Duda Bezuha: Što si dublje u muzici, ona te dublje uzima

Duda Bezuha je bez svake sumnje vrhunski profesionalac, muzičar koji svakom zadatku prilazi sa podjednakom pažnjom ali i žarom kakav može imati samo neko ko beskrajno voli ono čime se bavi. Ako se na sve to nadoveže i izuzetan talenat kojim je darovan, jasno je da je dobrodošao u mnogim ekipama njemu sličnih majstora posla i zaluđenika kojima dan počinje i završava se sa muzikom. Takav pristup možda ne donosi slavu i materijalnu satisfakciju kakva je zaslužena, ali opravdava smisao onoga što muzika zaista jeste: Umetnost koja se živi i za koju se živi. O svemu tome razgovarali smo dugo i bez zadrške. O počecima, Suncokretu, Đoletu Balaševiću, Zoni B, aranžerskim i producentskim zahvatima, solo albumima...

• Ako se vratiš unazad, za šta vezuješ tvoja prva interesovanja za muziku?

Kod mene u porodici su svi svirali. Otac mi je bio džez gitarista. Moja najstarija sestra Ksenija je sa četrnaest godina počelela da se zabavlja sa Zoranom Božinovićem.(gitarista i pevač Pop mašine, op. autora.) Još kada sam imao sedam-osam godina, kod mene u kući je stalno bila neka svirka, bio sam okružen gitarama, tu je dolazio Zoran sa društvom pa su svirali sa mojim ćaletom. Ja sam uvek bio tu negde sa strane, gledao sve to i "skidao" fazone. Sa pet godina sam upisao muzičku školu, note sam znao pre nego slova, ali sam u školi svirao harmoniku i trubu.

• Pet godina!?

Da, ali pošto sam bio mnogo mali, morao sam da idem na privatne časove. Svirao sam te instrumente jedno četiri-pet godina, završio nižu muzičku, međutim kada sam se dohvatio gitare, to mi je stvarno bilo super. Bila je tu jedna smešna situacija. Moj komšija je imao psa, koker španijela, ženku, koja nije htela da ostaje sama kod kuće. I oni hoće da idu u bioskop ili negde drugde i sad da bi me "navukao" da čuvam psa kaže mi: "Evo ti moja gitara, hajde da te naučim jednu pesmu". On je znao nekoliko stvari, čisto onako zbog devojaka, nije aktivno svirao. Pokaže on meni tu nešto, a to je bio i moj prvi fizički kontakt sa gitarom uopšte.

Odu u bioskop, vraćaju se, a ja već sviram to što mi je pokazao najnormalnije, kao da sviram gitaru dve godine. Sećam se, dolazi on u sobu i onako u šali pita: "Jesi li navežbao"? Ja bez problema krenem, a on onako sav u čudu zove ostale: "Dođite svi brzo da čujete! Jednog dana kada budeš postao poznat gitarista svima da pričaš da sam te ja naučio prvu pesmu". Smejali smo se tu, bio sam baš dete. Tako je to krenulo. Ubrzo sam imao te prve klinačke bendove, a već sa trinaest godina sam svirao moj prvi koncert sa Pop mašinom.

• Svirao si sa Pop mašinom sa trinaest godina?

Da, oni su ovde u Šestoj gimnaziji imali koncert, pozvali su i mene, pa smo tu zajedno odsvirali dve-tri pesme. Kada sam imao nekih petnaest-šesnaest godina dogodilo se da su Zoran i moja sestra otišli na letovanje, a Bata i Robert su ugovorili svirku u Studentskom gradu u tamošnjem amfiteatru. I zove me Robert: "Da li bi mogao da odsviraš celu svirku sa nama"? Kažem da mogu, znao sam napamet sve njihove pesme. Pred toga, oni su svirali kompozicije iz repertoara grupe Krim, Hendriksa, Rori Glagera... Robi je pevao umesto Zorana i mi bez ikakve probe to odsviramo, tada sam još uvek bio klinac.

• Pomenuo si da ti je otac svirao gitaru.

Da, on je posle rata svirao igranke, nisu to bili poznati bendovi, ali on je jedan od prvih gitarista koji su počeli da sviraju trzalicom. Tada se svirala klasika, retko ko je svirao trzalicom, recimo džez, Đanga Rajnharda... Tadašnji šlageri su uglavnom bili džezirani, kao što je recimo repertoar Darka Kraljića ili Belog Ilića. (otac Sanje i Dragana Ilića Ilketa, op. autora.) Bio je za vreme rata mobilisan, pa je kada je rat završen ostao da svira u tom vojnom orkestru. Potom je službovao u Zagrebu, tu je već svirao klavir u bendu, a po potrebi i violinu. Tamo je i upoznao moju majku. Mada, moje poreklo je češko, moj pradeda je ovde došao na poziv kralja. Imao je fabrike u Parizu i u Pragu, a kada je počela industrijalizacija Srbije, izgradnja pruga, fabrika, bila im je potrebna livnica. Iza BIGZ-a, kada se krene prema Senjaku, postoji dimnjak, to je u stvari bila livnica mog pradede koji je ovde došao i ostao da živi, pa su deda i otac rođeni u Beogradu.

• Da li je Tilt bio prvi bend u kome si bio član ili je bilo nekih grupa i pre toga?

Imao sam neke bendove još kao klinac ovde u kraju, na Zvezdari. Kada sam imao jedanaest-dvanaest godina, zvali su me dosta stariji momci koji su već bili punoletni da sviram sa njima, ne sećam se da li je taj bend uopšte i imao neko ime. Prva moja javna svirka je bila u klubu slepih, ako se dobro sećam to je bilo na Dorćolu. Kada sam imao četrnaest godina odem sa dva drugara na more u Herceg Novi, a kako su u to vreme moji roditelji bili u Tivtu sa sestrama, krenem jedan dan stopom da ih obiđem. U hotelu "Mimoza", gde su odseli, svirala je grupa Marina Škrgatića. Bili su to vreme poznati, iza njih je već bio nastup na BOOM festivalu, imali su prave Hammond klavijature, dvojicu gitarista, fantastičnog bubnjara, pevačica je bila Mia.

Svi su onako hipi izgledali, duge kose, trake oko glave. Međutim, ta dvojica gitarsta su klasičari, obojica su imali Gibson 335, prstima sviraju gitaru, hoću da kažem, ušli su u rokenrol a vidi se da im je to strana materija. U međuvremenu, moje sestre su se upoznale sa njima, pa su to iskoristile da pitaju da im se pridružim i odsviram dve-tri pesme. Oni me gledaju, ja neki klinja, ali kao - hajde, šta ćemo da sviramo? I dogovorimo se da to bude "Voodoo Child", "Sunshine Of Your Love", "Sittin On Top Of The World" i "Crossroads". Tad sam jedini put u životu imao tremu. Tad i nikad više.

U to vreme sam se ložio na Hendriksa, svirao zubima, okretao gitaru levo, desno... Uglavnom, odsviramo mi to u toj bašti hotela, oni se oduševe, hoće da me vode u Zagreb. "Hajde ti sa nama, idemo u Zagreb". Ja osmi razred osnovne škole, gde da idem, ali oni su toliku presiju vršili na mene, da sam ja na kraju tog leta i otišao u Zagreb. Međutim, ja sam bio još uvek dete, kada se završi proba, ne znam gde ću šta ću, nemam drugare i vratim se u Beograd. Posle sam opet dobio poziv kada se rasturila Grupa 220 i nastajao Parni valjak, naravno još uvek se nije znalo ime te nove grupe, ali rekli su mi da Hus (Husein Hasanefendić, gitarista, kompozitor i vođa Parnog valjka, op. autora) pravi novi bend i pozvali me da dođem. I ja hoću-neću, hoću-neću i na kraju ne odem.

• Šta se posle događalo?

Ubrzo posle toga Zoran mi je rekao da ima super basistu za mene i jednom je doveo Cveleta (Miroslav Cvetković Cvele, kasnije basista u Bajaginim Instruktorima, op. autora), odsviramo dve pesme ovde kod mene i on kaže - to je to. On je imao drugara Bucka koji je svirao bubnjeve, a ja sam se družio sa Neletom Stamatovićem. Moja sestra i njegova tadašnja devojka su bile najbolje drugarice i kume i ona me je stalno gnjavila i govorila: "Hoćeš li da učiš Neleta da svira?"

Jednom ga je dovela i nas dvojica smo se potom toliko sprijateljili da smo postali k'o braća. I tako pozovemo i njega u bend, lepo je svirao, lepo pevao. Posle jedno godinu dana Cile iz Crnih bisera (Branisalv Živančević Cile, vokalni solista Crnih bisera, op. autora) nas je povezao sa Vlajkom (Vladiir Golubović Vlajko, bubnjar, op. autora), pošto je ovaj Bucko bio stariji od nas, bio je onako finiji, "mekši", slušao je Čik Koriju, Bili Kobama, te neke stvari, a Vlajko je bio onako, baš roker. I Cile ga je doveo jednom na probu, odsviramo tu "Whipping Post" od Allman Brothers Band, neke stvari od grupe Cream i tu nam se Vlajko pridruži, a zatim i Cuka (Dejan Cukić, op. autora) dolazi u bend i praktično je Tilt nakon toga dosta dugo postojao. Međutim, tu smo napravili jednu grešku koja je česta kod mladih ljudi, kad misliš da je od svega važnija neka slava ili lova.

Vlajko prelazi u Suncokret, a kod nas dolazi Bata Jakovljević (Predrag Jakovljević Bata, op. autora) koji je posle svirao sa Viktorijom. U to vreme se rasturila Pop mašina pa je Cvele sa Zoranom i Džindžerom pokušao da napravi neku varijantu Rok mašine, sa njima je bio i Đuka bubnjar koji je nažalost preminuo.(Dušan Đukić Đuka, op. autora.) Potom su i mene pozvali u Suncokret, kada su počeli sa onom "električarskom fazom". Cuki je hteo da zadrži Tilt, međutim, ja sam mu rekao da je glupo da ostane to ime kada već Cvele i ja nismo tu, pa je on potom napravio Bulevar i oni su posle stvarno super radili i svirali, a Tilt definitivno prestaje sa radom.

• Kako se dogodilo da Tilt ne dobaci do ploče?

Pa ostali su iza nas neki radijski snimci. Mi smo recimo snimali u "Studiju V" u vreme kada je imao četiri kanala. Možeš misliti. I mi tu sviramo uživo, vežbamo pesmu koju snimamo po mesec dana, odsviramo svi odjednom, snima se stereo na dva kanala i na ta dva kanala koja su ostala eventualno dodamo neki solo i vokale. I to je to, nema više. Nešto od tih radijskih snimaka smo dobili, nešto nismo. Imali smo svojih stvari, npr. tu "Tiltovaču" čuvenu, sigurno preko deset autorskih pesama koje smo izvodili na svirkama.

Tada nije bilo lako dobiti studio, privatnih nije bilo, a ove državne si morao debelo da zaslužiš. Mi smo na svim tim takmičenjima, Gitarijadama, prolazili fenomenalno, nastupali smo i na TV-u sa tim svojim pesmama, ali se bend ipak rasuo. I pre možda tri godine, kada je Cvele otvorio muzej, došao je sa idejom da okupimo Tilt i da u "Mikser Hausu" odsviramo te stare stvari. Skupili smo se posle toliko godina, napravili jednu probu, veruj mi da sam tu "Tiltovaču", morao da skidam dva dana da bih mogao da odsviram to što sam svirao kada sam imao trinaest-četrnaest godina. Ja uopšte ne znam kako smo mi smislili takvu pesmu. To su brejkovi, unisi, stajanja, promene ritmova. Ludilo.

Skupila se beogradska ekipa muzičara, svi živi su došli, baš je stvoren onako, jedan naboj. Došao je i pokojni Čutura (Branko Marušić Čutura, sarađivao sa grupom Tilt, op. autora), pa je otpevao dve pesme sa nama, njemu bi srce uvek zaigralo kada se pomene Tilt. Nakon raspada grupe Cvele i Vlajko su posle dugo svirali sa Bajagom, ostali smo drugari, rado zasviramo zajedno. Evo sad imamo koncert za Dragoljuba Đuričića u Ateljeu 212.

• Nešto se stidljivo govori o tome u medijima. Kada je to?

Biće 24. februara. Nije to još uvek objavljeno, ali su praktično karte već rasprodate i bez najave. I Čuturina (Nikola Čuturilo, op. autora) ideja je da se napravi jedan interesantan bend za tu priliku. Saša Lokner će svirati klavijature, Džoni (Srđan Dunkić Džoni, op. autora) bubnjeve, Peđa "Pastorijus" (Peđa Milanović, basista, saradnik Dejana Cukića i Nikole Vranjkovića, op. autora) i ja gitaru. To će biti ekipa koja će pratiti ostale grupe sa kojima je Dragoljub sarađivao. Biće tu YU grupa, Vlatko Stefanovski, Kerber, Nikola Čuturilo i Dejan Cukić.

Zamišljeno je da svi oni dođu i da sviramo zajedno. Na primer Dragi i Žika izađu na binu i mi sviramo sa njima, jedino Stefanovski dolazi sa sinom, pa će sa njima svirati samo Peđa basista. Važno je reći da sav novac od koncerta ide u humanitarne svrhe, kupiće se neki aparati, inkubatori ili šta već. Stvar je u tome da će neke firme plaćati kartu znatno skuplje i na taj način ostvariti donaciju u pravom smislu, pa čak i ljudi koji iznajmljuju binsku opremu žele to da urade besplatno.

• Sa Suncokretom si snimio i neke singlove iz one njihove električarske faze.

Počeo sa njima da sviram još pre, kada je Boža (Nenad Božić, op. autora) imao neku hirušku intervenciju. Nastupao sam sa Suncokretom na onim velikim koncertima u Hali sportova, kada su imale dve bine - "električarska" i "akustičarska". Tada su oni još uvek bili ta akustičarska varijanta.

• Koji prvi singl si snimio sa njima?

Mislim da je to bila kompozicija "Sviće novi dan". (PGP RTB 1979.) To je inače moja pesma. Ima tu nekih stvari koje se malo znaju. Na primer, u jednom periodu VD (Ivica Vdović, op. autora) je svirao bubnjeve, spremali smo i album, ali se grupa raspala. Sneška (Snežana Jandrlić, op. autora) je imala neke probleme, tako da od svega toga nije bilo ništa. Posle par godina ona je uradila album. Mislim da su na toj ploči, pored mene bili i Japanac (Nenad Stefanović Japanac, op. autora), Sloba Marković... ne mogu da se setim ko još, možda Vlajko na bubnjevima. Ali Sneški muzika više nije bila toliko važna i to je prošlo sasvim neprimetno. I upravo na njenom albumu je bilo par pesama koje su trebale da se nađu na tom "električnom" albumu Suncokreta.

• Grupa Zona B je oformljena 1987. godine, mada je neki ozbiljniji rad započet možda par godina kasnije, '89. Ti sa Balaševićem krećeš još kasnije da radiš.

Da, '91. godine.

• Šta se događalo u periodu od raspada Suncokreta, do Zone B?

Mene su već tada počeli da pozivaju u studio, počeo sam da radim kao studijski muzičar i to mi je u početku bilo jako interesantno. Zašto? Kada si roker uključiš Gibson u Maršala i to je to. Međutim, ovde su bili drugačiji izazovi, tražila se preciznost, a počeo sam i da razmišljam na koji način ja kao gitarista mogu da doprinesem određenoj kompoziciji. Da to bude lepo i kvalitetno, a da ne "pokvarim" pesmu. Uvek sam zaobilazio taj neki "gitaroški egzibicionizam" kojim se kroz jednu pesmu pokazuje sve što se zna.

Sva ta snimanja i turneje koje sam svirao su bile velika škola. Recimo, one duž Jadrana sa nekoliko pevača. Krenemo od Ulcinja pa sve gore do Istre. Nikada nisam trčao za lovom, uvek sam svirao ono što mi se sviđa, a to se naravno odrazi i na kvalitet života u smislu da se u tom slučaju mora živeti skromnije. U tom periodu sam možda jedno godinu, godinu ipo, svirao sa grupom Alisa. To je bilo možda tokom '88. i '89. godine. Tada sam već počeo da sviram sa Zonom B. Potom sam svirao sa Viktorijom, ona je tada bila jako popularna, radili smo velike koncerte. Trebao joj je neko ko će da "drži" svirku, da sve puni rifovima. Tu su bili još Bane Jelić, Aca Lukas, Cajger (Miloš Stojisavljević Cajger, op. autora)...

A paralelno, sve to vreme, već sam u studiju počeo da radim kao producent i aranžer. Kad smo kod Lukasa, njegovom bendu Amadis sam radio dve ploče, to su bili klinci koji su stanovali tu blizu mene i ja sam im pomogao, napravio aranžmane, odsvirao gitare, uradio sve što sam mogao. Potom je Aca Lukas odsvirao klavijature i ja sam bio iznenađen da jedan mlad čovek, tako barata svim tim stilovima. Stvarno je dobro svirao.

• Znam, imam te albume grupe Amadis koje pominješ.

Pa da. A sa Viktorijom je bila baš lepa svirka, Sneška i njen tadašji suprug i menadžer Željko, su imali baš profi odnos prema bendu. Sve je to bilo jako pošteno, lepo, bili su izuzetno korektni ali su se potom dogodile neke stvari i svi smo napustili bend.

• Da ne nabrajamo sad sva imena kojima si radio albume, toga je bilo zaista puno.

Ja sam tada baš voleo to što radim i 90% svega sam uradio drugarski i bez para. Kao hajde, ovi su klinci iz kraja, ove poznajem, neki koje baš ne znam mi nešto malo plate, ali to mi nije bilo primarno. Sve mi je u tom poslu aranžera i producenta bilo novo i interesantno. Naradio sam se baš, to je bila gomila stvari, ne mogu sada ni da se setim svega. Skoro sam dobio od SOKOJ-a zahtev da zvučno povežem sve te svoje prijave i tu je bilo osamsto i nešto pesama. Znači, osamsto i nešto pesama gde sam ja autor nečega - aranžmana, kompozicije itd. I kad su počeli da mi izlaze ti naslovi, ja pola toga nisam mogao da se setim. Koji je ovo bend? Koji je ovo album? Nasnimao sam se pošteno.

• "Jedan od onih života" je prvi album koji si radio sa Balaševićem.

Da,da. Tu je Dragoljub svirao bubanj. Te godine smo svirali te novogodišnje koncerte u Sava centru.

• Kako je došlo do saradnje sa Đoletom?

Jednom me je Đorđe Petrović, njegov producent i klavijaturista pozvao telefonom. Bio je septembar otprilike: "Zdravo, šta radiš? Gde sviraš za Novu godinu? Kažem mu da ne sviram nikad za Novu godinu. "Da l' bi svirao četiri koncerta sa Balaševićem u Sava centru"? Nisam odgovorio potvrdno, nisam sebe odmah video u tome. Uostalom, nisam to mnogo ni pratio, u duši sam ipak bio roker, a to je bio poziv u neki sasvim drugi žanr koji nije bio moj. I tu sam onako neodređeno odgovorio, kao videćemo, razmisliću, nisam ništa potvrdio. I dva dana pred taj prvi koncert, zove Petrović i kaže: "Sutra proba". A to je period kada je počeo rat, opšta frka, mobilizacije, Duja (Aleksandar Dujin, op. autora) je tada bio u Beču, nije ni dolazio na probe, odsvirao je koncerte i vratio se.

Tu kažem Petrovću da mu ništa nisam obećao, to jedno, a drugo, ja volim kad sviram sa ljudima da se spremim, ne mogu tu sad da dođem kao na neku tezgu. Ali on je uporan: "Daću ti ja snimke, pa to skini, nemoj sad da nas zezneš dva dana pred koncert, nema ko drugi da svira". I ja sednem i popišem sve pesme. U početku sam uvek gledao u notnu svesku, nisam mogao da zapamtim pedeset pesama za jedan dan, posebno što su mi tada sve bile slične. Međutim, kada smo zasvirali tamo, osetio sam po prvi put neku posebnu atmosferu, osetio sam taj odnos između Đoleta i publike, a Caki (Aleksandar Kravić Caki, basista, op. autora) i Duja su stvarno vrhunski svirači. Te godine je Boris Bunjac svirao bubanj, posle je sa Vladom Divljanom svirao u bendu, a takođe u simfonijskom orkestru svira timpane. Ti koncerti su stvarno bili super, a potom sam negde u aprilu mesecu snimao taj album koji si pomenuo. Tada je Dragoljub Đuričić došao na mesto bubnjara.

On je prvo snimao album a potom svirao sve one koncerte koji su usledili. Kasnije sam sa Đoletom snimio sedam albuma: "Devedesete", "Dnevnik starog momka", "Jedan od onih života", "Ostaće okrugli trag na mestu šatre", "Rani mraz"... To je posle dobilo jednu potpuno drugu dimenziju i mislim da je taj bend zvučao jako dobro. Mi smo se osećali veoma moćno na bini, bila je dobra svirka, dobra dinamika, njega smo odlično poznavali, on je poznavao nas. Uvek bi primetio ako odsviramo nešto interesantno. Mi smo uvek vrlo odmereno dozirali tu svirku u smislu da ne preteramo, a da opet sa muzičke strane bude lepo. Kada smo jednom svirali u Pragu, slušao nas je Bodo Kovačević (gitarista i kompozitor Indexa, op. autora), oduševio se sa svirkom i došao da nam čestita: "Svaka čast, ja tvoj rad nisam pratio, mislio sam da si ti neki "šaljivi" pevač, ali ova svirka je sjajna, moram bendu da čestitam. Tokom cele karijere sam radio tako da ne pravim prve lopte, da mi rešenja na gitari ne budu ono što mi prvo padne na pamet, već da smislim neke druge obrte, neke druge fore i to mi se dopalo ovde večeras", kaže on Đolu.

• On je bio genijalac.

Jako sam ponosan na tu pohvalu. Dugo smo pričali, od njega je moglo puno da se nauči. Indexi su bili ispred vremena. Ako sada poslušaš ono što su nekada radili, vidiš koliko su oni u smislu aranžmana i progresivnosti bili napredni, kakva je to svirka, kakva su rešenja pravili, to je stvarno bila fantazija.

• Tvoj rad sa Zonom B i Balaševićem se preklapa.

Naravno. Balašević nikada nije radio previše, a ni Zona B. Dešavalo se ponekad, da se preklopimo, ali sam u tom slučaju morao da otkažem Zonu B, jer svakako nisam Đoletu mogao da kažem - imam svirku u bluz klubu, otkaži halu. Snalazio sam se u tim terminima kako i koliko sam mogao. Upravo iz tog razloga je Dadi Stojanović i ušao u Zonu B, a tada je i Zoran Božinović bio sa nama.

• Koliko znam, Zoran je ušao u bend od drugog albuma otprilike.

Da, on je prestao da svira aktivno, dobio je neku fobiju od ljudi, od gužve, od svega. Mi smo više puta pokušavali da ga nekako privolimo da svira, ali kada god je trebao da dođe u studio mene zove sestra i kaže: "Jao, nije mu dobro, skočio mu šećer, ne može doći". I to je sve tako i bilo dok jednom nisam rekao Risti bubnjaru: "Sedi u kola, idi po njega i dovedi ga". On tako i uradi, dovede ga i kako je ušao, uključio sam njegovu gitaru u pojačalo, stavio mikrofon i kažem mu: "Hajde, probaj ovo". I on odsvira, jednu, drugu, treću pesmu. Posle smo imali neke koncerte, pa ga pozovemo - hajde Zoki da odsviraš dve-tri stvari sa nama.

Tu on vrati onaj stari šmek, probudili smo mu želju, pa je i sam počeo da nas pita: "Kad će da bude neka svirka"? I mi ga potom pozovemo da bude stalni član benda. Nasvirali smo se lepo u tom periodu. Dođe kod mene kući, zatvorimo se u sobu, uzmemo dve akustične gitare i satima ćutimo i sviramo. On krene neku temu, ja ga pratim ili obrnuto i tako uživamo i provedemo se super. Imam čak i gomilu nekih snimaka, snimali smo to na kasetofon. Kako bih rekao... Bio je "slobodan" gitarista, ali nije znao kako počinju pesme, a kada kreneš, on može da svira preko toga šta hoćeš, stvarno je sve to što je svirao bila fantazija.

Potom smo pozvali Dadija koji je imao svoj bluz bend, da me menja kada nisam tu, pa smo i njemu predložili da bude naš stalni član. Bilo nas trojica gitarista, ali lepo smo se slagali, nije nikada bila gužva. Vrlo lepo smo muzički komunicirali i sve je bilo na svom mestu.

• Posle ste sa Zoranom svirali onaj bluz iz repertoara Pop mašine - "Negde daleko".

On je u repertoar ubacio neke pesme koje su mu se sviđale. Voleo je takođe da svira i peva "Walk In My Shadow" od grupe Free i slično. U nekim pesmama je pevao prateće vokale, ma sjajno je bilo. Sa njim nikada nisi znao šta će da se desi u svirci u kom pravcu će pesma da ode. Bila je toliko slobodna i nadahnuta svirka, da je to bila prava lepota.

• Da, to je bio manir svirke i kod Pop mašine.

Tako je.

• Zona B je do sada snimila sedam albuma.

Na prva dva albuma Zone B su bili kaveri, možda na drugom imamo par svojih pesama, a na narednih pet albuma je zastupljen autorski materijal. Prošle godine smo objavili dva albuma: "Songmaker" koji je ceo autorski, a uradili smo i "Best Of" na jedan interesantan način, objasniću u čemu se radi. Imao sam master višekanalne trake od tih prethodnih albuma, pa sam napravio novi miks. Pera Džo je dodao usnu harmoniku na mnogim pesmama, neka sola smo izmenili. Ritam sekciju nisam dirao, ali solisti su menjani, naravno i remiks jer sam pesme morao zvučno da izjednačim. Neke kompozicije su produžene, neke skraćene, tako da nisu iste kao na originalnim snimcima.

Taj "Best Of" sam prošle godine u vreme korone radio oko dva meseca, tako da sam imao vremena da se time bavim. Igrao sam se malo sa gitarama, ubacivao sam u pojedine pesme Gibson 175 ili 335, tako da je sve to bilo jako interesantno. Sve u svemu, računajući i "Songmaker" prošle godine sam uradio dvadeset šest-sedam pesama bluza. Kada sam krenuo da radim ovaj svoj poslednji instrumentalni album, ušao sam u sve to sa idejom da takođe radim bluz ploču. Međutim, toliko sam bio zasićen bluzom, jer sam, kao što sam rekao, puno radio na albumima Zone B. Naravno, sebe smatram bluz gitaristom. Ja sam i kod Balaševića provlačio bluz na jedan diskretan način i kod mnogih u studiju. Naravno, tamo gde to trpi, gde ne trpi, onda svakako ne. Ali nekako mi je dok sam radio ovaj solo album već bilo previše bluza, a i nije mi samo bluz dovoljan da se izrazim.

Volim ja da sviram i fank i rok, ali nisam tu hteo da se iživljavam kao gitarista, kome ja više da se dokazujem. Drugo, to su instrumentali, vrlo je mali broj onih ljudi koji su sladokusci i koji to slušaju. I tako sam napravio album, da bih napravio muziku, da to bude pesma, da bude harmonija, da bude bogato sa te strane. Bio sam srećan kao malo dete kada su svirali svi ti ljudi... Ivan Aleksijević, Vasil Hadžimanov, Dragan Ivanović, Maks Kočetov. (Maks Kočetov je iskusni alt-saksofonista poreklom iz Ukrajine koji od 2006. god. živi u Srbiji. Svira sa Big bendom RTS-a, op. autora.) To je vrh vrhova!

Naravno, ja sam birao te ljude, da sad nekog drugog ne uvredim, ali njih izuzetno cenim i poštujem. Jako mi je drago što sam mogao sebi da priuštim priliku da mi oni gostuju na albumu i da svako od njih prospe te svoje bisere koje ima u prstima i u glavi. To je baš bilo radovanje. Svako od njih kaže: "Daj da ti odsviram dve verzije ovih deonica". Ivan recimo odsvira dva klavira. Ja ne znam posle koji da izaberem. Maks odsvira pet sola i ja mu kažem: "Pa koji Maks da odaberem, svaki je fantastičan". Ali tu se već oslanjaš na ukus, na senzibilitet. Tu su i Pera Džo i Mirko Tomić, jednu pesmu svira mladi basista Ivan Krnić, a u jednoj pesmi svira Srba Mladenović, ako se sećaš, on je nekada svirao u grupi Šamar.

• Sećam se, naravno. Tu je svirao i Zoran Dašić Daša iz Legendi.

To je moj drugar, dugo smo svirali zajedno, sarađivali i u studiju. On sada živi u Novom Sadu, svirao je Hammond klavijature u jednoj pesmi.

• Šta možeš da kažeš o tvojoj saradnji sa Ateljeom 212?

Već dvadeset godina u Ateljeu 212 ide predstava pod nazivom "Blod plovi za Beograd". Tu sviraju Vlada Maričić, Bata Božanić, saksofonisti Maks Kočetov ili Neša Petrović, oni su se menjali, Duca Ivanišević naš poznati džez bubnjar i ja gitaru. To je predstava u kojoj pedeset glumaca peva na sceni. Tu se peva i džez i bluz, rok i šansona. Ovaj peva Arsena, neko drugi Šarl Aznavura, neko AC/DC, neko recimo "Sweet Home Alabama", Vitni Hjuston... Svirački je to vrlo zahtevno jer odlaze u sve žanrove i sve stilove, ali cela ekipa je sjajna. I to ja taj neki specifični šmek Ateljea 212 i tih ljudi, te starije ekipe glumačke, tih mangupa koji polako odlaze.

Tu su bili i Miki Krstović, Goran Sultanović, Feđa Stojanović, Pera Kralj, Aljoša Vučković, Tanja Bošković, znači ta starija ekipa, zatim plejada srednjih. Recimo jako je talentovan bio Marinko Madžgalj, baš je bio muzikalan, jako je lepo svirao i pevao. Tu je Gordan Kičić koji odlično svira gitaru i peva i on uvek bira dobre pesme, Dejvida Bouvija ili Vondera recimo. Zatim, Jelena Gavrilović koja peva fenomenalno, imala je nekada i svoj bend. Prošle godine smo zbog korone to preskočili, ove godine smo imali tri ili četiri te predstave, to je krcato, tu ne možeš da nađeš kartu. To je takvo zezanje, tako dobar duh, jer svi su na bini, svi učestvuju. Kad jedan peva, ovi drugi svi dobacuju, pevaju prateće vokale, đuskaju... Tu je i najmlađa plejada glumaca... njima je stalo da naprave nastup, vežbaju koreografije, đuskaju, skaču, preturaju se, tu su kostimi specijalni... Nešto stvarno prelepo.

• Pored onog klasičnog rada u studiju vezanog za snimanja albuma radiš i neke interesantne stvari van toga, recimo za televiziju.

Prošle godine sam aranžirao i uradio preko šezdeset-sedamdeset pesama u studiju. Od toga je bilo jedno četiri-pet albuma. Uradio sam sa Čuturom jedan jako interesantan projekat iza koga stoji televizija, Evropska unija, međunarodna federacija. Ideja je da se pravi muzička slikovnica, ne crtani film, nego nešto poput slikovnice. Imaš recimo pet-šest slika, svaka ta slikovnica je jedna životinja. Čutura je napravio prelepe pesme i tekstove, ja sam uradio aranžmane, odsvirao i snimio, a zatim smo snimili "Kolibre" (dečji hor, koji deluje u okviru RTS-a, op. autora), to je trenutno u montaži, nije još završena ni verzija na srpskom.

Međutim, stigla je narudžba da se uradi i verzija na engleskom, tako da Čutura sa Dejanom Cukićem radi prevode tekstova, uvežbavaju se "Kolibri" da pevaju sve to na engleskom, već smo snimili osam pesama, od ukupno četrnaest. Takođe smo pre dva meseca završili zvaničnu himnu za UNICEF, na srpskom i engleskom, gde pevaju deca poremećena u razvoju, hor "Zvono" i "Kolibri". To je bilo dosta teško uraditi, reći ću ti samo da je u remiksu bilo sedamdeset šest vokalnih kanala. Morao sam sve da preslušam, da odaberem ko je šta dobro otpevao, da to povežem i da reditelju koji je potom radio spot i na srpskom i engleskom tačno napišem ko gde peva. Bez toga se ne bi snašao niko, to su dečji glasići koji su svi slični.

Takođe, prošle godine sam radio za televiziju još nešto jako interesantno. Milutin Petrović je to režirao, naziv projekta je "Nebojša Čelik", to isto radi redakcija za decu. To je šou koji se bavi dečijim strahovima. Prvi serijal od dvanaest epizoda se bavio decom od sedam do deset godina, znači problemi i strahovi te dece. I tu se prave pesme koje izvode klinci iz "Master Blastera". (Prva savremena muzička škola u Beogradu, op. autora) Ja ih spremim i oni to izvode uživo u studiju. Pored toga tu su gosti, recimo psiholozi koji sa stručne strane govore o tim strahovima itd. Tu sam radio muzičke najave, špice, podloge, znači ima petnaest-dvadeset minuta muzike po epizodi.

Drugi serijal je bio posvećen tinejdžerima. To su sada već drugačiji problemi, prve ljubavi, kontakt, sa narkoticima, alkoholom. Treći serijal je rađen prošle godine i vezan je za adolescente, decu od sedamnaest-osamnaest godina. To su već problemi vezani za odabir posla, razmišljanja o odlasku u inostranstvo... Tokom prošle godine ti serijali su jedno tri puta emitovanni na RTS-u u dnevnim terminima, u okviru dečije redakcije. To su projekti koji se rade po šest-sedam meseci, ali klinci su sjajni, talentovani, vole muziku i sve se svira uživo.

• Toga danas nema previše.

Pa nema, zato su Hrvati tu ispred nas. Pogledaj samo emisiju "A strana". Kakav i koliki je tu bend, kako je spremljen. To je program koji pre svega puno košta. Drugo, moraš najmanje nedelju dana da se spremaš da bi u subotu snimao taj šou. Kod nas, ništa. HTV je još pre dvadeset godina zabranio plejbek u svom programu. Znači nema toga. I to je jedini filter. Jer ako sviraš uživo, ko ne zna da svira ili da peva, jednom će da gostuje i otpašće. To je izuzetan filter za muziku, za kulturu, za sve. Jer u tom slučaju baviće se muzikom ljudi koji to znaju.

Reći ću ti nešto, kad snimam, tu dođe masa ljudi koji pojma nemaju. Sve otpevaju falš. Ja to posle sve sredim u miksu, "naštimujem" i tako ispadne da čovek zna da peva, a uživo ne bi mogao da se sastavi. Ili gitarista pogreši, pa se pomeri ton "levo-desno" i ispadne da svira super. Studio zahteva mnogo čistu i preciznu svirku. Masa ljudi, koji na sceni dobro barataju instrumentima, kad dođu u studio ne mogu da se sastave. Jedini filter je živa svirka. Ako nema žive svirke, onda nemaš ništa. A mi nemamo nijednu takvu emisiju.

Emisija "Tri boje zvuka" je bila zaista fantastična, ali i to su nažalost ukinuli, a to je bio pravi prikaz naše scene. Mi nemamo top listu. Da kažemo - evo u Srbiji u rok muzici, sluša se to i to. Nema toga. Kod nas vrhunski džez muzičari nemaju posla, vrhunski bluz muzičari takođe. Sad trenutno u Beogradu postoji baš jaka bluz scena, ima zaista dobrih bendova, ali malo ima klubova gde može da se svira. A to su ljudi koji pristaju da sviraju za jako male honorare, koji se guše po nekim malim klubovima, tu se kale kao muzičari. U dimu, u smogu, vrućini, za malu lovu. Znači, nije motiv lova, nije motiv da sviram bluz da bih zaradio tri hiljade dinara. Nego idem da se "isviram", kao što neko igra preferans ili fudbal, da to bude događaj, ali ne može da se živi od toga.

• Koliko vidim spreman si da pomogneš mnogima, ali svakako ima stvari koje ti manje ili više prijaju.

Naravno, evo na primer, jako mi je godilo kada sam sa Biserom i Vasilom radio koncerte. Prvo, to kako Vasil svira je čista fantazija, drugo, cela ta ekipa - Džoni bubnjar, Miro basista (Miroslav Tovirac, op. autora), svi su stvarno fantazija. Biseru volim kao da mi je rođena sestra. Takođe, godilo mi je kada sam sa Kornelijem svirao one njegove koncerte. Sad ima tu jedna priča... Branko Isaković (bas gitarista, sarađivao sa mnogima: Suncokret, Bulevar, Propaganda, Idoli, Dejan Cukić, Kerber, Bilja Krstić... op. autora) i ja smo sedeli u klupi dvanaest godina. Njegova keva me je uvek kritikovala: "Da nije tebe poznavao, ko zna šta bi moj Branko bio". On je uvek bio najbolji učenik u razredu, leti je išao u Englesku da uči jezik, bio je stvarno super, a ja sam ga uvukao u muziku kojoj se potom posvetio ceo život.

Sećam se, bili smo negde sedmi ili osmi razred osnovne škole i odemo u tadašnji Dom sindikata gde sviraju grupe: Septembar, YU grupa, Time i Korni grupa po sat vremena. Mi klinci, sedimo u osmom redu, vidimo Les Paul Custom, bubnjeve, Hammonde, Fender Stratocaster... Na kraju svega izašli smo kao drogirani. I onda pomisliš: "To je to čime ja želim da se bavim u životu, to je rokenrol". Izašli smo sa tog koncerta onako zaneseni potpuno. Kao i danas, kada te neko "pomiluje" pravom muzikom.

Ali ima puno foliranata, egzibicionista, koji muziku koriste za lično eksponiranje. Ja sam uvek svima govorio da je muzika važnija od tamo nekog Pere, Mike, Laze. Muzika je taj Bog kome mi služimo, a ne nekim ličnostima. Kad poštuješ muziku, kad poštuješ pesmu, onda je to ono što je potrebno, a ne da recmo koristiš nečije tuđe ideje da bi mogao da pokažeš kako možeš da sviraš brzo, efektno. Ne! Daj odsviraj tri prava tona, sa pravom emocijom. Recimo sa Balaševićem sam se par puta osećao na bini kao da sam u nekoj magičnoj kugli. To je više od zvuka, tu više ne čuješ zvuk, već je to kao neka magija u kojoj smo se našli. Nekako se tu poklopi dinamika i način sviranja i to preraste onaj običan zvuk, nekako se sve to poveže.

Sa Zonom B isto imam takve situacije. To je poput neke mašine koja sve to integriše i ljudi reaguju na to, oni to prepoznaju. To nisu napamet naučene fraze. "Skinuo" si nešto od B.B. Kinga ili Stiv Rej Vona, pa sad to vrtiš. Evo na ovom mom CD-u nema nijedne napamet naučene fraze, nego desi ti se neka inspiracija i to si zabeležio. Ja kapiram muziku kao fotografiju, ako hoćeš istu fotku da premontiraš, da promeniš frizuru, ovo-ono, ma gotovo, to više nije to. Evo npr. sa Irenom (Irena Blagojević, profesor flaute i vokalni solista, op. autora), kada sam radio... Ona je bila u stanju ko zna koliko puta da otpeva jednu pesmu, da bi na kraju na album uvrstila ono što je prvo otpevala. U studiju je važna nadahnutost. Tu mora da bude puno emocija, puno naboja. Kada tu previše upliva mozak u smislu, ovo ću da izbacim ovo ću da ubacim, to počinje da se komplikuje i to je pogrešan pristup.

Muzika je stvar instikta, njena moć je jako specifična, ona budi različite emocije kod ljudi, ali kada tu dođe tekst, on ti pojede pola tih emocija. I više. Većini ljudi to odvlači pažnju i oni samo čuju ono o čemu se u tekstu govori. Sve što muzika radi, postaje jako malo bitno. Ovaj instrumentalni album koji je objavljen pre nekoliko dana mi je četvri takav po redu. I svi me pitaju zašto ne ubacim pevanje. Ne želim to, zato što je ovo moj način izražavanja. Kad smo kod toga, žao mi je što nisam realizovao jednu ideju, ali ipak nisam definitivno odustao. Imao sam nameru da snimim neke fank pesme gde bi pevao Bili King. (Puniša Zeljković, rok i pop pevač, bivši član Nevernih beba, op. autora) ali sam to ipak ostavio za neku drugu priliku. Žao mi je što su se ljudi odrekli instrumentalne muzike i što je posmatraju kao muziku za liftove i raznorazne druge ambijente. Možda možemo da se pitamo zašto se instrumentalna muzika pušta u takvim prilikama. Pa da opusti ljude. Znači, muzika ima terapeutsku moć.

• Sarađivao si sa mnogim muzičarima. Kakva su to iskustva?

Ne "legene" ti svaki muzičar u životu. Svirao sam sa nekim vrhunskim muzičarima, ali se dogodi da to zajedno ne funkcioniše savršeno. Neki ljudi imaju strašno veliki ego, a to muzika ne trpi. Kad čovek mnogo ističe sebe u svirci, tu nema ništa od zajedničkog sviranja. Saradnja sa muzičarima koji poštuju muziku, koji poštuju bend i koji čuju svaki ton koji neko drugi odsvira, dobija jednu potpuno drugu dimenziju. Ako ja kao solista kažem: "E sad ćete da vidite kako ja sviram" i počnem da "trčim" po instrumentu, šta sam dobio? Ništa. Možeš da fasciniraš ljude tehnikom, što svaki uporan klinac koji sedi i vežba može da postigne. Odsviraj muziku, napravi rečenicu sa svojim solom, napravi misao, emociju. Zato služi muzika, a ne za eksponiranje. Nismo u cirkusu pa da pokazujemo veštine bacanja čunjeva ili hodanja po žici.

Nažalost, ima publike koju to fascinira. Ja imam drugare koji dođu u VOX (Vox Blues Club, Beograd, op. autora) na svirku i ja iscedim, srce, dušu, sviram najemotivnije što mogu i u jednoj pesmi iz zezanja prospem neke brze fore. I oni krenu: "Brate, razbio si". Ja im kažem: "Ljudi, ja ovde iscedih sve emocije, a vi gledate i ništa ne kapirate. I sad kad prosipam ove "seljačke" fore, vi padate u nesvest". Ali teško je to nekim ljudima objasniti. U takvoj svirci nemaš šta da misliš, napamet naučiš fraze, i prsti rade sami, to je uslovni refleks. Ali to nema dodirnih tački sa muzikom. To je egzibicionizam i pokazivanje tehnike. Uostalom sviraš gitaru, pa znaš i sam. Muzika je misao, ideja. Ako barataš sa deset-petnaest tuđih fraza, nemaš misao, pa samim tim ni solo. Ali ima gitarista koji tako sviraju, a to je kao da pričaš publici pet istih rečenica, pa će oni posle treće pesme pomisliti - čekaj, ili si ti lud, ili smo mi ludi.

• Iz svega ovog što si do sada rekao evidentno je da si sa muzikom i uz muziku po ceo dan.

Kad ti je muzika najbolji drug, sve druge stvari su manje važne. Ujutro kad se probudim, prošetam psa, zatim sednem i potom sam ceo dan u muzici. Ili komponujem, ili radim za druge, sviram, vežbam. Od nekih drugih stvari sam se naprosto odvikao. Čak i kad se nađem sa dugarima, meni se nešto vrti po glavi i jedva čekam da dođem kući da to probam. Vidim da sam tu, a kao da nisam. Obuzme me muzika potpuno, a ja ionako nisam tip koji sedi u kafani, pa sad pijem, zezam se. A ako već sedim sa društvom i pričam, dogodi se da mi naleti neka ideja i tada se potpuno isključim, što oni često i primete. Dosta sam ovih svojih pesama napravio u trenutku kada mi gitara uopšte nije u rukama. Nažalost i ova korona je previše odvojila ljude. Evo Zona B je prošle godine imala pet svirki.

• Samo?

Bio je karantin, pa ovaj je vakcinisan ovaj nije, klubovi nisu radili. Ali evo, u poslednja dva meseca već smo imali tri-četiri svirke. Već 26. ovog meseca sviramo u Voksu, 12. marta u Domu kulture u Pančevu, 17.marta Neša Zlatanović, Pera Džo i ja sviramo u Šapcu, tu su i ovi koncerti u "Ateljeu", zatim ovaj za Dragoljuba... Sve je to na neki način rizik, bude nas po dvadeset na bini, može pola da se razboli i posle da kažu, šta mi sve ovo treba? Ali nisam se olenjio, bavim se muzikom po ceo dan. I što si dublje u tome, to te tublje uzima.

• Ovo je tvoj četvrti instrumentalni album. Prvi je "Tamo gde spava sreća", objavljen je 94. godine, potom "Kao ja" iz 2006, "Deo moje duše" 2014. a od pre nekoliko dana u tvojoj diskografiji je i "Unusual Blues".

Kao što sam ti rekao, osnovna ideja je bila da uradim bluz album, ali su mi počele dolaziti pesme koje nisu sto posto bluz. Opet, ja to bluzerski doživljavam, za mene je sve to bluz jer ja sola sviram bluzerski, drugačije i ne znam. Ja nisam džez gitarista, razmišljam kao bluzer, nosim te bluz emocije. Tako da i u onim pesmama koje vuku na fank, opet se tu manje-više, čuje puno bluza. Zato sam i nazvao ceo album po toj jednoj pesmi "Neobičan bluz". Prvo sam hteo da naziv albuma bude "Kaleidoskop". Sve je na njemu onako šareno i različito a opet povezano u celinu, ali sam ipak sam odustao od toga. I mnogi ljudi se iznenade, kažu da nisu od mene očekivali takav album. Pa nisam ni ja, da budem iskren.

• Ko su ti bili saradnici tokom realizacije albuma, neke si već pomenuo?

Na albumu pored mene sviraju: Ivan Aleksijević, Maks Kočetov, Vasil Hadžimanov, Petar Radmilović, Dragan Ivanović, Ivan Krnić, Srboljub Mladenović, Petar Miladinović/Pera Džo i Mirko Tomić.

• Kornelije Kovač mi je u jednom razgovoru rekao da kod nas faktički ne postoji publika za instrumentalnu muziku, za razliku od svetske scene gde je taj odnos ipak dosta bolji nego kod nas.

Naravno. Da se samo nadovežem na onu priču od malopre u vezi Kornelija. Znači, rasli smo uz te pesme: "Jedne žena", "Prvo svetlo...", "Moja generacija", "Divlje jagode", kao i one njegove šaljive kompozicije itd. Svirao sam nekoliko koncerata sa njim, gde sam stvarno dolazio sa velikim respektom prema Bati i onom što je uradio i doživeo taj njegov profesionalizam i posvećenost na delu. Bila mi je čast da sviram te pesme uz koje sam rastao. Nisam ni sanjao da se to može dogoditi dok sam bio dete. Nećeš verovati, kada smo trebali da sviramo koncert u Narodnom pozorištu, imali smo dvadeset i dve probe!

• Haha, ne čudi me to.

On je poznat po tome da zaista voli da se sve to navežba, da sve bude kako piše u notama i stvarno tu ima gomila detalja - gudači sviraju jednu liniju, gitara drugu i tu nema improvizacija. Međutim, ja bih uvek tu ubacio i neke svoje svirke bar malo i bila mi je velika čast kada mi je rekao: "Daj malo ono svoje"! Tu ja malo kroz neke pesme odsviram nešto što baš ne piše u notama, već to uradim na neki svoj način. Čak i kad snimamo, inače sam dosta u poslednjih nekoliko godina snimao sa njim. Radili smo i mjuzikl za novosadsko pozorište, pa su tu bile i neke moje pesme koje sam napisao. Bata je stvarno veliki kompozitor, nema čoveka koji ne zna neku njegovu pesmu i njegovo delo.

Ali da je tiranin kad se radi - jeste. Voli preciznost, voli da sve bude na mestu. Dvadeset dva dana smo vežbali da bi odsvirali jedan koncert, a ja sam inače štreber, došao sam na tu probu spreman kao sam odmah trebao da sviram pred publikom. Sve sam skinuo, naučio, zapisao i došao sa notama i mogao sam na "tri-četiri" da sviram. A što se tiče tvog pitanja, instrumentalne pesme ipak mogu da budu hitovi. Uzmi recimo jednog Geri Mura, Santanu, ili recimo kompoziciju "Jednoj ženi", Zlatka Manojlovića.

Svakako, u rokenrolu moraš imati pevača, jer ne možeš samo prašiti rifove, a da to ima smisla. Instrumentalna muzika takođe mora da ima neku svoju priču. Kod nas to nije dovoljno slušano i primenjeno. Mi smo sa Batom Kovačom, dosta davno izdali onaj CD "Okean" na kome su bile instrumentalne kompozicije. Bata je pokrenuo to udruženje za razvoj instrumentalne muzike, svake subote smo imali satanak i tu su dolazili između ostalih i Saša Habić, Vlada Maričić, Saša Lokner, Sloba Marković, dakle svi ljudi koji su se bavili raznim vrstama instrumentalne muzike. I onda smo sa City Recordsom napravili dogovor da objave taj jedan disk, gde će autori imati po jednu numeru. Međutim, to je propalo kao ideja. Bata je to prilično pokrenuo, ali to ipak nije moglo iz nekih razloga da zaživi.

Međutim, pre jedno dve nedelje imali smo sastanak u okviru Saveza kompozitora Srbije i tom prilikom smo napravili jedno udruženje, bilo je tu jedno tridesetak vrlo eminentnih imena. Dakle, imamo ideju da pod pokroviteljstvom Saveza kompozitora i SOKOJ-a, radimo jedan album instrumentalne muzike godišnje. Dobićemo i neku malu finansijsku pomoć, koliko da se plati neki studio, ta neka realizacija, a dogovor je da PGP objavi taj disk.

• Kakva je trenutno situacija sa autorskim pravima?

Sad je to malo počelo da funkcioniše i prvi put su od SOKOJ-a pokrenuta neka pitanja. Recimo, zašto Hrvati ne emituju našu muziku? Kod njih možda jednom u mesec dana možeš da čuješ Balaševića ili Bajagu i nikog više. I to retko. Sada kada funkcionišu autorska prava, naš SOKOJ, pored stotina muzičara koji ovde rade i koji nemaju žutu banku, ne mogu da sviraju zbog korone, dakle SOKOJ u toj situaciji mora devizno da plaća autorska prava stranim izvođačima. Kad kažem stranim, mislim i na Hrvate i na Slovence, Engleze, Ruse, Amerikance... I to je ogroman odliv novca za SOKOJ, ali i novca koji bi mogao da pripadne našim muzičarima.

Od koga to zavisi? Zavisi od muzičkih urednika po radio stanicama i televizijama. I SOKOJ je sada krenuo da vrši neku vrsta apela, oni to ne mogu nikom da narede, ali da objasne ljudima da koriste domaću muziku, da program baziraju na domaćoj muzici. Imamo sve potrebne žanrove: narodnu, zabavnu, etno, džez, pop, rock, instrumentalnu muziku. Ne mora se za podlogu staviti Žan Mišel Žar, ima sjajnih domaćih kompozicija, domaćih rokera itd. Ako to zaživi, mislim da će za sve nas koji se bavimo muzikom biti mnogo bolje, a svakako i za instrumentalne izvođače, jer će ta muzika naći neku primenu. Nažalost, za takvu muziku gde ti radiš nešto lepo, uzvišeno, odomaćio se naziv primenjena muzika. Tako se to doživljava, a niko neće da napravi neku emisiju o tome, o nekim ljudima koji to rade, da se istakne suština. Ne!

• Da li, po tvom mišljenju, Hrvati neće da emituju naše pesme zbog tantijema koje bi u tom slučaju plaćali ili je tu umešana i politika?

Kod njih je verovatno izmešano i jedno i drugo. Ali tu je svakako prisutan i taj zapadni sistem racionalnog razmišljanja. Znači, ako ja zaradim sto dinara od emitovanja, a tebi kao strancu moram da platim osamdeset, onda svim našim autorima ostaje dvadeset. Zašto? Zato što ne prestaje da se emituje Colonia, Masimo, Oliver, Parni valjak... Pazi, ja sve te ljude poštujem i volim njihovu muziku, ali ako nekog to interesuje, može to čuti na You Tubu, ne treba da se vrti na radiju. Svakako da sve to utiče i na popularnost. Pa pogledaj koliko hrvatskih bendova ovde održava koncerte. Nemam ja ništa protiv toga, ali ovde radi koncerte ko god stigne.

I Masimo i Josipa, Magazin, Jelena Rozga... do sutra bih mogao da nabrajam sve te bendove koji ovde drže koncerte. Ti ljudi su to zaslužili, ali koliko naših bendova drži koncerte u Zagrebu, osim Balaševića dok je bio živ? Nijedan! Bajaga u tri godine održi jedan koncert ili Zdravko Čolić i to je sve. Kad je Kerber svirao u Zagrebu? Nije to ni približno proporcionalno isto. O radiju i da ne pričam. Ja sam često u Hrvatskoj i kada slušam tamošnji radio, tu možeš čuti samo hrvatske izvođače.

Iznenadim se količinom bendova koje ne znam, nikada nisam čuo za njih jer do nas nisu dobacili ali zato se tamo slušaju. Non stop, dvadeset četiri sata, ni jedna jedina naša pesma. Čak ni Bijelo dugme, koje je iz Sarajeva. Nema ni Bajage, ni Balaševića... Nema ništa! I sad kad eliminišeš tu uređivačku politiku, kad sve sve svede na novac, oni će te tantijeme isplatiti svojim autorima. A mi, koji ovde forsiramo tu muziku, kada od njih dobijemo "košuljice" plaćamo njihovim bendovima devizne honorare. I onda se čudimo što naši autori dobiju par hiljada dinara tantijema. Ja sam recimo u Primoštenu video kakvu jahtu ima Hus (Husein Hasanefendić Hus, kompozitor i gitarista Parnog valjka, op. autora), on je milijarder. Od čega? Pa od koncerata i autorskih prava. Čovek živi od muzike i zarađuje od muzike. A kod nas tako veliki i popularni muzičar nema da plati mesečne račune. Niko! Osim možda Brege i Čole.

• Svi se slažemo da je ta scena u Hrvatskoj, veoma organizovanija nego kod nas. Zašto je to tako?

Naravno. Oni su kao prvo pirateriju uništili mnogo pre nas. Bili su oni čuveni snimci kad bagerima gaze piratske diskove, kazne su bile velike, muzika je ušla u legalne tokove. Daleko bolje i više plaćaju autorska prava, sve tantijeme, koncerti su im bolje plaćeni. Muzika na televiziji je isključivo, ne devedeset devet, nego sto posto, uživo. Nema plejbekova, nema polupevača, nema Pink produkcije, samo uživo. Ako znaš da pevaš i da sviraš tu si, ako ne znaš, nema te! Polaže se u reklamu, bolji im je menadžment...

• Mnogi su saglasni da je taj menadžment, producentske ekipe i drugo dosta bolji kod njih. Ima i kod nas takvih ljudi, ali su prepušteni sami sebi, svedeni su na nivo pojedinca.

Upravo ti o tome pričam. Kad je koliičina para u domenu estrade, odnosno biznis estrade značajna, da sve to nazovem tako, svako voli da se "omrsi" malo. A kad je mala lova, šta tada? Na primer, svira Zona B i menadžer kaže: "Vi ćete da svirate u klubu koji prima pedeset ljudi. Šta ja mogu da zaradim na vama? Da zaradim 20 eura. Ma boli me uvo za vas". Kod nas koncerte ne drže ni veliki bendovi. Ne želim da pominjem imena, ali gomila naših bendova svira samo kad je u dosluhu sa političarima pa onda nastupaju po trgovima. Sve to plaćaju opštine, pa tako naprave veliki broj koncerata godišnje, a na nijednom se ne prodaju karte. Po meni, vrediš onoliko koliko karata možeš da prodaš.

• Saglasan sam, o tome sam čak pisao jedan tekst.

Mnogi su se kod nas obogatili na tu varijantu. Ovaj dobar sa ovim, onaj dobar sa onim. I to radi po sistemu - dođi sviraj, daću ti deset-petnaest hiljada eura, od toga ćeš ti malo dati meni i to je to. Ako si van tog kruga, nema od velikih svirki ništa. I muzičari se malo tu kurvaju, malo su sa ovima, pa su malo sa onima. Razumem, bore se da prežive. Kod mnogih koji su ovde popularni, koji zarađuju velike pare, nema apsolutno nikakvih ideala. Oni su suštinski otišli od onoga zbog čega muzika postoji. Zašto je muzika pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih, bila dobra? Pa svi su bili autori svojih pesama. Pogledaj Bitlse, Stonse, Dorse, Dilana...

Možemo da nabrajamo do prekosutra. To su ljudi koji su se debelo upisali u istoriju jer su imali šta da kažu svojom muzikom, svojim tekstovima, svojim zvukom. Sada je sve to biznis gde drugi ljudi komponuju, drugi pišu tekstove, drugi smišljaju aranžmane, a pevačice služe samo da se slikaju. Iza njih stoje neki tajkuni ili bogati kriminalci. Od pet nekih varijanti je sastavljeno nešto što će se izvesti na sceni. Da te sada neko pita šta je bio hit pre dve godine - ne znaš. A da te pita koje su pesme bile hitovi pre četrdeset godina ima da mi nabrajaš do sutra. Danas se suština muzike kod mnogih svela na raspon od dvadest do sto pedeset eura.

A ja idem da sviram bluz, vraćam se kući punog srca i to ne može da se plati. Kada se desi emocija, dobar saund, svirka, niko ne može da ti plati to zadovoljstvo koje osećaš, ali to više nikog ne interesuje, generacije su se promenile. Nemamo ni podršku, kultura i muzika nikom nije bitna. I onda mi zaluđenici vraćamo nešto u remiksu po šesnaest puta, kao ovde se ne čuje hi hat (deo standardnog kompleta bubnjeva, op. autora). Ja kažem: "Čoveče, o čemu pričaš? Ova pesma nikog neće interesovati, kakav hi hat". Ali kad nastaviš da se raduješ, zbog onoga što si uradio, ti trenuci, to zadovoljstvo zaista vredi, a sve ostalo možda i dođe, a možda i ne.

(Telegraf.rs)