Zlatko Manojlović za Telegraf.rs: Ko uprlja svoj talenat, znači da time nikada i nije trebalo da se bavi

Foto: MariusAndreFotografie

Sigurno je da Zlatka Manojlovića mnogi na ovim prostorima vezuju za nežni i setni instrumental "Jednoj ženi". Ipak, za sve one koji iole ozbiljnije prate muzička dešavanja njegov rad je daleko više od toga. Još od dalekih šezdesetih godina i prvih "drugarskih" bendova preko grupa Džentlmeni, Dah, Gordi, a potom respektabilne solo karijere, Zlatko muziku koju stvara poistovećuje sa dve reči: ljubav i lepota.

Preporučujemo

U poslednjih nekoliko decenija fokus njegovog rada prebačen je na zapadnoevropske prostore gde je pod imenom Zed Mičel ostvario značajne uspehe kao studijski muzičar, ali i objavio osam studijskih i jedan live album. No svakako, Zlatko nije zaboravio ni ovdašnju publiku pa se njegov izuzetan album "Crni labud", u izdanju PGP RTS, pojavio na našem tržištu 2019. godine. Nedavno mu je i Croatia Records odala priznanje objavivši četvorostruki kompilacijski CD pod nazivom "Od Daha do Gordih". Razgovarati sa njim zaista je pravo zadovoljstvo, jer Zlatko ne samo da ima šta da kaže, već su njegove reči potkrepljene i onim što radi, uostalom i sam je rekao da ne voli pucanj u prazno.

• Rođen si u Kruševcu 1951. godine. Kada si se doselio u Beograd?

Moji baba i deda su živeli u Kruševcu, a roditelji u Beogradu i dogodilo se da je moja majka otišla da ih poseti dok je bila u drugom stanju. Ostala je tamo nedelju dana, jer se termin za porođaj još nije približio, ali se dogodilo da sam se prevremeno rodio.

• Znači, to je bila slučajnost.

Jeste, ali sam za Kruševac svakako vezan, imam tamo familiju, moja baka po ocu je iz Kruševca.

• U kom periodu si se zainteresovao za gitaru?

Foto: MariusAndreFotografie

Nisam u toj nekoj najranijoj mladosti počeo da sviram. Možda sam tek sa nekih četrnaest-petnaest godina naučio prvih par akorda, ali sam ozbiljno počeo da sviram tek negde sa osamnaest godina. Pre toga je to bilo dosta amaterski, tek sam posle dodao gas pa su se stvari odvijale jako brzo. Ali sve do osamnaeste godine mislio sam da ne treba da se vežba, svirao sam nekoliko akorda i to je bilo sve.

• Možda nisi vežbao ali si ipak sa petnaest godina pobedio sa jednom svojom kompozicijom u tada čuvenoj emisiji Radio Beograda, "Studio VI vam pruža šansu".

To je tačno. Ali tu nisam svirao gitaru već pevao. Odnosno, kada smo se pripremali za taj nastup, ja sam prateći sebe na gitari otpevao tu pesmu, kako bi ansambl Duška Radančevića to čuo i mogao da navežba. Oni su bili zabavnjačko-narodnjački orkestar i bili su dobri muzičari pa to nije bio problem, ali na samom takmičenju samo sam pevao, oni su pratili izvođače.

• Kako se zvala ta pesma? Jesi li je kasnije eventualno upotrebio za neki snimak?

Naziv joj je bio "Prolazim", nisam se nakon toga vraćao na tu kompoziciju.

• Koliko znam neke od prvih grupa u kojima si bio član su Stars i Helios.

Da, a pre toga sam bio u grupi Orkani sa Dunava (smeh). Sad si me podsetio, svega se seti čovek kad počne da pretura po prošlosti.

• Da li je neko iz tih grupa kasnije napravio nešto ozbiljnije na polju muzike?

Nije. To su bili drugarski bendovi gde nije bilo važno kako ko svira. Ti ljudi nisu bili zaluđeni muzikom, više su ih interesovale neke druge stvari, pa im je to i opredelilo životne pozive.

• Znači, neki tvoj ozbiljniji rad počinje od kada si postao član grupe Džentlmeni.

Jeste, imao sam devetnaest godina kada sam počeo sa njima da sviram. Postao sam član te grupe zato što sam odlično pevao, ne zbog toga što sam bio odličan gitarista. Trebao im je pevač, pa im je neko rekao za mene. Došli su, čuli kako pevam i sviram, što se svirke tiče pomislili su da ću i to savladati i naučiti. Tako je i bilo, jako brzo sam napredovao. To mi je ustvari bila neka prekretnica. Tada sam počeo ludački da vežbam i za nekih, možda godinu dana sam zaista dosta toga naučio.

• Kada se završila saradnja sa Džentlmenima osnivaš grupu Fleš sa kojom snimaš svoju prvu ploču.

Nakon neke dve godine koje sam proveo u Džentlmenima, napravio sam taj bend jer sam hteo da sviram samo svoju muziku. To je bio sekstet sa dva duvača po uzoru na tadašnje grupe Chicago i Blood, Sweat and Tears. Prvo je krenulo sa grupom Fleš koja je potrajala možda godinu ipo - dve. Tu su dvojica članova studirala medicinu, jedan je hteo da ide za Kanadu, pa sam videvši to rasformirao bend i napravio drugi. Ali imali smo nekoliko dobrih nastupa i svirali smo često u tadašnjoj popularnoj TV emisiji "Maksimetar" koju je vodio Dragan Nikolić. Sigurno jedno pet-šest puta. Bili su to uživo nastupi gde je bend morao stvarno dobro da svira.

Ali kao što sam rekao, jedan od dvojice duvača je otišao za Kanadu, drugi je želeo da svira nešto drugo, basista je završio medicinu i počeo da radi kao lekar. Tu je bubnjar bio Dule Banović koji je svirao zajedno sa mnom i u Džentlmenima, a pre toga u Zlatnim dečacima (poznata beogradska grupa iz šezdesetih godina, op. autora), on je bio profesionalac.

• Godine 1973. osnivaš grupu DAH koja ubrzo postiže ozbiljne uspehe.

Tada stvari brzo menjale, pa sam ipak odlučio da smanjim broj članova jer sam u suštini radio muziku gde mi duvači nisu bili toliko potrebni, tako da je Dah prvo bio kvartet jer je jedno kratko vreme i Čutura bio sa nama (Branko Marušić Čutura, op. autora), no video sam da i to ne pije vodu, pa smo na kraju radili kao trio.

• Dok je Čutura bio sa vama u bendu snimili ste i prvi singl sa kompozicijama "Ako poželiš" i "Noćna buka". Interesantno je da ste tu ploču promovisali nastupom u izlogu prodavnice ploča, što nije baš bilo uobičajeno.

Ta Jugotonova radnja je bila pored zgrade "Politike" i imala je veliki izlog pa smo mi došli na ideju da tu sviramo. To je bilo stvarno ekstra, skupilo se baš dosta ljudi, svi su bili oduševljeni.

• Koliko znam, Čutura se nije dugo zadržao u bendu, ali došlo je do promena i drugih članova. Na mesto bubnjara je došao Boka Bogdanović.

Čutura je bio možda tri-četiri meseca. To je tako u suštini. Ko može da isprati stvari ostaje, ko ne može otpada. Bilo je tu svega i svačega, ja sam u principu uvek pokušavao da radim dobru muziku i kad vidim da ljudi imaju ideje u vezi nekog drugog posla, odmah sam tu završavao saradnju. Uzimao sam uvek ljude koji su voleli da rade, koji su bili isključivo fokusirani na muziku.

• Debi album grupe DAH "Veliki cirkus" objavljen je 1974. godine i snimili ste ga kao trio. Bio je to dosta neobičan LP za to vreme.

To je ploča koju nikada niko nije snimio na taj način. Ceo taj LP smo snimili za sat vremena.

• Za sat vremena?!?

Baš tako. Mi smo sve te kompozicije navežbali, ušli u "Studio V" i svirali od početka do kraja bez pauze. Ako danas poslušaš taj LP videćeš da u tim intermecima između pesama mi i dalje sviramo, znači nismo uopšte prekidali dok nije kompletan program odsviran i tu nije bilo nikakavog ponavljanja. Iz tog razloga se na kompoziciji "Veliki cirkus" čuje jedan visoki zvuk, koji se pojavio onog trenutka kada sam uključio "wah-wah" pedalu, ali nismo ni tada hteli da stajemo, nastavili smo. Album smo snimili za Jugoton i tadašnji urednik Dubravko Majnarić nam je rekao: "Ja ovo nikad u životu nisam video".

• Snimaš prvu verziju kompozicije "Šošana" 1975. koja će postati hit, ne samo ovde već i u Evropi. Sa tobom su opet neki novi ljudi.

Jeste, to je bilo početkom '75. Krajem '74. godine mi smo kao trio otišli u Luksemburg, tamo smo upoznali gomilu muzičara, pa se ukazala šansa da bi mogli da radimo sa jednim menadžerom koji je bio vrlo bogat čovek i hteo je da nas finansira. Međutim, ovi ljudi koji su u tom trenutku svirali sa mnom se nisu uklapali u tu kombinaciju, a ja sam već počeo da sarađujem sa nekim tamošnjim muzičarima. Nakon tri meseca provedenih u Luksemburgu, vratili smo se za Beograd na kratko i tu sam se zahvalio ovim momcima sa kojima sam svirao pa su oni otišli svojim putem. Ja sam se potom vratio u Luksemburg. U bendu je bio moj stari saradnik Boka Bogdanović, potom moj brat (Goran Manojlović, klavijaturista, op. autora), uzeli smo basistu koji je bio Nemac i još jednog gitaristu iz Luksemburga. (Vili Pulc i Toni Splitvud, op. autora) Dakle, u pitanju je bio kvintet.

• Da li je ta postava snimila album "Cool Breeze" koji ste za evropsko tržište objavili pod imenom Land?

Jeste, taj album smo snimili u Briselu u Belgiji, u Morgan studiju.

• Imam podatak da ste se u to vreme upoznali sa tada jako cenjenom holandskom grupom Focus i da ste nastupali sa njima.

Svirali smo sa njima kao predgrupa na jednoj turneji, '75. godine. Bili smo u zemljama Beneluksa, Francuskoj, u Nemačkoj je takođe bilo par koncerata. Oni su te godine bili proglašeni za najbolji bend, a Jan Akerman za najboljeg gitaristu. Kasnije me je klavijaturista grupe Focus Tijs van Lir pozvao, dobro smo se poznavali, pa sam mu svirao ceo jedan album krajem sedamdesetih godina. Jan Akerman je u to vreme već napustio Focus pa je na njegovo mesto došao Filip Katerin koji je bio više džez gitarista, tako da on nije tu dugo ostao, a i sam bend se ubrzo nakon toga rasformirao. Tijs van Lir i Akerman se nisu podnosili pa je na kraju "pukla tikva".

Meni su to bili pomalo primitivni razlozi, no svako ima pravo da radi šta želi. Vreme je pokazalo da nije tako trebalo, pokušali su kasnije opet da sarađuju ali bez uspeha. Tijs van Lir često svira u tim nekim većim klubovima u kojima i ja nastupam, pa smo se jednom prilikom sreli. Njegov bend opet nosi naziv Focus i sviraju dosta tog starog repertoara. I Akermana sam video pre izvesnog vremena. On ima grupu sa kojom radi interesantnu muziku. Nije to po mom ukusu ali je svakako zanimljivo to što radi. Kada sam sa njima sarađivao bila su to neka druga vremena, potom sam više puta počinjao ispočetka. Svaki put kad rasformiram bend, sledećem dam novo ime. Nije mi bilo teško da krenem ispočetka, ali to je bilo drugo vreme i svi smo mi tada imali drugačije ideje u glavi. Sada više ništa nije isto, nema puno ljudi koji su zainteresovani za takvu vrstu muzike. Mladi ljudi su uglavnom zainteresovani za ovaj trenutni surogat nekadašnje pop muzike. Nekada su ljudi voleli da sviraju, a danas gomila ljudi svira samo da bi zaradila lovu.

• Nakon svega toga dolaziš u Jugoslaviju i snimaš album "Povratak" na kome je bila i nova verzija kompozicije "Šošana". Šta je bio razlog da se vratiš, verujem da je u pitanju bio tvoj odlazak u vojsku?

Taj album je sniman '75. godine. '76. u februaru mesecu, ja sam već otišao u vojsku i to je bio jedini razlog za povratak, jednostavno više nisam mogao da produžim pasoš, a nisam dovoljno dugo bio vani da bih mogao da dobijem državljanstvo neke druge države.

• Vojni rok si služio u Ljubljani i tamo si i snimio naširoko poznati instrumental "Jednoj ženi".

Tamo sam prvih par meseci bio vojnik, a posle toga ni sam ne znam da li ima neki muzičar i pevač iz Slovenije kome u to vreme nisam svirao gitaru. Brzo sam se upoznao sa ljudima iz RTV ljubljana, a potom snimanjima nije bilo kraja. Tu sam i snimio taj dupli singl na kome je instrumental "Jednoj ženi".

• Jednom prilikom si mi rekao da se sticajem okolnosti taj instrumental uopšte i našao na toj ploči.

Na tom duplom singlu su trebale da budu četiri pesme. Tri sam snimio, ali četvrtu nisam imao.

• Nisi imao samo tekst ili uopšte celu kompoziciju?

Nisam imao kompoziciju. Drugi-treći dan snimanja vratio sam se u kasarnu kasno, otišao u vojnički klub i napravio taj instrumental za deset minuta, sutradan sam to navežbao sa bendom u studiju i odmah potom smo to snimili. Tako je bilo.

• Kada si izašao iz vojske osnovao si grupu Gordi, koja je imala sasvim drugačije muzičko usmerenje.

Tako je. Snimili smo ubrzo album pod nazivom "Čovek" koji je više bio neki psihodelik-pop-rok.

• Omot na tom albumu je takođe specifičan.

To je crtao Kostja Gatnik, poznati slovenački slikar.

• Slikar i jedan od najpoznatijih dizajnera albuma na prostoru bivše Jugoslavije.

Da, mi smo se sprijateljili i baš smo super drugari bili. I kasnije sam imao neke njegove radove na albumima.

• Sa grupom Gordi si objavio pet albuma. Interesantno je da ste jednom prilikom nastupalu u Poznanju u Poljskoj na tamošnjem rok festivalu, gde ste i pobedili.

To je tačno. To je '78. godina i tu je bilo dosta, u to vreme poznatih bendova iz istočnog bloka. Iz tadašnje Istočne Nemačke je bilo dva benda, iz Rumunije, Bugarske, Rusije, Poljske, Češke... Festival je trajao osam dana i svakog dana su na dva-ti mesta svirala po dva-tri benda. Mi smo svirali poslednjeg dana u jednoj velikoj hali i ljudi u publici su se toliko oduševili da su polomili sve stolice i na sred hale zapalili logorsku vatru. Na kraju su morali vatrogasci da intervenišu.

• Grupa Gordi prestaje sa radom '84. godine. No ti uporedo počinješ da snimaš i svoje solo albume. 1980. snimaš album instrumentalne muzike "Zlatko i njegove gitare" gde si autor svih kompozicija izuzev "Nuages", legendarnog Džanga Rajnharta. Možda ti je on bio idol?

Nisam nikada imao idole, jednostavno sam smatrao da sam dovoljno dobar i da mi idoli nisu potrebni. Džango mi se sviđao i dok sam vežbao gitaru, skinuo sam puno njegovih stvari. Imao sam sreću da mi je dobar prijatelj bio Milan Mrđanov iz Beograda, on je inače jako dobar trubač, pa sam na njegov predlog uzeo da poslušam Džanga za koga do tada nisam ni čuo. Dao mi je magnetofon i trake sa njegovim snimcima, pa sam skidao polako jednu po jednu pesmu i na taj način sam svašta naučio od Džanga. On je stvarno bio doktor, to je takav talenat da glava boli. Njegova muzika je toliko melodična, a istovremeno tehnički savršena da je to stvarno čudo. i dan-danas ne znam koga bih uporedio sa njim. On je jedini čovek koji mi osveži dan.

• Još uvek ga slušaš?

Pa tu i tamo. Puštao sam ga često mom sinu koji svira gitaru, a on kaže: "Ćale, loš je zvuk". Pa jbg, nije mogao biti dobar zvuk trideset i neke godine. Na kraju, nije bitan zvuk, bitno je šta je čovek svirao, a to je zaista bilo super.

• Snimaš i drugi solo album 1983. pod nazivom "Jednoj ženi" i to će po mom mišljenju biti neka tvoja odskočna daska jer je taj album na MIDEM festivalu u Kanu, privukao pažnju ljudima iz izdavačke kuće Toshiba EMI, pa je ta ploča objavljena ne samo u Japanu već i na nekim drugim inostranim tržištima.

Znaš šta? To je bila slučajnost, mada u principu, može se reći da nema slučajnosti. Na tom MIDEM-u je PGP RTB imao svoj štand na kome je bila kompletna njihova produkcija u poslednjih nekoliko godina. Japanci su tu došli, jer su tragali za najoriginalnijim albumima objavljenim van Japana, ta edicija se zvala Nexus. Na našem štandu su bili svi, od Korni grupe pa nadalje. Japanci su sve to preslušali i posle tri dana se vratili na štand i rekli da im jedino odgovara moja ploča, pa su potom potpisali ugovor sa PGP-om i objavili taj album. Verovao ili ne i dan-danas imam taj njihov original. Jednom prilikom me je povodom toga zvala Jadranka Stojaković, ona je već bila u Japanu u to vreme.

Ne znam ni kao je došla do mog broja, uglavnom kaže mi: "Čoveče, da li si normalan, što ne dođeš ovde, ovi te emituju svaki dan na radiju"? Potom dobijem izveštaj iz Japana u kome piše da sam tamo prodao trideset hiljada LP-ija! Ja toliko nikada nisam prodao ni u Jugoslaviji.(smeh) Međutim, Jadranci sam rekao da i ovamo imam puno posla, da nemam vremena za to i da je to predaleko. U to vreme sam imao malu decu, a to mi je bilo mnogo važnije od bilo kakve karijere. Da sam razmišljao da odem, to bi moralo biti na neko duže vreme, a to zaista nisam želeo.

• Ali si zato počeo da radiš u Nemačkoj kao studijski muzičar.

Iskreno, nisam zbog toga. '87.godine sam napravio neke snimke u Beogradu, pa sam u Nemačku otišao sa tri-četiri pesme. Tamo sam pričao sa nekim muzičarima u nekoj velikoj muzičkoj radnji i oni su mi predložili da odem do jedne agencije koja zapošljava studijske muzičare. Ako već želim da živim tu, predložili su mi da pokušam da radim u nekom studiju. Svakako sam želeo da probam tako nešto i oni u imeniku nađu broj agencije koja se bavi tim stvarima. Pozvao sam ih, javila mi se neka žena i predložila da dođem do nje kako bi popričali.

Foto: Pollert

Ja naravno odem i ona mi kaže: "Mi u Minhenu imamo dvesta pedeset studija i imamo dve hiljade gitarista sa istočne obale, dve hiljade sa zapadne (misli na Ameriku, op. autora) i dve hiljade iz ostatka sveta. Šest hiljada gitarista imamo u Minhenu na listi". Ja joj kažem: "Gospođo, svih šest hiljada stavite na jednu stranu, mene na drugu, imam da ih oderem od A do Š". Ona me gleda: "Pa kad ste Vi tako dobar gitarista, kad ste bolji od svih, idite onda u Arko studio, evo Vam adresa, to je najbolji studio ne samo u Minhenu već i u čitavoj Nemačkoj".

Ja jedva dočekao. "Hoću", kažem i odmah sednem u taksi. Kada sam došao tamo, tu naiđem na neku sekretaricu kojoj kažem da sam hteo da razgovaram sa šefom studija. Ona me obavesti da šef nije tu, da je verovatno kod kuće, jer ima slobodan dan. Prenesem joj da sam došao iz Beograda, da treba večernjim vozom da idem nazad i zatražim joj broj telefona od tog čoveka. Nije mogla da mi da broj ali ga je pozvala i on se javio, tu odmah shvatim da je Englez, pita me šta sam hteo. Kažem mu da sam gitarista i da bih mu ostavio jednu kasetu sa mojim pesmama da to čuje, naravno i moje podatke, pa da eventualno proceni da li bih mogao da radim kao studijski muzičar. Tako i bude.

Vratim se za Beograd, nije prošlo ni tri dana, zvoni mi telefon, tada sam živeo u Borči. Podignem slušalicu, javi se neki čovek koji počinje da priča ne engleskom. Pitam ga: "Ko si ti?". "Pa bio si kod mene pre tri dana i ostavio mi onu kasetu". "Aha, daaa", tu shvatim ko me zove. "Čuo sam tvoje snimke, stvarno si dobar gitarista, ako možeš kreni koliko sutra ovamo, imam jedan projekat za tebe". Nakon završenog razgovora kažem supruzi: "Vidi, ovi me zovu da dođem odmah". "Spakuj se i idi, to se ne propušta", kaže mi.

Foto: MariusAndreFotografie

Imao sam tada Golfa, spakujem nekoliko gitara i pojačalo i krenem za Minhen. Kada sam došao, ponudio mi je da snimam LP nekom engleskom pevaču, ime mu je Kris Elis. I mi tu krenemo da radimo. Kažem Krisu da mogu za jednu od tih pesama da mu napravim mnogo bolji aranžman od postojećeg. Za nekoliko sati sam napisao novi aranžman, on se oduševio pa smo to i snimili. Kada smo završili posao odneo je snimke za Englesku i ja više nisam ni obraćao pažnju na njega. Nakon jedno mesec dana saznam da su mu u međuvremenu tamo objavili singl na kome se našla upravo pesma koju sam radio i on sa njom uleti na Top Twenty listu popularnosti, mislim da je došao čak do petog mesta. To je bilo super za mene jer je posle toga glavni šef tog studija u kojem sam radio, odnosno vlasnik, došao i rekao: "Od sada ovde samo Zlatko svira gitare". I tako je i bilo. Šest godina sam potom tu svirao, ne znam ni sam kome sve.

• Provlače se podaci da si sarađivao sa mnogim zvučnim imenima: Santana, Eros Ramacoti, B.B. King...

To se dešavalo baš u to vreme o kojem govorim. Sa Santanom nisam svirao u studiju, već sam nastupao kao predgrupa na njegovim koncertima. I ne samo sa njim. Tu su bili i Džo Koker, Rodžer Čepmen, Mother's Finest... kasnije i B.B. King, Lari Karlton, Robert Krej... Moj bend je svirao kao predgrupa na njihovim koncertima.

• Jesu li to bile svirke po Nemačkoj?

To su uglavnom bile ture po Nemačkoj. Sa Santanom sam svirao u Holandiji i Belgiji. U Nemačkoj je takođe bilo par svirki, jedno sedam-osam koncerata ukupno. Slično je bilo i sa Džo Kokerom. Sa nekima od njih sam svirao samo jedan koncert. Recimo sa B.B. Kingom, Lari Karltonom... Robert Krej je stvarno jako dobar, a i sa Bonamasom (Džo Bonamasa, gitarista, op. autora) sam svirao na jednom festivalu... Ne mogu svih ni da se setim... Fil Kolins, Tina Tarner... Imao sam jednu agenciju koja je sarađivala sa drugim sličnim kancelarijama i na taj način sam ulazio u te kombinacije.

• U Nemačkoj si snimio album sa Minhenskim simfonijskim orkestrom.

Da, to je album "MSSO - pop Goes dassic", tu sam sve gitare svirao i to je instrumentalna muzika. Snimali smo to krajem '91. godine. Prvi put sam bio u Nemačkoj do '92. godine. Posle sam imao jedan privatni problem, moja prva supruga se razbolela pa sam morao da se vratim zbog toga i to se na kraju sve bez veze završilo, ali porodica mi je uvek bila važnija od bilo kakve karijere i bilo kakve muzike.

• Koliko si tada ostao u Beogradu?

Dosta dugo sam bio u Beogradu, sve do dvehiljadite.

• Kada si se potom vratio u Nemačku, verovatno više nisi radio u tom studiju.

Nisam. Taj studio je u međuvremenu rasformiran, odnosno prodat. Moj prijatelj sa kojim sam radio te projekte, Malkolm Luker je otišao u Holivud gde i dan-danas snima sa Hans Zimerom, jako je dobar snimatelj i producent. Studio je rasformiran jer više nije bio likvidan, ljudi su zahvaljujući novim tehnologijama počeli da snimaju kod kuće i studio je na kraju bankrotirao.

• Kako je došlo do toga da radiš muziku za film "Indijana Džons"?

To sam radio sa Elmerom Bernštajnom (američki kompozitor i dirigent, dobitnik Oskara za filmsku muziku 1967. godine, op. autora). On je sin Leonarda Bernštajna (američki kompozitor, pijanista i dirigent svetskog glasa, op. autora). Elmer je došao u Arko studio, imao je napisane neke kompozicije za taj film, ali su mu nedostajali fragmenti za određene scene, ponudio sam mu neke svoje ideje, on je to prihvatio i to je to.

• Izgleda jako jednostavno kada ti to kažeš.

Tako je bilo. Rekao sam im - evo ja ću to da napravim i to sam i uradio. Meni ide to, ide mi muzika. Vrlo često napravim po četiri-pet demo snimaka na dan. Naprosto, to izlazi iz mene, imam muzike koliko hoćeš u glavi. Nema kraja.

• To je vrhunski Božji dar.

Ja sam zahvalan Bogu. Evo sad ću da ti kažem nešto: Pre neki dan sam preslušavao moje pesme od pre par godina koje su ostale i koje nisam stavio na moj poslednji album "Route 69". Za svaki album uradim jedno četrdeset-pedeset pesama, da bih od toga odabrao deset-dvanaest. Kada sam pre neki dan preslušavao pesme, najmanje četrdeset kompozicija sam obrisao. Da ih je neko drugi snimio, možda bi to bilo njegovo životno delo, ali ja smatram da te pesme nisu na mom nivou i još uvek mislim da mogu to da uradim neuporedivo bolje, pa ove prosečne na kraju obrišem. Znači po principu - ili radi nešto što je ekstra ili nemoj da radiš ništa.

• Koliko znam, pod imenom Zed Mičel u Nemačkoj si objavio osam albuma.

Mislim da ima osam studijskih albuma i jedan "uživo", uz propratni DVD.

• Na ovdašnjem tržištu poslednji album koji si objavio je "Crni labud" 2019. godine, u izdanju PGP RTS.

Jeste, u Srbiji je to poslednji album, a u Nemačkoj pretposlednji, s tim što ovde nosi naziv "WOW". Odličan je album i sa njega sviram na koncertima gotovo sve pesme. Ali džaba je to kad je sve manje publike za tako nešto. Mislim, ja ću uvek imati dve hiljade ljudi na koncertu u Domu sindikata recimo, možda ima nekoliko hiljada ljudi koje to interesuje, u celoj Srbiji deset hiljada najviše. Jer to je muzika koju moraš da slušaš, a ljudi neće da se zamaraju. Niti slušaju tekst, niti ih interesuje muzika, ne interesuje ih ništa.

Ovaj svet i narod u njemu, umesto da idu na gore, sve očiglednije idu na dole. O čemu mi pričamo? Pa ja sam siguran da većina ne zna ni kako ime se zvao deda. A pradeda? - ni pod razno. A tek čukundeda? Pa nisu uopšte ni čuli da postoji takav izraz. Evo ja imam moje porodično drvo iz 1773. godine. Stoji mi na zidu. Moj pradeda po babinoj strani je bio pop Minić (Mihajlo Minić, op. autora). On je bio prvi osnivač i predsednik radikalne stranke u Kruševcu. Porodica Minić je bila u to vreme najbogatija u Srbiji. Ceo Jastrebac, Kopaonik i sve što vidiš okom na tom potezu je bilo njihovo. Pradeda Minić je bio poslanik u Narodnoj skupštini (pune dvadeset i dve godine, op. autora), a bio je poznat i po tome što se tukao sa Nikolom Pašićem.

Ima na You Tube, možeš da pogledaš, film "Seoska svadba u selu Majdevu" iz 1911. godine. To je prvi srpski crno beli film. To je naručio moj pradeda Minić, odnosno doveo je jednog Mađara, koji je živeo u Parizu, da snimi svadbu rođene sestre moje bake i taj film traje petnaest minuta. (Mađar Lajoš Zoltan Arpad Pitrolf, koji uzima francusko ime Luj de Beri je bio snimatelj i reditelj tog filma. Zapis je pronađen u Austrijskom filmskom arhivu i smatra se prvim srpskim etnološko-dokumentarnim filmom. op. autora). Pogledaj to, to je cela moja familija. Pogledaj kako su ti ljudi obučeni, kako se ponašaju. Inače, moj deda Milutin Manojlović je završio pravni fakultet na Sorboni u Parizu, sa osamnaest godina je prešao preko Albanije i bio je u više gradova Srbiji, odnosno Kraljevini Jugoslaviji, sudija Okružnog suda. Moj otac se rodio u Prilepu, jer je deda tamo radio, jedan stric u Čačku, jedan u Kraljevu, a jedan u Kruševcu. Jako je važno kada čovek ima takvu tradiciju i takve pretke oko sebe, šta misliš kakav on u tom slučaju može da bude? Ne trljam ja nikome nos sa tim, ali to je tako.

• Nastupaš zajedno sa tvojim sinom Todorom. Možeš li nešto više da kažeš o tome? Znam da je on završio Muzičku akademiju.

Završio je Muzičku akademiju i to klasičnu i džez gitaru. Svira sa mnom od jedanaeste godine.

• On takođe ima i autorske afinitete.

Njegov bend se zove Amida Falls i ima ga na You Tube, pa tu najbolje može da se vidi kakvu muziku pravi i kako svira. Smatram da je to nešto jedinstveno.

• U fazi si snimanja novog albuma.

Tu će opet biti puno nekih interesantnih, novih stvari, posebno kad su kompozicije u pitanju. Inače, već sada znam da će se album zvati "Blues For HeLa". HeLa je skraćenica od Henrijeta Laks. Ona je živela trideset i dve godine, a 2021. je bilo tačno sto godina od njenog rođenja. Bila je jedino biće na zemlji koje je imalo duplo više hromozoma u svojoj ćeliji nego normalni ljudi. One su neunuštive. I dan danas se proizvode i naučnici na tim ćelijama prave razne oglede i eksperimente kada su bolesti u pitanju. Ta žena me inspirisala da je to čudo jedno. Opra Vinfri je snimila igrani film o njoj ("The Imorttal Life Of Henrietta Lacks, 2017. god. op. autora) i to je ostavio vrlo snažan utisak na mene. Tu može da se vidi kako se ponašaju Amerikanci prema crncima i ako neko pogleda celu tu priču, siguran sa da će mu život biti lepši.

• Kada planiraš da objaviš taj album?

Mislim da ću prvo da objavljujem singlove, a album verovatno tek na jesen.

• Da li planiraš da i u Srbiji to ponudiš?

Pravo da ti kažem, još uvek ne znam. Može da se dogodi da to objavim u kombinaciji sa Croatia Records i sa RTS-om. Croatia Records mi je objavila jedan četvorostruki album, pa možda napravim tu kombinaciju i na sve to dodam jedan koncert u Domu sindikata krajem godine, gde bi mi oni bili pokrovitelji. Objavio bih ga rado, ali ne volim pucanj u prazno.

• Ne treba tako da razmišljaš. Ima i ovde onih koji bi voleli da imaju taj album.

Svakako imam još dovoljno vremena, puno ideja, čak imam i par tekstova na srpskom koje sam napravio za taj album, pa ću videti. Ako tako odlučim, onda će se to verovatno i ovde i u Srbiji pojaviti negde u oktobru mesecu.

• Čini se da je danas sve više onih koji slušaju produkciju a ne muziku. Malopre si se u priči na neki način dotakao i toga. Interesuje me tvoje mišljenje na tu temu.

To je vrlo jednostavno. Ranije je bilo puno muzičara koji nisu imali mogućnost da dođu do studija, a bili su talentovani. Najbitnija je pesma, to je najvažnije. Kako si je snimio to ne zanima nikoga. Činjenica je da danas puno ljudi kod kuće uradi svašta i dobro i loše. Kući sam recimo uradio gomilu stvari koje su stvarno fantastične. Kompjuteri su svim talentovanim muzičarima pomogli da brže i lakše dođu do rezultata. Muzike je oduvek bilo i dobre i loše. Ono što je loše, to i nije muzika, ali i onog dobrog uvek ima. Pojavi se i uvek će ga biti. Uvek ima talentovanih ljudi koji to znaju da iskoriste i koji se osećaju jako dobro dok stvaraju muziku. Veruj mi, da u poslednjih dvadeset godina uopšte ne razmišljam o tome kako će publika da prihvati moje kompozicije. Najvažnije mi je da se to meni lično dopada. Imao sam veliku sreću da mogu da budem sam svoj gazda, da mogu da radim ono što mi se radi i Bogu hvala da od toga mogu da živim.

• To je suština. Ko se toliko godina bavi muzikom, a ne može da kaže ovu rečenicu, negde je promašio.

Svako je krojač svoje sudbine. Ja sam prolazio kroz svašta. To je kao slalom. Moraš da budeš pametan, da kroz sve kapije prođeš neoštećen, ako želiš da dođeš do cilja. Ne smeš nikad da dozvoliš da se povinuješ tržištu, pa čak i po cenu da niko to ne sluša. Ja znam da je ovo Božji dar i ja ne mogu to da bacim u toalet. Ako ga dobiješ, moraš da paziš šta s njim radiš. Ko uprlja svoj talenat koji je dobio, znači da time nikada i nije trebao da se bavi. Nikada!

Nekada sam davao izjave u kojima sam se loše odnosio prema svojim kolegama. To je bilo pogrešno zato što su ti ljudi dali svoj maksimum, nisu oni krivi što ne mogu lepše i bolje. Ali dođe vreme kada čovek više uopšte nije kreativan, ili to nikada nije ni bio, kada se taj talenat možda potroši i ljudi počnu da sviraju da bi eventualno zaradili neke pare ili možda "skočili" na neku ribu. Ako je samo to razlog, nisu trebali ni da počinju.

Razlog uvek mora da bude, samo i jedino muzika. Umetnost. I zato ima jako malo umetnika, a puno muzičara. Jer muzičari nisu umetnici. Ko nazove muzičara umetnikom, taj je u zabludi. Razlika između muzičara i umetnika je hiljadu godina. I da žive deset života neće doći na taj nivo. To jednostavno ne može da se nauči. Čovek može da se rodi sa tim, ali mu je potreban i talenat da to razvija. To je kao kada bi dobio kilogram zlata od Boga, ali ti umeš od toga da napraviš prstenje, lančiće, razne stvari. Ali možeš takođe dobiti poklon, taj kilogram zlata recimo i sad ako to ostaviš da stoji, tvoja je greška. Dobio si, ali nisi znao šta ćeš sa tim.

I kada bi sada pročitao neke moje izjave koje sam pre trideset pet godina dao za neke kolege, rekao bi: "E jbg. Zlatko, bio si u pravu". Pa bio sam, jer mogu da osetim ko to radi za pare a ko iz nekog drugog razloga. Uvek sam radio iz ljubavi. Jedino što me zanima je ljubav i lepota. I najbitnija stvar: Čovek je zbir svojih dela. Gledaš šta taj čovek radi. Nikada nisam mogao da cenim ljude koji stoje u mestu. Zanimaju me samo oni koji idu napred. Kad čujem danas čoveka koji svira identičnu muziku koju je svirao i pre pedeset godina, šta ja mogu da mislim o njemu? Ja pokušavam svakog dana da naučim nešto novo.

Od svog sina sam u poslednjih deset godina naučio nešto što pre toga nikada nisam uspeo da naučim sam. A znaš zbog čega? Zato što mi je stalo da naučim. Zato što on svira nešto što ja ne sviram - od klasike preko džeza i kada ga čujem, ja moram da vidim šta je to i hoću da naučim, jer to je moje ulaganje u ono što će doći. Nije me sramota da pitam iako imam ime, jer kako da naučim drugačije. Nikada me nije bilo sramota da pitam bilo šta. Takav sam. Uvek sam gvovorio iz srca, a to podrazumeva da govorim istinu. Ja bih stvarno voleo da dođe neko i da mi kaže: "Slušaj, šta radiš to, to blage veze nema ni sa čim". Kada ti neko kaže šta ne valja, u prilici si da nešto naučiš i da više ne ponavljaš takve greške.

Ja sam recimo takav. Ali nismo svi isti. Pričao si sa gomilom muzičara i znaš da svako ima neku svoju priču, ali verujem da svakako znaš da napraviš razliku. Jedno je šta čovek priča, ali bitno je šta čovek radi, kako se ponaša. Ja ga gledam od cipela pa na gore i odmah znam kako svira, kakva mu je familija, sve znam kada ga vidim već nakon dva minuta. Jer ako mu cipele vrede pet evra, ako nisu očišćene, ako nema stila, on nema stila ni u muzici i ne zna da iščisti sve đubre iz svojih pesama, da bi to bile prave pesme. To je recept koji ne može da promaši. To je početak i kraj.

(Telegraf.rs)