Filip Žmaher za Telegraf.rs: Pevao sam pred milion ljudi i 7 puta obišao planetu

Filip Žmaher, rok pevač koji je žario i palio devedesetih, posle 20 godina pauze na ovdašnjoj muzičkoj sceni vraća se „na velika vrata“.

Kultni festival „Beogradsko proleće“, na kom su učestvovale zvezde poput Đorđa Marjanovića, Tereze Kesovije, Bisere Veletanlić, Beti Đorđević i drugih zlatnih vokala bivše Jugoslavije, ove godine 29. aprila biće održan u „MTS dvorani“ (nekadašnjem „Domu sindikata“), a Filip će „ukrstiti glas“ sa kolegama iz celog regiona.

Roker koji se proslavio na festivalima – od onih u bivšoj Jugoslaviji, preko „Slovenskog bazara“ gde je briljirao i dokazao kakvi se umetnici rađaju pod ovim delom „kape nebeske“, zahvaljujući muzici čak sedam puta je obišao planetu. Dve decenije je pevao po zemljama bivšeg SSSR-a, prošao ih „uzduž i popreko“, doživeo veliku popularnost van granica Srbije, ali dete u njemu nije prestalo da se raduje nastupima u domovini gde će, kaže, ostaviti kosti. Na „Beogradskom proleću“ učestvuje u takmičarskom delu sa pesmom „Oprosti mi“ koju je za njega napisao Vladimir Marković iz dua „Vlada i Bajka“.

Žmaherova životna priča dostojna je filma. Klinac čija je krv vrila u rok ritmu, počeo je karijeru kao i većina muzičkih buntovnika - u podrumima i atomskim skloništima, a onda se desio preokret.

- Pozvao me je gospodin Tomislav Križmanić na MESAM 1991. i tu sam se afirmisao kao pevač – kaže Filip Žmaher za Telegraf.rs.

- Onda su serijski krenuli da me zovu na festivale. Trudio sam se da unesem malo više roka na festivalske nastupe, ali to nije uvek prolazilo. I sad kad pogledam, u rezultatu ispada da sam festivalski pevač, iako sam zapravo roker. Ali, mene uvek ’povuče’ dobra pesma. Vladimir Marković napravio je pesmu koja je čist pop, ali me je tako pogodila da sam rekao: ’To je to’. Pevač treba da se zaljubi u pesmu, isto kao što se muškarac zaljubljuje u ženu.

• Šta očekuješ od učešća na „Beogradskom proleću“?

- Da se publici dopadne pesma. Ne bih da zvuči pretenciozno, ali ovo „Beogradsko proleće“ je možda istorijski događaj za Beograd, jer se festival sa najdužom tradicijom opet vraća, sa Džez orkestrom i Simfonijskim orkestrom.

• Da li u pesmi ima autobiografskih momenata?

- Pravi umetnik može da doživi neku priču, čak i ako nije njegova lična. Ti pevaš sada neku pesmu i ne pronalaziš se u njoj, ali ćeš se pronaći za pet, 10 ili 20 godina. Pesma „Oprosti mi“ je divna, može duboko da se doživi i u njoj ima i autobiografskih momenata.

• Dugo nisi bio u Srbiji. Kako ti se dopada muzika koju imamo prilike da slušamo poslednjih godina?

- Ono što je snimljeno u poslednjih dvadesetak godina, bar to što dolazi do slušalaca nije toliko kvalitetno. Za mene je muzika doživela procvat u šezdesetim i sedamdesetim godinama. I u filmu je tada postojala slobodna rečenica. Šta je tad umetnik imao da saopšti poštovalo se bar 50 odsto. Sada producentske kuće sklapaju ugovore i gledaju kako da uzmu novac, ali zato ta muzika više nema toliku dušu.

Moja kćerka koja ima 15 godina sluša grupu „Kvin“, album „Noć u operi“ koji je snimljen 1975, čak 32 godine pre nego što se ona rodila. Ja se ne sećam šta je snimljeno 32 godine pre mog rođenja. „Pink flojd“ je snimio album „Tamna strana Meseca“ 1973. godine; od tada je prošlo 50 godina i taj album i dan-danas zvuči fantastično, to je bila nova era u muzici. A samo 55 godina pre toga je završen Prvi svetski rat! „Pink flojd“ ulazi u istoriju, „Led Cepelin“, „Bitlsi“... Sjajno je što su njihove pesme ostale, pa i ako ne valja današnja muzika, uvek imamo šta da slušamo.

• Važiš za jednog od najboljih vokala na ovim prostorima, ali se stiče utisak da nisi bio dovoljno ambiciozan. Neke tvoje kolege koje ne mogu da se pohvale takvim pevačkim kvalitetima napravile su veće karijere, posebno kad si ti pre 20 godina „presekao“ i preselio se u Ukrajinu. Da li ti je žao zbog toga?

- Tih desetak godina, koliko sam se aktivno bavio muzikom na ovim prostorima, ambicije mi nije manjkalo. Mada, kad pogledam karijere nekih kolega, izgleda da sam ipak manje ambiciozan od njih... Ali, Bože moj, neki talenti nikad ne isplivaju na svetlost dana. Ja pevam već 35 godina i mogu od toga da živim, što je samo po sebi divno. Danas nemam koncerte pre 20.000 ili 50.000 ljudi, ali mogu da nastupam i u klubu pred 100 ljudi i osećam se sjajno, jer mogu da dam emociju, radim to što volim, a šta da sam završio kao prodavac hamburgera? Dešava se da saznamo za dela slikara ili muzičara kad tih ljudi već nema. Zato uvek treba gledati na stvari pozitivno.

• Pre 20 godina preselio si se u Ukrajinu i tamo nastavio da gradiš karijeru, oženio si se, dobio kćerku, razveo se... Kako je krenula tvoja „ukrajinska priča“?

- Imao sam ugovor 1998. i pola godine provodio u Ukrajini, a pola ovde. Onda sam se 2001. preselio i živeo pet i po godina u Kijevu. Vratio sam se u Srbiju sa sada već bivšom suprugom, ali sam često putovao i pevao po Ukrajini, Rusiji, Belorusiji... Njihov standard je niži od našeg, ali tamo ima dosta milionskih gradova, gde je budžet za koncerte veći nego kod nas. Publika je gladna umetnosti, dugo su živeli pod zavesom komunističke vlasti, tek osamdesetih su počeli da se otvaraju.

• Koji nastupi sa tih prostora su ti ostali u posebnom sećanju?

- Kad sam otpevao obradu „Ne kuni me, ne ruži me, majko“ na Slovenskom bazaru 1995. godine, to je bio jedan magični, svemirski osećaj. Predivan ambijent, scena oko 700-800 kvadratnih metara, desetak hiljada ljudi, i taj osećaj kad izađeš i otpevaš pesmu koja ima strašan emotivni, muzički i energetski naboj, to je nešto neverovatno.

Još jedan nastup koji pamtim bio je 1997. u Moskvi, povodom 850 godina od osnivanja grada, kad sam praktično pobedio sve dotadašnje pobednike istog tog festivala po glasanju Moskovljana. Kažu da je u tom trenutku na Crvenom trgu bilo milion ljudi. Pitaju me da li imam tremu. A tamo, gde god pogledaš, vidiš more ljudi! Nemam tremu, nije mi se desilo da se parališem.

Ali ima i predivnih nastupa kod nas koje pamtim, nastupa za 100 ljudi. Svirao sam sa fantastičnim muzičarima, imao sam neke interpretacije koje jako volim da pevam, tu su bili ili moji prijatelji, ili je bila devojka koju volim, ili je došla moja kćerka da me sluša, pa mi je srce bilo ovoliko.

• Kako gledaš na aktuelnu situaciju u Ukrajini?

- Ovo je mnogo tužan momenat za slovenski svet. Dva bratska naroda ratuju zbog politike i zbog raketa. Imam dosta godina, a od svoje pete-šeste godine slušam o balističkim nuklearnim projektilima koje su napravili idioti i prete da će nas uništiti. Dokle da slušamo o nuklearnim raketama koje na pritisak dugmeta nekih političara mogu da unište čovečanstvo zbog dominacije, zlata, ekonomije...? Nek se skinu više sa naših grbača! Ali, oni nas neće pustiti. Rešenje? Ukinuti političare i politiku kao potpuno nepotrebnu stvar.

• Mnoge tvoje kolege poslednjih godina sele se iz jednog u drugi rijaliti program. Zašto te nema u takvim TV formatima?

- Da su me zvali sa Šarliz Teron, Andželinom Džoli i još nekom lepoticom na nekom pustom ostrvu, svakako bih prihvatio. Ali toga nije bilo. Zvali su me, da ne otkrivam iz koje TV kuće, pogledao sam o čemu se radi i odbio. Da nemam hleba da jedem, možda bih i prihvatio, ali lepo je kad čovek ne mora.

• „Gaziš“ šestu deceniju, iako se to na tebi ne vidi. Kako održavaš formu i kako čuvaš glas?

- Fizički izgled nikad nije bio primaran, ali OK, treba pristojno izgledati. Nije dobro kad se čovek mnogo promeni. Ne bavim se sportom, ali bi trebalo, prvenstveno zbog zdravlja. Ni glas nisam mnogo milovao, i tu me je priroda pogledala. I danas, posle 50. godine zvučim kao pre 30 godina.

• U poslu si, kao i svi, doživeo razočaranja. Kako danas gledaš na izneverena obećanja?

- Postoje razočaranja kad ti neko obeća finansijska sredstva i ful medijski paket, pa te ispali posle šest meseci ili godinu dana. Budeš ljut, naravno, ali neću da živim na lošim sećanjima i da budim otrov u sebi. I u Srbiji i u Ukrajini nisam imao sreće sa sponzorima, i definitivno bih više napravio da je bilo drugačije. Ali uvek treba ići dalje, bez loših emocija.

(Telegraf.rs)