Goran Bregović: "Nisam mogao da spasem Jugoslaviju, niti joj je bilo spasa"

U 108. izdanju magazina pop kulture Drajv urednika i voditelja SMS Dojša, kako glasi alter-ego muzičkog fanatika i jednog od najuspešnijih hrvatskih preduzetnika Emila Tedešija, na radiju Jammat FM emitovan je ekskluzivni razgovor s "poglavicom rokenrola ovih prostora" i gitaristom Goranom Bregovićem. Poslovni i muzički gigant regije pretresli su bogatu karijeru jednog od najuspešnijih muzičara na ovim prostorima, od njegovih početaka u Jutru i Bijelom dugmetu pa do uspeha na međunarodnoj sceni, ali dotakli su se i nešto osobnijih tema.

- Nisam ja bio umoran od rokenrola, ja sam bio umoran od toga da budem Goran Bregović. Sve ono što sanjaš, da si bogat i da te sve "ribe" hoće, nakon nekoliko godina ti dosadi. Pogotovo kad se Jugoslavija raspala. Svirao sam pred rat u Sremskoj Mitrovici, tamo su srpske zastave bile po dubini dvorane, posle u Vukovaru, isto zastave... Ima i po drugim mestima okupljanja za zastave, nije rokenrol za to - rekao je Bregović na uvodno pitanje o tome je li ga umorio rock n' roll, prenosi Tportal.hr.

Preporučujemo

Foto: Promo

Na konkretnije potpitanje - oseća li se odgovoran što je bio deo jugoslavenske elite, a nije mogao spasiti Jugoslaviju - Bregović je odgovorio:

- U tom smislu u kojem sam ja bio Jugosloven bili smo svi. Šta je zapravo Jugoslavija? Svako ko je imao rođaka u Beogradu, Skoplju ili Splitu bio je Jugosloven. Hteo sam zadržati prijateljstva. Ne mislim da je ja trebalo da spasavam Jugoslaviju niti je Jugoslaviji bilo spasa, ali na tom emotivnom planu, ja sam još uvek tu - kaže Bregović.

Bregović i Tedeši potom su se dotakli filma Dragana Bjelogrlića "Toma", koji je, prema Bregovićevim rečima, podsetnik na to ko smo.

- Ima neku kič toplinu koja nedostaje. Ova generacija, svi imaju neke nove salone koje su uredili, a zapravo u kuhinji nam i dalje smrdi na kiseli kupus -  prokomentarisao je.

Film "Toma" / Foto: Aleksandar Kujučev

Upitan o nadahnuću koje dobija iz folk muzike, te je li on taj koji je uveo folk u rok, Bregović odgovara:

- Ti ne možeš izbeći svoj folklor. Čovek je imao muziku pre nego što je znao da govori, pre nego što je znao za religiju, a kamoli politiku. Mene sasvim dobro razumeju i na Islandu i u Sibiru. Rok je za mene samo odeća - ovo što danas radim nije ništa manje rokenrol nego ovo pre.

Tedeši je potom otvorio pomalo bolnu temu za Bregovića, upitavši ga kako je doživeo pank, post pank i novi talas, uz sve urbane legende o promeni frizure, podukciju Idola... Je li se uplašio dolaska panka?

- Trubački orkestri su vrlo slični panku - sviraju neškolovani muzičari na starim vojnim instrumentima koje je nemoguće doštimati. Pank smo voleli jer je bio muzika, ali i ludilo. Bilo bi šteta da kuvanje i seks postanu profesionalni, pa tako i muzika. Muzika je zaslužila to. Pank je bio gotov s 'God Save the Queen', pesma koju je producirao producent Eltona Džona, seo je, naštimao ih, vokal nije bio falš. To je bio kraj panka, rekao je Bregović.

Priznao je da je eksperiment Bijelog dugmeta s novim talasom bio nepotreban.

- Tad smo se gurali da budemo mlađi nego što jesmo. Svi su gurali novi talas, gomila netalentovanih muzičara se tu progurala, ali sam znao da će oni talentovani uspeti. Zato mislim da je "Doživeti stotu" najlošiji album Bijelog dugmeta. Moja tri zadnja albuma su kompozitorski najzrelija, ovaj Tifin i dva Alenova. Ali u međuvremenu, rokenrol je izgubio značaj - zaključuje Bregović.

Intervju je potom skrenuo u razgovor o poslednjem Bregovićevom delu, projektu "Tri pisma iz Sarajeva", skladnom za tri violine u jevrejskom, muslimanskom i evropskom muzičkom ključu. Tedeši ga je pitao: "Koji je tvoj pogled na Sarajevo? Ne bi li bilo bolje da je Sarajevo 'balkanski Berlin' u tom kreativnom smislu, a non-stop ga vučemo u tu paralelu s Jerusalimom, gde nikad nema mira?".

Bregović odgovara:

- Bilo je neminovno da imamo tu strašnu istoriju. Sarajevo je metafora. Ono što smo videli devedesetih u Sarajevu, to vidimo na celom svetu, to da će sused pucati jedan na drugoga. Na poslednjoj ploči Bijelog dugmeta sklopio sam "Tamo daleko" i "Lijepu našu". Na ovim prostorima to zvuči kao neki Frankenštahn, no pronađi i poslušaj grčku verziju. Taj prelaz s molskog na durski zvuči tako prirodno, kao da je to oduvek bila jedna pesma.

Na zaključno pitanje - kako danas gleda na proročanstvo iz njegovog stiha "Po meni se ništa neće zvati", Bregović odgovara:

- Danas kad čujem kako Cigani sviraju 'Đurđevdan' ili 'Kalašnjikov', pomislim kako je lepo da od toga neko zarađuje bakšiš. To mi je dovoljno - da znam da je neko zaradio bakšiš svirajući moje pesme.

(Telegraf.rs)