Džeko Pastorius: Tragična priča o najvećem basisti sveta

"Sve me boli, izuzev kada sviram, jedino tada ne osećam bol."

Džon Fransis Entoni Pastorius, ili samo Džeko Pastorius, ovo je izgovorio gotovo pred sam kraj svog života.

Ove reči izgovorio je najveći basista svih vremena, genije tog četvorožičanog instrumenta, koji ga je svojim umećem oplemenio i uzdigao do neslućenih visina.

Pastoriusov prvi solo album iz 1976. godine, koji je jednostavno nazvan njegovim imenom, bio je revolucija. Revolucija ravna onoj kada se Hendriks pojavio na britanskom ostrvu, pa ako mi dozvolite i ako to nije bogohuljenje - i mnogo veća.

Od te godine bas gitara više nikako nije bila samo deo ritam sekcije.

Od tog trenutka mnogi basisti su se zauvek oprostili od trzalice, ako to već ranije nisu učinili.

Jasno je bilo da je to jedan sasvim novi, daleko viši nivo pristupa instrumentu.

Džeko je rođen 1. decembra 1951. u državi Pensilvaniji. Otac mu je bio muzičar, odnosno bubnjar i pevač koji je nastupao sa lokalnim swing grupama.

Kada su se njegovi roditelji razveli, majka se sa troje dece seli na Floridu, gde Džeko i sam počinje da nastupa, svirajući bubnjeve, pa i klavir sa tamošnjim ritm and bluz bendovima.

Međutim, u šesnaestoj godini doživljava nezgodu prilikom koje je povredio zglob i tada prelazi na Fender bas gitaru. Dve godine kasnije, kada mu je bilo osamnaest, važio je za najboljeg basistu na Floridi!

Od tog trenutka počinje njegov vrtoglavi uspon, koji će ga dovesti do punopravnog članstva u legendarnoj postavi - Weather Report.

Za razliku od mnogih kolega po instrumentu, koji će doći posle njega, Džeko je koristio standardne modele gitara, s tim što je na nekima sam vadio pragove, jer su kako je govorio, bili prepreka željenoj brzini. Nastale praznine u vratu popunjavao je gitom za drvo, a potom sve to premazivao smolom za brodove.

Time bi dobio efekat kontrabasa, s obzirom da u tom slučaju žice nisu nalegale na pragove, već direktno na drvo. Kasnije je, ugledajući se na njega, Fender usavršio svoju prvu fretless bas gitaru.

Izuzetna je lista muzičara sa kojima je sarađivao: Ijan Hunter, Džimi Pejdž, Džoni Mičel, Al Di Meola, Herbi Henkok, Džon Maklohlin, Rendi Breker, Flora Purim... i gotovo da je beskrajna.

Takođe je osnovao i sopstveni big bend naziva "Word Of Mouth", s nekim od najcenjenijih svetskih muzičara, u kome je broj izvođača varirao između dvadeset i pedeset.

Bio je s jedne strane apsolutni muzički genije, ali je druga strana njegove ličnosti bila incidentna, opskurna i ekscentrična.

I ma koliko mu to njegovi saradnici tolerisali, pripisujući to na neki način Božijim usudom, tamnom stranom njegove vanserijske darovitosti, bilo je sve više trenutaka u kojim je svaka saradnja sa njim bila apsolutno nemoguća.

Nije trebalo mnogo vremena da postane jasno kako su njegovi poroblemi mnogo ozbiljnije prirode. U jednom trenutku završio je u duševnoj bolnici, sa dijagnostifikovanim bipolarnim poremećajem. To je značilo da je u njegovim genima zapisana manična promena raspoloženja koja se odražavala čas kroz tugu, čas kroz euforiju, potpunu bezvoljnost ili neumereno ushićenje.

Sve to je donosilo i apsolutnu umetničku nemotivisanost ili hiperaktivnost. Prepisanu terapiju je ubrzo odbacio. Ona mu je usporavala reflekse, odnosila koncentraciju, stvarala gotovo fatalnu otupelost, a samim tim ga i činila potpuno nesposobnim za sviranje. U takvoj situaciji ubrzo je ponovo posegao za onim čega se upravo pokušavao otresti - alkoholom i kokainom.

I tu počinje njegov potpuni sunovrat.

Sve manje je bilo dana kada je uopšte mogao držati instrument u rukama. Smucao se po sumnjivim mestima, počinje da krade, prvo po tržnim centrima, a potom i automobile, koje je vozio potpuno pijan. Napušta ga supruga sa četvoro dece, sve češće je privođen u policijske stanice. Vrhunac problema dolazi sa izbacivanjem iz stana. Postaje beskućnik, spava po parkovima...

Kobnog 11. septembra 1987. godine u mestu Fort Lauderdale, Florida, Santana je imao koncert. Džeko se iz publike penje na binu, uz povike - "Ja sam najveći basista sveta!"

Obezbeđenje ga nemilosrdno baca dole, i on uznemiren i van sebe izlazi napolje. Pet sati kasnije, poptpuno pijan i izbezumljen pokušava nasilno ući u jedan noćni bar. Tu dolazi u sukob sa izbacivačem, inače majstorom karatea, koji ga na smrt premlaćuje i ostavlja u lokvi krvi.

Povrede su bile jezive. Fraktura kostiju lobanje, polomljena rebra, ruke i noge, izbijeno oko... Nakon toga bio je u komi deset dana, kada mu je konstatovana smrt mozga i tada su aparati koji su ga održavali u životu isključeni. Nije napunio 36 godina.

Ubica je zahvaljujući svojim vezama u policiji dobio kaznu od četiri meseca zatvora?!

A Džeko je mnoge tajne svoje genijalne umešnosti na bas gitari, odneo u grob.

Njegovo sviranje ovog instrumenta i do dan-danas ostaje nenadmašno, a ime ne silazi sa prve pozicije svih lista najboljih basista ikada.

Leo Fender je samo nekoliko nedelja nakon Džekovog rođenja patentirao prvi model bas gitare. Instrumenta, koji je Džeko toliko voleo, zauvek oplemenio i uzdigao do neslućenih visina.

Možda to nekom deluje kao slučajnost. Autoru ovog teksta, ipak ne.

(Telegraf.rs/Goran Živanović)