28. jula 1938. rođen je veliki kantautor i pesnik Arsen Dedić: Možda bi sada trebali reći - hvala Arsene!

Hteo bih priču jednu ispričati.

No plašim se da neću biti dovoljno vešt.

Preporučujemo

Hteo bih tu priču povezati rečima koje će biti dovoljno velike, dovoljno snene i dovoljno jednostavne, kakav je i on bio.

Hteo bih pričati o njemu onako kako je on govorio o našoj mladosti.

O našim ljubavima, o našim nadanjima.

O našim strahovima i zabludama.

Znam, to su obične reči.

Ali sve te obične reči u njegovim stihovima, poprimale bi jedan sasvim drugačiji. uzvišeni smisao.

Govorile bi, kao što su i naše misli govorile.

Govorile bi, sve ono što mi ne bismo umeli kazati.

Ne daj se Ines

Ne daj se godinama moja Ines

Drukčijim pokretima, nadanjima...

Te tako obične, jednostavne reči, koje je veliki Arsen posložio u najlepšu odu ljubavi moje generacije.

Ja znam kada je počelo naše propadanje.

Kada je tačno, naprsla ta boca u koju je bio smešten taj maleni brodić naših nadanja.

Bilo je to onih godina u kojima su počele da stasavaju generacije koje su se podsmevale ovim stihovima.

Oni su se smejali, a ja sam bio neizrecivo tužan.

Oni su bili obesni, a ja sam umesto njih tražio opravdanje.

Uzalud.

Nije ga bilo.

Posle su došli još obesniji, pa još...

Kažu da je jedan od najsudbonosnijih susreta za muziku, bio onaj u kome je Dilan prvi put porazgovarao sa Bitlsima.

Nakon toga on je o rame okačio električnu gitaru, a momci iz Liverpula su razumeli kako i o čemu bi ubuduće trebalo da pevaju.

Bilo je to jedno od najlepših nadahnuća u rock muzici ikada.

Ništa manje za nas nije učinio ni veliki Arsen.

On je nadahnuo jednu mladost i objasnio joj zašto je upravo takva, zašto je toliko velika.

On je u tim rečima, u tim stihovima, posložio sve ono što je nosila ta prelepa, nesrećna, nestala zemlja, sa dušama onih koji su to umeli čuti.

Ne, nije svakom to bilo dato.

Oduvek je umetnost težila umetnosti, pa makar ako je i slušanje u pitanju.

Ako me razumete.

I sada, kada bih trebao reći: hvala Arsene - sramota me je.

Sramim se onoga do čega smo došli, onoga što smo dopustili.

Jer ti si bio tako veliki ućitelj, a mi tako loši đaci.

Bio si alhemičar dobrote i lepote, a mi smo bez tebe ostali sami na ovoj obali, koju polako napuštamo i predajemo bezvoljno.

Na ovoj obali koju su zaposeli neki sasvim drugačiji, koji ni o Tebi, ni o onom o čemu si pevao, pojma nemaju.

Ipak, nije sve bilo uzalud.

Spasio si mnoge, a cena tog spasenja je istovremeno bila i mala i ogromna.

Jer spašeni su mogli biti jedino oni koji su te iskreno voleli.

(Telegraf.rs)