Ukrajinski saksofonista Maks Kočetov za Telegraf, povodom Svetskog dana džeza: Muzičko savršenstvo ne postoji

Maks Kočetov / Foto: Aleksandra Ignjatović

U subotu, 30. aprila obeležen je Svetski dan džeza kao zvanični UNESCO praznik. To je bio dobar povod za razgovor sa vrhunskim ukrajinskim saksofonistom Maksom Kočetovim koji već gotovo dve decenije živi i radi u Beogradu. Kako je teklo njegovo školovanje u Kijevu, koji su razlozi za preseljenje u Srbiju? Razgovarali smo i o sličnostima i razlikama između srpske i ukrajinske džez scene, o iskustvima koje je poneo iz Big benda RTS-a, o albumima kvarteta koji predvodi...

Preporučujemo

• Rođeni ste u Kijevu, 9. januara 1979. godine, vrlo rano ste se zainteresovali za muziku, već negde sa pet-šest godina. Ipak, Vaš prvi instrument nije bio saksofon već harmonika i klarinet. Da li se neko u Vašoj porodici bavio muzikom, s obzirom da ste vrlo rano ušli u tu priču?

Niko profesionalno, otac mi je bio hemičar, majka inženjer, ali je otac ceo život želeo da nauči da svira harmoniku, klarinet i saksofon. To je bio trio njegovih instrumenata. Jedno vreme je radio u Istočnoj Nemačkoj i doneo je kući sva tri instrumenta, ja se toga ne sećam, jer sam još uvek bio veoma mali. To je stajalo kod kuće i kada sam imao šest godina dobio sam priliku da upišem muzičku školu, što sam i učinio. Prvo sam svirao harmoniku, pa klarinet, a odmah iza toga saksofon.

Foto: Filip Tasić

• Znači, presudni su bili ti instrumenti koje je otac doneo iz Istočne Nemačke.

Pa jeste, ali nije me on terao da se prijavim za upis u školu, već sam pomislio, hajde, tu su instrumenti, probaću, što da ne.

• Već sa devet godina počinjete da svirate saksofon u dečjim džez orkestrima.

To je bio dečji Big bend, prvo sam bio član duvačkog orkestara, a potom dečjeg Big benda, tu sam počeo da sviram klarinet, a potom saksofon.

• Kako se tada gledalo na džez muziku u Kijevu, to je još uvek bio Sovjetski Savez, mada, to je već bila prekretnica?

Da, ali već tada dolazi do popuštanja u tom smislu. To je neka osamdeset peta-šesta godina i već nisu postojale neke stroge zabrane po tom pitanju. Nismo mi tada još uvek svirali američki džez, već recimo muziku iz nekih starih filmova sa elementima džeza, npr. "Ljubav i moda", "Devojko mala", dakle neke kompozicije koje su se svirale na igrankama. Međutim, kasnije smo več svirali Glen Milera i to je već bilo zaista interesantno.

• Kako je teklo Vaše školovanje u Kijevu? Tu ste stekli i visoko muzičko obrazovanje, studirali ste na tamošnjem muzičkom koledžu.

Završio sam nižu muzičku, odsek klavirna harmonika, zatim klarinet i saksofon u srednjoj, a saksofon sam studirao na akademiji. Potom sam godinu dana bio na specijalizaciji u Nemačkoj. To je još uvek bilo po starom sistemu, po kome su su slali neke učenike koji su se dobro pokazal na usavršavanje u inostranstvo.

• Izabrali su Vas.

Izabrali su mog kolegu trubača i mene, pa smo proveli u Nemačkoj godinu dana na specijalizaciji.

• Već nakon toga počinjete nastupati sa nekom poznatim svetskim džez imenima. Možete li nešto reći o tim iskustvima?

Svirali smo po Evropi i pratili smo neke poznate muzičare, pa smo po povratku u Ukrajinu počeli praviti bendove onako, baš punog srca. U to vreme u Ukrajini su već postojali veliki festivali na koje su dolazili strani gosti, postojali su džez klubovi u kojima su nastupali američki muzičari koji su često dolazili bez pratećeg orkestra, pa su u Ukrajini uzimali ritam sekciju i još jednog solistu po potrebi, jer je bilo skupo platiti ceo bend koji dolazi recimo iz Njujorka. I danas toga ima, dođu zvezde i tu gde sviraju angažuju prateće muzičare.

Foto: Max Kochetov arhiva

• Da li ste tamo u to vreme već imali neke svoje snimke ili snimljen albume?

Svoje albume nisam imao, imao sam svoje autorske stvari, ali ne u okviru svog solo projekta. Moje kompozicije su bile na drugim projektima i albumima, tek sam sa dolaskom u Beograd snimio albume pod svojim imenom.

• Kako je došlo do toga da dođete u Beograd, da li je to bila neka slučajnost, ili je tu Vaša supruga Ksenija odigrala ključnu ulogu?

Upoznao sam moju suprugu na akademiji u Kijevu, gde je završavala odsek klasične violine, ona je rodom iz Kragujevca. Nakon nekog vremena smo se venčali, a kasnije smo dobili dete. U Kijevu smo bili do 2006. god. U vreme kada je naša ćerka malo odrasla, kada je imala otprilike 5 godina, ja već počeo da dobijam ponude da se priključim nekim ovdašnjim bendovima. U početku smo dolazili kod njenih roditelja u Kragujevac na nekoliko nedelja i tu sam video sam da su ljudi zainteresovani za saradnju, pa smo odlučili da se preselimo i probamo kako će to sve da funkcioniše.

• Preselili ste se 2006. godine?

Da. Kada sam tek došao nisam poznavao dosta muzičara, nisam imao posla, ali jednom prilikom se dogodilo da sam svirao džem sešn u klubu "Dizzy S" u Beogradu i tu sam upoznao ljude iz Big benda RTS-a, pa me je trubač Marko Đorđević koji je tada bio urednik, pozvao i pitao da li sam zainteresovan da sviram prvi alt na koncertu sa američkim trubačom Džonom Fadisom. Ta ponuda me je oduševila, to sam naravno odmah prihvatio, pa sam odsvirao taj koncert koji je bio u okviru Beogradskog džez festivala. To je bilo 2010. godine i nakon toga sam ostao u Big bendu.

• Svirali ste u Ukrajini i bili ste čitavu deceniju na mestu vodećeg alt saksofoniste u Big bendu. Ako bi uporedili tamošnje i ovdašnje muzičko iskustvo koje su sličnosti a koje razlike u pristupu, odabiru repertoara, kolegijalnosti...

Ima dosta sličnosti, šta znam, u Ukrajini recimo ima više muzičara. Nažalost, sada je tamo rat pa ne znam da li rade, ali samo su u Kijevu bile dve džez akademije. Baš u vreme kad sam ja odlazio otvorila se i ta druga džez akademija, a iste škole postoje i u Odesi, Harkovu i Ljubovu. Srbija je tek pre desetak godina dobila prvu takvu akademiju u Beogradu. Za sada je to jedina takva škola, mislim da ima u Leskovcu neki džez odsek, nisam siguran da li postoji i u Novom Sadu, ali to su srednje škole. Međutim, šta je dobro u Srbiji? Srbija se graniči sa dosta zapadnih zemalja pa su mnogi takve škole završili u Gracu, Beču, Lincu, a potom su se ti mladi muzičari vratili i sada predaju na akademiji u Beogradu, što je stvarno veliki plus. Beograd se geografski nalazi na takvom mestu da je stvarno sve blizu.

Foto: Max Kochetov arhiva

• Dosta ljudi je išlo i na Berkli...

Naravno, ovde je ipak sve bilo dosta otvorenije po tom smislu. U vreme mog školovanja to je još uvek bio Sovjetski Savez, pa je samim tim sve bilo zatvorenije kada je takva vrsta usavršavanja u pitanju.

• Vi se niste samo zadržali na obavezama prema Big bendu već ste oformili i male sastave. Oformili ste kvartet "Max Kochetov" sa kojim ste snimili dva albuma.

Pored toga snimio sam i jedan album sa svojom suprugom na kome je pevala, naziv mu je "It's Time For Jazz".

• To su faktički bili prvi albumi Vašeg benda, kakva su to bila iskustva?

Solistički da, ali svakako imam velika studijska iskustva kao član drugih bendova.

• Da, ali ovde su već sve Vaše autorske kompozicije, a to podrazumeva i veću odgovornost.

Saglasan sam, ali mislim da je tu najbitniji taj prvi album, kada njega objaviš, posle je sve mnogo lakše. Prilikom snimanja prvog albuma uvek budeš u dilemi da li je sve dobro, da li sve zvuči kako treba, često budeš nezadovoljan. Naravno, nikada ne možeš ni biti zadovoljan, jer savršenstvo ne postoji. Na sve to, navikao si da slušaš ploče nekih svojih omiljenih saksofonista i sad očekuješ da sve to isto tako zvuči. Naravno da to neće biti tako, jer ti ljudi su na nekom sasvim drugom nivou i što pre to shvatimo biće bolje. Možeš tu da izmišljaš bilo šta, ali već sviraš na način na koji sviraš i to je to. Pa čak iako ima nekih "greški" to ne znači da će ih čuti neko drugi, najverovatnije ih čuješ samo ti. Da budem jasniji, nisu to "greške", već je to težnja ka savršenstvu za kojim tragaš.

• Negde sam pročitao da je Majls Dejvis ostavljao takve "greške" kada je bio zadovoljan postignutom atmosferom i sličnim stvarima.

Svakako, nije samo bitna precizno odsvirana nota, već i celokupna energija koja se prenosi, atmosfera, ponekad ta ostavljena "greška" ume da bude vrlo interesantna. Mi često kada "skidamo" sola naših omiljenih muzičara, pomislimo ponekad - kakav je ovo čudan ton odsvirao? Šta je ovo? Kasnije u nekom trenutku pomislimo - bravo, vidi kako čovek razmišlja, a možda je to bila greška. Ima takvih priča.

• I ovde ste nastupali i snimali sa cenjenim imenima: Stjepko Gut, Džon Fadis koga smo već pomenuli, Duško Gojković... Sa Duškom ste radili na par njegovih projekata.

Sa njim sam snimio dva albuma. On je proslavio čitav Balkan, baš je velika zvezda. Preslušavao sam njegove albume još dok sam bio u Ukrajini, dosta toga čuo o njemu, isto tako i za Stjepka Guta.

• Kako je to za Vas bilo iskustvo, ako ste ih i tamo slušali verujem da Vam je to predstavljalo i svojevrsnu čast.

Naravno, svirati sa takvim legendama zaista je čast. Ja sa Duškom volim da sednem i da popričam jer od njega može da se čuje mnogo interesantnih stvari i doživljaja dok je svirao sa Majlsom, Dizi Gilespijem, Koltrejnom... Malo je danas ljudi od kojih možeš da čuješ takve priče.

• Sarađivali ste i sa Emirom Kusturicom u filmovima "Na mlečnom putu" i "Zavet".

Volim filmsku muziku, problem je što ja još uvek ne poznajem dovoljno balkansku muziku. Kada su me pozvali rekao sam: "Ljudi ja pojma nemam da sviram narodnu muziku, uzeli ste pogrešnog čoveka".(smeh) Odgovor je bio: "Ne, ne, ne, ti ćeš svirati džez, imamo muzičare koji će svirati narodnu muziku. Bitno nam je da pomešamo elemente iz raznih vrsta muzike". U tim filmovima nisam samo radio kao saksofonista, već sam pisao i aranžmane za gudački orkestar. To inače volim da radim, često sedim kod kuće i pišem aranžmane za orkestre pa se dogodi da nešto od toga i snimim. (smeh)

• Pa nije baš tako, ali dobro. Malopre ste pomenuli album koji ste snimili sa suprugom, Vi ste ustvari sa njom osnovali funk bend Seven For You.

Moja supruga je osnovala taj bend, ona baš voli tu muziku, a svakako i ja. Super nam je išlo, imali smo dosta koncerata...

• Napravili ste pauzu u radu benda, pa ste pre nekoliko godina ponovo pokrenuli tu priču.

Taj bend je osnovan u Kragujevcu. Kada sam došao u Srbiju jedan period sam tu i živeo, godinu dana otprilike. Potom smo se preselili u Beograd i tu je već nastao problem oko organizovanja proba i odlaska u Kragujevac, a slično je bilo i kada bi ostatak ekipe trebao da dođe u Beograd. Moja supruga i danas ima ideje da pokrene novi fank bend.

• Pomenuli smo malopre ovo što se nažalost trenutno dešava u Ukrajini, pretpostavljam da niste mogli ni sanjati da do nečeg takvog može doći. Nadam se da su Vaši dobro, možda ste uspeli i da zbrinete nekog svog ovde u Beogradu.

Moja sestra je trenutno morala da ode u Varšavu zbog zdravstvenih problema pošto bolnice u Ukrajini više ne rade kako treba, a majka i sestrin sin su još uvek u Kijevu. Majka ne želi da ide nigde, ona sada ima 78 godina, na vezi smo, svaki dan se čujemo po nekoliko puta. To je stvarno tragično, mnogo sam se potresao kada je sve to krenulo, majka me je zvala u pet ujutru i kroz plač mi rekla da je počelo bombardovanje. Bio sam zaista šokiran i ne znam šta bih još mogao da kažem u vezi toga.

• Ovde sarađujete sa mnogim poznatim imenima i van sveta džeza. Pomenuću Dudu Bezuhu, Marčela...

Duda je velika legenda bivše Jugoslavije, to je čovek koji je snimio bezbroj ploča i svakako je veliki profesionalac. Kada me je pozvao i predložio da učestvujem u snimanju njegovog solo albuma, rekao sam: "Naravno Dudo, dolazim odmah".

Foto: Max Kochetov arhiva

• Saradnja sa Marčelom je potpuno druga dimenzija.

Jeste, sarađujemo već pet godina. Sviramo fjužn fank sa elementima džez improvizacije i naravno na sve to dolazi njegovo repovanje. Dosta nastupamo i to stvarno super zvuči.

• Koliko je trenutno Vaš kvartet aktivan? Nedavno ste imali koncert na Banskim dvorima u Banja Luci.

Da, tu smo svirali novi repertoar sa našeg poslednjeg albuma "Altered Feelings" koji je izdala italijanska kuća A.MA Records. Krajem maja imamo koncert na džez festivalu u Italiji u Bariju, 11. juna nastupamo u Beču, a takođe i na "Džez Garden" festivalu u Botaničkoj bašti u Beogradu. Naravno da ima još zakazanih svirki sa kvartetom, ali da ih sad ne nabrajamo.

• Red je da pomenemo imena ostalih članova benda.

Andrea Hristić svira klavir, Boris Šainović je basista, Miloš Grbativić svira bubnjeve, on je i bubnjar u Big bendu. To su mladi muzičari, zbližili smo se, postali smo prijatelji i stvarno lepo sarađujemo. Trenutno spremamo novi album, ne želimo da dozvolimo da prođe previše vremena od kada je objavljen prethodni.

• Koliko ima ljudi u Srbiji koji su zainteresovani za muziku koju svirate? Da li su i koliko posećeni Vaši koncerti?

Ljudi su željni toga. Meni je stvarno žao što Beograd nema mesta gde bi se takva muzika svirala. U Beogradu nema nijedan džez klub, što je po meni sramota. Beograd je glavni grad, jedan od najvećih gradova Balkana i prosto je neverovatno da u takvom gradu nema nijedan džez klub.

• Bilo ih je ranije.

Bilo je, ali trenutno nema nijedan. Doduše, ima par mesta gde može da se svira, ponedeljkom se recimo održavaju svirke u restoranu "Telma". U klubu "Bluz i pivo", u Cetinjskoj, utorkom se svira džez i to je to, nema više takvih mesta. Ponekad možda i u prostoru "Strogi centar" ali tu se više svira fank, ne toliko džez. Pravi džez klub ne postoji u Beogradu. Ranije su to bili klubovi "Ptica" i "Čekaonica", ali toga više nema.

• Šteta.

Prava šteta, Beograd je veliki grad koji posećuje mnogo turista i tako nešto bi moralo biti u ponudi, a i domaće publike svakako ima. Ja ponedeljkom organizujem svirke u "Telmi" kao muzički urednik i tu je takva gužva da ne možeš uopšte da uđeš u restoran, iako je ponedeljak "mrtav dan".

• Ako je već tako, čudi me da neko sa preduzentičkim duhom ne pokrene nešto u tom smislu. Kakva je bila situacija po tom pitanju u Kijevu?

U vreme kada sam se preselio u Srbiju, u Kijevu su postojala četiri džez kluba u kojima su svaki dan bile svirke.

• Beograd bi, shodono broju stanovnika, trebao da ima makar jedan.

Bar jedan, ali eto, nemamo nijedan.

• Ako bih Vas pitao za imena koja su bila ključna za formiranje Vašeg muzičkog izraza, koga bi ste pomenuli?

Vejn Šorter, Čarli Parker, Kenonbol Ederli, Džon Koltrejn... To su muzičari koje sam slušao, a slušam ih i dan-danas i time svaki put otvorim nešto novo za sebe. To je kao i u klasičnoj muzici: Bah, Mocart... to su besmrtni stvaraoci.

• Kada je domaća scena u pitanju, koja bi ste imena naveli kao ona sa kojim bi rado sarađivali, ako to već niste, ovde mislim na mlade ljude koji su značajni za budućnost srpske džez scene?

Ovde se pojavilo mnogo mladih muzičara koji stvarno dobro sviraju. Ima briljantnih saksofonista, npr. Rastko Obradović, on je mlad momak a svira saksofon na svetskom nivou, sve mu je jasno, čovek je stvarno genijalac. Luka Ignjatović je takođe odličan saksofonista, Sava Miletić (džez klavirista, op. autora), bubnjar Peđa Milutinović, tu svakako moram pomenuti i jednog mladog gitaristu iz Subotice, ime mu je Luka Malko, dvadeset jednu godinu ima i prosto je neverovatno kako svira gitaru.U svakom slučaju, mladih muzičara ima sve više i više, što je odlično. Svakako da tome doprinosi i džez akademija, tu predaju profesori koji su se školovali u inostranstvu i jasno im je potpuno o čemu se tu radi.

• Koliko znam i Vi dajete časove.

Dajem privatne časove, ne mogu da odvojim toliko vremena da bih predavao u nekoj od muzičkih škola, ali privatno držim časove i online i ovako. Ima talentovane dece, sada je i puno lakše nego u vreme kada smo mi počinjali. Sve informacije su dostupne, ima snimaka na internetu, notnog materijala, šta poželiš. Mi smo skidali sa onih starih kaseta, usporavali smo ih da bi čuli šta je neko odsvirao, a sada izlazi na ekranu sve.

• Sada je sve puno lakše, ali je pitanje koliko je to i dobro.

Baš tako, jer to podrazumeva da ne "otvoriš" uvo kako bi čuo šta je taj i taj odsvirao već odmah pročitaš šta piše, pa nije to baš tako, ne sastoji se sve u tome.

• Do sada smo uglavnom pričali o Vama kao o instrumentalisti, možete li da kažete, odnosno, na neki način da okarekterišete muziku koju stvarate? Koji su uticaji evidentni, šta je to što Vas inspiriše?

Foto: Max Kochetov arhiva

Pa možda je evidentan taj američki uticaj, ali evo na poslednjem albumu imam i jedan valcer, dakle, to su već elementi klasične muzike, slušam i klasiku dosta, a to su već uticaji sa evropskog područja. Prilično je to mešovito rekao bih, jedino što još uvek nemam taj neki etno fazon, nešto mi to ne ide za sada. (smeh)

• Šta slušate kod kuće?

Kući slušam samo džez, u mom kompjuteru samo to i ima, kada sam u gradu to je svakako drugačije, tu je ponuda očigledno raznovrsnija.(smeh)

• Da li ste još uvek u Big bendu?

Ne, pre godinu dana sam napustio Big bend. Pozicija koju sam tamo imao je zahtevala da non-stop budem na poslu, nisam mogao da odsustvujem. Kada sam počeo da izdajem albume sve je više bilo potrebe za putovanjima u inostranstvo i slično, a to kao član takvog orkestra nisam mogao da činim. Pozicija prvog alta je zahtevala stalnu prisutnost. Deset godina sam bio u Big bendu RTS-a, a sada se bavim svojim kvartetom. Svakako da pratim Big bend, to su moji dragi prijatelji i znam da spremaju koncert sa Stjepkom Gutom, a takođe i sa Nenadom Vasilićem imaju koncert 30, aprila. Na vezi smo stalno i kad treba da im pomognem tu sam, uvek mogu da uskočim ili za snimanje ili za neki aranžman.

• Najavili ste skorašnje koncerte, ali i novi album koliko sam razumeo.

Note za kompozicije novog albuma su napisane i već smo krenuli da ih uvežbavamo, još uvek je sve to u pripremnoj fazi, ali planiramo da objavimo album do kraja ove godine.

• Jeste li Vi autor svih komozicija i aranžmana na albumu? Ima li album naziv i nekih sličnosti sa prethodnim ostvarenjem?

Da, autor sam svih kompozicija i aranžmana. Još uvek nemamo naziv, razmišljamo o tome, ali za sada ne znamo šta i kako će biti. Stilski ne mogu da ga okarakterišem, nisu te komozicije još uvek potpuno "legle". Svaki put nešto menjamo, isprobavamo, eksperimentišemo, videćemo gde će nas to odvesti.

• Imate li izdavača?

To će verovatno opet biti italijanska kuća A.MA Records. Sa njima sarađujem i stvarno sam zadovoljan, kako reklamom tako i recenzijama našeg poslednjeg albuma "Altered Feelings" koje stižu iz čitave Evrope i ne samo tu, dobili smo dobre recenzije i iz Japana i tamo se prodaje, što me zaista čini zadovoljnim.

(Telegraf.rs)