Majstor gitare Miroslav Tadić za Telegraf.rs: Sreća je kada imate veru u nešto što vam nije garantovano

Ovogodišnji Guitar Art Festival održava se od 17. do 21. maja u Beogradu i sveukupno gledano, ta manifestacija je već duži niz godina jedan od najznačajnijih kulturnih događaja u Srbiji. Na završnoj večeri festivala nastupiće Miroslav Tadić sa svojim prijateljima i to će biti prava poslastica za sve one koji vole gitaru, ali i muziku u najširem smislu.

Tadić svakako spada u red onih gitarista sa ovih prostora koji su najpriznatiji u svetu i čiji rad, kako izvođački tako i pedagoški, duboko zadire i u muzičku tradiciju Balkana, što ga trenutno čini jednim od najvažnijih promotera kulturne baštine ovih prostora. Razgovor sa takvim ljudima uvek predstavlja posebno zadovoljstvo ali i obavezu koju donosi poštovanje prema takvoj posvećenosti i umetnosti koja iz toga proističe.

• Rođeni ste u Tuzli, ali ste srpskohrvatskog porekla. U kojoj meri je to odredilo Vaš muzički stil, odnosno način umetničkog izražavanja? Da li je taj preplet balkanskih uticaja ipak odredio Vaš muzički izraz?

To je vrlo zanimljivo pitanje, ali mi je na njega teško odgovoriti. Da li je to neka genetika, a možda je to i stvar vaspitanja. Odrastao sam u porodici sa mešovitim brakom i tu je čitav odnos prema ovom prostoru je bio jako pozitivan, nije bilo nikakvih zadrški u tom smislu. Ono što je takođe važno, jeste da sam ja zapravo rođen u umetničkoj familiji. Moja majka je bila glumica, a otac pisac i lektor. On je bio i dobar muzičar, iako nije bio profesionalac, ali je bio odličan pevač, jako lepo je pevao i pratio sebe na gitari.

Tako da je gitara uvek bila tu negde u kući, bila mi je pri ruci, a kada sam počeo da se sviram, sa ovih prostora me ja najviše privlačila makedonska muzika. Svakako je to interesantno, znači poreklo mi je srpskohrvatsko, rođen sam u Bosni, zato što su moji roditelji u to vreme tu živeli i na sve to treba dodati i taj moj afinitet prema makedonskoj muzici i uopšte, prema muzici ovih prostora. Misilim da tu ima više faktora, a svakako je važno to što sam bio okružen dobrom muzikom od rane mladosti. Kada sam otišao u Ameriku na usavršavanje imao sam devetnaest godina i tada sam shvatio svu tu lepotu i zanimljivost našeg folklora i to pogotovo makedonske muzike, ako se na primer sećate grupe Time...

• I pesme "Makedonija"...

Da, pa recimo "Kosovski božuri" YU grupe. Znači te neke grupe koje su se bavile folklornim temama još pre Leb i sola, to je bila ta inspiraija sa juga koja nas je privlačila. Ja sam ipak R'n'R generacija, pa me u to vreme nije zanimala folklorna muzika kao takva, ali u kontekstu rok bendova to je bilo nešto drugo i preko njih sam ustvari počeo da se zanimam za tu pravu, istinsku, folklornu muziku.

• I kasnije ste još jednu godinu živeli u Tuzli, odnosno, tamo ste završili prvi razred. Tu je živeo i radio, dok nije došao u Beograd i postao član YU grupe, odličan gitarista Miodrag Bata Kostić koji je i autor kompozicije "Kosovski božuri" koju ste pomenuli.

Zanimljivo. Da, povratak u Tuzlu je bio vezan za angažman moje majke u pozorište, tu jednu sezonu. Tuzla mi je svakako bitna u tom smislu jer ipak su to neki važni datumi, rođenje i prvi razred i to je na mene sigurno ostavilo nekakav utisak. Ono što je takođe veoma zanimljivo jeste da iz Tuzle ima jako dobrih gitarista, posebno klasičara. Sada mi pada na pamet Sanel Redžić i Denis Azabagić koji su svetska klasa, a ima ih svakako još. To za Batu Kostića nisam znao, naravno on je legenda i bio je gotovo od samog početka u YU grupi.

• Kako je teklo vaše školovanje? Znam da je započeto u Beogradu, potom ste bili u Italiji, da bi svoje usavršavanje nastavili u Americi.

Neki moji prijatelji iz osnovne škole su bili u Americi i oni su me pozvali da dođem tamo na godinu dana. Tako da sam sa petnaest godina otišao u Ameriku i tamo uspostavio neka poznanstva koja su me kasnije opet vratila u tu zemlju. Znači, za to vreme sam bio u gimnaziji jednu godinu i počeo sam malo ozbiljnije da sviram gitaru. Kada sam se vratio, ta moja posvećenost je bila još veća. Naravno, prvo sam svirao neke, u to vreme, popularne pesme. Pomenuli smo YU grupu, zatim tu je i repertoar akustičara, recimo S vremena na vreme, Nil Jang itd. I došlo je do toga da me je zaintrigirala klasična gitara.

Dok smo bili klinci izašli bi ispred, pa bi svako svirao ono što je naučio. Često bi uveče "visili" na keju kod hotela Jugoslavija, a Bajaga je živeo u Zemunu, pa smo se kao tinejdžeri družili i svako je svirao ono što zna. U jednom trenutku pojavio se neko, ne mogu se više setiti ko je to bio, ko je svirao klasičnu gitaru i to me je zaista zainteresovalo, pa sam gledao da nešto od toga naučim. Uzimao sam časove ovde u Beogradu ali sam odlazio i u Grožnjan (grad u severozapadnoj Istri, op. autora) gde je muzička omladina držala te letnje kurseve i moja generacija gitarista, npr. Vera Ogrizović, Tanja Kukoč, Dušan Bogdanović je tamo odlazila.

Dakle, tih godina smo odlazili u Gložnjan kako bi naučili nešto što ovde u Beogradu nije moglo da se nauči, jer još uvek nije bilo pedagoga tog kalibra. Tu sam upoznao te svoje italijanske profesore, pa sam jedno vreme bio u Italiji na konzervatorijumu, a kako u to vreme kod nas na akademiji još uvek nije bilo gitare, a zahvaljujući tim prijateljstvima koje sam već od ranije stekao u Americi, povezao sam se sa tom školom u kojoj evo i dan-danas predajem, a kroz koju sam zapravo prošao to svoje više školovanje - akademiju i magistraturu.

Vi ste saželi to vrlo dobro u jednoj rečenici: Znači, počeo sam u Beogradu, išao sam u muzičku školu "Slavenski", zatim sam bio na Konzervatorijumu "Freskobaldi" u Ferari, a potom sam kompletno školovanje završio na Kalifornijskom institutu umetnosti. S obzirom da sam tu bio asistent kada sam se usvršavao na postdiplomskim studijama, ostao sam tu i evo već je prošlo preko trideset godina kako tu radim kao predavač.

• Vi ste od 1985. na Institutu za umetnost u Los Anđelesu.

Tako je, odmah po diplomiranju dobio sam ponudu da ostanem. Zapravo, na početku sam imao samo nekoliko sati rada, pa smo potom moj profesor i ja razvili taj odsek za gitaru još više, tako da mi je to vremenom postalo malo ozbiljnije zaposlenje.

• Koliko ima interesovanja kod tamošnjih studenata za proučavanje tog našeg muzičkog nasleđa?. Kad kažem našeg, tu mislim svakako na celokupan Balkan. Čini mi se da je to interesovanje u poslednjih nekoliko decenija poraslo.

U pravu ste. Možda će zvučati pretenciozno, ali mislim da sam doprineo makar jednu trunku u tom smislu, zato što su moji studenti fascinirani tom muzikom i mogu da Vam se pohvaliti da imam studente koji stvarno izvanredno barataju u toj oblasti.

Evo, Vaši čitaoci u subotu mogu čuti Ivet Holcvart sa kojom dugo sarađujem i koja je pre mnogo godina počela da proučava našu muziku. Ali suština je takođe, da svake godine imam studente koji su jako zainteresovani. Nedavno je završen semestar u kome sam imao grupu koja je svirala našu muziku, prevashodno makedonsku, zato što im je zanimljiva ta neparna metrika i oni su to nastavili da sviraju i kada im to više nije bila školska obaveza. Već nekoliko generacija mojih studenata se bavi tom muzikom barem delimično, ili je ona izvršila na njih veliki uticaj u kreativnom smislu, znači, kada oni stvaraju svoju muziku, kada komponuju, svakako dosta iz toga izvlače.

• Flamenko je izvršio jedan od ključnih uticaja na Vaš muzički pristup i izraz. Interesuje me sledeće, a kroz to možemo da damo odgovor i na neka druga pitanja: Ako znamo da je flamenko nastao u južnoj Španiji, to jest u Andaluziji, dakle u jednom sasvim drugačijem podneblju od našeg, verujem da je potrebno veoma ozbiljno proučavanje da bi se ušlo u tu priču. Ima li flamenko dodirnih tački sa muzikom ovog podneblja?

Na to pitanje imamo dva glavna odgovora. Na prvom mestu je moj instrument. Meni je bilo jasno da je flamenko jedna vrlo ozbiljna kategorija muzike, jedna ozbiljna disciplina. Studirao sam klasičnu gitaru, zanimao me je takođe i džez pa samim tim i improvizacija, ali nisam želeo da radim na flamenku, jednostavno zato što mi je to stvarno izgledalo kao neki poseban svet za koji čovek treba da posveti čitav svoj život.

Međutim, kada sam prvi put otišao u Španiju, to je bilo 1991. godine, dakle baš onog leta kada je počeo raspad naše zemlje, nažalost, tada sam određeno vreme proveo u Madridu i kada sam video taj nivo sviranja, jednostavno sam morao, osećao sam odgovornost s obzirom da je gitara moj instrument, da bar donekle proučim tu muziku, jer sam to smatrao kao nekakav dug prema gitari. Nivo klasične gitare u flamenku je izuzetno visok, tamo sam video ljude za koje niko nije čuo, a koji stvarno sviraju fantastično i tada sam zapravo počeo da se bavim proučavanjem svega toga. To je jedan deo priče.

Drugi deo je taj, da postoji vrlo duboka veza između balkanske muzike i flamenka, a sada ću Vam ukratko reći zašto je to tako. Između ostalog, na Institutu predajem i uvod u muziku flamenka. To je muzika koja zapravo potiče od Roma, oni su ti koji su začeli tu formu umetnosti, a to je sprega pevanja, gitare i plesa. To je forma u kojoj su te tri discipline uključene podjednako. Negde u petnaestom veku Romi su se doselili u južnu Španiju, koja je u to vreme još uvek bila pod ogromnim kulturnim uticajem islama.

Španija je nekih sedamsto godina bila pod islamskom upravom o čemu u Andaluziji svedoči i sama arhitektura, gde postoje palate i stare džamije koje predstavljaju vrhunac islamske umetnosti. To islamsko pevanje je vrlo specifično i ono se jako čuje u flamenku, a kod nas u sevdalinkama, što je vrlo, vrlo slična stvar. Kada su Romi pristigli u Španiju oni su sa sobom doneli sve uticaje koje su kupili vekovima tokom svojih seoba, preko Indije, Persije, Balkana, kroz Evropu, preko Nemačke i Francuske, gde imamo romski uticaj preko džipsi džeza i na kraju su došli do Andaluzije. Isti ti uticaji koje su Romi doneli na Balkan, su i u srži flamenka.

Ako uzmemo recimo pesme "Jovano, Jovanke", ili "More sokol pie", "Šano dušo", one u sebi imaju sadržaj kao što to ima i muzika flamenka. Jedino je različita metrika. Kod nas je to možda u 7/8 ili 5/8 tako nešto, ali je srž potpuno ista. Meni je bilo jako važno da pronađem tu neku nit ali i da je nekako provučem, da bi se videlo koliko je zapravo duboka ta veza između flamenka i Balkana i na kraju krajeva i između Indije koja se smatra kolevkom Roma.

• Šira javnost na ovim prostorima je obratila pažnji na Vas zahvaljujući onim prvim koncertima koje ste imali sa Vlatkom Stefanovskim. Vaša aradnja sa Vlatkom interesantna je i zbog potpuno različitog pristupa gitari kao instrumentu koji vas dvojica imate. Vi sarađujte sa njim već više od dve ipo decenije.

Da, mi smo se upoznali i prvi put zajedno nastupali '95. godine. Evo, bližimo se jubileju punih triderset godina saradnje.

• Nadam se da ćete to i obeležiti, na radost publike.

Pa da smo živi i zdravi, itekako ćemo proslaviti taj jubilej.

• Vlatko je ovde poznat i cenjen gitarista, Vi takođe. Gitara kao instrument je bila na vrhu popularnosti i zainteresovanosti mladih u drugoj polovini dvadesetog veka. Profesor ste, pa ste prava osoba da kažete kakva je danas situacija po tom pitanju? Da li zaintereovanost mladih ljudi za gitaru kao instrument opada ili ne?

Vrlo zanimljivo pitanje. Ja sam se takođe često brinuo oko toga. Na primer, u osamdesetim godinama, ako se sećate, sintisajzeri i drum mašine su postali zvuk tih generacija. Tada smo mislili da za bubnjare više neće biti posla, a takođe i za gitariste. Međutim, pojavila se ta sledeća generacija instrumentalista, recimo Stiv Rej Von ili još mlađi i tako se gitara kao instrument stalno obnavlja.

Čuo sam jedan zanimljiv podatak, da je fabrika Fender za vreme korone prodala rekordan broj gitara u istoriji (Gibson, Martin i Taylor su takođe zabeležili svojevrsni bum u prodaji tokom korone, op. autora). Znači, čim ljudi dobiju malo vremena i dalje kupuju gitare. Ne kupuju samo sintisajzere, kompjutere ili neke procesore, već i gitare.

Takođe, mogu reći, pošto puno pratim tu ručnu izgradnju instrumenata, gitara svakako najviše, sada je zlatno doba ručno rađenih gitara. To je majstorstvo, možemo reći i umetnost, uvek na najvišem nivou, ima ogroman broj majstora koji prave gitare i koji uspevaju nekako da prežive od toga. Da Vam ne pričam o ovim velikim proizvođačima. Znači, očigledno je da intersovanje za gitaru još uvek postoji i ono je na vrlo visokom nivou. Recimo, ja nemam nikakav problem sa brojem studenata koji se prijavljuju na studije gitare, pa se nadam da će ti ljudi imati od čega da žive kada diplomiraju. Nikad se ne zna, ali za sada ne vidim nikakav pad u tome.

• Više puta ste nastupali na beogradskom Guitar Art Festivalu. Ove godine to je jako interesantna kombinacija. Pored Vas tu je i Bako Jovanović, Đusi Kovač, Božo Vrećo, violinistkinja Ivet Holcvart. Na čiju inicijativu je došlo do te saradnje?

Boško Radojković, umetnički direktor festivala, pozvao me je pre nekih šest meseci kada je planirao program i rekao mi da bi ovaj put bilo zanimljivo da mene predstavi, jer ja sam obično na festivalu svirao sa ljudima koji su bili glavna atrakcija.

Svakako da ovde imam publiku koja me ceni i poštuje što mi je jako bitno i drago, ali do sada sam nastupao sa Vlatkom ili recimo sa Šerbedžijom, pa je Boško rekao da je već vreme da ovaj put budem predstavljen kao Miroslav Tadić i njegovi prijatelji, a ne obrnuto. Takođe, njegova ideja je bila da tom prilikom ne sviram sa onima sa kojima sam već svirao u Beogradu, znači sa Vlatkom sam to činio više puta, braćom Teofilović takođe, sa Šerbedžijom sigurno nekoliko puta itd.

Tada smo počeli da razmišljamo o tim nekim mogućim saradnjama. Ivet je već više godina moja saradnica i mi smo već svirali na ovim prostorima, ali ne i u Beogradu. Svirali smo u Raškoj na Duhovnim svečanostima, u Novom Sadu u sinagogi, u Hrvatskoj na Zagrebačkom Guitar festivalu. Ona je jako zanimljiva, rođena je Amerikanka, ali ima fantastičan odnos prema našoj muzici, ali i mnogo šire, jer je vrlo svestran muzičar. Nju sam svakako hteo da predstavim.

Boža već dugo poznajem ali smo vrlo malo bili u prilici da sarađujemo. Ja sam bio gost na jednoj numeri ("Volio me kao oči", op. autora) na jednom njegovom skorašnjem albumu, uz Vasila Hadžimanova i još nekoliko ljudi. Naziv albuma je "Melek". Takođe, održali smo samo jedan koncert u Šibeniku koji je bio vrlo, vrlo zanimljiv, pa nam je obojici ostala želja, pored toga što radimo i na raznim drugim projektima, da ponovo sarađujemo.

Ja inače jako volim glas, jako volim da pratim pevače i naravno da mi je on bio u vrhu te neke liste prijatelja o kojim sam razmišljao i koje bih doveo na festival. Takođe sam pre nekoliko godina nekako "nabasao" na Branka Baka Jovanovića i bio sam totalno fasciniran. On je čovek koji je stvarno svetska klasa muzičara, a ja sam oduvek bio fasciniran tamburaškom muzikom i čitavim tim sklopom na koji funkcioniše tamburaški orkestar. Moji roditelji su odrasli uz tamburaše pa sam od njih nasledio ljubav prema toj muzici i pomislio sam da bi bilo jako zanimljivo da i taj deo svog interesovanja predstavim ovom prilikom.

Kao što je Vlatko pre trideset godina predstavljao mene našoj publici, sada ja osećam tu neku odgovornost, ali i zadovoljstvo što mogu da predstavim neke mlade muzičare koji možda još uvek nisu dovoljno poznati, pogotovo koncertnoj publici. Bako je poznat, ali ne toliko u onim prostorima gde ljudi sednu, slušaju i stvarno mogu da vide koji je to nivo muzikalanosti. Poklopilo se da su oni slobodni u ovom terminu, probamo već drugi dan, satima sviramo zajedno i stvarno veliko zadovoljstvo donosi ta saradnja.

• Ove godine festival se održava pod sloganom "etno", pa je objedinio i grčki buzuki i portugalski fado, argentinski tango, rusku balalajku itd. Šta mogu posetioci da očekuju od vašeg nastupa, naravno logično je da će fokus biti na balkanskoj etno muzici?

U pravu ste, u okviru našeg nastupa biće dominantna balkanska muzika, ali u jednom širem spektru. Sa Vlatkom sam recimo svirao samo makedonsku tradicionalnu muziku, ovde će pored toga biti i muzike iz Srbije, posebno južne, zatim romske muzike, potom muzike iz Vojvodine, gore prema Mađarskoj, nešto brazilske muzike koju želim nekako da uvedem u čitavu tu priču. Znači, da predstavim sve te neke uticaje i malo neobičnije kombinacije.

Naravno, tu je i neizostavni flamenko koji je za mene fascinantan i koji je deo nekog mog muzičkog jezika, pa će se tu sigurno provlačiti, a imamo i jedan fini komad sevdaha koji je sa jedne strane specifična muzika, a opet je srodna svim ovim pobrojanim, da li tehnički, emotivno ili duhovno gledano. U svakom slučaju, ono što je mene uvek zanimalo, jeste kako su stvari povezane na jednom dubljem nivou i zaravo će to biti tema koncerta i sa te strane će to biti dosta šaroliko u odnosu na ono što sam svirao Sa Vlatkom ili Teofilovićima, jer to je bio repertoar relativno malog prostora. Ovde će biti zaokružen mnogo veći prostor, ali će svakako biti prisutna i neka nit koja povezuje svu tu muziku.

• Uredništvo Guitar Player Magazina vas je '97. godine uvrstilo među trideset najoriginalnijih gitarista sveta. To je jako ozbiljno priznanje i verujem da ste jako ponosni na to, znam, iza toga stoji ogroman rad, posvećenost, talenat... Šta bi poručili mladim gitaristima, koja je to čarobna, ovo čarobna formaula shvatite pod znakom navoda, za traženje sopstvenog izraza kojim bi mogli zaslužiti takvo priznanje? Kako sve to objediniti i usmeriti na pravu stranu? I talenat i rad, školovanje...

Ja stvarno verujem u individualnost i verujem da svako ima neki svoj put. Znači, upravo to što ste rekli, odnosno sami naglasili ironiju u vezi te magične formule, naravno da ta formula ne postoji. Odnosno, ona postoji, ali za svakog posebno i za svakoga je to neka posebna kombinacija. Mogu Vam reći kad razmislim, da je uvek potrebna i neka prisutnost sreće, a sreća je po mom mišljenju kada imate veru u nešto što vam nije garantovano. To je mnogo važno. Ništa ne može biti garantovano. Ne možete do kraja odrediti svoj put, pa i ako se bavite nekim stvarima koje su mnogo konkretnije... medicinom, nekretninama... Čak ni u tim oblastima, koje su mnogo određenije nego umetnost, nije moguće planirati kako će izgledati život za deset ili dvadeset godina.

Ono što mislim da je važno jeste da se shvati, da ako već postoji ta formula za svaku individuu, da se ona stalno menja. Ne možemo sebi postaviti neki cilj i slepo ga slediti na jedan način. Uvek mora da postoji fleksibilnost, jer u svakom trenutku mogu se otvoriti neka nova vrata, neka nova mogućnost, može se sresti neka nova osoba koja će vas uputiti na neku stranu.

Možete doći na neki koncert manje-više poluzainteresovani, a on vam promeni čitav život ili odnos prema muzici. Neka ravnoteža između nečeg što je logično i konkretno uvek treba da postoji. Ja sam recimo u nekom trenutku odlučio da se bavim gitarom i to je konkretna stvar, ali kako će tačno taj put teći, sasvim je drugo pitanje. Svako treba da ostane otvoren prema određenim promenama ili određenim znakovima, jer puno puta ćemo se naći na nekom životnom raskršću i tu treba doneti pravu odluku.

Mislim da se prava odluka donosi tako što se sledi neka unutrašnja intuicija, ili neka unutarnja želja, pa iz toga proizilazi da je samo važno slediti neki svoj put. A put će biti pokazan time što ćete videti za šta imate stvarnu strast i stvarnu posvećenost. Ako imate ljubav i strast prema nečemu, biće vam lako da radite na tome. To može da znači, da treba da sedite deset sati i da vežbate gitaru, ili recimo, da studirate astronomiju, matematiku, nije važno, ali to što želite da radite, tome ćete se i posvetiti. To čemu se posvetite radićete dobro, a to što radite dobro doneće i nekakvu materijalnu nagradu, što podrazumeva da ćete moći da živite od toga. To ne znači da treba imati neko materijalno bogatstvo, već da treba imati neke osnovne uslove za život i mogućnost da radite to što volite, jer najveće bogatstvo je baš to - da svoj život provodite tako što radite ono što stvarno volite.

• Dotakli ste se jedne stvari koju sam mislio da pomenem. Radeći intervjue sa mnogim muzičarima, često bi mi u razgovoru pominjali šta ih je privuklo nekom instrumentu. Jedni bi rekli da je to neki muzičar virtouz, neka grupa, ima i onih koji kažu da im je promenila život neka improvizacija određenog muzičara. Koliko vremena imate, s obzirom da ste sasvim posvećeni instrumentu, da slušate muziku van onoga što ta posvećenost podrazumeva? I šta u tom slučaju volite da čujete?

Da, to je baš zanimljivo pitanje. To mogu da nadovežem na ovaj prethodni odgovor. U raznim fazama svog života se to menjalo. Kada sam bio mlađi puno sam slušao muziku i crpeo svu tu inspiraciju, naravno ne samo iz gitare već i iz drugih instrumenata, vokalne muzike itd. Poslednjih godina, a ne zaboravite činjenicu da predajem muziku, što opet podrazumeva da slušam puno i svoje studente, razmišljam kakve savete da im dam, znači muzika je deo moje svakodnevnice, pa volim shodno tome da jedan deo dana provedem u tišini. Na primer, živim u Los Anđelesu, a tu mora mnogo da se vozi. Tu čovek prosečno provede sigurno nekih sat-dva dnevno u kolima, ali ja nikada ne slušam muziku u kolima, meni prija ta tišina koja je neki međuprostor između tih slušanja muzike. To ne znači da ja uopšte ne slušam muziku, ali mi je baš važan taj prostor i ta tišina kojom se održava nekakva ravnoteža.

• Malopre ste pomenuli dvojicu gitarista iz Tuzle. Da li možda možete navesti još neka imena sa Balkana na koja treba obratiti pažnju kada je gitara u pitanju, a izvođači su pred kojima je tek karijera, ili su već neke određene uspehe i ostvarili?

Ne poznajem dovoljno situaciju ovde i prosto bi mi bilo krivo da ne imenujem neke ljude koji su sigurno dobri, a za koje ja ne znam. No svakako,ima jedan zanimljiv gitarista, baš se sad družimo na festivalu, ime mu je Dušan Popović Lipovac, on je jako dobar i zanimljiv instrumentalista, vrlo vredan. Pomenuo bih i duo Kalem... Kod nas ima puno talentovanih ljudi na koje svakako treba obratiti pažnju. Meni je drago da Vlatka i mene ljudi i dalje dolaze da slušaju, nadam se da će tako i ostati, ali voleo bih da se malo više pažnja obrati na ljude koji upravo žive u ovoj sredini. Znate kako je to, ako je neko tu iz blizine, onda on nije tako zanimljiv.

• Danas se sve više brišu granice između muzičkih žanrova. Takođe, sve više muzičara veoma pridaje pažnju na obrazovanje i usavršavanje, nevezano za muzičku oblast kojom žele da se bave. Kako Vi gledate na to?

Škola donosi jedan sasvim drugi nivo i to se čuje u muzici, to je sasvim drugačiji stupanj muzičke inteligencije. Ne bih da pravim poređenja šta je bolje ili gore, ali to se tačno čuje. Evo uzmimo na primer nekog od svetskih muzičara: Džek Brus iz grupe Cream je završio Kraljevsku akademiju, Džon Lord iz grupe Deep Purple je bio kompletno akademski obrazovan muzičar, znači to se provlačilo i ranije.

Ono što je istina jeste da je sada ta granica između klasične i savremene, popularne muzike, postala mnogo manja od kada su kompozitori koji se smatraju ozbiljnim, npr. Filip Glas ili Stiv Rajh, komponovali dela kod kojih su primetni uticaji etno nasleđa ili pop muzike. Imate jednog Morikonea recimo, dakle tu kombinaciju visokog akademskog znanja i jako dobrog poznavanja i osobnog tretmana popularne muzike.

Uzmite recimo muzičare iz benda Frenka Zape, koji su bili vrhunski obrazovani, čitali su one izuzetno teške partiture, ja sam sa nekima od njih sarađivao i to je jedan stvarno jako visok nivo. Uvek je obrazovanje bilo zastupljeno i u popularnoj muzici. Ali u pravu ste da se te granice sve više menjaju i ustvari, ono što je meni zanimljivo kao pedagogu, baš ta škola u kojoj predajem i koju sam pohađao svojevremeno, radi na tome da se potpuno izbrišu te granice, da se pokaže koliko postoji sličnosti između klasične ili recimo pop muzike.

Na kraju krajeva, ako uzmete The Beatles kao vrlo važan i značajan primer popularne muzike i uradite harmonsku analizu, videćete da se to šeme koje se mogu naći kod Mocarta ili Baha, ili kasnije kod Bramsa.

Obrazovanje je potrebno i svi ti programi treba da pokažu koliko je sve to povezano. Nažalost, još uvek je sve to, ne samo ovde već i u čitavoj Evropi, a možda i u većem delu sveta, kao da živimo u vremenu od pre pedeset godina. To su još uvek isti udžbenici, ista metodologija koja potpuno odvaja klasičnu muziku i teoriju, od popularne muzike. Srećom, sada u Americi, možda zbog toga što je to relativno mlada zemlja, malo manje formalna, sve se više radi na tome da obrazovanje postane mnogo šire i da pokaže te veze. Mnogo lakše je nekog klinca naučiti muzičkoj teoriji preko nečeg što je njemu poznato. Ako uzmete nešto od Metallice pa mu pokažete teoretski šta se tu događa, napravi se harmonska analiza, biće mu to mnogo bliže nego da mu predstavljate nešto od pre trista pedeset godina. U isto vreme on će se zainteresovati i za nekog ko je mnogo ranije živeo jer će shvatiti na koji način je to povezano sa muzikom koja njega zanima.

• Hvala Vam na odvojenom vremenu za ovaj razgovor.

Hvala i Vama na dobro proučenom materijalu i na dobrim pitanjima.

(Telegraf.rs)