Boris Leiner za Telegraf.rs: Azra je vječna, Džoni je neuništiv, svojim povratkom bi pomirio zavađena plemena

Foto: Jasna Leiner

Sigurno je da na ex YU sceni ne postoji veći broj knjiga o jednom bendu, ili bilo kom izvođaču, kao što je to o Azri, što je fenomen koji sasvim dovoljno govori. Ruku na srce, ima tu svega. Neka od tih pisanija pročitao sam reda radi, ali svakako da ima i briljantnih knjiga. Jedna od tih je "Kad Miki kaže da se boji", u podnaslovu "Kako su se u Zagrebu pojavili seksualna revolucija, droge, R'n'R i Azra" iz 2006. godine, koju je uredio i napisao Kruno Petrinović.

Preporučujemo

Što se samih članova Azre tiče, ako za trenutak ostavimo po strani sve one Džonijeve prevodilačka i druge eksperimente, dolazimo do sledećih naslova: "Srce od zlata", u podnaslovu "Priče, ali ne baš za djecu" Miša Hrnjaka iz 2015. godine i "Sve bio je ritam" Borisa Leinera iz 2020. Leiner, svakako jedan od najboljih bubnjara na prostorima Balkana, tom je knjigom poput nekog insajdera, kroz kratke priče, ponudio sasvim drugačije sagledavanje fenomena Azre, Vještica, a tu su i ostala njegova promišljanja, a sve pod parolom "Sex, Drugs and R'n'R. Nedavno se na tržištu pojavila i njegova druga knjiga "Azrini svjedoci" u kojoj će fanovi Azre imati glavnu reč.

Boris Leiner / Foto:Privatna arhiva

O svemu tome, ali i o Azri, Vješticama, Haustoru, Džoniju, promocijama nove knjige koje su već zakazane u Srbiji, razgovarao sam sa Borisom i njegovom dragom Jasminkom.

• Rođeni ste u Čakovcu 1957. godine, a bubnjeve svirate od petnaeste godine. Prvi bend je nosio naziv VIS Kanibali, Najpoznatija grupa iz Čakovca svakako su Demoni, kasnije Demoni Fire, pa mi je zanimljiv takav odabir imena.

To je zato što smo u to vreme bili tanki kao glazbenici, pa smo se onda skrivali iza tih neobičnih imena. VIS Kanibali! To je valjda trebalo da zvuči zastrašujuće. Uglavnom, nismo imali svoje pjesme, skidali smo Indexe, Mišu Kovača, potom Led Zeppelin, Deep Purple...

• Koliko su postojali Kanibali?

Raspali su se kada sam ja otišao u Zagreb, na studije '76. godine. Tu sam upao glavačke u novi val i to me totalno sludilo, čak sam zapostavio i Višu grafičku, samo da bih što bliže bio Džoniju i stvarao muziku.

• Jeste li odmah po dolasku u Zagreb upoznali Džonija ili je prošlo neko vreme?

Prošlo je godinu dana, dok se sve to malo razbuktalo i dok se ta prvotna postava Azre raspala. Tada je Džoni tražio glazbenike, ja sam tada živio u Trnskom, a on u Sigetu, susjednom kvartu i onda smo se spojili.

Foto:Privatna arhiva

• Da, Vi ste u Azru došli nakon što su Jura Stublić i ostali napustili grupu.

Oni su po izlasku iz Azre napravili Film.

• Jeste li u to vreme počeli da svirate i u Haustoru?

To je bila ista škvadra sa Filozofskog fakulteta, koja se znala viđati na tom "Tobacco Road" trokutu: "Blato", "Zvečka", "Kakvkaz". Tu smo se motali, i tak prepoznavali, išli zajedno ne neke jam sessione pa je ispalo da sam ja jedanput zaglavio sa budućom postavom Haustora, tu su bili Rundek, Ozren (Ozren Štiglić, gitarista, op. autora), Srđan Saher i ja i nazvali smo se Nagradni bataljon. Međutim, to je kratko trajalo, onda je došao Džoni sve to rasturio i odvukao me na pravi put.

• Saher je takođe u jednom periodu sarađivao sa Džonijem.

Tako je, tada smo se zvali Sindikat - Džoni, Saher i ja.

• Koliko je to trajalo?

Možda nekoliko mjeseci, imali smo par zapaženih svirki. U to vreme Saher je imao više pravo glasa nego Džoni, a onda su se počeli oko tih pjesama gložiti i sve se to ubrzo raspalo, a ja sam otišao sa Džonijem.

• Vi ste izabrali Džonija.

Da, ili je on mene izabrao, ne sjećam se više točno.

• Kada je krenula prava priča u vezi Azre, kako je sve to funkcionisalo? Je li Džoni dolazio na probe sa gotovim pesmama, koliko su one uobličavane pod Vašim i Mišovim uticajem?

On je bio alfa i omega svega. Donio bi na probu pjesmu, dvije, pa bi onda odmah krenuli na treću, da bi probu završili nakon pet sati sa šesnaest novih pjesama. Mi smo mu trebali samo pomagati, ne praviti probleme. Međutim, mi smo mu stvarali probleme, to je bila spika ko bolje svira i slično, ali on je bio toliko eksplozivan, toliko nadaren, kreativan, toliko pozitivan, da je stvarno bio užitak samo slušati i raditi po njegovom. On je vodio Azru "gvozdenom rukom", kao pravo vojno lice, tak je to išlo, a Mišo i ja nismo bili neke radiše, trebalo nas je podsticati i tjerati.

• A Džoni je naprotiv, bio samo takav radoholičar.

Baš pravi radoholičar. Znoj, krv i suze.

• Vaša muzička interesovanja su dosta raznolika, recimo 1983. ste osnovali reggae band Naturalna mistika, a sarađivali ste kratko i sa grupom Aerodrom.

Da, na kratko, snimio sam neke ploče za Pađenov bend (Jurica Pađen, gitarista, osnivač i vođa grupe Aerodrom, op. autora) i onda je krenula ta priča sa Vješticama i tako dalje.

Foto:Privatna arhiva

• Pre toga ste otišli u Holandiju sa Džonijem.

Nakon raspada grupa Naturalna mistika koju su činili studenti Likovne akademije, dobio sam poziv od Džonija kao "poziv spasa", da dođem u Holandiju da "rušimo svjet". Naravno, ja sam odmah batalio Likovnu akademiju i krenuo u to novo bolje sutra, odnosno u Holandiju.

• Neke događaje iz Holandije ste opisali u svojoj prvoj knjizi "Sve bio je ritam", a iz "Azre" se ipak definitivno povlačite nakon albuma "Zadovoljština". Koji su razlozi doveli do takve odluke?

Pa već smo odsanjali svoj san. Bilo je tu i dosta problema, Džoni je bio sve gorči, naš san da odemo u Ameriku se izjalovio pa smo se vratili na jugoslovensku turneju. Tu su nas kritičari sačekali na nož, ta negativna energija se generirala i sve je eskaliralo nakon jednog koncerta, kada me je Džoni napao govoreći da sam tu i tamo loše svirao, počeo me je etiketirati i to je na kraju tako ružno ispalo, da se zamalo nismo potukli. Pala bi krv, da Pađen nije bio tamo i smirio situaciju. U toj postavi je bio Jurica Pađen, Remo Kartagine na basu, Džoni i ja.

• I to je bio kraj?

Da, to je bio kraj Azre i potom je Džoni krenuo dalje sa svojim bendovima, ne znam kako su se svi ti spesj šatlovi zvali.

• U trenutku definitivnog raspada Azre, da li je već bilo nekih naznaka za formiranje grupe Vještice?

Ja sam sa Saherom već "koketirao" u mojoj garaži, istraživali smo neke nove ritmove, neke njegove nove pjesme, još za vreme kad je Azra svirala. Naravno, to se Džoniju nije dopalo, to je bio još jedan od razloga da je on generalno pop..zdio na mene, jer se vidjelo da uvežbavam novi bend koji se nakon što me je izbacio iz Azre, pretvorio u prave, dobre, pop Vještice. Kao što znate i sami, svirali smo puno vani, snimili smo četiri albuma, pomicali neke nove granice u glazbi, stvarali neku nečuvenu muziku. Nažalost, sve je to brzo propalo kada je '91. počeo taj nesretni rat.

• Rat je bio definitivni razlog za prestanak rada Vještica?

Pa da, to je bio kraj. Mi smo često svirali po Evropi, ali kada je krenuo rat, sve je stalo.

• U knjizi "Sve bio je ritam" opisujete svoje dogodovštine u Pragu, Kopenhagenu, Berlinu... Svirali ste ste sa nekoliko tamošnjih bendova, snimili par albuma... Kada bi upoređivali rad u ovdašnjim grupama i tim nekim inostranim, koje su razlike? Mnogi su sa ovih prostora pokušavali da se probiju na evropsku scenu, ali im to nije polazilo za rukom. Zašto je to tako?

Glavni razlog je jezična barijera. Tu se već na samom početku slamaju mogućnosti usled lošeg izgovora engleskog ili pjevanja na maternjem jeziku. To sve sužuje prostor. Vještice su imale dosta uspjeha jer smo pjevali na hrvatskom, to č, ž, š, je sa našim melodijskim i harmonskim sklopovima jako pasalo, delovalo je kao neka egzotika. Ali gledano na veliko, nemaš tu puno prostora, jer je vani sve suvi profesionalizam, ima jako puno odličnih glazbenika i na sve to im samo još trebaju neka tri čudaka Balkanca. Zato je bilo teško probiti se, ali uspjevali smo na neki način.

• Znači, moguće je.

Moguće je, samo pitanje je dokle to seže. Ograničenja su vidljiva i sve to ostaje u B ligi, oni drugi, pravi momci koji su u muzičkom smislu u velikom biznisu nama su nedostupni.

• U razgovorima sa mnogim muzičarima, uvek bi mi, kada se povede razgovor na tu temu, govorili da je za tako nešto potrebna čitava mašinerija počev od agenta koji bi pregovarao u ime grupe pa nadalje.

Baš tako, to je istina. Tu je u igri veliki novac, veliki biznis i ta mašinerija broji i do pedesetak ljudi. Madona je recimo imala pedeset ljudi koji su radili samo na marketingu.

• U Berlinu ste organizovali koncert pod nazivom "Ko to tamo pjeva - Rock protiv rata" na kome su učestvovala i mnoga poznata imena i grupe: Partibrejkersi, Električni orgazam, Vještice, Rimtutituki... Bila su dva koncerta u Pragu i jedan u Berlinu.

To je bila jedna baš plemenita ideja kojom smo hteli svratiti pozornost na ratna stradanja na Balkanu. Udružili smo snage nas četvoro entuzijasta (Pored Leinera, u organizaciji su učestvovali Rudiger Rossig, Kruno Jaspica i Thorsten, op. autora) ja sam dobio zadatak da kontaktiram grupe u bivšoj Jugoslaviji i tak smo krenuli. Dobili smo čak i od Berlina finansijsku potporu, to smo naravno radili puna srca, nismo možda pomakli nešto puno, ali eto, čuo se glas razuma i želja da se zaustavi to zlo.

• Koliko R'n'R u današnjem vremenu ima tu neku udarnu pesnicu? Rekao bih da je to daleko od onog uticaja koji je imao tokom šesdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Čini se da je i u svetu rock kultura prilično marginalizovana. Zašto je to tako?

Mislim da se sve vrti oko ideje. Ako imaš ideju, ako imaš harizmu jakog autora, onda ti ne treba R'n'R, možeš to napraviti na bilo koji način. Glazba je široka i danas je imamo tisuću vrsta, od di džejeva, etno glazbe, klasike... R'n'R je i dalje živ, nije toliko probojan kao nekad, ali mislim da bi jedan Džoni kada bi mu se pomoglo, kada bi mu se dala mogućnost, ponovo napravio isto. Pomak'o bi nove granice, jer Džoni je neuništiv.

• Znači, po Vašem mišljenju Džoni bi i danas kada bi to hteo i kada bi se neke stvari poklopile, napravio čudo na prostoru bivše Jugoslavije?

Naravno, te su pjesme i dan-danas aktuelene, njegov povratak bi bio ravan povratku Isusa. Pomirio bi ova zavađena plemena na Balkanu.

• Iz ove perspektive to ipak deluje malo moguće.

Pa ne znam... Ostale su pjesme koje su dovoljno jake.

• Devedsesetih sarađujete sa više hrvatskih bendova i izvođača, između ostalih i sa Darkom Rundekom, sa kojim ste snimili dva albuma. Dve hiljadite godine ste objavili i svoj solo album "Bioritam". S obzirom da ste prošli kroz toliko bendova, možete li da kažete nešto o današnjoj hrvatskoj sceni, koliko ima mladih bendova vrednih pažnje?

Ne mogu dati precizan odgovor. Da se tu nešto dešava, dešava se, ali ko će to sve pratiti? Ima toliko mladih, kreativnih bendova koji sada samo čekaju da iskoče na pozornicu. Ja vjerujem da ću tu biti još puno dobre glazbe. Nisam sad baš toliko verziran da bih sada neka imena potencirao, ali u podrumima sigurno ima dobre glazbe koja čeka svoj trenutak da izađe na svetla pozornice.

• Već smo pomenuli da ste 2020. godine objavili knjigu "Sve bio je ritam" koju je za srpsko tržište objavila Nova poetika. Knjiga sadrži šezdesetak, rekao bih, iskrenih priča, koje na najbolji način i sasvim neposredno otkrivaju neke detalje u vezi Azre, Vještica, Vašeg rada i inostranstvu itd. Sve počinje sa nekim pričama iz najranijeg detinjstva. Kada ste osetili potrebu za pisanjem?

Dugi niz godina te se teme, anegdote i pričice sedimentiraju u mojoj glavi, ali nisam imao hrabrosti i volje da to sve nekako uobličim na papiru. Tako je bilo sve dok moja draga Jasminka (Borisova supruga, op. autora) i ja nismo šetali jedne zimske noći i tada sam joj ispričao jednu priču, ona se oduševila i počela me terati da to stavim na papir. I jedne noći sam sjeo, napisao dvije-tri priče, a potom je za mjesec dana knjiga bila gotova. To je knjiga o mojim skitnjama po evropskim gradovima, o susretanjima sa novim i zanimljivim licima, snimanjima po studijima, turnejama sa Azrom. Uglavnom, jedna iskrena, čista i zabavna knjiga, ima tu i nekih pikantnijih pričica, ali je svakako preporučam djeci i omladini.

• Zašto se Džoni nepovoljno izrazio o knjizi?

Ja sam očekivao negativnu reakciju, ali da bude toliko niskosti i povike na na mene?! Nemam komentara na to. Totalno sam se razočarao, ali šta sad mogu. Ja sam mu naivno poslao knjigu, misleći da će biti koja lijepa riječ, a on me sasjeko totalno.

• Nedavno je izašla i Vaša druga knjiga "Azrini svjedoci".

Bravo! To je friško! Imali smo nedavno promociju u Zagrebu, krasno je ispalo, bilo je baš emotivno. To je knjiga koja je nastala u dugim covid mračnim noćima, kada sam spavao i sanjao vredne, lijepe ljude koji su nekada dolazili na naše koncerte. Pitao sam se - šta se dešava sa tim našim fanovima, sa fanovima Azre i počeo sam ih kontaktirati preko društvenih mreža, nagovarati ih da napišu neke pričice, neko svoje viđenje koncerata i susreta sa grupom Azra. U tome mi je puno pomogla moja Jasminka, pa i ona može o tome nešto reći.

• Odlično

JASMINKA: Pa evo, krećemo od 20. maja pa nadalje, na veliku turneju po Srbiji, budući da ni prva knjiga nije promovirana na taj način. Dogovrene su promocije u Novom Sadu, Zrenjaninu, Bečeju, Kragujevcu, Nišu, pa je ovo dobra prigoda da se informiraju ljudi, a mi ćemo svakako objaviti i na društvenim mrežama sve te datume, budući da imamo puno onih iz Srbije čije su se priče našle u knjizi. Ona obuhvata cele regiju, dakle, fanove svih profesija, kako "prvoborce", tako i ove klince koje sada imaju sedamnaest godina, tako da je sa svih strana obuhvaćen taj fenomen Azre. Nikada do sada publika nije napisala svoje impresije i doživljaje o nekoj grupi. Kritičari su jedno, a ovo je nešto sasvim drugo, to su svedočenja kako je susret sa Azrom na neki način ljudima odredio život, od bježanja iz vojske, životnog poziva, ljubavi i mnogo čega drugog. Dakle, Azra nije samo bend koji se slušao pa se zapamtio nekakav sentiš, već je ta priča mnogo dublja.

• Da li je knjiga već objavljena u Srbiji, ili to tek treba da usledi?

JASMINKA: Knjiga će tek biti objavljena u Srbiji, budući da je ovaj put Boris samoizdavač, uz pomoć jednog sponzora. Prva knjiga je objavljena u Hrvatskoj i Srbiji, sad bi trebalo da bude i u Makedoniji, ali uvek ima dosta toga nerešenog sa izdavačima, teška su vremena, teško se komunicira i ne može se ispratit gdje je sve knjiga otišla. Ljudi vrlo često i ne znaju gdje se može nabaviti, a na kraju krajeva ni Boris nema ništa od toga. I zbilja, kao što su fanovi nekada za Azrinim pločama tragali preko brda i dolina, tako će se i ova knjiga moći nabavit na promocijama u kontaktu sa autorom.

Foto: Nova poetika

BORIS: Azra živi vječno!

• Pored zakazanih promocija knjige, kakvi su dalji planovi?

BORIS: Pa evo svako jutro počinjem sa "tičukanjem", to je glazbena vježba, onda malo prošetam po sobi i u kutu me čaka instaliran bubanj, pogladim ga, obrišem prašinu, potom doručak, napravim dvije-tri vježbe disanja i onda me žena tjera da nešto nacrtam. I tako me tjera danima, a ja ništa ne crtam, a trebalo bi, jer se sprema neka izložba...

• Možete li nešto da reći o tome?

BORIS: Neka to ostane u domenu tajne, još uvek generiram neke ideje... Evo Jasminka se hvata za glavu... (smeh) Ali ima i motiva, ima i volje, samo da se sredim i krenem.

JASMINKA: Sjajan je crtač i to je ono što ljudi ne znaju, ne samo da je vajar, već i da odlično crta. Na promocije ćemo te neke crteže ponijeti sa sobom, to je baš interesantno, kako je nacrtao Magi, Milana, Caneta, Rundeka... To je baš kuriozitet i to će bit moguće nabaviti povoljno jer jer urađeno u toj crtačkoj tehnici da bi bilo dostupno ljudima. Znači, bubnjar koji takođe sjajan kipar i crtač. Biće dakle svega i baš se veselimo tome.

BORIS: Samo da je zdravlja.

• U kojim prostorima će se održavati promocije?

JASMINKA: Pa uglavnom u studentskim i kulturnim centrima. U Beogradu će promocija biti u Domu omladine.

• Kada je planirana promocija u Beogradu?

JASMINKA: Pregovaramo za 1. jun, ali još uvek čekamo potvrdu. Kragujevac je 26. maja u studentskom centru, a Niš dan kasnije 27. To je već potvrđeno. Znači, ima puno ljudi iz Srbije koji su pisali te priče i svakom gradu gde gostujemo sa nama na stejdžu će biti i pisci iz tog grada, što je onako baš fora.

BORIS: Znači na bini ima više pisaca, nego u publici publike. (smeh)

JASMINKA: Mislim da je to super fora, ljudi će se razgaliti. Oni su to zaslužili, niko to nije napravio, jer šta bi bilo Bijelo dugme bez publike, ili bilo ko drugi. Sve to oko knjige je bilo mukotrpno. Kada je Boris to predložio, meni nije bilo teško da se uključim, jer ja sam jedan od tih početnih Azrinih fanova. Trebalo je sve to skupit, trebalo je ljude iskontaktirat, ima tu pomalo i jezičnih barijera, obuhvaćeno je pedeset-šezdeset gradova, tako da je to zbilja jedinstvena zbirka.

BORIS: Sve u svemu, sto jedna priča.

JASMINKA: Pa da, neke su crtice, ali u biti, u knjizi je sedamdeset velikih priča. Ima tu i priča gastarbajtera iz Geteborga, Njujorka... Divnih sećanja ima, stvarno. Ima priča iz beogradskog SKC-a, ili zagrebačkog "Kulušića" i to je sjajno, ali i očekivano. Ali one najdivnije priče iz Hrvatske i Srbije su baš iz provincije. Recimo Loznica. Dakle, to su ljudi koji uopšte nisu mogli doć do Azrinih ploča, kako su oni tragali za tim, kako su stizali do tih robnih kuća, to je stvarno dirljivo. To nemate nigdje čut ni pročitati, osim ako je neko lično pričao, ali to nije nigdje zabilježeno. To svakako može biti interesantno i za one koji nisu bili fanovi Azre, jer je u biti, to priča i o Jugoslaviji kroz sve to. Svašta su tu ljudi pisali vezano za Azru, pa tako i za svoj život. Na promocijama će biti i muzike, naravno ne samo one od Azre već i od Vještica, čisto da se ljudi podsjete, jer je Boris ipak od njih trojice nakon Azre ostvario najbogatiju karijeru. Takođe, njegov rad vezan je i za Haustor, jer masa ljudi takođe ne zna da je recimo hitove "Apokalipso" i "Moja prva ljubav" upravo Boris odsvirao. Ima puno toga zaista.

BORIS: Ja sam inače jako sramežljiv, ali to je moje skromno mišljenje o mom vanserijskom talentu. (smeh)

JASMINKA: Ko god je blizu nekog grada gdje se održava promocija, bilo bi lijepo da dođe. Čut će člana Azre, mislim ovu spomeničku vrijednost teško da će i vidjet više. (smeh) To je jedinstvena prilika da se svi vidimo i družimo.

BORIS: Ulaz je besplatan.

(Telegraf.rs)