Jedan od najvećih srpskih bluzera, Dragoljub Crnčević Crnke: "Bluz je život, zato će zauvek opstati"

Dragoljub Crnčević Crnke / Foto: Wood.rs

Od svirki na stanicama metroa u Parizu, do "Gitarologije", albuma čiji značaj nadilazi okvire srpske scene. Od istraživanja korena bluza, do autorskih pesama koje imaju milione pregleda. Od svirki sa školskim drugovima, do vođe jednog od najznačajnijih srpskih bluz bendova. Jednom rečju: Crnke.

Preporučujemo

• U kojim godinama si počeo da sviraš gitaru?

Gitaru sam počeo da sviram dosta kasno, sa otprilike četrnaest godina. Svemu je prethodilo to da sam gledao onaj čuveni, stari, crnobeli film, "Mladić sa trubom", pa sam hteo pod utiskom toga da sviram trubu. Međutim, moji roditelji su mislili da će to biti preglasno, na sreću oni tada još nisu znali za električne gitare (smeh) i koliko tek one mogu biti glasne. Sve u svemu, kupili su mi akustičnu gitaru i ona je stajala neko vreme, pa sam kasnije počeo da sviram. Da su znali tada za električne gitare, ko zna šta bi bilo, da li bih došao do tog instrumenta, ali život je nepredvidiv i ponekad ga i slučajnost može opredeliti.

Dragoljub Crnčević Crnke / Foto: Wood.rs

• Kako se zvala prva grupa u kojoj si svirao? Negde se pominje da je to bio školski bend Atila.

U Atili je svirao Pavle Nikolić sa kojim sam kasnije bio u grupi Dragoljubov taxi. On je posle toga svirao u Zani. Mi smo se u to vreme družili, bili smo veliki drugari, a moj prvi bend se zvao Spank. Tad smo bili baš klinci, otprilike petnaest godina smo imali.

• Jako mi je interesantna tvoja odluka da vrlo mlad odeš u Francusku. U Parizu si svirao kao ulični svirač po stanicama metroa i na svakom drugom pogodnom mestu. Čime objašnjavaš takvu odluku, možda je to bio "zov divljine"?

Vrlo moguće. Tu si u pravu. Bio sam nekako, hajde da kažem, nemirnog duha i negde u četvrtom gimnazije, ispisao sam se dva meseca pred kraj, da bih otišao u Pariz sa jednim drugarom koji je bio stariji od mene godinu-dve i tamo sam počeo da sviram u metrou. Tako sam krenuo. Kasnije sam čak trebao da sviram u nekom njihovom hard rok bendu, ali se desilo da smo otišli u Holandiju, neko smo vreme bili u Amsterdamu, pa sam i tamo svirao po ulicama, da bi potom otišao u Milano, gde sam se najduže zadržao. Tu sam prvo počeo da sviram u kafanama, zatim u klubovima, da bi mi potom pošlo za rukom da tamo snimim ploču.

• Da li je to singl koji si snimio pod imenom Majkl Klejborn (Michael Clayborn)?

Jeste. Zatim me je izdavčka kuća poslala u Monte Karlo kako bih učestvovao u jednoj čuvenoj emisiji toga doba, bio sam na toj čuvenoj tamošnjoj televiziji. Neko vreme sam radio u jednom milanskom studiju kao studijski muzičar, uprkos činjenici da ja ne čitam note. Bilo je nas četvoro, dve gitare, bas i bubanj. Svirali smo kao studijski bend, a kada je bilo vremena, snimili bi i nešto svoje. Potom smo rešili da napravimo grupu, nastupali smo po nekim klubovima, ma svašta je tu bilo, jedna neverovatna dinamika. Ali kada je čovek mlad lako sve podnosi, pa mu to još i prija.

• Tada si bio u prilici da sretneš i upoznaš neke jako interesantne ljude. Za neke ti je verovatno i dan-danas žao što ih igrom slučaja ipak nisi upoznao. Jedan od njih je legendarni bluzer Džeremi Spenser iz grupe Fleetwood Mac, mada je on u to vreme već napustio taj bend da bi pristupio nekoj sekti. Kako je to ustvari bilo?

Svirao sam sa njegovim basistom, čak smo zajedno snimili i jedan singl. Tačno je da sam trebao da ga upoznam, međutim, igrom slučaja, ja nisam otišao u Firencu gde je on boravio, on takođe potom nije došao u Milano, tako da se to nije ostvarilo. U toj sekti je bio i Tom Fogerti i njega sam nekako "promašio". Jedno vreme je bio u Milanu, zatim je otišao u Grčku, a preminuo je početkom devedesetih. To mi je mnogo žao... Kridensi su jedan od najvećih bendova. Tom Fogerti je bio genije.

Dr. Project Point Blank / Foto: Wood.rs

• Ovde se svašta pričalo krajem sedamdesetih godina, kada se pojavio album tvoje grupe Dragoljubov taxi. Između ostalog da si trebao da sviraš i sa Džek Brusom. Da li je to tačno?

-Ne. Vidi, ja sam svašta prošao u tom periodu. Svirao sam... od ulice, svih mogućih ćoškova, metroa, klubova kafana. Svirao i za honorar i "na šešir". Radio sam to od Stokholma do Kalabrije, preko deset godina. Da je tada bilo telefona i društvenih mreža, da sam mogao da snimam neke stvari koje su mi se dešavale, bilo bi to pravo čudo. Bilo je tu svega zaista. Ne mogu da se žalim. Imao sam život koji je otprilike pet romana i šest filmova. Doduše, nikada se nisam drogirao, nisam se "bavio" alkoholom i kriminalom. Ali može da se živi jedan jako lep i intezivan život i bez toga i ja to stalno ponavljam ovim mlađim: Od droge i alkohola niko sreće video nije. Sretao sam u životu stvarno pretalentovane ljude koji su bili genijalci, ali ubi ih droga, ubi ih alkohol i ništa. Ništa! Propadoše ljiudi, što je stvarno žalosno.

• Oduvek si navodio stare, izvorne bluzere kao svoje najveće uzore. Bukka White, Jesse Stone, Sam Lightnin Hopkins, Leadbelly....

Da, počevši od Čarli Patona, San Hausa i Robert Džonsona... Ja sam kao klinac imao neke starije ljude oko sebe...

• Znači to je ta priča. Interesantno mi je kako si kao dete uopšte došao do tih imena?

- Ja sam kao klinac rastao uz radio aparat na kome se slušala samo klasična muzika, neke lepe italijanske melodije, uz neki džez i one predratne bakelitne ploče. Međutim, kada sam već počeo da sviram, bilo je tu ljudi oko mene koji su otprilike bili stariji nekih desetak godina, a znali su mnogo o muzici. Kada sam kupio svoj prvi gramofon, to je bilo negde oko moje četrnaeste, ne ranije, oni su mi dali jednu gomilu ploča. Npr. od mog brata od tetke dobio sam album Džon Li Hukera.

- Naravno, u to vreme slušali su se Cepelini, Dorsi, Stonsi i ja onda shvatim da su svi oni ustvari bluz bendovi, da vuku korene iz bluza. Potom sam se potrudio da nađem literaturu i shvatio sam da je bluz "majka Mara", da je sve proizašlo upravo iz bluza. Uostalom, pokojni Morison je rekao - mi smo bluz bend. Znači, bez bluza nema ništa.

- I slušajući Krim u to doba i te neke velike bendove, video sam da su svi oni uzimali od Roberta Džonsona, pesme kao "Crossroads" koje su potom u formi obrade, donosili na neki svoj način.. Recimo Almani sa "You Don't Love Me"... sve su to jako stare stvari, ali su ih oni svirali u tim nekim modernim aranžmanima i pravili fantastičnu muziku. Ako pogledamo Cepeline, oni su isto bluz bend, nema tu dileme.

- I ja sam tada krenuo na izvorište. Znači, nisam hteo da "skidam" iz druge ruke, pa sam "otišao" da slušam to što su i ti veliki slušali. A oni su upravo jako obratili pažnju na te neke početke bluza. Ima zaista puno tih matorih crnaca koji su utabali te staze i doneli taj dvanaestotaktni bluz i definisali ga kao muzički pravac. Potom sam išao i dalje. Proučavao sam odakle je to došlo, kako je to nastalo, čitao njihove intervjue. Bluz je koren, skoro je Kit Ričards izjavio, parafraziram: "Ko ne zna da svira bluz, džaba se hvatao gitare ili nekog drugog instrumenta da svira bilo koju vrstu moderne muzike". Ili kako bi to Hendriks rekao: "Ko dobro svira bluz, sve dobro svira". To je tačno. Mi u Srbiji ili bivšoj Jugoslaviji, smo propustili malo taj "bluz bum", koji se šezdesetih dogodio u Evropi, a posebno u Engleskoj.

Foto: Wood.rs

• Čini se da je kod nas sve kretalo sa nekoliko godina zakašnjenja u odnosu na svetsku scenu.

- Pa jeste, mada sa druge strane, postojao je taj Radio Luksemburg koji je ovde bio dosta uticajan i danas kad slušaš te neke naše rane bendove, počev od Elipsa, Crvenih koralja, Silueta itd, vidi se da smo mi jako brzo pokupili sve to sa engleske rock scene, bili smo najbrži u Istočnoj Evropi. Ta muzika se praktično svirala "naživo" u studiju, nije tada ni bilo nekih mogućnosti, jedva nekoliko kanala, ali to je jako dobro zvučalo, tu jednostavno čuješ te ljude koji su sa lošim instrumentima stvarali jako dobru muziku, jako iskrenu.

- Na kraju, jugoslovenska scena je imala neki svoj poseban šmek. Svojevremeno sam hteo da napišem knjigu "Bluz u Jugoslaviji", a tada sam na tim velikim turnejama, sretao puno ljudi, razgovarao sa njima, intervjuisao ih i ustanovio sam da se bluz baš dosta svirao, samo što je bio kao nekakva opskurna delatnost, kao mi sviramo rok, ali su svi ipak poznavali i bluz, koliko-toliko. I svirao se. Tako da je ta scena bil jako autentična, na kraju krajeva, bilo je u to vreme kod nas bendova koji su mogli da stanu rame uz rame sa svetskim imenima iz te priče, samo što se pevalo na srpskohrvatskom, slovenačkom itd.

- Evo da uzmemo Indexe, recimo. Indexi su čudo od benda. Ako pogledamo u koje vreme se to radilo, u kojim godinama, pa to je frapantno. Danas ljudi teško mogu da naprave takvu atmosferu, takav kvalitet, kao što su oni pravili u šezdesetim godinama. Recimo, u Zagrebu su bile Bijele strijele koje su svirale bluz, ali druga su to vremena bila. Oni su bili toliko iskreni u tome što rade. Nisu oni to izmislili, ali su bili iskreni. Ja sam godinama slušao šta se tu sviralo, šta se radilo. Jednostavno, moraš da poznaješ muziku koja je nastala pre nekog svog ličnog doba.

- Jedan Đango Rajnhart je bio pre Hendriksa, jedan Čarli Kristijan takođe itd. Svaki muzičar treba da "prekopa" prošlost ne bi li stvorio neki svoj izraz. Bolje je da ja budem loš Dragoljub Crnčević, nego da budem mnogo dobar B.B. King. Zašto bih pevao kako je Kleptona ostavila devojka, kad je i mene devojka ostavila? Bolje da pevam o tome kako je mene "oladila", a ako je i njega, to je već njegov problem. Ne treba se truditi da budeš neko drugi, treba biti svoj, a to je stvarno teško.

• Ti si delimično odgovorio i na moje sledeće pitanje. Sećam se da su ti tada prigovarali da kopiraš Džej Džej Kejla, Mark Noflera iz Dire Straits, ali po tvojoj priči, reč je samo o istim izvorima.

- Danas masa ljudi vozi automobile i pravi automobile i sad svaki automobil ima točak, neko je ulepšao felne, ali je poenta u tome ko je izmislio točak. Lako ćemo mi da to ulepšavamo, ali neko je to izmislio. Ti ljudi su najveći na svetu i tu spadaju i Đango i Čarli Kristijan, Hendriks, Piter Grin, Galager... To su megatalenti i megagenijalci. Nama smrtnicima, ostaje da naše male tuge i naše male žalosti sviramo najbolje koliko možemo. E sad, ima jedna druga stvar: Ako neko dobije, a bilo je takvih ljudi, nadimak Đole Klepton, a neko Mika Hendriks, završio je karijeru..

- Meni su recimo, često govorili da moja svirka podseća na Kleptona, Džej Džej Kejla, Kris Riju... Ja kažem odlično, a oni će - pa kako odlično? Pa čim neko liči na njih nekoliko, to znači da i sam ima nešto specifično. Ako ličiš na jednog, to već ne valja. Ja znam ljude koji sviraju Kleptona bolje nego Klepton sam sebe. Toliko su to dobro skinuli, da danas ni on sam to ne može tako da odsvira. To je čudo. Ali ako trebaju da odsviraju nešto svoje, e tu nastaje problem, tu nema ništa. Uostalom, danas postoje dve grupe muzičara u nekoj najgrubljoj podeli, da tako kažem: izvođači i kompozitori. Mada, iskreno, danas pesme sve više podsećaju jedna na drugu. Zašto? Pa zato što je kombinacija nota konačna i sve je teže napraviti pesmu koja "ne liči ni na šta", odnosno, bolje reći ni na koga. Doduše, često zaista i ne liče ni na šta.

Foto: Wood.rs

• Pomenuo si malopre Milano. Tu si upoznao basistu Timoti Dejvisa, inače Amerikanca, i Australijanca Majkla Šulca. Sa njima dolaziš u Beograd i to je uz Dragana Markovića Mareta prva postava grupe Point Blank.

- Jeste. Tim i ja smo svirali klubove i kafane uglavnom po Milanu, Rimu itd, da bi u jednom trenutku upoznali Majkla. Međutim, dogodilo se da me je u to vreme zvao jedan drugar, ovde iz Beograda, koji je trebao nešto da snimi za PGP, hteo je da mu pomognemo. Ali desi se, da kada smo došli, taj moj drugar digne ruke od svega i ode u Ameriku. Mi potom, kod Olivera u studiju "O" napravimo demo snimke nekih desetak pesama, da bi potom ugovorili svirku u pozorištu "Dadov" na koju sam pozvao ljude iz PGP-a, Đorđa Debača i Svetu Jakovljevića da to čuju.

- Pored tih naših pesama odsvirali smo i nekoliko bluz numera, a Đorđe i Sveta su mi potom bukvalno rekli: Mali, nemoj puno da filozofiraš nego hajde da snimiš bluz album. I tako je i bilo. U međuvremenu, Majk se vraća u Australiju, pa na njegovo mesto dolazi Miroljub Vilotijević. Ulazimo u čuvenu "peticu" PGP-a i snimamo LP, za koji se potom ispostavilo da je prvi bluz album u ondašnjoj Jugoslaviji.("The Blues" PGP RTB, 1984, op. aut.). Praktično je tu Point Blank počeo da svira, to što svira. Mi se odabrali onaj teži put, jer smo odmah krenuli sa autorskim pesmama. Naravno, na koncertima smo, na neki naš način svirali i obrade, jer tada još uvek nismo imali dovoljno sopstvenog repertoara. S vremenom, kako su se albumi ređali, sve smo manje svirali tuđe kompozicije.

• Godine 1985. objavljujete drugi album pod nazivom "Dr. Project - Point Blank", ali je on imao i nezvanični naziv "za izgubljene, siromašne i usamljene". Gost je bio trubač Stjepko Gut.

Uvek smo imali mnogo jake goste na albumima, pored Stjepka, na toj ploči je Vuk Vujačić svirao saksofon. Tu je Tim već otišao za Ameriku, pa je umesto njega Saša Labudović svirao bas, to je vrlo interesantan album i tu je bend krenuo pod punim gasom.

• Ako je tako, koji su razlozi za prestanak rada godinu dana kasnije? Da li razloge za to treba tražiti u Maretovom odlasku?

- Mi smo tih godina ravnopravno svirali sa tadašnjim najvećim bendovima iz Srbije i svuda smo jako dobro prolazili. Posle Mareta je došao Aleksandar Kozakijević, svirali smo dalje, ali nešto ipak nije bilo kao ranije. Tada smo snimili album "Južnjačka uteha" i to bi trebalo da bude, koliko ja znam, prvi album bluza na srpskom jeziku. Na toj ploči gost nam je bio Laza Ristovski. Čeja (Rade Bulatović Čeja, op. aut.) je svirao bas, Karlo (Miroslav Karlović Karlo, op. aut.), bubnjeve, dakle bili smo trio, pa smo pozvali Lazu kao gosta. Posle tog albuma Point Blank se primirio, svirali smo, ali ipak sporadično i u raznim postavama. Prelomni momenat dogodio se '96. godine kada je došao Darko Grujić i tada smo nas dvojica počeli da "gruvamo", pa smo snimili naš prvi CD pod nazivom "Sunny Sky". Tad je Point Blank krenuo da se vraća, da bi drugi CD pod nazivom "Blue Deal" objavili 2000. godine.

• Na tom albumu usnu harmoniku je svirao Džon O' Liri iz legendarne grupe Savoy Brown.

- On je oženjen Srpkinjom. To je interesantna priča. Jednom prilikom razgovarao sam sa mojim prijateljem i on me je upitao: "Svirate li negde?". Ja mu kažem da smo u studiju i da snimamo album. On kaže, pa tu je jedan moj prijatelj on svira usnu harmoniku, svira bluz, ne znam da li ga znaš, on je osnovao grupu Savoy Brown sa Kim Simondsom. Ja tu "padnem". "Čoveče da li si normalan!", kažem mu, pa gde ne znam! Vrlo simpatična priča.

- Dolazi Džon u studio, ja k'o malo dete ga gledam, Savoy Brown je bio jedan od mojih omiljenih bendova još iz najranije mladosti. On sluša, sluša i jednom trenutku kaže: "Mogu li ja malo da sviram?". "Pa naravno!" - mi svi u glas, bilo nas je sramota da ga pitamo. Međutim, nije poneo harmonike, pa je kupio neku kinesku i kada je dunuo, ona se raspala. Problem je bio rešen kada smo nabavili ove normalne, Honerove. Posle smo, zauzvrat, mi svirali na njegovom povratničkom albumu. Veliki čovek, veliki harmonikaš.

• 16. januara 2005. održali ste koncert u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, što je imalo dosta medijskog odjeka. Naravno, takvih dodađaja ima dosta u Americi, ali ovde se to, po svemu sudeći dogodilo prvi put.

- U Americi je jedna vrsta tradicije da bendovi idu po zatvorima i sviraju koncerte. Ima onaj čuveni Džoni Keš album, pa B. B. Kingov koncert u zatvoru, a bila mi je zanimljiva njegova izjava da mu je to najbolja svirka ikada. Ta neka moja ideja nije od 2005. već mnogo, mnogo ranije. U ondašnjoj SFRJ ja sam to hteo da uradim u zeničkom zatvoru. U Zenici smo jako dobro prolazili, tu smo redovno svirali i predložio sam da napravimo tako nešto. Međutim, to tada nije moglo, kome god da sam to pomenuo svi su me gledali kao da sam sišao s uma.

- Kasnije se desilo da je u jednom trenutku direktor svih kazneno popravnih ustanova u Srbiji, bio jedan roker koga sam poznavao. Igrom slučaja čujemo se jednom, ja nisam ni znao da je on u ministarstvu, ali reč po reč i on mi predloži da taj koncert upriličimo u zatvoru u Mitrovici. Posle sam pozvao odgovorne u RTS-u i objasnio im o čemu se radi, sa predlogom da se to snimi. Režiser Ilija Gajić je to radio za RTS i taj film je prikazan na takmčenju "Zlatna ruža Montrea", gde smo ušli u najuži izbor.

- Dešavalo se tu svašta, ali od svih svetskih televizija, ušli smo u najuži izbor od sedamnaest najboljih dokumentarnih filmova na svetu. Ja koliko znam, u Americi ih ima puno, ali u Evropi ne postoji takav film, odnosno ceo koncert koji je snimljen u zatvoru. Moguće da je nakon 2006. neko to i uradio, ono što znam jeste da je jedan engleski bend je snimio live album u zatvoru, dakle samo audio snimak, ne i video. Kod nas takođe ima nekih snimaka narodnjaka po zatvorima, ali ne ceo koncert.

• Godine 2015. započinjete rad na dvostrukom albumu "Gitarologija". To je opet jedan poduhvat jedinstven po mnogo čemu na ovim prostorima, sa izuzetnim gostima iz cele bivše Jugoslavije. Obično su najbolje ideje slučajnost, da li je i u ovom slučaju tako bilo?

- Negde u proleće te godine sedeo sam ispred kompjutera tražeći nešto po internetu i u jednom trenutku mi prođe misao da bi mogli snimiti album sa gostima. Nema tu čekanja, pomislim, i okrenem Krleta (Dragan Jovanović Krle, gitarista grupe Generacija 5 i studijski muzičar, op.aut.) i čovek odmah pristane. Uglavnom, sve goste na tom albumu sam poznavao lično, sretali smo se po svirkama, jedino Vedrana Božića nisam lično poznavao (gitarista i član više grupa, a najznačajnija je svakako grupa Time, op.aut.).

- Grupa Point Blank je za tri dana snimila sve matrice, znači sedamnaest pesama, posle su dve otpale i tu moram da se izvinem n-ti put. Tu su trebali da učestvuju još neki pevači i gitaristi koji su mnogo veliki, ali to jednostavno nije moglo da prođe. U tom slučaju, to bi se već provuklo na trostruki album jer ne bi moglo sve da stane na dva CD-a. Ideja je bila da, pošto uglavnom svi oni pišu tekstove, napišu tekst i otpevaju ili odsviraju tu kompoziciju. Imati jednog Josipa Bočeka kao gosta na albumu (gitarista Dinamita, Korni grupe i dugogodišnji studijski muzičar, op. aut.), pa to je zaista sjajno.

Foto: Wood.rs

- "Gitarologija" je "ploča" koju bi trebalo da kupe svi koji sviraju gitaru, ne zbog Point Blanka, već da čuju šta i kako ti ljudi rade. Ja sam se sklonio, odsvirao sam solo u jednoj pesmi i potom posmatrao kako sve to teče. Tu ima nemogućih kombinacija: Dragi Jelić peva, Rambo Amadeus svira gitaru, Nikola Vranjković peva, a Vedran Božić svira solo... To su neke stvari koje se u nekoj live varijanti nikada ne bi dogodile, zaista su male verovatnoće. To je neverovatno, kakvi su to profesionalci i "zveri". Recimo dolazi Sky Vikler sa gomilom piva, uzima papir i olovku, mi mu puštamo pesmu i on je za dvadeset minuta napisao tekst, otpevao pesmu i nasnimio četiri prateća vokala sam sebi. Niko, niko, od ovih velikih nije proveo za mikrofonom ili svirajući, više od dvadeset minuta. Svi su zaista bili jako pozitivni i to se čuje. To ja zovem "zdravlje" ili zdrava svirka.

• Kako danas vidiš srpsku bluz scenu?

- Srpska bluz scena je uvek bila jaka. Ne bih nikoga da pominjem, jer se plašim da ću nekog preskočiti, ali naša bluz scena nikako nije za zanemarivanje. Naprotiv, ima puno bendova koji to jako, jako dobro rade. Šteta što nije bilo nikog ko bi to mogao pogurati po belom svetu, mislim da bi čak bilo i priliva deviza. Ali niko nikada nije gurao bluz, on je uvek sam pronalazio puteve. Evo naša pesma "A Song For V." ima trinaest i po miliona pregleda. To je šokantno, da jedan bluz bend iz Srbije ima toliko pregleda.

- Postoji još jedno trideset-četrdeset verzija koje su ljudi pravili, a taj moj tekst je preveden... hajde na ruski, italijanski, španski, rumunski, portugalski, ali preveden je i na korejski. Moji drugari se šale, pa kažu - "Ti si najprevođeniji srpski pesnik u 21, veku". Ima jako mnogo bluzera ovde, izuzetno kvalitetnih. Ovde je problem piraterija. Ovaj dupli album "Gitarologija", košta dve pakle cigareta. Piraterija gasi domaće bendove, a posle se ti isti žale da nema domaćeg bluza, roka, džeza i ne znam čega. Domaći bendovi uglavnom finansiraju sami sebe i ima tu ponešto od sponzora, ali ako piratirazuješ izdanje, time direkno gasiš bend. Dva pakla cigara ili u boljem klubu to su dva piva. Hej! Toliko košta album sa autorskim pesmama. I to stvarno nije u redu, to je veliki problem.

• Kakva bi bila tvoja poruka nekom mladom momku koji je uzeo gitaru u ruke sa željom da svira bluz?

- To je mnogo teško pitanje. Osnovno je da budu iskreni, šta god da radili. Da ne budu foliranti. Svi smo mi počeli da sviramo jer je to bilo u modi, jer su to devojke volele, ali su kasnije neki nastavili da sviraju i iz nekih drugih razloga, da bi nešto rekli, jer su imali neku poruku. Neki su digli ruke, neki su i dalje nastavili da sviraju zbog devojaka i tu su "popucali". Treba biti istrajan, voleti to što radiš i biti iskren. Iskrenost je najvažnija. Kao u ljubavi, kao u bilo čemu. Kada nešto odsviraš i otpevaš, ti treba da ubediš slušaoca da ti to stvarno misliš. Ako to ne misliš, mora da si veliki glumac i folirant. Svi veliki su stvarno verovali u to što rade. Voleti to što radiš znači, slušati, istraživati, vežbati, živeti život. Jer ako neko ne živi život, kako će meni da svira uverljivo, kako instrumentom da pokaže da ga je ostavila devojka ili šta već, ako nije ni imao devojku. Bluz je život. Zato je bluz opstao i dan-danas i opstaće zauvek.

(Telegraf.rs)