Priče o pesmama: Atomsko sklonište - "Ne cvikaj, generacijo" ili manifest protiv Trećeg svetskog rata

"Nećemo valjda biti mi

ta nesretna generacija

Preporučujemo

nad kojoj će se izvršiti

velika, poslednja racija."

Još se sećam fotografija i natpisa krajem sedamdesetih godina, o novoosnovanoj pank grupi Atomsko sklonište iz Pule.

Na fotografijama su bili pocepani, gotovo u ritama, čime su želeli podcrtati da se sve dešava nakon atomske eksplozije. Međutim, već nakon prvih nastupa postalo je jasno da nije u pitanju nikakav pank, već čistokrvni hard rok bend, a njihovo pankersko predstavljanje je bilo malo u šali, a malo i ciljano - da se okoriste tim nadirućim muzičkim pravcem, ne bi li tadašnji mediji što pre obratili pažnju na njih.

Samo ime grupi dao je Boško Obradović, koji je bio ne samo tekstopisac već i njihov spiritus movens, a takođe i ikona istarske kulture, čovek bez koga ovaj bend verovatno ne bi ni postojao.

Interesantno je, a možda niste znali, da je prilikom osnivanja grupe Boško predložio više imena, pa su u opticaju bili - Istra djetinjstva i Lift express. Međutim, Obradović je pre toga u Puli bio režiser antiratne pozorišne predstave "Atomsko sklonište", pa je i to bilo jedno od ponuđenih imena, što se veoma dopalo Brunu Langeru, da bi potom pala odluka da novi bend upravo tako i nazovu.

Međutim, to nije bilo sve.

Na samom početku dogovor je bio da krenu antiratnim smerom, pa je Boško, između ostalih, pisao tekstove i u tom maniru, a prvi koji je nastao nosio je naziv "Ne cvikaj generacijo".

Atomci će ubrzo shvatiti da je od nekih učestlih koncerata ipak važnije da svoje snage usredsrede na snimanje svog prvog albuma. Pažljivo su odabrali tekstove iz serije onih koje je napisao Boško i krenuli sa stvaranjem kompozicija. Većinu muzike uradili su Bruno Langer i Serđo Blažić, između ostalog i za naslovnu, uz nekoliko pesama za koje je muziku napisao gitarista Dragan Gužvan.

Serđo Blažić Foto: Wikimedia/Miomir Magdevski

No ubrzo su usledila i prva razočarenja.

PGP RTB nije želeo da objavi njihov album, a u Jugotonu su ih odbili čak šest puta!

Ipak, RTV Ljubljana je imala mnogo više razumevanja, pa je ta izdavačka kuća objavila njihov album prvenac marta meseca 1978. godine.

Publika je bila poprilično oduševljena novom grupom, a kritičari naprosto zaprepašćeni, pa su se listom obrušili na njih.

Posebna meta bili su Boškovi tekstovi.

Govorili su da su banalni, da je Drugi svetski rat, ako to već ne znaju, odavno završen, da je kataklizma koju u svojim tekstovima najavljuje Obradović naprosto smešna, da je...

Ipak... pesnici, ne bi ni bili ono što jesu kada na svet ne bi gledali nekim sasvim drugim, samo njima znanim očima. Proći će tek nešto više od jedne decenije i sva zloslutnost i predviđanja Boškovih tekstova počela je da se obrušava i obistinjuje u našim stvarnim životima, a nakon nekoliko decenija počeli smo da shvatimo kako priče o "kontrolisanoj civilizaciji", o kojima je takođe pevalo Sklonište, možda ipak nisu samo šarena laža.

Nakon prvog albuma, koji je i nazvan po kompoziciji "Ne cvikaj generacijo", grupa počinje da zadobija sve vernije fanove, a ploča je za samo nekoliko nedelja prodata u tiražu od gotovo 20.000 primeraka, što samo po sebi govori koliko su PGP RTB i Jugoton promašili u svojoj poslovnoj politici, odbijajući ih.

Što se napada na njih tiče, ne treba zaboraviti da ni Atomci u to vreme nikom nisu ostajali dužni, pa su u otvorenim pismima žučno odgovarali svima onima koji su ih napadali, posebno su to činili Obradović i Langer.

No uprkos nepoverenju kritike, ljubav između Atomaca i publike je nepovratno rasla, a onih najvernijih fanova bilo je svakim danom sve više i više.

I danas, nakon četrdeset četiri godine od objavljivanja njihovog albuma prvenca, kompozicija "Ne cvikaj, generacijo" kao da je okamenjeni manifest jedne generacije, manifest, koji se radikalno suprostavlja upravo onom od čega i danas najviše zaziremo - Trećem svetskom ratu. I u ovom vremenu, možda više nego ikada, Boškovi proročanski stihovi koje govori u samom intru ove kompozicije, odnosno albuma, kao da nas podsećaju na tešku istinu - dok je god ljudi na ovoj planeti biće i ratova.

"Čovjek je danas

sve prazniji u duši

i planetu zemlju

polagano ruši.

Od rata do rata

od vrata do vrata

prestaju da budu

i mama i tata..."

Boško Obradović je preminuo 22. jula 1997. godine u Puli (59 god.);

Serđo Blažić je preminuo 18. januara 1987. godine u Puli, (36 god.);

Dragan Gužvan je po napuštanju Atomskog skloništa vodio firmu koja se bavila proizvodnjom gitarskih pojačala;

Bruno Langer i danas predvodi grupu Atomsko sklonište.

(Telegraf.rs)