Fenomen slepih ljudi u muzici: Njihov osećaj mogao bi se jedino objasniti Božjim darom

Mnoge su knjige napisane, mnoge reči izgovorene kako bi se objasnila relacija čovek - muzika.

I mada je sve više onih koji smatraju kako je na tu temu već sve rečeno, ipak ne delim takvo mišljenje.

Preporučujemo

Moj stav je drugačiji.

Taj beskonačni svemir zvuka sve se više otvara kako zaranjate dublje u njega.

I paradoksalno - što dublje zaranjate, kraj mu se sve teže možete sagledati.

Pročitao sam izuzetno puno toga, manje ili više ozbiljno napisanog, kada je muzika u pitanju.

Pa opet, čini se - nedovoljno.

Ima jedna knjiga, ne znam da li ste čuli za nju? - naslov joj je - "And There Was Light".

"I bi svetlost".

Njen pisac je Žak Liseran, inače heroj francuskog Pokreta otpora, koji je oslepeo kada je imao sedam godina, ali je istovremeno bio izuzetno muzički obdaren i svirao je čelo.

Evo jednog pasusa iz njegove knjige:

"Prva koncertna dvorana u koju sam ikada ušao, kada mi je bilo osam godina, već posle prvog minuta, za mene je imala mnogo veće značenje nego sva kraljevstva iz bajki. Odlazak u tu dvoranu bio je prvi korak jedne ljubavne priče. Štimovanje instrumenata bilo je moja veridba. Plakao sam od zahvalnosti kad god bi orkestar zasvirao. Svet zvukova za jednog slepog dečaka, kakva iznenadna milost! Slepoj osobi muzika je hrana. Njoj je potrebno da je dobija u pravilnim razmacima, poput obroka. Muzika je stvorena za slepe ljude."

Kakav opis!

Danima sam razmišljao o ovome.

Znam, u Evropi je postojala vekovna tradicija slepih crkvenih orguljaša.

Slepi muzicar? - to je nešto što je već postalo mit.

Njihov osećaj za muziku mogao bi se jedino objasniti Božjim darom.

Nagradom za oduzeto čulo.

Svet gospela, džeza, bluza, vrvi od takvih imena.

Za mnoge ste i sami čuli: Rej Čarls, Stivi Vonder, Hose Felisiano, Džef Hili, Art Tejtum, Rahsan Roland Kirk, Dajana Šur, Lennie Tristano, Džo Muni, Soni Teri, Geri Dejvis...

Koliko je taj nedostatak povezan sa muzičkom genijalnošću onih koji ga imaju, govori i činjenica da su uz svoje ime često nosili i samu reč "slepi", gotovo kao neku počast: Blind Vili Maktel, Blind Lemon Džeferson, Blind Vili Džonson, Blind Džon Dejvis, The Blind Boys Of Alabama...

Spisak je zaista dugačak. Ovde bi mogli dodati i braću Džonija i Edgara Vintera koji su rođeni sa albinizmom, što takođe dovodi do problema sa vidom. Takve osobe pate od fotofobije, odnosno manjka svetlosti.

Kažu da slepa deca veoma rano progovore i imaju izuzetno pamćenje.

Takođe, neretko, muzika postaje epicentar njihovog sveta.

Oni kroz dodir i zvuk nadoknađuju nedostatak onog vizuelnog.

Dalje, istraživanja su pokazala da oko 60% slepih muzičara ima apsolutni sluh, nasuprot jedva 10% onih koji imaju normalan vid.

Ključni momenat za razvoj pa i održavanje apsolutnog sluha kod ovih drugih, bilo je rano muzičko obrazovanje, koje je počinjalo već od šeste godine uzrasta, a to nije imalo presudnu ulogu za sluh kod onih sa gubitkom vida.

I možda najvažnije:

Dokazano je da osobe koje su rođene slepe ili su to postale u najranijoj mladosti, ne gube potpuno funkciju vizuelnog korteksa koji se nalazi u potiljačnom režnju, a koji je centar za obradu vizuelnih informacija, već on moždanom reorganizacijom biva dodeljen drugačijim čulnim unosima - naročito onima vezanim za sluh i dodir.

Ipak i pored očiglednih dokaza, sve to nije potpuno do kraja definisano, pa se i dalje vrše intezivna proučavanja u centrima kao što je Montreal i sličnim.

Bilo kako bilo, u dvadesetom veku, slepi muzičar postao je gotovo ikona, ali je u današnjem modernom vremenu, u kome humanost nije više primarna, ta "saga" ipak donekle devalvirala.

Ima slučajeva kada su slepi muzičari ujedno i muzički savanti (savanti - ljudi sa različitim fizičkim i psihičkim invaliditetima ali ujedno i izuzetnim talentima), ali o svemu tome možda neki drugi put.

Ipak, jedno je svakako sigurno: Iz svega ovoga da se zaključiti da je nedostatak vida ovim ljudima pomalo sve - i usud i kazna i Božji dar.

(Telegraf.rs)