Vladan Vučković Paja za Telegraf.rs: Odnos prema muzici je odnos prema ljubavi

Voleti muziku, voleti svoj instrument i istovremeno biti spreman da mnogo toga tome podrediš, zahteva količinu ljubavi koja je dodeljena samo odabranima. Ta ljubav nikada nije sebična već je, kako je to Tvorac i zamislio, darovana da bi njen prah bio posipan po dušama onih koji su tu ljubav spremni da raznose i šire. Sa takvim posvećenicima lako je razgovarati, ako ste i sami iz te priče i ako postoje međusobni znaci prepoznavanja. Možda je njih svakim danom sve manje, jer današnji svet nudi drugačije formule sreće i ispunjenosti, ali je baš zbog toga njihova uloga još važnija i poželjna jer nam makar na trenutak dopušta odmak od svih tih, veoma često, bespotrebnih belosvetskih novotarija.

Jedan od takvih ljudi koji su darovani talentom, upornošću, ljubavlju i beskrajnom energijom kada je muzika u pitanju je Vladan Vučković Paja. Gitarista "sa dušom" kako bi to neki rekli. Razgovarali smo dugo i prijateljski: O njegovim početnim muzičkim koracima u Boru, prvim bendovima, idolima, saradnji sa Kornelijem Kovačom i Čolom, solo albumima, o tome gde se muzika nalazi u modernom vremenu današnjice...

• Rođen si 1968. u Boru. Pohađao si muzičku školu, odsek klavir, kako je sve krenulo što se gitare tiče?

Moj susret sa javnim muzičkim životom i koncertnim prostorima se desio vrlo rano, još dok sam bio jako mali, jer sam prvi nastup sa gitarom imao sa pet godina u muzičkoj školi u Boru. Prve akorde i nekoliko pesmica me je naučio otac. Zapamtio sam to i posle izveo na proslavi koja je bila u vezi sa Danom grada. Svirao sam dve cover pesme, kako se to danas moderno kaže i čak sam odsvirao i jednu svoju autorsku pesmu, odnosno instrumental.

• Sa pet godina si imao svoj instrumental?!

Tako je. I meni je sad posle ovoliko vremena to teško za poverovati, ali to je živa istina.

• Znači ipak si prvo počeo da sviraš gitaru?

Ustvari da. Moj otac je bio gitarista amater, mnogo je više voleo sport. I uvek se setim priče kako je imao prijatelja koji je više voleo muziku nego sport, a kod njega je bilo obrnuto. I kad igraju fudbal, a bili su zajedno u timu, tata se nervirao kada ovaj nije dobro igrao, a uveče bi se taj njegov prijatelj ljutio zato što otac nije svirao u onoj meri u kojoj je ovaj očekivao.

• Znači otac ti je negde nastupao?

Oni su svirali u Knjaževcu, jer je moj otac rodom iz tog grada. Mislim da su svirali u Domu vojske, pa iako je otac mnogo više voleo sport, ipak je bio naklonjen i umetnosti. Majka je nastavnik srpskog i od njih dvoje sam nasledio taj neki muzički gen, odnosno sklonost ka muzici, književnosti i uopšte, ka umetnosti. Sećam se da smo moj stariji brat i ja od oca stalno dobijali karte za mini fest koji se odvijao u Boru nakon Festa u Beogradu, pa smo svako veče išli u bioskop i tu sam gledao "Sećaš li se Doli Bel", "Lovca na jelene" i mnoga druga bitna i kapitalna dela.

• Kada si upisao muzičku školu?

Mislim da sam bio treći razred osnovne, ali sam pošao ranije u školu, tako da sam imao osam godina kada sam krenuo u muzičku. Bor je imao izvnrednu muzičku školu sa divnim kadrom. Moram pomenuti moju dragu nastavnicu klavira Dostanu Kaluđerović, njen sin Perica Kaluđerović je kasnije producirao sve moje albume, zaista vrstan muzičar i producent. Kada sam bio treći razred muzičke škole, osvojio sam nagradu na republičkom takmičenju u sviranju klavira. Takmičenje se održavalo u Leskovcu, a taj instrument smatram zaista jako bitnim, svakom bih preporučio da ga svira, za mene je u neku ruku "kralj muzičke džungle". Ko zna da svira klavir, relativno mu je lako da se kasnije prebacuje na druge instrumente. Recimo, ja sam samouk na gitari, ali ta samoukost izvire iz moje obrazovanosti što se klavira tiče.

• Dokle si stigao sa na tom planu?

Završio sam šest godina niže muzičke škole, a paralelno sam svirao i gitaru. No kako se ulazi u pubertet tako se i intersovanja menjaju, pa sam u nekom periodu više voleo fudbal nego da sviram, ali već negde oko druge-treće godine srednje škole bio sam potpuno fasciniran muzikom, pa sam definitivno krenuo tim smerom.

• Jesi li u to vreme postao član benda Atom 3?

Da, možda sam bio prva godina kada sam pristupio tom bendu, a njih sam znao nekoliko meseci ranije, jer su napravili haos sa svojom svirkom na Borskom jezeru. Tada su bili popularni oni prvomajski uranci pa su tom prilikom nastupali i sećam se da su svirali "Maljčike" od Idola. Bio sam oduševljen kako zvuče i kako su se lepo organizovali i ubrzo potom dobio sam poziv da postanem član tog benda.

• Je li to bilo iznenađenje za tebe?

Sve što mi se na tom muzičkom planu dešavalo bilo je istovremeno i očekivano i neočekivano. Ja samo znam da sam voleo muziku, da sam je intezivno slušao, skidao raznorazne pesme, bio sam u tome do grla, potom je sve drugo došlo kao posledica toga.

• Koliko dugo si ostao u tom bendu, s obzirom da si posle bio u grupi Prestupna godina?

Od prve do četvrte godine srednje škole promenio sam nekoliko bendova, prvi je bio Atom 3. To su sve ljudi iz Bora, moji dragi drugari, svako je sada u nekom svom filmu, ne znam da li su ostali u muzici ili nisu. Posle toga nastao je autorski bend “Prestupna godina” i kada sam bio u četvrtoj srednje škole, napravili smo neke autorske demo snimke koji su posle imali određenog uspeha.

• Da li je neko iz tog benda, nastavio da se bavi muzikom i kasnije možda uradio nešto više?

Perica Kaluđerović je tu bio klavijaturista i on se kasnije na Luisov (Ljubiša Stojanović Luis, op. autora) poziv preselio u Beograd gde je nastavio svoju producentsku karijeru. Pre toga je svirao sa Đorđem Marijanovićem, Dadom Topićem, ostao je veran muzici, čitavoj toj priči i ideologiji koja nosi i puno problema ali takođe dosta privilegija i lepote. On je svakako izvanredan klavijaturista, ali u poslednjih dvadesetak godina bavi se produkcijom, tako da je na prvom mestu producent a onda sve drugo.

• Zanimljivo mi je da si nastupio na Festivalu akustičarske muzike FAMUS u Sivcu sa grupom Tri Frančeka. Da li je to bio neki period tvog traženja i preispitivanja sebe?

Jeste. Bravo za tu informaciju. Ja sam možda jedini čovek u bivšoj Jugoslaviji koji je nastupao i na Omladinskom festivalu u Subotici, u Sivcu i na Zaječarskoj gitarijadi i veoma su retki muzičari koji to mogu da navedu u svojoj biografiji. Moj brat Ivan je bio osnivač benda “Tri Frančeka”, to su ljudi iz Bora, ja sam bio priključen kao četvrti Franček. (smeh) Da budem iskren, ne sećam se ni šta smo tu svirali, ali je činjenica da smo bili deo tog festivala. To mi je draga uspomena i dobra stvar za CV, jer je taj festival bio popularan u bivšoj Jugoslaviji. Sećam se da smo do tamo putovali vozom, to je bilo popularno u to vreme.

• Ono što je svakako važno za tvoju karijeru jeste da si 1988. godine, došao u Beograd gde si upisao Ekonomski fakultet, ali se se time našao i u epicentru muzičkih zbivanja i tada već otpošinješ svoju pravu, profesionalnu karijeru.

Moji roditelji su tada na sebe preuzeli jedan dosta veliki balast i teret jer su odlučili da se u svojim zrelim godinama presele u Beograd. Ta odluka je je bila dosta teška, pogotovo u kontekstu nadolazećeg rata devedesetih godina. To je jedna od ključnih tački u mojoj karijeri, jer da sam ostao u Boru, ne bih mogao da odgovorim obavezama koje zahteva karijera profesionalnog muzičara. Da bih uopšte mogao nešto da očekujem, svakako sam morao biti u centru.

• Na kompilaciji "Beogradska rok liga", našle su se i dve tvoje kompozicije. Jesu li to tvoji prvi autorski radovi koji su zvanično objavljeni?

Na toj kompilaciji je objavljena moja pesma "Tuđi dodiri", a takođe smo uradili i obradu vlaške pesme "Nadojna". Ne mogu sad da se setim imena ostalih bendova sa te kompilacije, ali pamtim da je producent bio Dule Tintor, to je moj veliki drug koji se devedesetih spakovao, otišao za Kanadu i već dugo godina nismo u kontaktu. On je producirao te dve pesme, a potom smo ih završavali u studiju Baneta Markovića i to je prvi nosač zvuka gde sam profesionalno nastupio kao autor, aranžer i producent. Tu sam svirao gitaru i bas, a moj brat Ivan Vučković koji je uz mene od početka, je bio idejni vođa te priče. Faktički su na tom snimanju učestvovali neki ljudi iz grupe Prestupna godina.

• U tom bendu si svirao zajedno sa tvojim bratom?

Da, svirali smo zajedno, uradili smo i neke demo snimke, ali moj odlazak u vojsku i neke druge stvari dovode do toga da se grupa raspadne. Faktički je najveći trag tog benda ostao na kompilacijskom izdanju "Beogradska rock liga".

• Kada je formiran bend Civili?

To je zaječarski bend i ja sam negde na početku studija 92. ili 93. godine dobio poziv da im se priključim. Imali smo, između ostalog, zapažen nastup na Zaječarskoj gitarijadi. Pamtim to dobro, a evo zbog čega: Mnogo sam voleo Ekatarinu veliku i Milana Mladenovića, a oni su to veče trebali da nastupe u revijalnom delu programa i ja sam to sa nestrpljenjem očekivao. Kada su Civili završili sa svojim nastupom sišao sam u prvi red, među publiku, da sačekam Milana i Ekatarinu. Međutim ubrzo se proneo glas da je Milan bolestan, da ipak neće svirati i to mi je baš teško palo jer sam očekivao njihov nastup. Pre toga gledao sam ih više puta i Milan je zaista jedan od mojih uzora. Gitarijada se te godine održavala u avgustu, a Milan je 5. novembra '94. preminuo. Mi tada nismo ni sanjali kolike su razmere njegove bolesti i koliko je njegovo stanje teško. Civili su svirali i neke koncerte u Beogradu, ali se u jednom trenutku grupa razišla zbog toga što je frontmen i pevač Bojan Štrbanović odlučio da se preseli u Ameriku i on je već dvadeset i pet-šest godina tamo.

• Ti si takođe u nekom periodu bio u Americi.

Da, ali to je bilo pre toga, u periodu '90.-'91. godine. Bio sam kod svojih rođaka devet meseci i to nije bilo vezano za muziku. Radio sam tamo i kupio svoju prvu profesionalnu gitaru.

• Kada si se vratio, nastao je bend Špijuni.

Tako je. Tu moram da istaknem ulogu mog velikog prijatelja i kuma Aleksandra Tasića Tase, koga mnogi znaju zahvaljujući tome što je godinama bio član Nevernih beba, zajedno sa Goricom. (Gorica Ponjavić, vokalni solista, op. autora.) Tasa je čekao da se vratim da bi napravio bend sa mnom, jer je čuo neke moje snimke i oduševio sa kako sviram, pa je tako i bilo.

• Ko je još svirao u tom bendu?

Bubnjar je bio Saša Radojević zvali smo ga Radojna, on je Negotinac, a bas je jedno vreme sa nama svirao Mirko Kremić. U toj postavi prvu svirku smo imali u KST-u, zvučali smo dobro, vežbali smo i trudili se da to bude stvarno kako treba. Nakon te svirke u KST-u dobili smo poziv od studentskih aktivista da učestvujemo u tadašnjim velikim studentskim protestima. Mi smo to prihvatili prvenstveno kao veliki muzički entuzijasti, ali i ljudi koje sva ta dešavanja svakako nisu mimoilazila. Iste noći smo svirali i na Filozofskom fakultetu, zatim je došao i Rambo i svirao sa nama, pa smo se preselili na Filološki fakultet gde je stvarno bila prava ludnica i tu smo kasnije danima dočekivali jutra svirajući.

Imali smo repertoar, imali smo volju, mladost i bili smo u tom trenutku čak popularniji i od bendova koji su već imali ustanovljena imena. Postali smo mezimci protesta protiv Miloševića. Svirali bismo do sedam ujutru, a studenti su uvek hteli još, bila je jedna opšta euforija, jedan zamah mladosti. To je bilo vreme kada su studenti mislili da mogu nešto promeniti. Možda smo nešto i promenili, verovatno najveći deo i nismo, ali smo svakako dali doprinos tim studentskim protestima.

• Sa Špijunima si takođe '94. godine svirao na Zaječarskoj gitarijadi.

Tu je već došlo do nekih promena. Tasa i ja smo napravili bend Špijuni i svirali smo na tim studentskim protestima, ali je Tasi bilo veoma važno da što više svira. Imao je nekih egzistencijalnih problema i teško mu je bilo da finansira svoj boravak u Beogradu, pa je predložio da sviramo u zemunskom klubu "Magnum". Tako je i bilo, ali treba znati da su to bile ratne godine, čitava situacija je bila, “zapaljiva” svi su bili u nekom agresivnom fazonu i ja sam uz dozu straha to prihvatio. Međutim "Magnum" je u to vreme bio čudo, bio je prava oaza, vlasnik je bio Davor Urlić i tu smo svirali za nekakav smešan novac, ali meni to u tim studentskim danima nije bilo toliko bitno jer sam svirao i paralelno studirao ekonomiju koju sam i završio '96. godine.

Tu smo ostali možda godinu ipo dana, a međuvremenu je otvoren klub "Dunav Fest" (sada "Fest"), u koji se selimo, to je jedan od najkultnijih klubova, u kojem nema ko nije svirao. Tasa i ja smo sve vreme okosnica Špijuna, a ritam sekcija se menjala. I šta se dalje dešava? Ja od svojih roditelja trpim pritiske u vezi faksa koji moram da završim, u tom trenutku sam već stigao do treće godine i Tasa mi predlaže da krenemo u profesionalne vode. U slučaju da to ne mogu da prihvatim, on će pokušati da nađe drugog gitaristu.

Ja sam ipak pod pritiskom roditelja nastavio da privodim kraju svoje studije, a on je napravio možda jedan od najboljih cover bendova koji je ikada svirao kod nas – “La Grange”. Tu je svirao Džoni (Srđan Dunkić Džoni, bubnjar, op. autora), na moje mesto je došao Zafa (Aleksandar Zafirov Zafa, op. autora), klavijature je svirao Žile Filipović, a Tasa je svirao bas i pevao.

• Strašna postava.

Stvarno je tako, to je stvarno najbolji cover bend koji sam slušao. U to vreme sam kao student leti odlazio na more, oni su svirali u Herceg Novom i u Budvi i ja sam išao sa njima kao neki pridruženi član.

• Faktički je to bio tvoj razlaz sa Tasom.

Jeste, ja sam mu u jednom trenutku rekao da nam je stigao poziv za Zaječarsku gitarijadu, imamo pesme koje sam komponovao zajedno sa bratom i da bi bilo dobro da se tamo pojavimo. Međutim, on je rekao da to ne želi i da hoće da svira cover muziku jer mora od toga da živi, tako da sam na gitarijadi te godine nastupio pod imenom Špijuni, ali bez Tase. Tu sam preuzeo ulogu pevača, mada suštinski nisam pevač frontmen, ali i pored svega dobili smo od stručnog žirija nagradu za visok umetnički nivo izvođenja. Sećam se da je Ljuba Ninković bio član žirija. Govorio sam tada Tasi: "Pusti tezgu, pusti kavere, hajde da probamo da radimo nešto autorski, možda je sada teško, ali hajde da probamo". S druge strane, razumeo sam i njegovu poziciju. On je rekao da je najbolje da ja idem svojim putem, a on svojim. Dogovorili smo se da mi prepusti ime grupe.

• Špijuni su izdali kasetni album "Planeta cirkusa".

Tako je. Hvala ti na takvom poznavanju svega i što si me podsetio na te dane. Ni sam ne mogu da verujem šta sam sve uradio. (smeh) Kao što sam rekao, Tasa je nastavio svojim putem, sa tim izvanrednim cover bendom, a ja sam, s obzirom da sam živeo kod roditelja, ipak imao prostora da na sve to gledam sa neke umetničke strane. Posle gitarijade snimili smo album koji pominješ i to je objavio ITMM Melomarket. Tu sam uradio najveći deo programiranja, sviranja basa, gitare, svega što je trebalo.

• Da li je obrada pesme "Can't Take My Eyes Off Yu", koja je dospela na čuvenu listu "Diskomer" Studija B, bila na tom albumu?

Ne. To je nezavisni snimak koji smo uradili i tu je Tasa pevao, a postoji i spot koji smo snimili u televiziji Bor. Ja sam tada molio Tasu da se pojavi u tom spotu, ali on nije bio zainteresovan pa smo našli nekog borskog manekena koji je "pilotirao" Tasin glas.

• Odlično se sećam emisije "Tonska viljuška" i gledao sam je sa radošću. '97. godine si otpočeo saradnju sa Kornelijem Kovačom u realizaciji tog programa. Kako je do toga došlo? Po svemu sudeći to je bila velika prekretnica u tvojoj karijeri.

Ja sam do tog trenutka bio čovek koji radi svoj album i trudi se da stekne neko svoje ime koje je ustanovljeno na pop-rock sceni. Međutim, devedesete godine su donele gomilu nekvalitetne muzike. Imao sam neko utopijsko-klinačko razmišljanje da radim na spašavanju rokenrola pa sam u to uronio koliko god sam mogao. Nakon kasete "Špijuni" godinu dana sam proveo u grupi “Frenky”.

• Jesi li bio u vreme kada je i Zorana Pavić bila član grupe Frenky?

Ona je bila u prvoj postavi, tu je posle bio i Milan Đurđević, basista Steva Nimčević pa čak i Ivan Aleksijević Pančevac. Finansijer tog benda i veliki zaljubljenik u muziku bio je Miša Mihajlović Frenki. Godinu dana sam svirao sa njima, Miša je uvek bio jako korektan prema muzičarima, kupovao je opremu, pomagao nam, a sva zarada od nastupa je bila naša. On je imao svoj biznis, svoju prodavnicu autodelova, a muzičarima je pomagao da ostanu u toj priči. Tu sam proveo '96. godinu. Nakon toga dolazi do ključnog preokreta u mojoj karijeri...

• To je bila tvoja odskočna daska.

Baš tako, odskočna daska koja me je vinula u orbitu za koju nisam mogao ni sanjati da će se desiti. Ustvari, sanjao jesam i priželjkivao, ali nisam mogao ni pretpostaviti da će se to postati stvarnost. Desila se sledeća stvar: Kornelije Kovač je jedan deo svog života proveo u inostranstvu, delom u Londonu a delom u Španiji. Te '97. vraća se u Beograd i od RTS-a dobija ponudu da napravi retrospektivu svog autorskog rada i to tako što bi njegove pesme i svi ti hitovi bili ponovo snimljeni. On je to prihvatio i rekao je da za tu priliku želi da okupi bend u kome će biti mladi ljudi. Dogodilo se da se u to vreme basista Špijuna i moj prijatelj, Saša Filčić File družio sa Kornelijevim ćerkama, pa je kasetu “Špijuna” odneo Korneliju. Kovač je u to vreme išao od kluba do kluba i tražio mladog gitaristu za bend koji je upravo formirao.

Kada je preslušao kasetu, za nekoliko kompozicija je rekao da su odlične, neke bi uradio drugačije, pevanje je po njemu moglo biti bolje, ali je pohvalio sviranje gitare kao besprekorno i tako odlučio da uđem u bend koji će snimati serijal emisija "Tonska viljuška" To je bio ključni trenutak za moju karijeru. Uradili smo tada devet epizoda i kroz tu emisiju su prošli apsolutno svi pevači, jedino nisam video Zdravka. To je zaista bilo divno iskustvo. Prvi put sam tada ušao u TV studio u Košutnjaku, ne mogu se tačno setiti da li je to bio Studio 8 ili 9. Neke snimke smo pravili u studiju kod Vlade Negovanovića, ali smo puno toga svirali i uživo. Bio sam strahovito uporan, ništa mi nije bilo teško. Npr. kaže mi Kornelije: "Možda ću te zvati u tri ujutro, da nešto snimiš". Događalo se ponekad da me pozove nakon ponoći. Tada bih uzimao gitaru i bez ikakvih pitanja odlazio u studio. Uradili smo devet ozbiljnih epizoda te '97. godine.

• U to vreme otprilike, Kornelije je i pokrenuo asocijciju instrumentalnih izvođaća "Instrumental Forces", pa se na kompilacijskom albumu "Okean" koji je objavljen tom prilikom našla i tvoja kompozicija "Mars".

Kornelije je inače veliki zaljubljenik i veliki autor kada je instrumentalna muzika u pitanju. On je zahvaljući svom ekstremno raskošnom talentu napravio hitove koje pamte generacije, od Korni grupe, pa preko onih koje je pevao Zdravko Čolić i uopšte mnogi drugi, ali ne treba zaboraviti da je on stvarno veliki autor instrumentalne muzike. Kada je oformljeno to udruženje imali smo sastanke, on je stvarno pokušao mnogo toga da uradi, govorio sam o tome na Radio Beogradu u emisijama koje je vodio Željko Stefanović, a Kornelije je predložio da napravimo kompilacijski disk, koji ćemo nazvati "Okean"...

• Po njegovom čuvenom instrumentalu koji smatram za jedan od najlepših na eks jugoslovenskoj sceni.

Apsolutno se slažem sa tobom. To je svetionik instrumentalne muzike. Pošto smo u "Tonskoj viljušci" pravili rimejkove starih snimaka, on nam je dopustio slobodu i mogućnost da pokažemo svoj talenat i ja Konelija smatram drugim ocem. On je jedan veliki džentlmen i veliki gospodin.

• Šta se potom događalo?

Na samom kraju tog serijala dolazi Kornelije i kaže da Željko Samardžić traži bend koji bi ga pratio na tri vezana koncerta u Sava centru. Mi smo bili usvirani pa smo prihvatili poziv i čak se sećam i datuma tih koncerata - 12. 13. i 14. decembar 1998. godine.

• Znači saradnja sa Kornelijem, pa odmah Sava centar koji je u to vreme bio prestižno mesto za koncerte. Za kratko vreme se dogodio ogroman kvalitativni skok.

Kad pogledam tu moju karijeru devedesetih godina, nekako izgleda kao da je sve bilo slučajno, a ustvari je to na neki način bila priprema za sve one velike stvari koje su me čekale u budućnosti. Moram da kažem da sam se kao klinac uspavljivao tako što sam sebe zamišljao na bini, a ispred mene je ogroman broj ljudi, što mi se na kraju i dogodilo. U svakom slučaju, u to vreme sam se intezivno družio sa Kornelijem, a koliko je bio zadovoljan saradnjom sa nama govori i činjenica da je sve iz grupe pozvao da dočekamo novu '88. godinu kod njega kući. Sledeća faza koja je za mene jako bitna, započela je u februaru te godine.

Jednom prilikom, kada sam se vratio kući iz grada majka mi je rekla da se javljao Dragoljub Đuričić i da je rekao da ima jednu vest koja će me puno obradovati. Majka ga je upitala o čemu se radi, da bi on rekao da se priprema prateći bend Zdravka Čolića i da sam u najužoj konkurenciji za mesto gitariste. Nisam mogao da verujem šta mi majka govori. Prošlo je mnogo godina od tada, a sećam se svega kao da je bilo juče. Posle par dana Dragoljub me je pozvao i rekao mi da sam ušao u bend, da ćemo morati puno da vežbamo, ali i da očekujem koncerte u Amsterdamu, Stokholmu, Geteborgu, Minhenu, Njujorku, Sidneju, Melburnu... Ja držim slušalicu fiksnog telefona, slušam šta čovek priča, klimam glavom, a u sebi mislim - ma daj... Međutim, to ne da se stvarno dogodilo, nego se dogodilo u sedam navrata, jer smo odsvirali sedam turneja sa Čolom.

Uglavnom, Dragoljub je formirao bend i pored mene tu su bili Andrej Andrejević, Bata Božanić i Neša Petrović. Nas petorica smo prva postava Zdravkovog benda i mogu reći vaskrsnuća, jer je on do te '98. pevao po Evropi ali na matrice, nije imao bend. Tada smo počeli sa intezivnim vežbanjem i toliko smo radili, ali bez koncertnih nastupa, da sam ja u jednom trenutku pomislio - ma nema ništa od svega ovoga. Niko nam se nije obraćao, niko nas ništa nije pitao... šta, kako, dokle smo stigli. Međutim, kasnije, kada sam malo bolje upoznao Čolu shvatio sam koliko on ozbiljno razmišlja o svojoj karijeri i svojim nastupima. Naš prvi koncert je bio 5. juna '98. u Bijeljini.

• Kako je to izgledalo?

Pa pamtim taj koncert i po tome jer je to bio jedan od najvrelijih dana. Počelo je ekstremno toplo leto, temperature su bile visoke, a mi smo svirali u hali koja je imala metalni krov. Pamtim i da je naš back stage bio postavljen tako da smo morali da prođemo kroz publiku da bi stigli do bine. Taj udar obožavanja ne mogu nikada zaboraviti. Naravno, to je bilo usmereno ka Zdravku, ali opet smo i mi u svemu tome bili neki bend koji ga podržava, pa samim tim i deo te priče. Nakon koncerta ocedio sam majicu, to je bio stvarno veliki toplotni udar. Svirka je je bila dobra, no to je još uvek bio bend koji se uigravao i spremao za jednu zaista veliku i dugogodišnju karijeru. Posle toga smo svirali koncert u Banja Luci i faktički je tim koncertima otpočela priča koja traje evo i do današnjih dana.

• Voleo bih da mi kažeš kakav je Čola kao saradnik? Ima tu raznih priča, evo prilike da saznamo nešto iz prve ruke.

Čola je danas možda jedan jedini simbol zajedništva bivše Jugoslavije. To je jedna neverovatna, izuzetna ličnost sa vrhunskom karijerom i ono što smo mi doživeli sa njim kao muzičari slovi za priču na svetskom nivou. Svirali smo od Vankuvera do Oklanda na Novom Zelandu, u Australiji smo bili dva puta, da ne pričam o skandinavskim zemljama i Evropi...

• Mislim da ste bili i u pariskoj "Olimpiji".

To sam hteo da kažem. Moj najveći svirački uspeh, ne govorim sad o tom autorskom radu, je koncert u "Olimpiji". Zašto? Zato što je tu, kada govorimo o popularnoj muzici, sve počelo još '68. godine sa Hendriksom. Ne postoji nijedan značajan bend koji tu nije svirao. Ja sam se onako simbolično prekrstio pre nego što sam tu ušao. To je bilo 2009. godine. Sting je moj najomiljeniji muzičar i idol, a on je recimo svoj album "Bring On The Night" snimio upravo tu, tako da je to za mene lično hi-light, što se tiče sviranja. Pre toga smo već odsvirali nekih dvestotinak koncerata na mnogim tačkama zemaljske kugle. Zdravko je neobičan, izuzetan čovek i njegov put do tog masovnog ukusa je vrlo interesantan. On nije postao vulgaran u svemu tome, već je zadržao kulturu u svom izrazu. Mi smo u jednom dubokom prijateljstvu, naravno, to prijateljstvo nije u smislu da se čujemo na dnevnom nivou ili da pečemo roštilj zajedno, ali kad god je trebalo da jedan drugom priskočimo u pomoć, to smo i radili. On ima svoje principe vezane za karijeru. Jedan od njih je da snimanje njegovog albuma ne sme da traje više od šest meseci. Za to vreme pronađe autore, pronađe pesme, aranžere i svirače i za šest meseci album je završen. Važno je da postoji album na osnovu koga se radi nova turneja. Mi nikada nismo radili turneju zarad turneje, nego je to uvek sledilo nakon albuma koji je objavio. I tako smo svirali i "Kad bi moja bila" i "Okano","Čaroliju", "Zavičaj", "Kad pogledaš me preko ramena", "Vatra i barut" i ovaj poslednji "Ono malo sreće". To je vrlo dobar poslovni koncept. Znači, nema svirke u istom gradu ako nema nove ploče. Možda nam se to desilo nekoliko puta u svih ovih dvadeset pet godina. Novi album je fundament na osnovu koga se okuplja bend i počinje turneja.

• To je jedino i logično.

Apsolutno. On nepogrešivo bira korake u toj svojoj karijeri, mi smo bili u funkciji svega toga i ja sam svedok kako je ta priča rasla. '98. smo devet puta napunili "Sava centar", a potom je 2011, došlo Ušće. Tu je možda bio najveći broj ljudi pred koji sam izašao ikada, mislim da ih je bilo više od 120 000 u publici. On na jedan vrlo interesantan način održava svoju karijeru u smislu onog - ništa ne uspeva bolje nego uspeh. Pokazao je kako sve to treba da izgleda. Znam ljude koji su po deset godina radili jedan album, a to nije suština postojanja na sceni. Naravno, kada uradiš album za šest meseci, možda ne mogu sve pesme biti fenomenalne, ali što kaže Zdravko - dovoljne su i dve-tri. Danas je jako teško napraviti novu pesmu, jer je već mnogo toga urađeno od šezdesetih na ovamo. Ali ako prođu tri-četiri, to je više nego dobro.

• I sedamdesetih, ako prođu tri-četiri bilo je baš dobro.

Naravno. U svakom slučaju Zdravku je vrlo mudro i vrlo pametno osmišljavao svoju karijeru, povlačio se kad treba, bio je prisutan kad treba, a mi smo uz njega prošli stvarno jako puno toga. Samo u Americi smo održali pedeset koncerata, što je stvarno uspeh.

• Kad smo kod toga, kaži mi kako su ti koncerti funkcionisali u Americi, kako su bili posećeni, kako funkcioniše ta tehnička strana koncerta?

Mi smo svirali u bitnim i značajnim prostorima. Naravno, to nisu hale tipa beogradske Arene, već prostori koji primaju do dve-tri hiljade ljudi i to uvek bude puno. Postoje ljudi koji su zaduženi za zvuk, za ozvučenje uopšte, ton majstori su uglavnom Amerikanci i naravno, oni ne poznaju muziku koju sviramo. Verovatno su dobre zanatlije pa su koncerti zvučali uvek relativno dobro. Nekada bolje, nekad lošije, ali ipak je to bio neki korektan prosek. Uostalom, ako je publika zadovoljna, to znači da je sve bilo kako treba, tu nema neke velike dileme. Bilo je i ovakvih i onakvih sala. Svirali smo u divnim salama u Čikagu i u Njujorku. U Torontu smo jednom čak svirali u ogromnoj hokejaškoj hali, nisam mogao da verujem da je posećenost tolika. Ali naša dijaspora je oduvek bila velika, a povećana je još više zbog ovih poslednjih ratova.

• Tvoj prvi solo album nosi naziv "Put ka suncu". Meni je zanimljivo zato što Pop mašina ima jednu kompoziciju i album pod tim naslovom.

U vreme kada sam to radio nisam znao za taj album Pop mašine. Postoji kompozitor klasične muzike koji se zove Gustav Holst i on takođe ima instrumental pod tim nazivom, ali sve to sam tek kasnije saznao. Za sebe mogu da kažem da sam prvenstveno autor. E sad ,kako prolazi vreme, to autorstvo treba da pokaže svoju snagu, pa samimi tim i koliko sam dobar u toj priči. Tu svakako treba uzeti u obzir da sam paralelno imao i sviračku karijeru koja je tekla nezavisno od autorske. Moj prvi album je trebao da se pojavi i ranije, ali je počelo to nesretno bombardovanje, pa sam čitavu tu autorsku priču pomerio za dvehiljaditu godinu. Srećom, to nije previše imalo uticaja i ja sam nastavio dalje sa ozbiljnim radom, a godine koje su potom usledile su bile koliko toliko mirne, sve do 2020. dok se nije pojavilo ovo čudo od korone.

• Koliko imaš albuma sa instrumentalnom muzikom, koliko znam deset?

Imam ih jedanaest, ako računamo trostruki kompilacijski CD pod nazivom "Dvadeset dugih toplih leta".

• Da, to si objavio povodom dvadeset godina karijere.

Bio sam u "niskom startu" što se tiče promocije tog albuma, ali dogodila se pandemija što me je zaustavilo u tim namerama već početkom leta 2020.

• Mnogi smatraju da je na ovim prostorima isuviše malo interesovanje za instrumentalnu muziku, za razliku od zapada, gde je to ipak drugačije. Kada sam jednom razgovarao sa Vedranom Božićem on mi je rekao da ne želi time da se bavi, jer to neće niko čak ni da "popljuje". Koristim njegov izraz. Kornelije je objavljivao albume sa instrumentalnom muzikom, ali mi je takođe u razgovoru rekao da je ovde vrlo uzak krug publike koja je za to zainteresovana. Ti sa pomenutom kompilacijom imaš jedanaest albuma instrumentalne muzike, što znači da ne misliš tako.

Pa moram da kažem da je on u pravu. Ja za sve ove godine imam oko tridesetak koncerata na kojima sam svirao svoju instrumentalnu muziku. Da nije bilo tog velikog angažovanja vezanog za Zdravka, a kasnije i sa Pilotima i mnogih drugih stvari koje sam radio, svoju bih karijeru ipak malo drugačije pozicionirao. Recimo u Boru, u velikoj Koncertnoj sali muzičke škole iz koje sam potekao, nakon albuma "Boemske rapsodije" i "Partiture za koren i stablo" imao sam ozbiljne koncerte, tu su ljudi unosili dodatne stolice da bi mogli da prisustvuju.

• "Na istoku zapada" je takođe tvoj zanimljiv album.

Da, on je dosta dobro prošao. Recimo na albumu "Partiture za koren i stablo" sam obrađivao klasične kompozicije. Ono čemu bih se ja više posvetio da sam imao vremena i da nisam bio privezan za toliko veliki brod koji se zove Zdravko, svakako je koncertno promovisanje mog rada. Ima divnih sala, Domova kulture. Recimo u Zaječaru, Negotinu, Somboru, Čačku... i taj program može da se predstavi na isti način. Što se tiče stvaranja samih albuma, tu sam lakše prolazio jer sviram i gitaru i bas, klavijature, programiram, ne zavisim previše od drugih, nisam morao da tragam za ljudima koji bi na njima svirali. Ali kada sam sve to trebao da prebacim na živo sviranje, sa jedne strane sam imao pritisak da sačuvam kvalitetne ljude u svom bendu, a sa druge status muzičara koji aktivno svira sa Zdravkom Čolićem.

• Ali taj status koji pominješ ti je svakako u neku ruku i pomagao u promovisanju. Jedna je stvar ako ti imaš koncert u Boru odakle si inače i gde te svi poznaju, a druga ako sviraš npr. u Čačku, pa se zna da je to koncert gitariste koji svira sa Zdravkom Čolićem, iako ti promovišeš svoj materijal.

To je tačno, upravo je primer za to čuveni Dominik Miler, Stingov gitarista, koji ima uspešnu solo karijeru. No, danas većina ide tamo gde je nešto bolje plaćeno.

• Baš tako. Vrlo retko bi entuzijazam suštinski preovladao nad onim materijalnim.

Dobar primer toga o čemu govoriš je moj veliki uzor Milan Mladenović. On u dokumentarcu o EKV kaže da je zahvalan Margiti jer mu je ostala verna do kraja. A ako pogledamo unazad vidimo da je on promenio bar pet ritam sekcija u Ekatarini. Poneko je i uspeo da reši taj problem. Vlatko je puno žrtvovao, ali je na kraju uspeo da ugravira Leb i sol u istoriju balkanske muzike, no imao je puno problema. Recimo ode Garo (Garo Tavitijan, op. autora), zato što smatra da bend treba da nastavi da svira kompleksnu muziku, a Vlatko bi hteo da pravi hitove, potom dođe Dragoljub koji je bio veran član, ali Garo reši da se vrati. Ponekad je ljudski faktor nepremostiv.

• Dobio si više nagrada. Recimo od Udruženja muzičara džeza zabavne i rok muzike 2003. godine dobio si nagradu za doprinos razvoju muzike u Srbiji, što je zaista sjajno, a u tom periodu si od istog udruženja dobio i status umetnika. Imaš iza sebe jedanaest autorskih, instrumentalnih albuma. Ti si prava osoba koja može reći kakva je generalno instrumentalna muzika u Srbiji?

Mislim da se ovde, objektivno govoreći, veoma mali broj ljudi time i bavi. Možda ima i nekih radova za koje ja ne znam, a za to imam i objašnjenje. To je zato što su rijaliti šou programi postali mejnstrim koji imaju 90% prisutnosti u medijima. Svaki čovek zdrave pameti će shvatiti da je postalo normalno da ne znamo jedni za druge ako je na televiziji po ceo dan rijaliti program, pa samim tim nema ni prostora gde se mi nekom možemo obratiti. Naravno da ne može instrumentalna muzika imati status kakav imaju hitovi, jasno je da je Žan Mišel Žar jedan od retkih koji je napravio takvu karijeru ili možda Majkl Oldfild. Ali i Mark Nofler ima dve legendarne instrumentalne teme. Jedna je "Local Hero", a druga je tema iz filma "Cal", znači i on se bavi instrumentalnom muzikom, čak je te svoje instrumentale svirao na koncertima grupe Dire Straits.

Ali njih tamo dočekuju raširenih ruku, a ovde je medijski prostor okupiran totalnim ludilom koje nudi rijaliti šou. Dugo sam ćutao o tome, ali što više vremena prolazi shvatam ludost te činjenice. To je strašno šta su nam uradili, što bi rekao moj brat - svako vreme ima svoje dvorske lude, samo što dvorske lude imaju svoj ograničeni prostor, ali ako se ljudi takvog profila povežu sa nacionalnim frekvencijama onda dolazi do neoprostivog istorijskog kuršlusa. Jako je teško to prihvatiti i shvatiti, ali to je tako.

• Problem je što već nekoliko generacija uz sve to odrasta.

Apsolutno. Mi nemamo prostora da se obraćamo jedni drugima. Donekle postoje ti alternativni pravci na društvenim mrežama, gde ljudi zavisno od svog talenta pokušavaju da osmisle svoje profile i način obraćanja publici, ali to ne može da ima domašaj kao nacionalna frekvencija, a oni se bave skandaloznim stvarima. Srećom, ima i stvari koje funkcionišu. Uradio sam puno autorske muzike pa svoje radove prijavljujem našoj agenciji za zaštitu autorskih prava SOKOJ i poslednjih godina sam dobio, za naše uslove, relativno pristojan novac koji može da potpomogne budžet na godišnjem nivou. Nije to sad nikakvo bogaćenje, ali može da olakša život. Znaš kako se kaže: "Kad novac dolazi, dolazi na dve noge, kad odlazi, odlazi na sto nogu". Hoću reći da je zaštita autorskih prava počela da koliko-toliko funkcioniše. S druge strane strane, verujem da ljudima koji u Evropi imaju toliko autorskih albuma kao ja egzistencija i nije više na dnevnom redu.

• Znači da su stvari oko autorskih prava u Srbiji u poslednje vreme počele bolje da funkcionišu.

Postoje “košuljice” prilikom emitovanja muzike, koje se pišu i ja sam taj boljitak osetio. S druge strane, u okviru samog SOKOJ-a postoje različite struje. Hitmejkeri očekuju da u okviru raspodele autorskih prava budu povlašćeni u odnosu na one autore koji prave umetničku muziku, što je pitanje koje treba da se reši u samoj organizaciji. Ali svakako je bolje da na godišnjem nivou stigne išta, nego ništa.

• Proputovao si svet, možeš li da napraviš neku paralelu, ne na tom nivou, već recimo sa našom okolinom u tom smislu? Kakva je situacija u Hrvatskoj po tom pitanju?

Mislim da je u Hrvatskoj sve to stabilnije. Kod njih recimo postoji kanal na kome je noćni program vezan za hrvatsku popularnu muziku i svaka kompozicija je jasno i uredno potpisana i emitovana od početka do kraja. Mi smo ranije imali emisiju "Tri boje zvuka" gde su naši kvalitetni autori predstavljali svoju muziku ali je i to nestalo. Neke države koje su stvorene raspadom Jugoslavije su svakako bolje organizovane nego mi. Što se tiče inostranstva, koliko sam video, postoje sistemi koji štite muzičare i autore. I ne samo da ih štite, već ih i motivišu da stvaraju. Na kraju krajeva sve prolazi, a ostaje ono što je neko stvorio i doneo na svet. Tu ne mislim samo na muziku, već i na književnost, slikarstvo, na arhitekturu. To ostaje iza nas, a mi smo svakako prolazni.

• Ti član Udruženja kompozitora Srbije. Koliko se to udruženje zaista bori da popravi status svojih članova i da li ima uopšte ima načine na koje može da pomogne?

Pa evo ja sam svedok. U proteklih godinu dana predsednik udruženja je Rade Radivojević, a on je čovek od inicijative. Od kada je došao na to mesto već se dosta toga lepog desilo. Ono što je bitno i što pokazuje težinu tog udruženja, jeste činjenica da ja na primer ne bih ni u kom slučaju mogao da dobijem američku vizu za koncerte koje sam radio sa Zdravkom, da nisam član nekog udruženja. Dokument kojim dokazujem da sam član udruženja kompozitora je bitna stavka u procesu dobijanja vize. Osim toga, udruženje pokreće i neke akcije: izdavanje CD-a, koncerete, štampaju se knjige sa notnim zapisima itd.

• Jedan si od retkih autora sa ovih prostora čija je muzika vizuelizovana, pa su te emisije uvrštene i u program čuvenog evropskog festivala "Zlatna ruža".

Moj album "Na istoku zapada" je objavljen 2004. godine pa je u RTS-u, a tada je Rade Rardivojević bio urednik, a Marko Novaković reditelj, odlučeno da se napravi polusatna emisija bazirana na muzici sa tog ostvarenja na kome su obrade kompozicija iz Istočne Srbije. Ranije se taj festival zvao "Zlatna ruža Montrea", i tu je Oliver Mandić nekada učestvovao sa emisijom "Beograd noću", ali te 2004. godine, kada sam ja učestovao to je bilo preseljeno u Lucern pa se shodno tome festival zvao "Zlatna ruža Lucerna". Tada je moja emisija bila jedina iz Istočne Evrope koja je prošla u konkurenciju za dodelu nagrada, a u tu su bili Robi Vilijams, Kajli Minog, grupa Yazoo, tako da mi je bilo prosto neverovatno kada sam video svoje ime uz sve te svetske zvezde. Nismo dobili nagradu, ali smo bili među dvanaest emisija koje su bile u konkurenciji za dodelu priznanja.

To je najveći uspeh koji je vezan za moj stvaralački rad. Te godine, negde tokom leta, reditelj Marko Novaković je takođe učestvovao na festivalu u bugarskom gradu Albena u konkurenciji za nagradu i tamo smo dobili Grand Prix kao najbolja emisija koja je tu prikazana. Nakon toga ja sam na krilima tog uspeha napravio album "Dnevnik duge plovidbe", pa je RTS sa svojom logistikom napravio unutrašnjost broda, onako simbolično i tu je snimljena emisija koja je takođe prošla na "Zlatnu ružu Lucerna". Tada je emisija bila u konkurenciji sa grupom Queen, Pol Rodžersom itd. Tako da sam u dva navrata uspeo da dokažem da sve to što radim ima i svetskog potencijala.

• Kad smo već kod tih tvojih uspeha koji su zaista za poštovanje, intesuje me kakav je proces nastajanja tvojih kompozicija? Da li si od onih čije se ideje dugo talože ili si od onih iz kojih to jednostavno samo "izađe", ili je to mešovito?

Pa bude i mešovito, mada se ja trudim da radim brzo. Ne zato što mislim da to sad utiče na kvalitet, već je u pitanju donošenje odluka kao što je to i u životu. Ustaneš ujutro i onda kažeš - moram da odem do Maxija, pa potom da odnesem stvari na hemijsko čišćenje, govorim figurativno naravno. To je proces stvaranja i donošenja bitnih odluka. Ako je taj proces dug, onda trpi muzika. Ako je to prekratko, opet trpi muzika. Znači, mora se naći u tome neki balans, kako bi se odluke donosile u pravom trenutku. Da ne bude kao u onoj priči kad magarcu ponude dve šargarepe, pa ne zna koju će pre i na kraju lipše od gladi. Dakle, trudim se da taj tajming bude pravi, sad neke odluke su više, neke manje ispravne, ali bitno je da se ide napred. Kada sam radio svoj prvi album "Put ka suncu" koristio sam ritam mašinu i sekvencer koji nisu savršeni, ali sam sam odlučivao o svakom tonu. Taj moj album mnogim ljudima je najdraži, jer sam na njemu postigao neku posebnu atmosferu.

• Tvoj odgovor je inicirao moje sledeće pitanje: Koliko misliš da današnja ispolirana produkcija utiče na tu neku slikovitost muzike ili još bolje, na emotivnu stranu muzike? Danas su alati za muziku savršeni, ali opet neki ljudi sa kojima sam razgovarao tvrde da to nisu alati za muziku već alati za zvuk, jer muzika zahvaljujući tim alatima ipak nije ništa bolja. Da li si od onih ljudi koji misle da previše produkcije utiče na stvaralaštvo, da se ljudi okreću više zvuku nego samoj muzici?

To je apsolutna istina. Znači, zvuk je postao bitniji od muzike. Ali opet, to ne znači da u pojedinim slučajevima muzika nije velika. Moj sin Aleksa sada ima dvadeset dve godine i već je duboko u muzici, pa mi je skrenuo pažnju na neke autore iz njegove generacije, kao što je na primer Bili Ajliš. (američka pevačica i tekstopisac, op. autora) Kod nje je muzika gotovo nestala, a opet je ima u dovoljnoj meri. Ako imaš dobru pesmu, ona će zvučati dobro makar samo uz pratnju gitare, tako da to "osiromašenje" muzike ne mora uvek uticati na kvalitet same kompozicije. Važna je muzika, a produkcija je nešto što treba da ohrabri autora da to donese, ne treba ona da bude dovoljna sama sebi. Od produkcije nema ništa, ima od pesme nešto, a suprotno tome, mnogi ljudi su se izgubili u okeanima zvuka.

• Na tvom albumu "Boemske rapsodije" su obrade poznatih pesama iz Srbije. Interesantno je da si istraživao ko su ustvari autori tih pesama koje slove za narodne. Do kakvih saznanja si došao? Naravno, iza svake pesme stoji neki autor, samo što se neke od njih toliko ušle u narod da se izgubio trag autorstvu.

Tako je, to sam i hteo da kažem. To istraživanje sam radio sa mojim bratom koji je duboko uronio u tu problematiku i došli smo do neverovatnih saznanja. Te pesme su nazvane narodnim, a kada se "zagrebe" shvatamo da postoje autori koji su napravili tu muziku, oni su kao po pravilu skrajnuti i nisu dobili značaj koji zaslužuju. Ja sam na neki simboličan način kroz taj album pokušao samim autorima da vratim značaj. Između ostalih, tu je veliki kompozitor Dragiša Nedović...

• Bravo!

Potom Slobodan Domaćinović koji je komponovao pesmu "Staj, staj" za koju vlada mišljenje da je narodna. Obradio sam je jer sam iz tog kraja. Zatim Radoslav Grajić, koji je komponovao "Mito bekrijo". Ta pesma zvuči kao da je nastala u kafani, a ustvari jedan vrlo ozbiljan i školovan autor stoji iza toga. Album "Boemske rapsodije" jeste muzički projekat, ali je istovremeno i filozofski, jer veliča te autore i njihovo stvaralaštvo. Čini mi se da se u svetu mnogo više pažnje posvećuje tome.

• Ima tu raznih tumačenja, po jednom, najveća je počast autoru kad njegova pesma uđe u narod.

Da, to je to. Bajaga je govorio da mi prema pesmi "Moji su drugovi" možemo da imamo podsmešljiv ili ne znam kakav odnos, ali ona je ušla u kafanu. Ja se sa tim slažem. Pored toga što postoji i taj artistički deo, kod svakog autora postoji i skrivena želja da napravi dovoljno dobru pesmu koja će se pevati u kafani. Neko to postigne, neko ne, ali treba se truditi.

• Bio si predavač u školi "Master Blaster", koje su sličnosti, a koje razlike kod današnje dece u odnosu na vreme kada si ti počinjao da se baviš muzikom?

Krucijalna razlika je u pristupu informacijama. Ja sam recimo toliko voleo Vlatka Stefanovskog kada sam bio klinac, da sam longplejke, koje su na 33 obrtaja puštao na šesnaest, da bih to usporio i tako čuo šta on to svira. A sada postoje softverski alati koji ti omogućavaju da spustiš tempo, a da tonalitet ostane isti što je ogroman doprinos i pomoć, ali to ipak nije razlog zbog koga bi se klinci više posvetili nekom instrumentu. Razlog za to je što je danas čitav ambijent u smislu - daj prvo da vidim za koju lovu sviram, pa onda da naučim G dur, što je potpuno pogrešno. Odnos prema muzici mora da bude odnos ljubavi, a da iz te ljubavi kasnije izraste nekakva materijalna dobit. Ima dečaka koji su tu bili jednu sezonu i više se nisu vratili. Možda su shvatili da nisu dovoljno talentovani ili da im treba mnogo više rada nego što su objektivno spremni da ulože.

Ali postoji to jezgro "Master Blastera" koje čini taj reprezentativni bend. U tom bendu ne zna se ko je od koga bolji. Tu je recimo Griša gitarista kome sam držao časove i tada se tačno videlo da on odskače. Isto tako i Pavle koji svira bas gitaru ili recimo Bogi. Oni koji su odskakali ušli su u reprezentativni bend. To znači da je talenat ostao jedna konstanta u odnosu na vreme u kome sam ja počinjao i formirao svoj muzički put. Dakle, danas je sticanje informacija mnogo lakše, ali ipak je talenat presudan da bi se izrodio veliki muzičar.

• U poslednjih nekoliko decenija kada svetske zvezde angažuju instrumentaliste za svoje turneje gledaju da to bude neko ko vlada svim mogućim žanrovima na svom instrumentu. Gde ja ta tanka linija koja odvlači u virtouznost na uštrb neke melodičnosti, odnosno emocija i kako to pomiriti?

To je izvanredno pitanje na koje ću se slikovito nadovezati. Ja sam dobio od Udruženja kompozitora, odnosno od Radeta Radivojevića, poziv da komponujem jedan novi autorski instrumental koji će biti objavljen na nekoj kompilaciji i ja već radim na tome. Rade mi je tom prilikom rekao: "Samo gledaj da to ne bude previše virtouzno". Znači, to mu je bila glavna odrednica. Lično sam, kroz celu svoju karijeru, gradeći svoj stil, voleo gitariste koji nisu svirali tako brzo, izuzev Stefanovskog čije mi je brzo sviranje veoma prijalo. Moj najomiljeniji gitarista za ceo život i to je nešto od čega nikada neću pobeći, je Brajan Mej iz grupe Queen.

On objektivno nema deonice gde svira toliko virtouzno dobro kao što svira Vlatko. Nofler je odsvirao zastršujuće pesme kao što su "Sultans OF Swing" ili "Private Investigations", ali suštinski, tu nema mnogo virtouznosti, mnogo su više tu upletene emocije. Tako da sam ja uvek na strani gitarista koji sviraju emotivno a manje brzo. Recimo, Meklaflin je veliki gitarista ali ne spada u moje omiljene jer svira prebrzo, dok recimo volim Skofilda (John Scofield, op. autora), Robin Forda, volim Prinsa koji je stvarno velika svetska zvezda. Ako bih morao da biram, uvek bi birao emotivnog gitaristu koji manje svira, nego virtouznog gitaristu koji svira puno a izbacuje malo emocija.

• Davnih godina govorilo se da je Alvin Li svira brzo, ali mu je bilo potrebno mnogo nota da izrazi emociju koju je B.B. King izražavao sa tri.

Baš tako. Ja bih se složio sa tim generalno i što sam stariji sve sam više sklon takvom poimanju stvari. Jedan od mojih omiljenih gitarista je Edž iz U2 i to iz mnogih razloga. Tu recimo nema virtouznosti, ali on kroz svoju svirku iskazuje jednu inteligenciju koja je nestvarna.

• Zapanjujuće je kakvi slapovi tonova izlaze iz njegove gitare.

Apsolutno zapanjujuće. Imao sam recimo privilegiju da svojevremeno U Sava centru čujem Paka de Lusiju i to flamenko sviranje je za mene jedno posebno čudo. Imam utisak da bih morao da zanemarim sve druge stilove ako bih želeo da upoznam flamenko kao suštinu sviranja. Možda bih mogao da zagrebem malo po tome ali bih istovremeno morao da odustanem od svega drugog.

• U svemu tome i ovome što smo priičali, gde vidiš kreativnost u odnosu na vladnje instrumentom? Misliš li da danas kreativnost u neku ruku stagnira u odnosu na tehnike vladanja instrumentom? Čini mi se da danas ima mladih ljudi koji odlično vladaju instrumentom ali njihove ideje su čini se siromašnije nego što bi to trebale biti. Ti si malopre napomenuo da su mnoge ideje odavno potrošene.

Imam običaj kada pričam sa prijateljima o muzici da kažem jednu definiciju koja može da se primeni na ovo pitanje: Muzika, koliko god da je kosmos i ona jeste kosmos, istovremeno je i skup nekih strogih pravila. Ako se mi priklanjamo tim pravilima već pet, šest, sedam decenija, samim tim se sužava manevarski prostor da se bude originalan. Mislim da je u tome problem. Bio sam U Americi u vreme kada je grunge muzika počinjala da bude popularna i kada je Kurt Kobejn sa prvog mesta američke top liste skinuo Majkl Džeksona. To je odjeknulo više od atomske bombe, a dogodilo se zato što je Kobejn napravio neke harmonske sklopove koji nisu bili uobičajeni. Kada sam čuo "Smells Like Teen Spirit" pitao sam se kako je moguće da je čovek od ovakve harmonije napravio hit.

To su bile devedesete, a od tada je prošlo trideset godina i kao da se na neki neobičan način sve više sužava taj prostor u kome čovek može biti inventivan. No ipak ima i onih drugačijih. U poslednje vreme sam malo više počeo da slušam grupu Radiohead, oni su bili ravolucionaran bend i voleo bih da ih malo više upoznam. Činjenica je da taj se manevarski prostor sužava zato što je popularna muzika ipak na neki način kosmos koji je ograničen, a koga eksploatišemo evo već šezdeset godina. Kada se govori o Frediju Mejkjuriju i njegovoj "Boemskoj rapsodiji" kažu da je izašao na tablu i napisao šifre, a zatim se vratio nazad u klupu. E sad, ko je taj čovek koji treba da napiše šifre koje su bolje od "Boemske rapsodije"? Muzika je u krizi i mislim da je razlog za to upravo ovo što sam ti rekao. To je kosmos koji je toliko puta istražen da više nema ko šta da istražuje. Ili to mora da bude neki autentični genije koji će otkriti prostore drugima nevidljive.

• Smatrao bih za nepotpun ovaj intervju, ako ne bih pomenuo članstvo u Novosadskom big bendu i koncertima pod nazivom rock opera.

Drago mi je da to znaš. Sve veliko što sam uradio, a tiče se moje karijere uvek je na početku bilo bazirano na čistom entuzijazmu, uključujući i članstvo u Zdravkovom orkestru, moje autorske radove, angažman sa Pilotima. Prvo je bio entuzijazam i ljubav prema muzici, a onda se to materijalizovalo. To važi i za Novosadski big bend. Mene je tu pozvao moj dragi prijatelj Aleksandar Banjac, nažalost pokojni, što je moja neprebolna rana. Mi smo bili kao braća. On je bio hodajuća muzika. Sve mu je bilo jasno. Preneo mi je poziv od Fedora Vrtačnika koji je dirigent big benda. Kada sam dobio takvu priliku više ništa nisam pitao, jer mi je od svega bilo važnije saznanje da ću tu svirati Lukatera, Džimi Pejdža, Brajana Meja, Prinsa, Angusa Janga, Bili Gibonsa... Ta privilegija se dobija jednom u životu.

Potom su usledile probe i prvi koncert u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu koji je bio apsolutni trijumf. Do sada smo imali četrdeset dva koncerta. Od toga je možda polovina bila u Srpskom narodnom, a onda smo svirali u Baru u Luštici, na Paliću, da bi negde pred koronu već bila dogovorena italijanska turneja, koju smo morali u četiri navrata da odlažemo. I nedavno su su Italijani rekli - ovo je poslednji trenutak, to je bilo baš u jeku korone, pre mesec ipo dana. Uz velike probleme koje donose ta pandemijska pravila uspeli smo da odsviramo četiri koncerta i ponosan sam na to. Odsvirali smo dva koncerta u Trstu, jedan u Udinama i jedan u Padovi, a pre dvadesetak dana svirali smo konert i u "Lisinskom" u Zagrebu, koji je stvarno prošao fenomenalno. Toliko sam želeo da sviram u tom "Lisinskom" i to mi se na kraju i ostvarilo.

• Pominjao si neke svoje idole. Ne čini li se da su danas mogući idoli poprilično ogoljeni pred publikom, nekako se izgubila ta njihova nedodirljivost i neka aura tajanstvenosti koja je ranije bila prisutna. Da li takva situacija utiče na mlade ljude i njihovu želju da neke svoje eventualne idole probaju da sustignu?

Pa to je intersantno gledanje na stvar. Ja sam od samog početka autorski muzičar, a mišljenja sam da mladi ljudi koji žele da se bave autorsko muzikom, treba da idu za svojim idolima. U jednom trenutku svakako se mora napraviti presek, odnosno otklon. Znači, ako imaš šta da kažeš, ako tvoje sutorsko biće želi nešto da kaže, u tom trenutku moraš pobeći od svojih idola. Ja sam "skidao" Stefanovskog, jedno vreme sam bio potpuno zaluđen Leb i solom i drago mi je što je tako. Pokušavao sam da stignem Vlatkovu brzinu i preciznost, tako što sam ga između otalog "skidao" na šesnaest obrtaja na gramofonu. Ali sam shvatio u jednom trenutku da je njemu priroda dala tu brzinu i tu tačnost. Shvatio sam da ne mogu u tom smislu da ga stignem. Potom sam rekao - dobro, čekaj da vidim šta ja to imam kao svirač. Tako da sam mišljenja da ljudi koji imaju šta da kažu u autorskom smislu u jednom trnutku moraju da pobegnu od svoji idola i to je najispravniji savet koji mogu da dam mladom momku koji ima nameru da piše svoju muziku. Da bi bio autorska prizma koja stvara nešto svoje, potrebno je učiti od mnogih.

(Telegraf.rs)