Poznati svetski medij o muzici i životu Jugoslovena Branka: Od izbeglice, do pravljenja gitare za Džonija Keša

Rat, ropski rad, koncentracioni logori i izbeglički život: pošto je preživeo takve teškoće, nije ni čudo što je jugoslovenski muzičar Branko Mataja bio srećan što je mirno živeo u predgrađu Los Anđelesa i pravio gitare po meri za Džonija Keša i Gedija Lija.

Njegova smrt 2000. nije privukla pažmju, kao njegov LP iz 1973.  godine "Tradicionalne i narodne pesme Jugoslavije". Mataja je živeo život "ispod radara", muzičar koji je naizgled svirao samo za sebe. Sada, skoro pola veka kasnije, njegova muzika se konačno ponovo izdaje i izaziva veliku pometnju, piše poznati britanski list "The Guardian".

Preporučujemo

„Ono što je Branko uradio bilo je drugačije od onoga što je bilo ko drugi radio u to vreme“, kaže Dejvid Jerkovič, 43-godišnji američki muzičar koji je omogućio da se Matajina muzika čuje. „Njegova svirka ima ovu vrstu autsajdera, intenzivan kvalitet i tako je jedinstvena za njega. A njegova studijska tehnika je neverovatna – odbijao je i presnimovao zvuk na način kome se niko drugi nije ni približio.”

Jerković je kopao sanduk u holivudskoj prodavnici polovnih ploča 2005. godine kada je naišao na primerak "Tradicionalnih i narodnih pesama Jugoslavije" po ceni od 7 dolara. „Izgledao je tako gadno na naslovnoj strani da sam morao da je kupim“, kaže Jerković. „Kupovao sam muziku iz jugoslovenskog doba pošto su moji roditelji iz Hrvatske – ja sam Amerikanac prve generacije – i želeo sam da bolje razumem njihove muzičke korene. Došao sam kući i stavio ga (CD Branka Mataje) na stereo i…” On zastane, a zatim kaže: „To je drugačije od bilo čega što sam ikada ranije čuo. ,Ono što je Branko uradio je da je uzeo ove drevne melodije i napravio nešto veoma apstraktno...”

"Tradicionalne i narodne pesme Jugoslavije" objavljene su u okviru male izdavačke kuće; Jerkovič misli da je to verovatno samofinansirano izdanje. Ovo i snimci koje je Mataja objavio na kaseti deceniju kasnije okupljeni su na novoj kompilaciji "Over Fields and Mountains", albumu uzvišene, sablasne lepote: ambijentalni zvučni pejzaži električne gitare koji se mogu porediti sa onim što su Džon Fahi, Robi Bašo, Džon Renborn, pa čak i Dik Dejl. postigli, ugradivši melodije i štimove iz narodne, bluz, indijske i arapske muzike. Jerkovič takođe naglašava da su Matajini eksperimenti sa odlaganjem trake i tehnikama preslikavanja revolucionarni i slični onome što su kasnije razvili Li „Skreč“ Peri i Brajan Ino.

„Sve ove različite zvuke koje je stvarao je složio na gramofon sa četiri numere sa izuzetnom veštinom i maštom“, primećuje Jerković. „Brankova muzika mi je pomalo psihodelična, iako znam da to nije bila njegova scena.

Ko je, upitao se Jerković, bio ovaj misteriozni muzičar? Mataja (1923-2000) je rođen u malom primorskom gradiću Bekaru, tada u sastavu Dalmacije, sada u Hrvatskoj, pre nego što se njegova porodica preselila u Beograd. Tu je desetogodišnji Branko napravio svoju prvu gitaru. Tokom Drugog svetskog rata, sile Osovine su okupirale Jugoslaviju i tinejdžer je prisilno odveden u Nemačku gde je radio kao rob. Nakon što su američki vojnici oslobodili koncentracioni logor u kojem je bio držan, Branko se pridružio američkoj vojsci kao kuvar, berberin i prodavač cigareta, slatkiša i najlona. Takođe je svirao gitaru u barovima koje su posećivali američki vojnici. Pronašavši da je američka kvota za izbeglice puna i kako se ne bi vratio u Jugoslaviju, Mataja se okrenuo Velikoj Britaniji koja ga je prihvatila kao izbeglicu: u početku je živeo u kampu za raseljena lica u Jorkširu. Tamo je upoznao i oženio se crnogorskom izbeglicom Roksandom Radonjić. Njih dvoje su postali britanski državljani pre nego što su 1954. emigrirali u Kanadu, zatim 1963. u Detroit, da bi se konačno nastanili u Los Anđelesu 1964. Mataja je bio odlučan da se fokusira na svoju prvu ljubav: rad na gitarama.

Proveo je duge sate u svojoj radionici, a pošto je sam naučio elektrotehniku i napravio kućni studio, počeo je i sam da snima. Jedini put kada je napustio svoju radionicu na neko vreme bilo je, očigledno, gledanje Svetskog prvenstva. Imao je sina Batu, koji je odrastao u uspešnog biznismena koji je snabdevao filmsku industriju prilagođenim automobilima. „Moglo se videti da je Branko živeo poslovni američki san“, kaže Jerković.

„Tata je voleo da deli svoju muziku“, kaže Bata. „Kada bi ljudi dolazili oko kuće, on bi im svirao i oni bi rekli „vau“. Ali ono što je svirao bile su popularne pesme 1940-ih – Net King Kol, Đango Rajnhardt, ta vrsta muzike. Iznenađen sam što je snimio ove stare balkanske pesme jer se ne sećam da je svirao takve.”

Bata ​​takođe priznaje da je bio iznenađen kada su mu Jerković i njegov prijatelj Dag Mekgovan ušli u trag i izjavili da su oduševljeni muzikom njegovog pokojnog oca. Mekgovan radi za Numero Group, američku specijalizovanu izdavačku kuću za ponovno izdavanje, ali je Bata odbio njegove molbe da licencira Brankove snimke.

„Bata je bio zauzet svojim poslom“, kaže Jerković, „i nije video smisao da mi ponovo izdajemo Brankovu muziku. Dao nam je ono što se ispostavilo da je drugi Brankov album, "Narodne pesme Srbije" – koji je sredinom osamdesetih sam izdao na kaseti... Pošto se penzionisao, Bata je konačno popustio i Jerković, koji vodi studio za snimanje u Los Anđelesu, spasao je sada oštećene master trake.

Teško da ćemo ikada shvatiti zašto je Mataja radikalno rekontekstualizovao pesme svog detinjstva; nikada se nije vratio u Jugoslaviju. „Možda je pokušavao da se poveže sa svojom majkom“, sugeriše Bata; Jerković se pita da li je Mataja pokušavao da stvori zvučnu vezu sa zemljom iz koje je bio otrgnut kao tinejdžer.

Mataja je, kaže Bata, bio „veoma tvrdoglav i odlučan, uvek je eksperimentisao, izmišljao stvari. I prilično intenzivan.” Muzika je bila velika ljubav njegovog oca, ali, primećuje Bata, „nikada o njoj nije razmišljao kao o nečemu što će ga učiniti bogatim. Jednostavno je voleo da pravi muziku. Uvek je izmišljao stvari i eksperimentisao – bio je kao ludi naučnik u svom studiju – a kada je svirao gitaru, bio je u drugom svetu.”

Posetioci njegove radionice mogli su da dobiju LP ili kasetu – to je bio opseg njegove promocije. Loše zdravlje je primoralo Mataju da prestane da svira gitaru 1990-ih i, depresivan, umro je od srčanog udara 2000. Lako je mogao da ostane nepoznat da mladi muzičar nije platio 7 dolara za Brankov LP u prodavnici polovnih ploča u Holivudu.

„Srećom, bili su uporni“, kaže Bata o Jerkoviću i Mekgounu. „Sada bih voleo da sam to uradio ranije, jer kada čujem ljude kako govore koliko tatina muzika znači – pa, to je veoma dirljivo. Samo bih voleo da je tata živ pa da doživi svo interesovanje i entuzijazam. Rekao mi je „muzika je lepa – otvoriće ti vrata za koja nisi mislio da će se otvoriti“. I bio je u pravu!", navodi ovaj britanski list.

(Telegraf.rs/izvor: "The Guardian")