Zemaljske i nebeske suze Erika Kleptona: Kako je nastala pesma "Tears in Heaven"

Gotovo uvek kada posmatramo, odnosno razmišljamo o poznatim i slavnim ličnostima, vidimo samo ono čime su okruženi u javnosti ili na samoj sceni: blještavilo i sjaj, bogatstvo i jedan žvot koji bi i mi tako rado živeli. To je ono što na prvi pogled vidimo spolja. Međutim, ako malo "zagrebemo po površini", isuviše često ćemo videti da je istina savim drugačija.

Znate li kako je nastala danas već legendarna kompozicija Erika Kleptona "TEARS IN HEAVEN"? "Suze u raju".

Preporučujemo

Da bi to doznali moramo se vratiti malo unazad.

Erik je rođen 30. marta 1945. godine u Ripliju, Engleska. Majka mu je bila Patriša Moli Klepton i imala je tek šesnaest godina kada ga je rodila, a otac, dvadesetčetvorogodišnji kanadski vojnik Edvard Volter Frier je odmah po njegovom rođenju netragom nestao. Klepton je rastao u kući svoje bake Rouz, a za majku je dugo mislio da mu je starija sestra. Kada je imao osam godina, Patriša ga je napustila, preudala se i započela novi život u Kanadi.

Upravo mu je baka poklonila prvu gitaru za trinaesti rođendan, ali njemu je taj instrument u to vreme bio isuviše ružan i pretežak, pa je počeo da vežba tek kada je nabavio drugu gitaru. U sedamnaestoj godini napustio je školu, ozbiljno se posvetivši instrumentu. Baka se iskreno i svojski trudila da svom Eriku, priušti sve što mu je nedostajalo, ali on je ipak osećao ogromnu prazninu u svom srcu. Oca nije poznavao, za majku je dugo mislio da mu je starija sestra.

No pravi problemi nastaju tek sa njegovim polaskom u školu. Deca često umeju da budu zločesta kako to odrasli ne mogu ni da zamisle. Njegovi školski drugovi su znali da Erik nema roditeljsku zaštitu, pa su ga nazivali pogrdnim imenima, trčali su za njim i maltretirali ga. To im je bio gotovo svakodnevni “hobi”.

Klepton se po povratku iz škole zatvarao u svoju sobu i satima plakao. Te suze će biti "krivac" za mnoge sjajne kompozicije koje je u tom periodu napisao. I tako je svoj jedini i iznenadni spas, pronašao u gitari. Shvatio je da mu sviranje tog instrumenta donosi toliko željeni ugled u najbližoj okolini. Ljudi su počeli da mu se javljaju na ulici.

Pa ipak, ma koliko mu to godilo, sa druge strane ga je i bolelo. Nesigurnost koju je poneo iz najranije mladosti, bila je još uvek i te kako prisutna. Odlučio je da stvori svoj svet u kome će sam sebi biti glavni. I tako je počeo da pije, drogira se, menja žene, ali i da stvara sjajne pesme. Njegova prva istinska, velika ljubav bila je Peti Bojd, supruga njegovog najboljeg prijatelja Džordža Harisona, kojoj će svu svoju ljubav iskazati kroz čuvenu pesmu "Lejla".

Pati Bojd i Džordž Harison / Foto: KEYSTONE Pictures USA / Zuma Press / Profimedia

A to je period u kome je već probao heroin. A kada ga jednom probate, kasnije ga je jako teško zaobići. I tako je to teklo, dok se tokom jednog koncerta jednostavno nije srušio. Klepton se potom povlači na jedno imanje u Engleskoj gde je njegova draga Peti, koja je u međuvremenu napustila Harisona, učinila sve ne bi li ga izvukla iz pakla koji sa sobom nosi ovaj opijat.

Samo je njena bezgranična ljubav ucinila da Erik pronađe izlaz iz te gotovo beznadežne situacije i oni su se potom venčali 1979. godine na jednoj ceremoniji uz prisustvo odabranih gostiju. Heroin je tako postao prošlost, ali gitarista je ubrzo počeo da srlja u novo prokletstvo, novu zavisnost.

Dugo, dugo, sebi nije hteo da prizna da je alkoholičar. A kako to i da učini? Nakon heriona, alkohol je izgledao kao obična "dečija igra". Onda je jednog dana shvatio da više ne može da peva. Tada mu se prvi put javila pomisao o samoubistvu. I ma koliko zvučalo paradoksalno, Erik danas tvrdi da to nije učinio upravo zbog pomisli da u tom slučaju više nikada neće moći da pije?!

Na nagovor prijatelja i supruge 1982. odlazi u jednu ustanovu za odvikavanje u Minesoti, gde će ostati gotovo godinu dana. Oporavljen, vraća se i ponovo počinje da radi punom parom. I upravo kada se činilo da je konačno sve na svom mestu, gitarista stupa u vezu sa manekenkom Ivonom Keli sa kojom će dobiti kćerku Rut, koju potom dugo nije hteo da prizna. Svađe sa Peti postaju sve česće i teže. Nemilu okolnost stvarala je i činjenica da ona nije mogla da ostane u drugom stanju. Pokušali su sve. Između ostalog i vantelesnu oplodnju, ali nije išlo.

Foto: SINEAD LYNCH / AFP / Profimedia

A Erik je žarko želeo decu.

Prošle su još dve godine, a onda mu je Lori Del Santo, njegova druga ljubavnica, rodila sina Konora. To je bilo presudno da se slavni gitarista razvede od svoje najdraže Peti. Pa iako je sve bilo jako bolno, ona je razumela njegovu želju za očinstvom. Dva puta mu je spasila život, a Klepton i danas tvrdi da je ona divan i veliki čovek. U Lori nije bio zaljubljen, ali kada mu je rodila Konora, rekao joj je da je ona žena njegovog života.

Činilo se tada da su sve želje slavnog gitariste ostvarene.

Foto: Shutterstock

Ali jednog sumornog jutra sada već dalekog marta 1991. godine, probudio ga je telefon u njegovom stanu u Njujorku. Podigao je slušalicu... Vrisak ljubavnice Lori, sledio mu je krv u žilama. Konor, koji je tada imao samo četiri godine, nesrećnim slučajem ispao je kroz prozor sa četrdeset devetog sprata. Bol koji je osetio Erik, bio je strašan. Plakao je dan i noć. Sutradan je morao otici u mrtvačnicu da identifikuje leš. Po njegovoj priči, bez obzira na jezive povrede tela, Konorovo lice je nekim čudom ostalo netaknuto. Izgledalo je kao da spava. Klapton se potom povukao u sebe i gotovo čitavu deceniju tiho patio za svojim sinom.

Svu svoju bol i tugu iskazao je pesmom "TEARS IN HEAVEN", koju je u tom periodu napisao i posvetio Konoru. Sa tom kompozicijom će osvojiti čak šest Gremija. Samo, slaba je to uteha bila. Gitarista i dalje, gotovo da i nije izlazio iz kuće danima. Njegova borba sa unutrašnjim demonima je ponovo otpočela. Ono što mu je pomoglo da se kako-tako povrati, bio je iscrpljujući, bespoštedni rad.

A onda je 1999. god. upoznao Meliju Makeneri.

- Ona mi je pomogla da otresem prašinu sa sebe - reči su kojima je slavni gitarista opisao njihovu ljubav.

Ali to je priča za drugi put...

(Telegraf.rs)