Srđan Marjanović poručio: "Sve moje pesme su o tebi"

Nikada nisam posebno voleo da pišem recenzije, čak sam mišljenja da u ovom današnjem muzičkom galimatijasu to i nema previše smisla. Pa ipak, dogodi se da se pojavi po neko izdanje koje zamiriše aromom one nekadašnje ljubavi koja nas je sve spajala, podsete nas te pesme na onu nezaobilaznu rečenicu tog vremena - hajdemo kod mene da slušamo ploče. Eh, kako i kome objasniti danas značenje te jedne jedine rečenice? Ima li potrebe za tim, u današnjem svetu u kome tako malo vremena ostaje da se posvetimo sami sebi? Ubeđen sam da nema. A ta rečenica je značila upravo to: Vreme koje je posvećeno prijatelju, devojci, dugarima iz klupe, istomišljenicima ili onima koji to i nisu, ali sa kojima želimo ukrstiti koplja i pokazati im svoje adute. Vreme u kome smo razgovarali ili ćutali, kovali planove ili se jednostavno divili onom što slušamo. Ta rečenica je bila manifest jedne generacije i nikada nije bila upućena bilo kome, već samo onima čije su emocije umele zadrhtati u okeanima zvuka koji je izvirao iz tog trezora u kome su bile tek neke ploče, ali koji nam je bio bio važniji od bilo čega drugog. Na kraju, značila je posvetu nama samima i pesmama koje bi sve to spojile i objedinile.

I upravo se nedavno, u izdanju Croatia Records, pojavio album koji me je vratio u te dane, a kada je tako, rečenice počnu da se nižu same od sebe.

Preporučujemo

Ako bi u par reči trebalo opisati Srđana Marjanovića i ono što radi, rekao bih - majstor emocije. Još tamo negde, na početku davnih sedamdesetih godina, dok je bio važan deo beogradske, pa time i jugoslovenske akustičarske scene, Srki nam je sa svojim pesmama rasprostirao emocije koje bi hvatali kako bi utolili tugu koja bi nas možda oprhvala, ili bi u tim pesmama tražili znak prepoznavanja kojim bi mogli objasniti neke naše nedoumice i nadanja. A da bi bilo tako, one ne mogu govoriti o nečem imaginarnom. Moraju govoriti o nekakvim životnim situacijama u kojima se danas ili sutra, svako od nas može naći. I to je taj znak prepoznavanja, to su treptaji emocija koje nisu izveštačene, već su prirodne, svakodnevne, pa samim tim i uverljive. Zato je od jednog dodira ruku sa kasirkom dok vraća kusur, Srki mogao napraviti "priču" koja je ostala upamćena, zbog toga je mogao sa rečju "idi" iznedriti pesmu koja prenosi one situacije u kojoj govoreći nekom da ode, želimo upravo obrnuto - da ostane uz nas. I to je ono životno stepenište na kome se pre ili kasnije svi nađemo, kojim se nekada penjemo, a nekada silazimo, smejemo se ili plačemo.

Srkijev novi album pod nazivom "Sve moje pesme su o tebi" je baš u takvom maniru. Posvećen je Bikici, njegovoj supruzi, koja je nažalost preminula i te pesme su po svemu sudeći baš onakve kakve je bila i njihova ljubav - duboko emotivne:

"Ti si ta koja zna

ko sam ja.

Ti si jedina što me dižeš

iz pakla i sa dna.

Samo ti možeš to,

da zaustaviš kad je sve zlo.

Niko kao ti

nema snagu i moć

da od dana

napravi noć.

Samo ti."

(Iz pesme "Ti si ta")

Ali ne govore one samo o tome. Govore i o otuđenosti koja danas sve više postaje deo naše svakodnevnice i kako je u ovoj nemilosrdnoj životnoj trci, sve manje onih koji su nam iskreno posvećeni:

"Sumorno popodne

kiša daje gas depresiji

Da li će se setiti,

da je danas moj dan u godini?

Telefon ne zvoni

a ne stižu ni poruke?

Ma možda su zaboravili

pa to su ipak samo moja deca.

Njima se sve prašta".

(Iz pesme "Rođendan")

Srki nam u svojim pesmama poručuje, da posebno u ovoj i ovakvoj današnjici treba zastati i okrenuti se ka onima do kojih nam je stalo, jer ionako sve brzo prođe i kako je posle istinski teško kada izgubimo nama dragu osobu i iskrenog prijatelja:

"...Ništa važno nije

od kad tebe nema.

Pitaju me sa kim sada kafu pijem?

Ja im kažem:

Pijem sa Srkijem..."

(Iz pesme "Kafa")

Album sadrži deset pesama za koje je muziku i tekst napisao Srđan Marjanović, izuzev "Da si me volela" ispod koje su, pored Srđana, potpisani G. Koprov i V. Dojčinovski. Sve kompozicije su snimane u studiju "Bezuha". Pored Srkija na albumu je svirao i njegov stari saradnik, klavijaturista Bane Zarin, a za aranžmane, gitare i programiranje bio je zadužen maestro Duda Bezuha. U kompoziciji "Nisam ti baš sve rekao" gostovao je saksofonista Jovan Maljoković. Sve pesme su u prepoznatljivom, opuštenom, "Srđan Marjanović" maniru, pa i pored moderne produkcije, imaju "aromu" i šmek onih pesama zbog kojih smo nekada pozivali one koje volimo i do kojih nam je stalo, na slušanje ploča. Iskrene preporuke.

(Telegraf.rs)