Ja sviram da bih dodirnuo nekoga u publici, negde gde ih ne dodiruju često

Biće to jedinstvena prilika da ga publika čuje sa svetski priznatim umetnikom Božom Vrećom, Ivet Holccvart violinistkinjom iz SAD, Bakom Javanović živom legendom tamburice iz Austrije i Đusi Kovačem gitaristom iz Vojvodine, sa kojima će spajati različite muzičke tradicije kao što subalkanska, flamenko, brazilska, romska muzika, tamburaška, bluz i sevdah.

Ulaznice za ovaj koncert dostupne su od 23. marta po cenama od 1890 do 4890 dinara, na blagajni Kombank dvorane, i putem prodajne mreže Tickets.rs. Informacije i VIP rezervacije na telefon 0114016002; 064 1407583 ili mejlom na office@gaf.rs.

• Kako ste postali gitarista?

Moj otac, koji je bio lektor i pisac vrlo je lepo pevao i pratio se na gitari, tako da je gitara uvek bila prisutna u našoj kući. U nekom trenutku, sa oko 12 ili 13 godina počeo sam da čeprkam po njoj i da učim osnovne akorde. Nekoliko godina kasnije moji vršnjaci i ja smo počeli da se skupljamo i družimo na dunavskom keju kod tadašnjeg hotela "Jugoslavija".

To su bili prvi pokušaji oslobađanja, udvaranja. Gitara mi je mnogo pomogla, bio sam vrlo stidljiv pa mi je to bio jedan od načina da se osećam komotno u društvu. Onda se u tom društvu pojavio jedan mladić koji je svirao klasičnu gitaru i to je bilo zanimljivo i zaintrigiralo me. Shvatio sam da može i nešto drugo da se radi sa gitarom. Nisam ja bio neki svirač ali valjda su mi dosadili tih nekih 7-8 akorda. Tada sam počeo da se ozbiljnije zanimam pa sam naučio da čitam note i nabavio neku zbirku klasičnih kompozicija.

Onda sam proveo godinu dana u Americi, između svoje 15 i 16 godine. Tamo sam nastavio da sviram i to mi je bio neki način da nađem sebi mesto u okruženju. Kada sam se vratio počeo sam ozbiljno da razmišljam o gitari kao nečemu čime bih se bavio podrobnije. Počeo sam da uzimam časove kod Nade Kondić koja je u to vreme bila jedini profesor klasične gitare u Beogradu. Dušan Bogdanović, koji je bio i ostao moj gitarski idol je uzimao časove kod nje, kao i mnogi drugi koji su imali gitarske ambicije. Ona je imala neku materinsku energiju, svi su se skupljali oko nje. Nismo dobijali puno tehničkih informacija niti muzičkih, ali je ona bila spona između moje gitarske generacije. Tu je bila Vera Ogrizović, Srđan Tošić, Tanja Kukoč, Slobodan Vujisić.... To je bila moja generacija koja se skupljala oko Nade. Išli smo svakog leta u Grožnjan na kurs muzičke omladine gde smo mogli da naučimo dosta od ljudi koji su imali pravu stručnost na tom polju.

Tada sam shvatio da ne moram da idem u Gimnaziju već mogu i u Srednju Muzičku školu. Prešao sam u Muzičku školu. Tada sam odlučio da se definitivno bavim gitarom. U isto vreme imao sam devojku koja je živela u Americi, planirali smo da živimo zajedno, ja sam imao 18 godina. Kod nas u to vreme još nije bilo gitare na Akademiji. Prijavio sam se u Americi bez nade da će me primiti. Snimio sam audiciju, poslao traku i primljen sam u školu koja se zove Kalifornijski institut umetnosti. To je škola u kojoj i danas predajem. Imao sam sreće jer je škola izvanredna, vrlo otvorena i u njoj pored Muzičke akademije postoje i sve druge umetničke akademije u okviru jednog velikog kompleksa. Ja dolazim iz teatarske familije i još od svojih tinejdžerskih dana sam razmišljao na multimedijalni način, pa je bila sreća da završim u toj školi.

Foto: Danilo Mijatović

• Kada ste se vi predstavili beogradskoj publici?

Ja sam prvi put ozbiljnije predstavljen beogradskoj publici na koncertu pokojnog kontrabasiste Vojina Draškocija - Mališe u Sava centru 1995. godine.

To je za mene istorijski koncert iz više razloga. Pre svega tu je Vojin Draškoci, jedan izuzetan muzičar koji je bio mentor Dušanu Bogdanoviću, Vlatku Stefanovskom, Bojanu Zufikarpašiću, Anji Đorđević, dakle ljudima koje smatram vrlo značajnim za našu muzičku scenu. Puno ljudi danas, na žalost, ne zna ko je on bio. Mi smo bili gosti na koncertu koji je obeležavao 30 godina njegovog muzičkog rada. Okupio je jedno izvanredno društvo među kojima su bili Dušan Bogdanović, bugarski pijanista Milčo Leviev, Miloš Petrović, Vlatko, Bata Kanda, jedan veoma poseban događaj. Tada je Mališa upoznao Vlatka i mene i počeo tu inicijalnu hemijsku reakciju koja je dalje vodila do našeg prvog cd-a koji se zove "Kruševo" i do tog prvog koncerta 1999. godine ovde u Sava centru gde su nam gosti bili braća Teofilović.

Foto: Danilo Mijatović

• Da li svirate solo koncerte?

Počeo sam da sviram solo koncerte u poslednje vreme, dosta sam to bio zapostavio, nisam čak ni razmišljao o nekom solo programu baš zbog toga što mi prija da sarađujem sa ljudima. Volim da radim u malim formacijama, duo, trio. To je izuzetno blizak kontakt koji mi prija i u kome se osećam veoma komotno. Imam puno mogućnosti i načina da funkcionišem dobro sa različitim ljudima, različitim muzičkim karakterima. Meni je potrebna razmena ideja jer radim sa improvizacijom. Ako improvizujem onda sam ja jedini izvor muzičkih ideja. Ako sam opušten tog dana imam dobre ideje ali ako malo škripi onda je super da imate nekog drugog da vam baci ideju i lakše je da se vrti. Kada je dobro onda se uspostavi neka energija sa publikom koja je jako važna, iz publike ne mogu da dobijem materijal, konkretnu melodiju sa kojom ću ja da radim ali ta energija koja se razmenjuje sa njom je dosta slična sa energijom koja se razmenjuje sa drugim muzičarem.

• Danas posle velike i uspešne karijere, kako opisujete vašu muziku?

Ja sviram da bih dodirnuo nekoga u publici, negde gde ih ne dodiruju često. Nešto u ljudima stoji što je zaboravljeno, vezano za emocije, autentičnost toga ko su oni. Nešto najlepše što možete za nekoga da uradite je da im otvorite put do nečega u njima čega oni nisu svesni ili da osete nešto što je u njima a što dugo nisu osetili. Mislim da se tu krije ne samo malo romantična ideja o umetnosti i o buđenju emocije, tu se krije i mnogo konkretnija ideja koja ima veze sa socijalnim promenama.

Čuje se puno priče o tome da umetnik mora da bude socijalno aktivan, politički svestan, svestan o zagađenju, ali ja to nikad nisam radio na aktivan način, mislim da to počinje od toga da se svaki čovek vrati nekom svom humanom delu, nečemu što se stalno zakopava televizijom, mobilnim telefonima, reklamama, proizvodima, materijalnim stvarima. Ljudi su bombardovani tako da nemaju vremena da se vrate sami sebi, boje se da budu sami sa sobom, da sede u sobi u kojoj je tišina. Mislim da kad neko sedi na koncertu i vi svirate oni su primorani da imaju nekakav odnos sa tom muzikom i mozda ona može da im otkrije to nešto čega se boje, vide da je to nešto što je zaista lepo, nešto što treba češće da bude. To je neka moja teorija o socijalnoj promeni, ove stvari koje izgledaju romantično imaju potencijalno praktični rezultat.

• Umetnost menja svet.

Ja zaista verujem da ga ulepšava i menja na bolje.

(Telegraf.rs/PR)