Najveća muzička krađa ikad: Plagijatoru je donela slavu i bogatstvo, stvarni autor umro u bedi

Mnogi ni danas ne znaju da je priča o pevačici Meri Hopkin i njenom najvećem hitu "Those Were The Days", ujedno i priča o jednom od najvećih plagijata svih vremena.

Dosta nedoumica ima u vezi te pesme čak i kod onih koji dobro poznaju muzičku scenu, pa evo nekoliko detalja sa kojima možda niste bili upoznati.

Preporučujemo

Na broju 3 u Savile Rowu, u Londonu nalazili su se studiji izdavačke kuće Apple, koju su osnovali članovi grupe The Beatles. Osnovni cilj takvog poduhvata bio je da oni sami upravljaju prihodima od prodatih ploča, ali i da zahvaljujući tome mogu ulagati u neka druga područja interesantna mladim ljudima - kao što su elektronika, film, odeća, izdavaštvo.

The Beatles / Foto: Profimedia/Shutterstock Editorial

Odmah potom otvaraju i Apple Boutiqe u londonskom Baker Streetu, a prva ploča koju 30. avgusta 1968. godine objavljuje ta novoosnovana firma, bila je singlica sa njihovom komozicijom "Hey Jude".

U novembru iste godine objavljene su tri ploče: "Wonderwal Music" (Džordž Harison), "Two Virgins" (Džon i Joko) i "White Album" (The Beatles). Idućeg meseca objavljuju prvi album kantautora Džejmsa Tejlora i time počinju da ostvaruju još jedan od svojih zadatih programa - otvaranje ka nepoznatim izvođačima, odnosno pomaganje novih talenta.

Tako se već idućeg meseca u Aplle studijima našla do tada potpuno nepoznata Velšanka Meri Hopkin, koja snima kompoziciju "Those Were The Days". Pesma postaje apsolutni, planetarni hit, a Meri se odjednom našla u potpuno drugoj ulozi. Ono što je do pre svega nekoliko meseci mogla samo da sanja, iznenada postaje vrlo opipljiva java.

Ako danas u ruke uzmete singl sa pomenutom kompozicijom, primetićete da je ispod nje potpisan Judžin Raskin, ili ponegde skraćeno - Džin Raskin.

O kome se radi, verovatno malo ljudi uopšte i zna.

Raskin je rođen u Njujorku 5. septembra 1909. godine, studirao je arhitekturu na Columbia univerzitetu, gde postaje vanredni profesor. Pored arhitekture, odnosno objavljivanja radova na tu temu, Raskin je pisao i pozorišne predstave, a objavio je i roman "Stranger In My Arms".

Početkom šezdesetih godina prošlog veka, Džin je sa suprugom Frančeskom izvodio folk muziku po klubovima Greenwich Village-a, a potom su i objavili album na kome se upravo nalazila pesma "Those Were The Days".

I to je trenutak kada ta kompozicija započinje svoje drugo svetsko putovanje.

Prva grupa koja ju je potom "pokupila" i uvrstila u svoj repertoar bili su njujorški The Limeliters, a zatim je usledio beskrajni niz izvođača koji su je snimili.

Naravno, među njima bila je i Meri Hopkin.

Tom nizu pridružuje se nekoliko izvođača iz bivše Jugoslavije - VIS Sanjalice, Radmila Karaklajić...

Džin Raskin je, čuvši ovu melodiju, napisao tekst na engleskom jeziku i gotovo bez ikakvih drugih intervencija potpisao je kompletno kao svoju.

Iako mnogi smatraju da je to ruska narodna kompozicija, njen autor se zna, ime mu je Boris Ivanovič Fomin, bio je ruski kompozitor i muzičar, rođen 12. aprila 1900. godine u Sankt Peterburgu. Originalni naziv kompozicije bio je "Putem dalekim", ("Dorogoj dlinnoju"), a prvo izvođenje zabeleženo je od strane Tamare Cereteli (1925.), ali je van Rusije kompozicija prvi put postala poznata u izvođenju Aleksandra Vertinskog (1926.) i najverovatnije je da je upravo tu verziju Raskin i čuo.

Boris Ivanovič Fomin / Izvor: Wikipedia

Raskin je sa suprugom i dalje nastupao, sinimili su još nekoliko albuma za Elektra Records, a po osnivanju Apple Records, Mekartni uz posredstvo svojeg i Raskinovog agenta kupuje pravo na pesmu, a za izvođača bira Meri Hopkin.

To je bio apsolutni pogodak, jer pesma postaje planetarno popularna. Intersantno je da su se ispod te verzije pored Raskinovog imena, našla i imena Ričarda Hjusona i Mekartnija u ulozi aranžera i producenta.

Ali malo je tu šta promenjeno u odnosu na originalnu, Fominovu verziju.

Ova kompozicija je snimljena na preko dvadeset jezika (!) i Raskinu je donela čitavo bogatstvo.

A dokle je išlo njegovo licemerstvo i gramzivost govori i podatak da je na vrhuncu njene popularnosti, jedna kompanija koristila ovu melodiju u svom reklamnom spotu, ali sa izmenjenim tekstom.

Uvređeni Raskin ih je tužio za povredu autorskih prava i dobio ogromnu odštetu!?! Kupio je od tog novca kuću u Polensi, luksuznu jedrilicu i godinama udobno živeo od autorskih prava sve do 7. juna 2004. godine kada umire u Njujorku.

A Fomin?

Večiti, nasmejani, optimista, radio je neumorno do kraja života. Napisao je jednu operetu, nekoliko baleta, ali je primljen hladno i sumnjičavo od strane tamošnjeg muzičkog establišmenta. Potom sebe pronalazi u pisanju ruskih romansi. Postaje deo moskovskog umetničkog sveta, sve do 1929. godine, kada Svesovjetska konferencija muzičara proglašava rusku romansu kontrarevolucionarnom!?

Doduše, njegova "Putem dalekim" zabranjena je još ranije - 1927. godine.

Proglasili su je antirevolucionarnom, nepotrebnim žalom za prošlošću, a uostalom oni koji su bili nostalgični za starim vremenima u to vreme mogli su lako izgubiti i glavu.

Uostalom, Fomin je 1937. godine i uhapšen - pogađate - zbog kršenja zabrana nametnutih njegovim pesmama. Proveo je godinu dana u zatvoru, a zatim pušten, ali već je bio jako bolestan. Tuberkuloza je uzimala maha. Poslednju godinu života proveo je na klinici Visokiie Gori. Zahvaljujući svojim prijateljima došao je do penicilina koji je tada bio velika retkost, dostupna samo odabranima, no bilo je isuviše kasno.

Umro je 25. oktobra 1948. godine.

Kompanija Apple je poprilično neslavno završila.

Već sredinom 1969. godine, postaje jasno je da su gubici poprilično veliki. Butik je zatvoren, dok drugi sektori nisu ni otpočeli sa radom. U cilju saniranja gubitaka, Pol predlaže da firmu povere advokatskoj kancelariji Istmen, koju je vodio otac njegove supruge Linde. Ostali to odbijaju i nadglasavanjem postavljaju zloglasnog menadžera Alana Klajna za upravnika. Bilo je to pitanje na kome će se konačno razići četvorica Bitlsa, a nedugo potom raspada se i celi upravni odbor kompanije.

Tačnije svi su otpušteni bez prethodne najave.

Klajn je nekako sanirao gubitke, ali u tom trenutku od čitave "Apple filozofije" nije više ostalo ništa.

A ni Bitlsa više nije bilo.

Godine 1973. ova diskografska kuća zatvara svoja vrata, mada će kao logo Apple ostati na pločama Bitlsa sve do 1976. godine, kada je konačno istekao ugovor sa EMI-jem.

Firma je ponovo pokrenuta tokom devedesetih u cilju objavljivanja novih ploča Bitlsa, počev od "Live At BBC" pa nadalje, no to se već ne uklapa u ovu priču.

(Telegraf.rs)