Intervju Miki Petkovski: Točak mi je rekao da na "Crnu damu" može jedna moja kompozicija

Nekada davno i mi smo imali svoje heroje, majstore crno-belih dirki kakvi su bili Čik Korija, Herbi Henkok, Džo Zavinul ili Kit Džeret. Slučajno ili ne, tek neka od najvećih imena tog instrumenta na ovim prostorima dolazila su iz naše tadašnje najjužnije republike, Makedonije. Sa jednim od njih razgovarao sam o nekim važnim makedonskim grupama u kojima je započinjao karijeru, o grupi Smak i R.M. Točku, Vlatku Stefanovskom, solo albumu, odlasku u Kanadu... Maestro Miki Petkovski.

Preporučujemo





• Mnogi Vaše početke vezuju za grupu Breg, međutim, Vi ste još 1968. godine, svirali u grupi koja je nosila naziv Neobični.

Foto: Privatna arhiva/Miki Petkovski

Ja sam počeo da sviram u jednoj rok grupi, kada sam imao nekih petnaest godina, ali to je dosta kratko trajalo. Grupa se zvala Vihori i tu je pevala Danijela Pančetović (kasnije započela solo karijeru, op. aut.), njena dva brata, Laki i Zoran su takođe tu svirali. Tu sam počeo. Moj brat, koji je stariji četiri godine, studirao je u Beogradu u to vreme i svirao u grupi Kristali. Kada se vratio, on je osnovao grupu Neobični pa smo počeli zajedno da sviramo. Tada smo pobedili na Gitarijadi u Skoplju. U finalu je trebala da nastupa i jedna grupa iz Negotina, ali se oni nisu pojavili, pa su novine pisale da su se Negotinci uplašili. Nije to sada možda bitno, ali je istina da se nisu pojavili u finalu. To je bilo negde '67 - '68 godine.

• Sećate li se imena te grupe?

Mislim da su se zvali Uragani. Nisam sto posto siguran.

• Zanimljivo je da su se Neobični raspali jer su se neki članovi oženili. Recimo nakon jedne letnje tezge, na kojoj ste svirali u blizini Kopra, jedan član je ostao tamo, oženio se.

To je istina. Svirali smo tamo u studentskom internacionalnom kampu, koji se zvao "Ankaran", tu pored Kopra, na samoj italijanskoj granici. Bilo je tu studenata iz Nemačke, Italije, dolazili su Francuzi, Šveđani, Englezi... Naš pevač je tu našao neke kontakte i potom otišao u Belgiju, a gitarista, Iso Isovski je ostao tamo. Bio je tu i neki italijanski menadžer, pa sam dobio ponudu da sviram u Italiji, tačnije u Milanu, ali tada nisam imao pasoš, još uvek nisam bio punoletan, pa se to nije ostvarilo. Koliko znam, pevač je još uvek u Belgiji, ženio se nekoliko puta, sada je valjda oženjen sa nekom Kineskinjom.

Gitarista je ostao u Kopru i grupa se nakon toga raspala.

Foto: Privatna arhiva/Miki Petkovski

• Vi se nakon toga vraćate u Skoplje i odmah priključujete nekim tamošnjim poznatim grupama.

Moj brat potom odlazi u vojsku, a ja se priključujem grupama koje su tada bile dosta dobre i poznate u Skoplju. To su bili Bezimeni i Biseri, a kasnije je njihovim spajanjem nastala grupa Bis-Bez i oni su bili prvi u gradu. Moram ovde da pomenem jednog čoveka, ime mu je Koce Ikonomov. On je doktor inače, ali nikada nije radio u svojoj struci. Bio je solo gitarista u grupi Bis-Bez i bio je stvarno dobar. Ima deset godina muzičke škole. Završio je violinu i pride medicinu, super je talentovan i na kraju je odlučio da svira bas u orkestru RTV Skoplje. Sa njegovim sinom, Saletom Ikonomovim, koji je takođe jako talentovan, trebalo je da snimim tri albuma, ali je ova pandemija sve promenila pa to još uvek nije realizovano.

Sale je svirao u Njujorku, a kada sam pre dve-tri godine bio u Skoplju, svirao sam sa njim u tamošnjim klubovima, on je stvarno super, pravi muzičar, čita note, odlično poznaje džez muziku. Puno je onih koji sviraju rock muziku a ne čitaju note, pa su samim tim rešili da sviraju neke jednostavnije stvari od nekoliko akorda, otišli su u komercijalu, kao Pro Arte recimo. Nemam ništa protiv njih, ali za razliku od takvih, hteo bih da kažem da su recimo Indexi bili stvarno dobra grupa. Nisam znao da je njihov basista završio akademiju, to sam saznao kada sam pročitao intervju koji si uradio sa njim. Ja sam uvek hteo popularizujem dobru muziku, džez rok je u to vreme bio dosta popularan.

• Samo da razjasnimo: Znam da su u Skoplju postojale grupe Biseri i Bezimeni, i da su spajanjem nekih članova iz tih grupa nastali Bis-Bez. U kojiim ste grupama Vi tačno svirali? Koliko znam bili ste član Bezimenih.

Bio sam kratko vreme član Bezimenih, ne mogu sada tačno da se setim, a možda sam neko vreme svirao i u Bis-Bez. Davno je bilo.

• Iz koje frakcije od ovih grupa je nastala Republika 903?

Foto: Privatna arhiva/Miki Petkovski

Gitarista Zoran Pavlovski je svirao u Bezimenim. On i njegov stariji brat, bas gitarista Denki (Dimitrija Pavlovski, op. aut.) su formirali grupu Republika 903. U grupi je na samom početku Jovo svirao bubnjeve, on je bio pravnik po struci, voleo je džez, bio je dosta dobar. Ritam gitaru je svirao Tišler (Blagoj Markovski Tišler, op. aut.), njegov otac je bio direktor fabrike nameštaja "Treska". U to vreme bilo je veoma važno da grupa ima salu za vežbanje i oprema je bila jako bitna. Meni su roditelji puno pomogli u tom periodu, ali treba reći da je Tišlerov otac bio direktor Treske, oni su nam tada ponudili opremu, odnosno razglas, a to je tada bilo nešto jako veliko i važno. Nažalost, Tišler je umro jako mlad, kada je imao nekih dvadeset i sedam godina i sad ne bih želeo da pričam ništa loše o nekom ko je otišao sa ovog sveta, ali on nije bio talentovan i u grupu je ušao baš zbog te opreme. Ovo malo loše zvuči, ali je istina.

Foto: Privatna arhiva/Miki Petkovski

Svirali smo dosta koncerata u Makedoniji i južnoj Srbiji, recimo Leskovac, Vranje... U Makedoniji je bilo zaista puno nastupa: Prilep, Bitola, Kavadarci, Delčevo, Kočani, Tetovo... Dok smo svirali, primetio sam da on svira pogrešne akorde, pa smo ga smanjivali, nije sebe ni čuo. Možda je to znao, a možda čak i nije, uglavnom on se na bini folirao, poput playbacka na televiziji. Zahvaljujući njegovom ocu dobili smo veliku dvoranu za vežbanje, što je bila značajna pomoć. Skoplje je imalo festival zabavne muzike, kao što je "Opatija", pa je sa nama na tom festivalu nastupao Dragan Mijalkovski sa pesmom "Daj mi molnji". U to vreme imao sam možda devetnaest-dvadeset godina. Tada je kod nas radio jedan kompozitor, njegovo ime je Ljubomir Brangjolica, bio je iz Dubrovnika (rođen u Herceg Novom, 1932. god. op. aut.), ali se preselio u Skoplje, verovatno se to dogodilo nakon rata, bio je dosta dobar i napisao je uvod za pesmu "Daj mi molnji" na orguljama i ona je kasnije dobila i neke nagrade. To je bilo revolucionarno za to vreme, svirao sam taj uvod možda jedan minut, nakon čega se priključuje grupa.

Tu sam u grupu već doveo Garota (Garabet Garo Tavitijan, op. aut.) koga sam poznavao preko mog brata jer je on znao par članova iz grupe Plameni, gde je Garo do tada svirao. Ovi iz moje grupe su hteli da ga čuju, pa sam ja pošao sa njim u jedan od tih hangara koji su ostali još od zemljotresa, gde su Plameni vežbali. Tada sam primetio da je Garo voleo da svira sam. Kada bi grupa završila probu, ili su imali pauzu, svirao bi po pola sata sam na bubnjevima. Video sam da je dobar i uzeo sam ga u Reubliku 903. Naša saradnja je kasnije potrajala.

• Negde sam našao podatak da se događalo da grupa Republika 903. tokom čitavog koncerta odsvira samo tri-četiri kompozicije jer su improvizacije trajale po pola sata.

Ne bih rekao da je bilo samo tri-četiri, ali improvizacije su bile dugačke sigurno. Znači, to je bila čista improvizacija, što je super i to je još uvek moje mišljenje. Posle nekog vremena ja sam izašao iz grupe jer je došlo do nekih nesporazuma. Oduvek sam težio da sviram autorske stvari, a Zoran je hteo da svira Deep Purple. Sećam se, svirali smo neku popularnu pesmu od njih, u kojoj je bio solo na klavijaturi. E sad, kad sviraš solo, ti si taj pojedinac i nikada ne treba da kopiraš neki tuđi solo. Ali on je želeo da sviram isto kao što je Džon Lord svirao i ja mu kažem: "Slušaj, ovo je solo i ja ću da sviram kako ja mislim da treba". Tu smo se razmimoišli, pa sam napustio grupu. Nedugo posle toga došla je grupa Breg. Ideja je bila da Breg bude instrumentalni sastav, nismo imali pevača kao stalnog člana, ali smo pratili druge vokalne soliste. Kada je otvoren hotel sa pet zvezdica u Ohridu, pod nazivom "Metropol", počeli smo tu da sviramo. Tada je sa nama pevala Mia Kalember, sestra Vlade Kalembera iz Srebrnih krila, što je isto bio razlog da se Breg rasturi.

• Zašto?

Ja sam od svoje sedme godine bio u muzičkoj školi. Išao sam u dve škole uporedo, što isto pomaže u nekim shvatanjima. Svojevremeno "Grand hotel" je bio jedini hotel u Skoplju gde su nastupale striptizete, mađioničari i slično, znači tu je važio taj neki barski program. Muzičari koji su tu svirali su bili dosta stariji od mene, imali su nekih četrdeset pet-pedeset, a ja sedamnaest-osamnaest godina, maksimalno. Išao sam tada još uvek u gimnaziju. A da bih tada uopšte ušao u bar, morao si imati najmanje dvadeset i jednu godinu. Oni su krili moje prave godine, lagali su da sam stariji. To je zanimljiva priča, to su bili zaista odlični muzičari. Gitaru je svirao Adam "Leš". Zvali smo ga tako jer je bio toliko bled, da je izgledao kao da je umro. Čarli "Koska" je svirao saksofon. On je bio neverovatno mršav, a bubnjar je bio Dragi "Mačkica" po struci arhitekta. Mi bi svirali do tri ujutro, a on je već u sedam sati izutra morao biti na poslu. Nažalost, nekoliko meseci kasnije dobio je infarkt i umro je jako mlad.

Svi su oni jako voleli džez, ali kada sam došao sa njima da sviram, šef benda mi je savetovao da nipošto ne stupam u neki bliži kontakt sa tim striptizetama. Nekoliko njih su bile jako mlade, jedna je bila iz Niša, jedna iz Slovenije itd. Bile su jako zgodne, a ja mlad čovek. Dešavalo se kad prolazim pored garderobe gde se presvlače da me neka od njih "udari" grudima, ali sam to ignorisao i tu sam naučio da ne treba ništa da imam sa njima. Svašta je tu bilo, jedna je u to vreme čak pokušala da izvrši samoubistvo. Jako mi je kasnije pomoglo iskustvo iz tog bara. Nakon formiranja grupe Breg, kada su Garo, Vlatko (Stefanovski, op. aut.) i Mate (Boro Matevski Mate, bas gitarista u grupi Breg, op. aut.) koji je nažalost umro mlad možda je imao četrdeset i neku godinu, zajedno sa mnom počeli da sviraju u hotelu "Metropol", događale su neke stvari koje su dovele do loših međuljudskih odnosa.

Foto: Privatna arhiva/Miki Petkovski

Ja sam bio šef benda, morao sam o svemu da vodim računa, recimo da odbrojavam za početak pesme, ali i da radim na svetlima. Tu je bila jedna striptizeta koja se svlačila pa mi je rekla da ugasim svetlo kad se potpuno svuče, ali ja sam u svoj toj gužvi, umesto da ugasim svetlo, upalio reflektor i ona se strašno naljutila. Ostali iz benda su bili u čudu, nisu na sve to bili navikli. Onda se basista "malo" zaljubio u Miu Kalember, što je dovelo do toga da je počeo stalno da je prati. Jednom mi je rekla: "Vidi, gde god ja krenem, tvoj basista ide za mnom". Potom sam seo da razgovaram sa njim, rekao sa mu: "Čuj, ovo je posao, da li to shvataš"? Tu smo se malo posvađali, pa su on i Vlatko stali na jednu stranu, a Garo je bio neutralan. Pre toga, snimili smo jednu emisiju za TV Skoplje, Kole Angelov, u to vreme poznati glumac, je bio režiser. Svirali smo tu pola sata instrumentale, a ja sam pričao o muzici i planovima grupe. Za vreme te tezge u "Metropolu" došao je menadžer, Šarović mu je prezime, koji je kupio za mene Hemmond EX 100, klavijaturu kakvu niko u Jugoslaviji u to vreme nije imao, znači bolja od modela B3 i C3, da nam prenese da su odgovorni ljudi u izdavačkoj kući RTV Ljubljana videli tu TV emisiju i da su nam ponudili da snimimo album.

• Koji nažalost, niste snimili...

Nismo snimili zato što su Vlatko i Mate napustili grupu.

• I u Smak ste pozvani na osnovu jedne TV emisije, koju je Točak gledao. Da li je reč o ovoj koju pominjete?

Foto: Privatna arhiva/Miki Petkovski

Tačno. Nisu me oni zvali direktno, ali nekoliko ljudi mi je prenelo poruke. Vasko, brat od Asima (Asim Mujević, bubnjar, član legendarnih kragujevačkih "Senki" u kojima je svirao i Zoran Milanović, op. aut.), bio je podstanar kod mojih roditelja. Imali smo kuću u centru grada i stalno smo rentirali jednu sobu, pa mi je on preneo poruku da su ovi iz Smaka zainteresovani za mene. Potom su mi još neki ljudi isto to rekli. Ja sam u to vreme čuo "Ulazak u harem", ali to me nije posebno oduševilo. U Jugoslaviji je u to vreme bilo dosta tog uticaja sa istoka, da ne kažem od Turaka i još uvek ima. S obzirom da sam ja studirao muziku, to je već više Austrougarska, Austrija, Nemačka, Italija, ali i Rusija koja nikada nije bila pod uticajem Turaka. Ne mrzim ja Turke, da me ne shvatiš pogrešno, ja volim ritmove i možda neke melodije srednjeg istoka ali ja sam više okrenut harmonijama gde je intelektualizam jako bitan.

• Dobro, pa nije samo "Ulazak u harem" Smak. Bilo je tu još mnogo toga.

Svakako da nije, ja kažem da sam to čuo od njih to je tada bilo popularno, za druge njihove stvari nisam znao, tako da nisam bio oduševljen. Ali savetovali su me neki ljudi da idem, govorili su mi da je Smak u usponu. Vozom sam otišao u Kragujevac, sećam se da sam stigao ujutro negde oko pet ipo, na stanici nema nikoga. Tu je trebao da me sačeka Zoran Milanović, basista. I ja sam se našao u čudu, šta je sad ovo?! Hteo sam odmah da se vratim nazad ali posle dvadesetak minuta Zoran je došao, uspavao se čovek. Zatim smo otišli u Dom omladine, na audiciju i tako sam postao član Smaka.

Foto: Privatna arhiva/Miki Petkovski

• Jedan od uslova koji ste imali prilikom ulaska u grupu bio je da se i Vaše kompozicije nađu repertoaru Smaka.

To je istina. Ja sam pregovarao sa Točkom u vezi toga. Rekli su mi da na "Crnu damu" može jedna moja kompozicija da ide pa smo snimili "Tegobu", uz obećanje da će ih kasnije biti više. Međutim, to se nikada nije desilo i to je jedan od razloga, možda i glavni razlog, što sam napustio Smak. Vidi, kada radiš u nekoj grupi, ako si uradio neku pesmu od A do Š, onda je to tvoja pesma. Ali ako ti u grupu doneseš neku ideju, koja aranžmanski nije razrađena, u tom slučaju je cela grupa zaslužna za to. Možda će sad neko reći, pa to je samo aranžman, ali mi smo puno puta u dobroj meri menjali nešto što je Točak uradio. Ali tako je to kada novac dođe u pitanje, tada se puno toga menja. Kada smo posle dobili te tantijeme, Točak je uzimao dosta više od ostalih članova. Ja sam takođe uzimao malo više zbog "Tegobe", ali sve to donosi probleme u grupi.

Točak je imao talenat, imao je taj zvuk Balkana i to se meni stvarno dopada. On ima tu iskrenost, što je veoma važno, a to ljudi obično ne shvataju. Bilo je puno grupa u Jugoslaviji, ali oni su uglavnom kopirali zapad a ja to nikada nisam voleo da radim. Dobro je da tu ima elemenata od zapadne muzike, ali moraš da nosiš onu iskrenost koja pokazuje odakle dolaziš i to mi se dopadalo kod Točka. Ali on je malo čudan čovek. Opet, Kepa je odličan bubnjar, Zoran nije loš basista, Boris je bio O.K. po meni i zaista je šteta što je umro, ali kad dođemo do Točka... On je bio puno sretan što je uz sebe imao jednog Lazara Ristovskog koji je takođe bio veoma dobar za rok i pop muziku. Odličan je bio Lazar. I dobro je izgledao! Vidi, taj imidž je vrlo važan, znači kad te ljudi gledaju ili uživo ili na slikama, izgled je veoma bitan.

Foto: Privatna arhiva/Miki Petkovski

Laza ih je napustio, a ja sam u tom periodu postao prijatelj s njim. On se malo krio kad je dolazio iz Sarajeva, osećao je neku krivicu. Znao sam i njegovu Vesnu, tu se rodila Sanda, ja je znam kao bebu. Laza je imao taj talenat, završio je srednju muzičku. On mi se obraćao sa - profesore, jer sam imao akademiju, ali to stvarno meni nije bilo važno, mislim diploma je O.K. ali to svakako nije presudno. Uvek sam mislio svojim mozgom. Na probama, Točak nije bio komunikativan, a ja sam obratno od toga. Ako je nešto grupno, onda to u svim segmentima treba da bude grupno, nije tu sad u pitanju nekakavo solo ostvarenje. Ja nisam bio sebičan ni kada sam snimao taj svoj solo album. Grupa je svakako jako važna.

• Da li je tačno da si predlagao jednu svoju kompoziciju za maxi singl "Nevidljive terazije" i kada to nije prošlo ti donosiš definitivnu odluku da napustiš Smak?

Da, to je istina. Ne sećam se da su mi Kepa i Boris direktno rekli da moja kompozicija nije potrebna. Zoran je čovek biznismen i to je O.K. On je uvek bio uz Točka zato što je on vođa grupe, pa nisam znao njegovo mišljenje, ali Boris i Kepa nisu bili protiv toga. Sve je to bilo relativno novo u to vreme, čitav taj biznis je bio nejasan a to je jako važno, biznis je važan, bez toga nema velikog uspeha.

• Da li je i to bio jedan od razloga za tvoj odlazak? Grupa Smak nikada nikada nije imala previše sreće sa novcem. Potkradali su ih menadžeri, bilo je tu svega.

Foto: Privatna arhiva/Miki Petkovski

Pa to je ta nejasna stvar o kojoj govorim. Bilo je slučajeva da smo imali po deset-dvanaest hiljada prisutnih ljudi na koncertu, a prijavljeno je da je prodato šest hiljada ulaznica. Kad smo kod toga, moram reći da sam bio zadovoljan sa nekih šezdeset-sedamdeset odsviranih koncerata u godini. To su otprilike bili prihodi kakve su u tadašnjoj Jugoslaviji imali doktori recimo, a možda i više. Međutim, kada se dođe do tog broja ljudi koji su bili prisutni na našim koncertima, to je već druga priča. Ne znam ko je šta tu radio, ne mogu u to da ulazim, mogu samo da kažem da je to bio nejasni biznis i grupa je plaćala danak svemu tome. Sećam se, jednom prilikom smo svirali u sarajevskoj Skenderiji i policija nas je nakon koncerta privela na razgovor jer se ispostavilo da je neko iz grupe sa osobljem dvorane prodavao falsifikate. Odveli su nas u stanicu i svako od nas je davao izjavu njihovom šefu. Ja sam bio u hotelskoj sobi zajedno sa Kepom i sećam se da nam je policija potom pretresala kofere. Kažem, sve je to bilo nejasno u doba komunizma. Ovde, u Americi, Kanadi, sve je jasno, sve je potpuno otvoreno. Možda je ovde biznis preveliki, mnogo toga se svodi na to, ali to je tako i tu nema nejasnoća.

• Znači, išli ste u policiju jer je neko prodavao duple karte?

Da i ta osoba je u policiji izjavila da sarađuje sa nekim iz grupe. Prvo su došla dva agenta u civilu u dvoranu, ako se dobro sećam, neki Aca je prodavao te falsifikate i njega su uhapsili. Naravno, niko iz grupe nije priznao da je sarađivao sa njim. Ja lično nisam imao pojma o tome, ali kada sam ušao na razgovor kod inspektora, rekao mi je: "Vi ste obrazovan čovek", u to vreme to je bilo cenjeno. "Kako je došlo do toga"? "Nemam pojma", rekao sam. Zahvalili su se, bili su stvarno ljubazni. Nisu tu bila još uvek uspostavljena pravila, sve to je u neku ruku bilo novo, jer privatni biznis u Jugoslaviji nije ni bio dozvoljen. Bile su tu neke radnje, moj ujak je imao radnju gde je popravljao bicikle i motore, pa je čak tadašnja "Politika" pisala o tome kako on može da se bavi privatnim biznisom.

Foto: Privatna arhiva/Miki Petkovski

• Album "Crna dama" je sniman u Londonu, a maxi singl "Nevidljive terazije" koji smo pominjali, u Beogradu. To je bilo dosta neobično za to vreme, singl u formatu LP-ija.

Producent koji je radio sa nama u Londonu (Martin Levan, op. aut.) je stvarno bio super. On je sada u Holivudu. U to vreme PGP RTB dobija novu opremu za snimanje, pa su pozvali Martina i jednog inžinjera, snimatelja, ne mogu da se setim kako se zvao (Najdžel Grin, op. aut.) da dođu u Beograd, umesto da mi idemo u London, to im je bilo dosta jeftinije. To su veliki profesionalci. Nudio sam neke svoje kompozicije za tu ploču, ali Točak to nije hteo da prihvati. Možete ovo shvatiti na ovaj ili onaj način, ali hoću da kažem, ono što Točak svira ja to znam, a ono što ja znam on ne zna, recimo teoriju i slično. Ne želim da ovo sada ispadne da se hvalim, ali ja tako mislim. Tačno je da sam bio nezadovoljan što je moja kompozicija nije našla na tom maxi singlu i da je to bio jedan od razloga mog odlaska iz grupe.

Drugi razlog je što sam u to vreme morao da idem u JNA. Vojni rok sam služio u Karlovcu, ali sam pre toga organizovao audiciju, da bih pronašao zamenu, pa sam odabrao Tibora Levaia da dođe na moje mesto. On je takođe bio školovan muzičar, video sam da sve to brzo čita i da se snalazi. Njegov brat je uradio onaj veliki hit "Fly Robin Fly". (Silvester Levai iz grupe Silver Convention, op. aut.) Međutim, dogodilo se da je popularnost Smaka naglo pala dok sam bio u vojsci.

Po odsluženom roku, dobio sam ponudu da sviram u nemačkoj grupi Passport (džez-fjužn bend, formiran 1970. op. aut.) Odlučio sam da pokušam sa njima i kada sam stigao u Beograd, imao sam nekih šest-sedam sati pauze do polaska voza za Nemačku, pa sam otišao u hotel Union da se odmorim i sačekam polazak. Dogodilo se da sam u Unionu naleteo na grupu Smak, pojma nisam imao da su tu, bila je to slučajnost. I tu krene priča, Zoran mi kaže da je objavljena odlična recenzija o grupi Smak u magazinu "Guitar Player" (popularni američki časopis za gitariste, osnovan 1967. godine, op. aut.) i tu sam se predomislio, odlučim da ne idem za Nemačku. Potom sam sa Kepom otišao natrag u Skoplje da uzmem još neku opremu, a oni su mi rekli da će u grupi na koncertima biti čak dve klavijature. Pored mene tu je ponovo i Laza Ristovski. Tako je i urađeno, ali ništa više nije bilo isto. Krenuli smo na turneju po Vojvodini, imali smo na koncerima od 500 do 1000 ljudi.

• Pre odlaska u vojsku snimili ste album "Ko zna", uz pomoć grupa Smak i Leb i sol, na kome su bile neke kompozicije iz repertoara grupe Breg.

U julu '78. "pokupio" sam Smak i Leb i sol kako bi snimili album. Samo snimanje je svakako vrlo važno, jako je važan kvalitet snimka koji je zabeležen na master trakama. Kada je to bilo gotovo, dogovor je bio da se album miksuje u avgustu, pa sam tu pauzu iskoristio da odem sa majkom u Kanadu i posetim brata, koji je tamo bio već nekoliko godina. Vojsku sam imao odloženu do sredine septembra, za šta sam imao i potvrdu. To se sve uklapalo, znači, po povratku iz Kanade miksujem album i potom idem u JNA.

Foto: Privatna arhiva/Miki Petkovski

Moje mišljenje je da kada se snimi album, ne treba ga odmah miksovati, treba malo sačekati. Na taj način i danas razmišljam. Ali kada sam se krajem jula vratio iz Kanade, saznao sam da sam već dobio poziv za vojsku. Ništa nije vredela ta potvrda o odlaganju, to mi nije pomoglo, tako da sam otišao u vojsku negde sredinom avgusta. U februaru '79. išli smo na Slunj, na teren i jedan vojnik mi kaže da je čuo moju kompoziciju na Radio Beogradu. Mislio sam da je to "Tegoba" sa "Crne dame", ali po njegovim rečima to je bilo "Buđenje" sa albuma "Ko zna". Tako da mi izdavač nikada ništa u vezi miksovanja ili bilo čega drugog nije javio. Štampali su deset hiljada ploča, tiraž je rasprodat i to je to. Bio sam tada član SOKOJ-a (Organizacija muzičkih autora, op. aut.) a od te ploče nisam uzeo ni jedan jedini dinar. Kasnije sam se iščlanio iz SOKOJ-a, da bih postao član takve organizacije ovde, u Kanadi.

• Kako je došlo do potpisivanja ugovora sa firmom Bellaphone Records?

Oni su došli u Zagreb da čuju Smak uživo, bio sam tu kada je došao taj Živojinović, ne sećam se tačno imena.

• Živanović, Branislav Živanović, osnivač te izdavačke kuće.

Da, čovek se oduševio, dvorana je bila prepuna i mi smo sutradan potpisali ugovor. Ugovor je potpisan na pet godina, s tim da svake godine grupa objavi jedan album. Međutim, ja sam već i tada planirao da idem i to sam im i rekao, pa je tu nastao problem, ja nisam želeo to da potpišem. Tada su se svi iz grupe Smak naljutili na mene, ali rekao sam da ne znam šta će biti za pet godina i da mi je najvažnije da budem slobodan čovek, što i danas mislim. I na kraju se dogovorimo da u ugovoru stoji, da ako želim da napustim grupu, to mogu i učiniti. Dok sam bio u vojsci Smak je snimio album u Londonu ("Stranice našeg vremena", u engleskoj verziji "Dab In The Middle", 1978. god. op. aut.). Ali šta se desilo? Ja to nisam znao, niko mi nije rekao. Izašao sam iz vojske krajem jula '78. godine i video sam da se nešto čudno događa jer je prošao termin za snimanje ploče kako je pisalo u onim ugovorima za Bellaphone.

Kada sam pitao šta se događa, rekli su mi da je termin za snimanje pomeren sa oktobra za februar 79. Tu sam odmah video da se događa nešto sumnjivo. Potom sam otišao u Nemačku, sa mnom su bili Boris i Kepa, hteo sam da pričam sa direktorom firme Bellaphone. Međutim, kada smo tamo došli, sekretar te firme mi je rekao da je direktor zauzet i da ne može da nas primi, ako želim mogu sa njim da pričam. Pitao sam ga: "Koji su razlozi, zašto nismo snimili ploču '79. godine, kako stoji u ugovoru"? On je odgovorio: "Možda u februaru. Možda." Na moj sledeći komentar, rekao je: "Tuži nas, ako ti nešto nije jasno!".

Bio sam tu možda tri minuta, ali sam ipak doznao da su Smak us..ali u Londonu dok su snimali taj treći album. U našim ugovorima imala je klauzula u kojoj je pisalo da ukoliko se izdavaču ne dopadaju tekstovi, oni imaju pravo to da menjaju. Za tu ploču je Dejvid Mos (američki perkusionista, kompozitor i pevač, u jednom periodu sarađivao sa grupom Smak i R. M. Točkom, op. aut.) napisao neke tekstove i ovi iz Belafona su rekli: "Ne, to ne ide". Onda je Točak prekinuo snimanje, nije hteo da nastavi zbog tih problema sa tekstovima. Tu je na kraju došlo do toga da je direktor seo na avion, došao u London i rekao Točku: "Bolje ti je da sviraš, da ne bi išao u zatvor, pod ugovorom si". Smak je, sa Točkom na čelu, tada napravio veliku grešku. Možeš ti tako da postupiš, ali sigurno gubiš. Oni su nekako završili taj album, ali ti odnosi su već bili trajno poremećeni. Nakon toga ja sam definitivno napustio grupu Smak.

Foto: Privatna arhiva/Miki Petkovski

• Šta se zatim događalo?

Radio sam na albumu Slađane Milošević ("Gorim od želje da ubijem noć", PGP RTB 1980. op. aut.), a potom sam se jednom priikom, opet u hotelu Union, sreo sa momcima iz grupe Leb i Sol. U tom periodu njihov klavijaturista Kokan Dimuševski je počeo da radi za RT Skoplje, pa su me pozvali da im se pridružim, što sam i učinio. Krenuli smo na turneju, ali smo zbog Titove bolesti, negde u februaru 1980. to morali da prekinemo. Pitao sam: "Koliko će trajati ova zabrana"? Odgovorili su da ne znaju.

Tada sam razmišljao ovako: "Završio sam akademiju, završio sam vojsku i šta sad čekam"? Moj brat je već bio u Kanadi, pa sam tamo otišao kao turista. Kada je Dejvid Mos čuo da sam u Kanadi pozvao me je da radim u njegovom studiju u Čikagu. Otac mu je dao 100.000 dolara i on je taj novac uložio u otvaranje studija. Međutim, imao sam problem sa vizom, pa je Dejvid došao kod mene Toronto, išli smo zajedno u američku ambasadu. Oni su zahtevali da se vratim natrag u Jugoslaviju i da tu tražim vizu, što ja naravno nisam prihvatio. Pomoglo mi je to što je Dejvidov otac jako bogat i ima uticaja, pa sam na taj način dobio vizu.

Foto: Privatna arhiva/Miki Petkovski

Kasnije me je Dejvid u Čikagu upoznao sa nekim ljudima iz njihove unije muzičara, i zahvljajući garancijama svih njih dobio sam tu radnu dozvolu, ali nakon nekih pet meseci video sam da Čikago ipak nije za mene. Interesantno je da sam tamo upoznao menadžera koji je radio za Džona Meklaflina i Mahavišnu Orkestra. On je hteo da angažuje Smak da sviraju na turneji ispred Džef Beka i grupe Spyro Gyra. To je bila zaista velika šansa, svetska šansa, ne dešava se to tek tako. Tim povodom Točak i Zoran su došli u Čikago, Točkov brat Slobodan Den Mihailović je tada živeo u severnom delu Čikaga. Međutim, od svega toga na kraju nije bilo ništa, imao sam utisak da se Točak malo uplašio. Razumem ja to.

Oni su rekli tom menadžeru da dođe u Beograd da ih čuje, hteli su da organizuju veliki koncert u tu svrhu. Menadžer je rekao: "No, no, ja želim da vi dođete u Čikago. Vi ste u Beogradu veliki, veoma ste popularni, ja želim da vidim reakciju publike ovde. Ako vi zvučite kao na ploči, organizovaću vam ovde nekoliko gigova (tezgi), da se u to uverimo i odmah krećete na turneju sa Džef Bekom i Spyro Gyra". Mišljenja sam da je Smak uživo i bolje zvučao nego na ploči, ali nažalost Točak i Zoran nisu na to pristali i vratili su se u Jugoslaviju.

Foto: Privatna arhiva/Miki Petkovski

Pre toga Dejvid i ja smo već rentirali veliku četvorokatnu kuću gde je trebala da dođe grupa Smak, što nas je koštalo novaca i sve što mogu da kažem jeste da je to bila velika šansa koja je nažalost propuštena. Ali to je tako. Mi smo bili tada sretni u Jugoslaviji, ako si dobar, ljudi ti kažu da si dobar. Ovde je malo drugačije. Ako si dobar, možeš da budeš još bolji. Ako ti se ukaže neka šansa, to se ne ispušta. Koliko radiš, toliko i zaradiš. Problem je ako neko manje radi a više zaradi, ja sam apsolutno protiv toga. Takođe, ja reskiram. Ne nešto puno, ali moramo znati da se ne može sve dobiti na gotovo. Ako neko živi na ime stare slave, to je loše, a u Jugoslaviji je kod mnogih bilo tako. Kada su momci iz Smaka dobili ono ordenje, meni se nisu ni javili, nisu me pozvali, a svirao sam na njihovom najboljem albumu. I ne samo to. Uzmimo recimo kompoziciju "Daire", nije tu baš sve samo Točkovo, svi tu imaju neki udeo, pogotovo Kepa, pa i ja isto. Imam tu onaj solo. To su te nejasne stvari o kojima sam govorio. Dešava se da ljudi koji vole muziku i ne obraćaju pažnju na sve to, pa neko drugi od toga izvuče finansijsku korist.

• Koliko godina niste dolazili u Skoplje?

Prvi put sam došao 2018. nakon trideset tri godine. Tada smo dogovorili da snimim tri albuma za tamošnje tržište, ali je ova pandemija sve to zaustavila. Mnogi misle da čovek kada ide negde, kada odlazi iz grada u kome je rođen, u kome je odrastao da je "bacio kamen" na svoju prošlost. Međutim to nije tako, to se nosi sa sobom, ja se nikada nisam odrekao svog identiteta. U jednom filmu u kome Bred Pit igra glavnu ulogu, kaže se na kraju: "Amerika nije zemlja, Amerika je biznis". To je istina, nije ovo zemlja kao što je bila Jugoslavija, ali ja sam to razumeo i prihvatio. Nijedna zemlja neće previše obraćati pažnju na nekog pojedinca, svako mora brinuti o sebi. U Skoplju sam sledeće, 2019. godine bio tri meseca i svirao u tamošnjim džez klubovima svakog četvrtka, petka i subote. Kad smo kod toga, želim da kažem kako mnogi misle da je džez samo sving ili recimo bi-bap. Ne! Džez je instrumentalna muzika u kojoj sviraš onkao kako osećaš kada imaš solo, kada ga nemaš, onda pomažeš drugima. Svi za jednog, jedan za sve.

Foto: Privatna arhiva/Miki Petkovski

• Ko je tada svirao sa Vama?

Tu je bio Sale Ikonomov koga smo pominjali, on je zaista super basista. Gitaristi i bubnjari su se menjali. Mada je gitaru uglavnom svirao Toni Kitanovski, koji je isto završio Berkley College, mada to nije to od presudnog značaja. Tu je svirao i Dimitar Božikov, bilo je to sve otvoreno, muzičari su dolazili. Bubnjeve je jednom svirao i Kepa iz Smaka. On je stvarno odličan bubnjar. Išao je sa porodicom u Grčku, javio mi se i ja sam ga pozvao da to veče svira sa mnom. Ja nisam ni primetio da je on na svirci promenio ruke. Znaš da je desna ruka na hi hat čineli, leva na dobošu itd. Međutim, on je pre nekog vremena imao operaciju i nažalost ima neke posledice, probleme sa hodom, a i desna ruka mu više nije kao što je bila.

Kasnije sam razgledao neke fotografije i kada sam to video rekao sam mu: "Čekaj, pa ti si promenio ruke"!?. On nikome ništa nije ni rekao, samo je seo i svirao. (smeh) Kepa je stvarno super. Nema tu nikakve probe, izlazimo na binu i krećemo. Ja to volim, to je izvorno. Pitao sam Gara da svira, ali njega je slava udarila u glavu puno, nije pristao. To je stvarno nepotrebno i samo smeta. Ja sam u svirao u klubu "El Mokambo" u Torontu, gde su Rolingstonsi nastupali. Mik Džeger je na tu na zidu napisao "Heroes Mick Jagger", a ja ispod toga: "Ovde je svirao Miki". (smeh) Kada sam nakon toliko vremena prvi put otišao u Skoplje, hteo sam da ostanem tu da živim. Razgovarao sam sa suprugom u vezi toga, ona to nije prihvatila i sada smo pred razvodom. "Udarila" me je ta nostalgija. Tačno je da su ljudi u bivšoj Jugoslaviji drugačiji, ali to su super ljudi. Ne kažem da su ljudi ovde loši, ali imaju drugačiji stav, u vezi mnogo čega pa i novaca. Neverovatno je kako su me svi, kada sam pre nekoliko godina svirao u tim džez klubovima u Skoplju, prihvatili. Kada sam ranije svirao to nije bilo tako. Tokom prvog koncerta koji sam svirao u Skoplju sa Smakom, ljudi su mi zviždali.

Foto: Privatna arhiva/Miki Petkovski

• Zašto?

Nemam pojma. Poludeo sam, hteo sam da se bijem sa svima. Očekivao sam da će me podržati, ali bilo je obratno. Mislio sam 2018. da će možda opet biti tako, ali iznenadio sam se kako su ljudi gostoprimljivi, stvarno su bili super. Počeo sam da razmišljam o povratku, ali supruga mi je Kanađanka, ona to nije htela da prihvati i tu su počeli nesporazumi, razdvojili smo se i ja sada dosta vremena provodim u Floridi, mada radim na tome da budem tu za stalno jer sam već pet godina penzioner.

• Možete li ukratko reći čime ste se sve tačno bavili kada ste otišli u Kanadu?

Po dolasku u Kanadu svirao sam u nekoliko grupa, a zatim me je pozvala Alana Majls koja je u to vreme bila veoma popularna. Trebao sam da sklopim bend koji bi je pratio, to je malo potrajalo, pa na kraju do te saradnje nije ni došlo. Bio sam studijski muzičar u "Triton Sound" (izdavačka kuća, op. aut.) i tu sam dosta dobro radio, uradio sam nekoliko albuma u tom studiju. U međuvremenu se i tehnologija počela menjati, došli su kompjuteri i vlasnik tog studija u kom sam radio je bankrotirao.

Na početu osamdesetih uzimao sam 500 dolara na sat, ali sa dolaskom kompjutera sve se menja. No kako imam veliku kuću, tada sam tu instalirao kućni, profesionalni studio gde sam takođe puno radio, snimao sam demo snimke raznim pevačima. U isto vreme počeo sam sa nekim Italijanima da sviram u jednom dens baru i to je potrajalo nekih pet godina. Potom sam sa grupom Kristali svirao turneje u Kanadi i Americi. Neki od njih su su Dalmatinci, a dvojica su bili iz Karlovca gde sam bio u vojsci. Takođe sam jedno vreme držao predavanja studentima na tamošnjem univerzitetu, radio sam i kao producent, objavio album sa grupom Stratus...

Istovremeno, stigla je i porodica, troje dece i tu čovek počne da se menja. Moje kćerke sada imaju super karijere, rade dobro, između ostalog i muziku za filmove i dosta su dobro plaćene. Najstarija je među pet producenata u Kanadi, magistrirala je muziku, dok je najmlađa dobila prvu nagradu kao najbolji student u iznosu od 25000 dolara, od univerziteta u Torontu i ona je takođe magistar muzike. Srednja ćerka je završila Muzičku akademiju u Nešvilu, kao i koledž za asistenta advokata i sada traži posao kao asistent.

Zbog svega toga mislim da je na neki način škola bitna, možeš da radiš razne stvari, imaš veće šanse da preživiš i to su razlozi zbog kojih sam završio Muzičku akademiju u Skoplju i York University u Torontu gde sam studirao džez kompoziciju, aranžman i workshop, što podrazumeva sviranje u grupi gde su poznati džez muzičari instruktori. To mi je jako pomoglo. Ja sam u Skoplju studirao violončelo. Imao sam sreću da budem kod profesora Andrea Navare koji je jedan od najboljih čelista svih vremena. Od njega sam naučio, ne samo tehniku čela, nego kako se dolazi do vrhunca. Zanimljivo je da je u to vreme Vlatko (Stefanovski, op. aut.) dolazio biciklom kod mene, tada je imao možda petnaest-šesnaest godina. Ja sviram, a takođe i čitam note za gitaru i to što sam mu tada preneo veoma puno mu je značilo. Ja uvek kažem on je moj najbolji student (smeh). Uostalom za mene, ako neko ne čita note i on nije pravi muzičar.

Foto: Privatna arhiva/Miki Petkovski

• Koje muzičare posebno cenite?

Voleo sam Herbi Henkoka, Čik Koriju, Džon Meklaflina...

• Verovatno i Kit Džereta...

Da, Kit Džereta, on je poseban. Želeo bih i ovo da kažem: Ovih dana puno pričam sa jednim čovekom iz Požarevca koji želi da napiše knjigu o meni i onome što sam radio. Njegovo ime je Milan Janković Satriani. Verujem da će ta knjiga, kada se pojavi, biti jako interesantna čitaocima. Uostalom, dobar deo ovih odgovora na tvoja pitanja nastao je na osnovu materijala koji će, ako Bog da, biti sastavni deo Milanove i moje buduće knjige "Tegoba i katarza Mikija Petkovskog".

(Telegraf.rs)