učestvovali bili smo veoma mladi, imali smo šesnaest godina i tada smo na Gitarijadi dobili nagradu kao najperspektivniji bend te 1982. godine, a treba znati da je tu nastupala cela Jugoslavija, nije bilo nimalo lako doći u situaciju da se tamo uopšte nastupa. Tada smo svirali u sastavu: Žarko - gitara, ja sam svirao bas gitaru, Pinter je svirao bubanj, Ćira je svirao ritam gitaru i pevao je Igor Pervić, koji je posle bio član grupe Duh Nibor, nažalost preminuo je pre par godina. To je bio sastav koji je dobio tu nagradu, pa smo potom bili i u onom časopisu Rok 82 i to je bio veliki uspeh.

• Kakva je veza Igora Pervića sa Aleksandrovcem, je li on Aleksandrovčanin?

Njegov otac Muharem Pervić je u Aleksandrovcu provodio leta sa književnikom Bucom Mirkovićem, Igor je takođe svake godine tu bio po mesec-dva, pa smo se zahvaljujući tome družili od malena. Imali smo tada par proba, otišli smo u Zaječar i pokupili tu nagradu.

• Potom ste oformili grupu Vedri tonovi koja je za sarajevski Diskoton snimila jednu singl ploču.

To se desilo nakon Uličnih pacova, bio je to jedan izlet, ako tako može da se kaže. Tu je takođe Ćira svirao gitaru, bubnjar je bio Nebojša Šaronjić, a vokalni solista Boban Marjanović, on je bratanac Đorđa Marjanovića. Sećam se da smo išli u Kučevo u njegovu kuću, tamo smo vežbali, bili smo tu jedno deset dana. Iz te kuće pamtim jedan dugački ormar u kome je Đorđe držao jedno pedeset svojih odela i to su za nas u to vreme bile zaista fascinantne stvari. U svakom slučaju, to je bila jedna epizoda koja je kratko trajala, nastupali smo emisiji "Hit 202", prateće vokale je pevala Marija Mihajlović, ali to ipak nije napravilo nikakav specijalni pomak. Potom smo upisali škole u Beogradu, a ja sam uzeo stvar u svoje ruke i sam počeo da pevam. Naša sledeća stanica je bila snimanje albuma "Šest i po tona... bombona", mislim da je to bilo '89. godine, pa je ta kaseta kao samostalno izdanje objavljena par godina kasnije, mislim 1991. Moj brat Žika je došao u studio i odsvirao bas deonice, ali nakon toga nikada nismo svirali sa njim, klavijature je svirao Saša Lokner. Na tom albumu nam je gostovao Dušan Prelević koji je svratio jedno veče iz Srpske kafane gde je pijančio, pa je zajedno sa mnom otpevao obradu kompozicije "Ništa mudro" od Bijelog dugmeta.

Foto: Wood RS

• Znači to je bila slučajna epizoda sa Preletom?

Sve su to slučajnosti, mi nikakvu logistiku nismo imali. Pre toga smo imali jedan singl na kome je Slavko Štimac pevao onu pesmu "Na morskome plavom žalu", ali i to je bio splet okolnosti jer smo se mi družili u to vreme i živeli zajedno. Sećam se da smo to snimali u studiju "Druga maca" Enca Lesića, gitare je svirao Predrag Guca Guculj, snimatelji su bili Aleksandar Vasiljević i Aleksandar Lukić iz benda U škripcu, bubnjara nismo imali pa smo koristili ritam mašinu. Sedeli smo tu i pili onu "Manastirku" rakiju, malo smo provodili vreme uživajući u alkoholu, a i bili smo i oduševljeni činjenicom što se uopšte tu nalazimo, jer ipak je u to vreme to bila velika stvar. Sad imaš studio na svakom ćošku, ali u to vreme to je bio studio broj jedan u zemlji i tu su snimala najveća imena pa je bilo teško tu i ući. Međutim, Enco Lesić je bio jedan baš simpatičan čovek i kada nas je upoznao, video je da nemamo para, ali smo ipak napravili neki dogovor, dao nam je stvarno neverovatne povoljnosti, pa smo završili taj album uprkos tome što i dalje nismo imali bend. I dalje smo tu bili Žarko i ja i neko okolo ko je slobodan, ili tako nešto.

• Pronašao sam zanimljiv podatak da si svom bratu Žiki rekao kada je počeo da svira narodnu muziku da će morati da ti daje deset posto od zarade kako bi se iskupio. Je li to tačno?

Jeste, to i danas važi i dalje mi daje određeni iznos. Nije to deset posto, jer bi u tom slučaju to mnogo para bilo, njegovih deset posto je sada ogromno. Te osamdeset druge-treće, on je već počeo da svira svadbe i donosio je kući "kesu para". Dolazio je ujutro umoran i govorio bi mi: "Prebroj to, uzmi koliko ti treba, a ostatak ostavi". U principu, imao sam tu privilegiju da imam takvog brata, malo je onih koji se tako ponašaju, ali ni ja nisam bio alav, uvek sam tražio onoliko koliko mi stvarno treba, nikada recimo nisam uzeo da idem na more ili tako nešto, nego je to uvek bilo ulaganje u bend, gitare i slično. U svakom slučaju, to je velika ljubav i samim tim i velika predanost, jer taj san koji smo tada živeli i dan-danas me drži i još uvek sam u tome. Imao sam razne situacije u životu, ali to je ono što me je uvek držalo, ali da se vratimo na Beograd te '82. Došli smo tu u školu, pa smo Žarko i ja pokušavali da napravimo bend, puno ljudi je kroz to prošlo, mogu reći da je do '91. godine i našeg sledećeg nastupa na Zaječarskoj gitarijadi to sve bilo lutanje u muzičkom smislu, mi nikako nismo mogli da spojimo bend koji bi zvučao onako kako smo mi želeli. Te godine je Žarko poslao naše pesme u Zaječar a da ja to nisam ni znao. U to vreme niti smo imali bend, niti smo vežbali, ali smo imali neke demo snimke koje je on poslao i potom mi je rekao da smo pozvani da učestvujemo na Gitarijadi. Od tog trenutka imali smo jedno mesec dana vremena da napravimo bend. (smeh) Tako smo došli u Beograd pa je Žarko pronašao Čedu (Čeda Macura, bubnjar, op. autora) a ja Švabu.(Zoran Radomirović Švaba, op. autora). Potom smo u Aleksandrovcu imali nekoliko proba, otišli u Zaječar i pobedili, to je cela priča. (smeh) Mi uopšte nismo bili bend, nismo bili navežbani, ali smo imali sreću da smo naleteli na Čedu i Švabu koji su prvoklasni muzičari. Macura je veoma stabilan, a Švaba je svojim iskustvom prelomio neke stvari, dao nam je neophodno samopuzdanje. Na Gitarijadi smo svirali kompozicije "Nema povlačebnja, nema predaje" i "24 sata dnevno rokenrol" i to je stvarno sve druge "oduvalo" daleko od nas. To je bio veliki uspeh, nagrada je bila snimanje albuma u Studiju VI u Beogradu i po nekom difoltu taj album je PGP trebao i da objavi. Međutim, mi smo dobili šezdeset sati za ceo album. Znači snimanje, miksanje, sve je to urađeno u tom vremenskom periodu što je stvarno malo, ako to posmatramo iz današnjeg ugla. U svakom slučaju, to je bio jedan stvarno specijalan doživljaj, Studio VI je ogroman, tu snimaju filharmonije, snimatelj je bio Boban Petrović, a producent Vladimir Marković. Tu nismo imali puno prostora za bilo kakve egzibicije, sve je snimljeno brzo. Priključio nam se Banana (Branislav Petrović Banana, op. autora) koji je tu odsvirao par solaža i Čavke (Goran Čavajda Čavke, op. autora) je takođe svirao na par pesama i uz Čedu, Švabu i mene pevao prateće vokale. To je brzo izmiksano i mogu reći da je "24 sata dnevno rock'n'roll" stvarno odličan album, ali nikada nije doživeo pravu promociju.

• Zašto?

Još pre tog albuma mi smo objavili singl na kome je bila kompozicija "Nema povlačenja, nema predaje". U to vreme su krenule studentske demonstracije.

• Pa je ta pesma postala himna protesta.

Da, tada su mene pozvali da organizujem koncerte i taj kulturni program na fakultetima. Kako ništa drugo pametnije nisam imao da radim, prihvatio sam i tu sam bio sa studentima, spavao sam tamo, bio tu sve vreme. Organizovali smo nastupe na Filozofskom fakultetu, zatim smo išli u Kragujevac i Niš kako bi i tamo dali podršku, pa se usput dogodilo da se ta pesma snimi, tu su pevali Vampiri, Đura, Toni Montano itd. Postoji taj zajednički snimak koji je rađen na brzinu i tehnički nije upotrebljiv, ali kada je to postala himna protesta, naš album je imao vrtoglavi put. Prvo, PGP to logično nije hteo da objavi, pa se tu pojavio neki tip iz Niša, napravljeno je jedno pedesetak LP ploča, zbog toga je i cena te ploče, koliko sada vidim na berzama, od 200 do 400 eura. U svakom slučaju ta postava je već činila da bend ima i zvuk i performans, odnosno sve to zajedno.

• Ali ipak ste se razišli?

Pa dve stvari su tu u pitanju. Prva je što smo zbog te pesme stavljeni na crnu listu, a druga je što su Švaba, Banana i Čavke svirali sa Električnim orgazmom koji je ponovo počeo da radi u to vreme. U trenutku kada su krenuli sa nama, Orgazam je pauzirao, Čavke je recimo jedno vreme bio u Australiji, međutim kada su se ponovo oformili nastali su problemi jer su svirke počele da se preklapaju, pa nismo uspeli da napravimo taj protok u smislu finansiranja i podrške. Nakon toga članovi su se menjali, Čeda je takođe izašao iz benda, mislim da je prvo radio sa Nevernim bebama pa je potom prešao kod Bajage, a na njegovo mesto je došao Miloš Velimir Buca, koji je duži period bio sa nama, nastavio je rad i kasnije u Ex Revolverima, Švabu je zamenio Darko basista... U svakom slučaju imali smo tu par dobrih nastupa, ali ne u toj meri da možemo da preživimo od muzike, a i dan-danas je tako. Znači, sve to angažovanje i rad nije vezan za...

• Neku finansijsku dobit.

Nismo mi ni ušli u sve to, da bi napravili neke pare. Vidiš kako sad ovi klinci odmah imaju svoje cene i uslove. Nama to nije bilo na pameti uopšte, ušli smo u to iz onih razloga koje sam ti na početku razgovora ispričao i to je i dan-danas ostalo tako. Zbog toga je u Revolverima uvek bila jedna specijalna atmosfera, tu nema nikog ko je tu iz koristi i zbog toga je to sve neka vrsta onog istinitog rokenrola koji sada ne postoji jer su se svi bacili u nekakav profesionalizam, ali je time nestao taj impuls koji je iznad tog celog materijalnog sistema. Ako ne postoji ta magija u bendu on za mene ne vredi ništa. To kako neko svira i da li je navežban... Odrađuje se tu sve, ali bez davanja. U principu, ako to postane biznis na taj način na koji sve i postalo, dolazimo u situaciju da u poslednjih dvadeset godina nema nijedne pesme koja vredi nešto. Kako bih ti rekao - sve je to nekako kao neka služba.

• Hoćeš da kažeš da je to postalo upravo ono na šta Žarko i ti niste pristajali još dok ste bili u Aleksandrovcu, a to je svakodnevni posao od 6 do 14h.

Da, baš tako.

Foto: Wood RS

• Nakon tog albuma odlaziš u inostranstvo.

Išao sam par puta tamo i ovamo, no velika promena se desila kada je Role (Dejan Radisavljević Role, op. autora) došao u bend kao solo gitarista i tu je odmah zvuk benda dosta dobio, jer on zaista odličan muzičar. Tu smo se Buca, Role i ja "uvezali" dobro, ali je do nesporazuma došlo s obzirom da se Žarko i j nismo slagali oko materijala za sledeći album, imali smo različite ideje i nakon svih tih nedaća on je jedan dan napustio bend. Tu je bio kraj Revolvera, ali meni ni na pamet nije padalo da sad pravim neko novo ime i samo sam dodao ono ex ispred i rešio sam sve probleme što se nastavka našeg rada tiče. Mislim da je dobro što sam to uradio i evo nakon tolikih godina svi smo zajedno, snimili smo album "Top 10" čija će promocija 6. septembra u Sinerman klubu u Beogradu, gde ćemo i odsvirati jedan mini koncert. Hoću da kažem, činjenica da smo ponovo zajedno je najveći uspeh koji mogu da zamislim. Pokrenuli smo sve te krugove, bilo je puno nekih stvari koje je trebalo rešiti, ali ipak smo na kraju opet u nekoj priči.

• Ex Revolveri su nastali '97. godine.

Pa da, '94. smo se raspali, ali smo nastavili da pravimo neke pesme. Sećam se da smo na Adi Bojani sa Antonom iz Partibrejkersa i Giletom iz Orgazma za jednu noć napravili dve pesme. Električni orgazam je svirao tamo u jednoj bašti i Role je tada svira sa njima. On je inače svirao na njihovom albumu "Zašto da ne", npr. na onoj pesmi "Da si tako jaka", svirao je solo. U svakom slučaju imao sam neke zamisli u vezi pesama pa smo Gile i ja napisali tekst "Hej nitkovi još sam živ", a uveče su Anton, Role i Gile napravili muziku, takođe i za kompoziciju "Ja nemam više nijedan dan" i to su planirane pesme za album "Moždana oluja" koji je objavljen 1997. godine. Kada sam bio u Nemačkoj godinu dana, uspeo sam da obezbedim neki studio, upoznao sam tamo nekog tipa iz okoline Kladova i on mi je dao ključeve od svog studija, otišli smo u to Kladovo i snimili taj album koji ima odlične pesme, ali nažalost tehnički nije dobar pa sam na svakom sledećem albumu po jednu-dve pesme snimao ponovo, jer naprosto, tamo smo snimajući zaj..ali stvar. Tu smo Švaba i ja izvodili neke kerefeke, tonca nismo imali, a ja nisam imao po tom pitanju nekog iskustva, a i sami uslovi su bili nemogući, faktički smo jedva preživljavali, kao i uostalom i kasnije, teško smo dolazili do rezultata jer nismo kao što sam ti rekao, imali ni logističku ni bilo kakvu drugu podršku. Maltene smo gladovali i izvlačili sve iz petnih žila. Taj put je težak, ali nema veze, nismo ni računali da će biti lako.

• Ko je pevao na "Moždanoj oluji"? Imate li sa Igorom Pervićem neki snimak?

Ne, sa Igorom ne postoje snimci. Boban Marjanović je pevao na onom singlu grupe Vedri tonovi, potom ide "Šest i po tona... bombona" gde pevam ja, a takođe i na svemu kasnije što smo radili.

• Album "Moždana oluja" su već Ex Revolveri, što znači da Žarko tu nije svirao.

Nije. Nakon tog albuma nastupila je pauza od nekih četrnaest godina, jer sam potom otišao u Englesku.

• 1999. godine si objavio knjigu "Transformacija komunikacija".

Jesam, to sam objavio u tom periodu onako iz dosade. To je zbirka pesama sa nekim kratkim pričama koje sam pisao da bih nešto radio. Izdavač je Dom kulture Brus. Te '99 sam imao nastup sa Bajagom i Električnim orgazmom, ako se sećaš, to je onaj koncert "kod konja", bio sam tada u Aleksandrovcu, pa me je pozvao menadžer Dule Ercegovac da otpevam pesmu "Nema povlačenja, nema predaje". To je bilo izvodljivo jer je Čeda svirao sa Bajagom, a u Orgazmu su bili Banana i Švaba. Pristao sam i mislim da je to bio impuls da dođu u Aleksandrovac i da me odvedu u Uroševac, bio sam dva meseca u ratu na Kosovu. Tamo sam napravio pesmu "Teško je brate, pomozi". Nakon toga otišao sam u Englesku gde sam studirao i završio odsek performansa i vizuelnih umetnosti. Bavim se filmom, u Brajtonu sam za diplomski rad snimio film "Rakija vestern", a trenutno sam u Beogradu sa filmom "Potraga za Vinčom" koji je na engleskom jeziku, to je dokumentarac koji traje sat i po i koji je dobio priznanje u Brajtonu pre dve-tri nedelje, a takođe i na festivalu u Trebinju. Hoću da kažem, da sam ušao u performans, iskoristio sam sve te svoje muzičke elemente, pa poslednjih petnaest godina radim više dokumentarne filmove i video klipove. Uradio sam za Električni orgazam sedam-osam videa i neke emisije za RTS, za Ljubu Ninkovića, Đuru "Mornara", Texas Flood... To je sfera u kojoj zarađujem pare za život, a muzikom se i dalje bavim iz hobija, kako to često kažem.

Foto: Wood RS

• U međuvremenu si objavio albume "Sanjaj neki drugi svet" i "Na putu neverovatnoće" koji je objavila Multimedia Music.

"Sanjaj neki drugi svet" je objavljen 2012. godine, dok sam još uvek bio na univerzitetu. Čuo sam se sa Roletom i dogovorili smo se da dođem da nešto uradimo. Bio sam mesec dana tu, pa smo sa par ljudi iz Velike Plane koji su svirali s njim, malo vežbali i to snimili. To je objavila promoterska kuća "Long Play", u formi elektronskog izdanja. Potom sam snimio solo album "Na putu neverovatnoće", pa je nakon par godina "Odličan hrčak" objavio album "Izvan okvira", a oni su izdavači i našeg "živog" albuma iz Elektropionira, "Živeti hoću". Takođe smo za vreme korone objavili i jedan singl na kome je kompozicija "Dah slobode", koji je baš "korona priča". Kada sam sleteo u Beograd onim prvim avionom iz Londona, odveli su nas u studentski dom, gde su nas držali pet dana zatvorene, pa smo morali da organizujemo pobunu, uostalom, ja stalno organizujem neke "revolucionarne pobune" u narodu, pa je tako bilo i tada. Iz tog iskustva je nastala pesma "Dah slobode" koju smo snimili "na daljinu" i draga mi je zaista. I evo, došli smo do albuma "100% rokenrol" sa deset izabranih pesama od 1992. do 2022. godine, a to je period od nekih trideset godina. Ono što je zanimljivo na tom albumu, jeste da je snimljen u Multimedia studiju i to će biti njihovo izdanje, miksao ga je Kris Mace iz Brajtona, a mastering je radio Pete Maher iz Londona, koji radi masteringe za Stonse, U2, Oasis, dakle, najbolji je na svetu. Ljudi me pitaju kako si došao do njega, a to je opet bilo sasvim slučajno. Radio sam neki video za jednog Engleza kome je on radio mastering i u trenutku kada sam ga upoznao pitao sam ga da li je rapoložen da pomogne u vezi našeg albuma, s obzirom da svakako ne bi mogli da platimo njegove usluge. Tražio mi je da čuje snimke, svidelo mu se i uradio mi je to, da sad ne pominjem cenu, ali kao da smo mu platili jedan ručak, a to košta stvarno puno para. S tim sam hteo da kažem da postoje dva puta. Ako imaš džak para ti uzimaš najbolje, plaćaš ih i dobijaš neki proizvod. A postoji i taj "put neverovatnoće" kako sam ga nazvao, gde na tom putu srećeš ljude koje umrežavaš po nekom osećaju. Potpuno je drugačiji sled stvari kad imaš novac. Tada "ukucaš" ko je najbolji, ali poenta je da ti ne znaš čoveka, ne znaš njegov osećaj, ni da li ćete se složiti kad se vidite uživo. To je taj neki biznis fazon, koji je po mom mišljenju pogrešan jer ne dozvoljava da u ceo taj proces uđe život. A kada na svom putu, po svom osećaju praviš delo gde ljudi nisu tu zato što su plaćeni već iz nekog sasvim drugog razloga, oni ti mnogo više donose i dejstvuju sa ljubavlju i entuzijazmom i svim elementima koji su neophodni da se jedno dobro delo napravi, ako sam se lepo izrazio, mislim da me razumeš.

• Odlično te razumem.

To je glavna poruka. I u filmovima koje radim, ne možeš da ogradiš film, da unapred smisliš sve i da sad tražiš neke nemoguće elemente, već se prilagođavaš i praviš najbolje u zavisnosti od toga šta imaš oko sebe, a to svakako nije dva miliona nečijih dolara. Znaš, kao imam ideju, ali treba mi 100 000 dolara da to realizujem. Ma je.. se, uzmi telefon pa to snimi, ako je ideja dobra, svakako će biti prepoznata. Ljudi su se malo pogubili, traže puno para za neke stvari i video si da na festivalima ima filmova u koje je uloženo toliko da te zaboli glava, možeš kuću da napraviš, a sve da bi tu bile dobre kamere, sve to izgleda super, oni pikseli te biju u mozak, ali meni to nije realna slika, ne volim to, volim kaubojske filmove je.. ga, dakle, staru školu. Hoću da kažem, da to što uložiš puno para u kamere ili ako se vratimo na muziku, uzmeš najbolji studio, to ne znači burazeru da ćeš da imaš dobar proizvod. Imaćeš dobro zapakovan proizvod ili vizuelno odrađen proizvod. Ali treba da se dešava i nešto što donosi neke sasvim druge elemente da bi jedna pesma bila dobra. Tu nije presudno da imaš dobar mikrofon, možeš da pevaš i na mobilnom telefonu i to će se svakako čuti, ako tu ima nečega. Šou biznis je napravio sunovrat muzike i rokenrola da ti nemaš u zemlji... Ima tu nekoliko bendova, ali sve je to izgubilo oštricu, rokenrol bend je uvek morao da bude nešto što je...

• Suprotnost establišmentu.

Pa da, jer ako nemaš taj buntovnički poriv, onda tu nema rokenrola, a ja vidim da nema pesama. Ima hiljadu aktivnih mladih bendova, ali ne znaš ni jednu njihovu pesmu. Znaš ime, znaš bend, ali evo otpevaj mi neku pesmu. Malo su tu stvari pomešane i mislim da se izgubila ta srednja struja. Imaš levo narodnjake koji biju u mozak i imaš desno alternativce koji isto biju u mozak. Ja tu ne čujem pesmu, čujem samo neke produkcije iz čega je nastao jedan veliki razdor. Ljudi kažu - pa ko će ovo da sluša, je li ovo rokenrol? Jer alternativna muzika je za mali broj ljudi, a ako pogledaš RTS, koji pušta pomalo rokenrol, tu je devedeset procenata alternativa, srednje struje nema uopšte i onda je normalno što je takva situacija.

• Uvek sam govorio da produkcija nije muzika.

Naravno. Ja kažem, uzmi ti akustičnu gitaru, sedi u ćošak i odsviraj i otpevaj mi pesmu. E pa znaš, ne može to... Pa čim to ne može tako da se izvede to i nije pesma. Tu imaš te neke isproducirane fore koje možeš da "napucaš", za sat vremena da napraviš. To je samo takva prevara, jeftin produkt koji se prodaje skupo. Bendova ima koliko hoćeš, ali ovde manjkaju pesme. Treba napraviti neku emisiju gde dođeš i pevaš kao Robert Džonson, imaš jedan mikrofon, gitaru i to je to. Nema kompjutera, niti bilo čega takvog. Pesmu ne možeš da izmisliš, ona mora da bude doživljena da bi bila napisana, jer sve ovo što pišu iz glave i izmišljaju, jednostavno ne radi.

• Znači, naziv poslednjeg albuma je "100% rokenrol", promocija je 6. septembra u Sinerman klubu u Beogradu. Ko će pored tebe svirati, odnosno ko je svirao na albumu?

Na tom albumu bubnjeve svira Vladimir Markovski, klavijaturista je Saša Knežević, bas gitaru svira Dejan Matekalo, ritam gitarista je Vladimir Đorđević, a solo gitarista Dejan Radisavljević Role, ja sam vokalni solista, a na albumu nam gostuju Mića Luković usna harmonika i Marina Bošković koja peva prateće vokale. Snimatelj je bio Nebojša Brdarić i on takođe na albumu svira frule. To je ekipa, naravno ne računajući goste, koja je u bendu poslednje tri-četiri godine, dakle od albuma "Živeti hoću". Pre toga bubnjeve je svirao Goran Petrović Uške, potom je došao Markovski i tako je nastala ekipa koja se ustalila. Svirali smo na "Beer festu", u Čačku - "Festival priča", kod Firčija u Novom sadu. Ne sviramo puno, ali održavamo kondiciju. Verovatno zato što ne sviramo previše svaki naš nastup je pun energije i emocija, čega sigurno ne bi bilo kada bi svirali po dva koncerta nedeljno, jer tada uđeš u automatizam. Gledao sam te stare bendove, oni izađu i izvedu to zanatski odlično, ali ja ipak tu više ne vidim to davanje, nema tu nekog dubljeg reza. Ima smisla puno svirati, ali opet ne može to čovek ni da izdrži, jer nemamo mi dvadeset godina. Recimo, Čarli Vots je poslednjih godina imao ugovor sa Stonsima po kome je imao obavezu da svira samo trinaest nastupa godišnje.

• Ljuba Ninković mi je jednom rekao kako misli da je rutina jako opasna, ona ubija sve.

Jeste, to je u muzičkom smislu pod broj jedan, pod broj dva - fizički je to teško izdržati. To su stvari zbog kojih mnogi uđu u taj "kolut zavisnosti", da li to bude rakija ili heroin ili bilo šta drugo, znači uzimaš nešto što ti je potrebno da te podigne na taj potrebni nivo i tu si na..bao, tu padaš sigurno, samo je pitanje kad, da li za mesec ili za deset godina. Kada bi oni što puno sviraju to malo proredili, bili bi odmorni, imali bi kvalitetnije nastupe i samim tim bi pružili priliku i ovim drugim koji ne mogu da dođu na red od ovih koji sviraju svaki dan. Ono što bi oporavilo rokenrol je da svako veliko ime tipa Bajaga, Riblja Čorba, Partibrejkersi, dakle oni koji mogu da dovedu brojnu publiku, povuku sa sobom i neki mlad, kvalitetan, ali još uvek nedovoljno poznat bend. Ranije su to bile predgrupe, pa pogledaj narodnjake, uvek ispred tih zvezda imaš po dva-tri mlada pevača koji pevaju i samim tim oni imaju neki dinar da mogu od toga da žive, a drugo - oni time grade svoju decu, profesionalce koji dolaze nakon njih. Kod rokenrola je u tom smislu napravljena sečka. Ti bendovi koji su funkcionisali u staroj Jugoslaviji imaju publiku u svim tim sada posebnim državama, ali u principu oni dejstvuju na tom regionu, niko nikada nije izašao iz tog okvira, ali to su već stari bendovi, godine idu i tu je velika opasnost za budućnost rokenrola. Pa evo, trenutno nema ni jedan pisani časopis o rokenrolu, što je katastrofa. Pa zemljoradnici imaju svoj časopis. Sve su to neki mali delovi koji su potrebni i koji nedostaju. Dolaze nove generacije i ako se ta spona ne napravi, veoma brzo će se dogoditi da rokenrola više nema.

• Nadam se da to toga ipak neće doći.

I ja se nadam, zato to i radim, jer sve dok mi to radimo, to i postoji. Nekada bend dođe u grad, polepi plakate, proda karte i svira. Toga više nema. Sada se svira na trgovima, grad to plaća, znači sve je zasnovano na tome da te neko ubaci da tu sviraš, iako to možda i ne zaslužuješ. Time je neka realna slika potpuno poremećena. Svi ti koji sviraju na trgovima i uzimaju velike pare, kada bi došli u Aleksandrovac prodali bi dvadeset karata. Znam to jer sam organizovao neke "Župske berbe" i dovodio tamo bendove. Sve je to poremećeno, ali nije ovo sad neka pesimistička priča, govorim ti samo ono što vidim. Ja ipak verujem u neku višu silu i da će to da se sredi iz neke druge sfere, u narod ne verujem puno, ali verujem... pa najednostavnije bi bilo reći u Boga, s tim što ja ne zamišljam Boga kao što ga bilo koja religija zamišlja, ali znam da postoji duhovni svet i razni elementi koje mi ne možemo da sprečimo i da na njih utičemo, najviše verujem baš u to. U ljudske elemente ne verujem puno, jer je čovek takvo biće da ga je lako potkupiti i okrenuti na koju hoćeš stranu. U svakom slučaju Revolveri nastavljaju dalje, na istom smo putu na kojem smo bili kada smo krenuli, drago mi je da ne postoji ni jedna mrlja u našoj karijeri što se tiče nekih loših elemenata. Imali smo sami sa sobom razne neprilike u životu, ulazili u razne zavisnosti, izlazili iz toga, ali najbitnija je stvar da smo ostali onakvi kakvi smo bili na početku i to je najveća vrednost. Jedan koncert Revolvera je dovoljan da vidiš zašto se to razlikuje. Studirao sam performans i uvek kažem da nije bitino da li je neko pogrešio solo ili udario činelu na pogrešnom mestu, najbitinije je kakvu ćeš reakciju da izazoveš i koliko ćeš publike da uneseš u to, da to nije ono - bend svira, publika gleda - već da smo svi zajedno u jednom prostoru i da svi zajedno učestvujemo i onda je vrhunac svega kad publika vidi da se bend daje, tad oni "ulaze unutra". Sve dok bend svira po principu "vidi kako ja dobro sviram", tu nema ničega, jer publika te tada posmatra kao neku sliku. Znači potreban je performans, interakcija i kad odu kući da iza sebe imaju lep doživljaj.

(Telegraf.rs)