Reči utehe patrijarha Porfirija na sahrani Tasovca: Bez obzira kakvi nas prostori dele, osećamo da smo zajedno

Ivan Tasovac, dugogodišnji direktor Beogradske filharmonije, sahranjen je danas u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novog groblju. Na sahrani su bili prisutni mnogi ljudi iz raznih sfera života, a opelo je služio patrijarh Porfirije.

Patrijarh je nakon opela održao govor. Poglavar Srpske pravoslavne crkve govorio je o samoj smrti, životu posle smrti, a u svom izlaganju pomenuo je i nekadašnjeg vladara Grčke Aleksandara Makedonskog

- Uvek je smrt nezvani neprijatelj i uvek je iznenanđenje, i za onoga koji je pozvan da ode iz ovoga sveta, ali i za sve druge koji su ga poznavali. Niko od ljudi smrti ne želi. Štaviše, upotrebljava svaki čovek sve poznate i nepoznate njemu mehanizme da živi tako kao da nikada iz ovoga sveta neće otići. Ili pak, iako je smrt očigledna i neumoljiva, živi tako da će biti baš on taj koji će uspeti da smrt izbegne. Zaista, nema čoveka koji se rodio, a da neće umreti, i nema čoveka koji smrt ne smatra svojim najvećim neprijateljem. Sve što imamo, sve što znamo, sve što činimo, ako bismo do kraja dosledno analizirali i kao čovečanstvo, i kao pojedinci, videli bismo da može biti pored ostalog, ali pre svega, u korenu sveukupnog stvaralaštva ljudskog postoji, pre svega, izražena potreba da prevaziđe, da pobedi smrt.

- I zato, osnovno pitanje za svakog čoveka nije ni to ko je bio, nije ni  šta je imao, nije ni to koliko je postigao u ovom životu, nego je osnovno pitanje - postoji li iza groba nešto? Ja duboko verujem, nemojte zameriti ako ću reći i znam, da Ivan, koji je pozvan u naručje Božje, itekako je znao, a sada još bolje zna, da ne samo da ima nečeg iza groba, nego da postoji smisao, punoća. Ako je to iko mogao znati, onda uvek to zna umetnik, jer umetnost, koja nadilazi, bolje reći, prevazilazi svaku vrstu logike, i nije ništa drugo, nego s jedne strane, traganje za smislom, a s druge strane, doticanje tog smisla koji stalno izmiče iz ruku, izmiče iz ovoga života.

- Sve ono za čim je Ivan tragao, ja sam potpuno siguran da mu je sada postalo jasno.

Patrijarh se potom dotakao Tasovčeve porodice i kazao kako smo"kao ljudi navikli na takozvanu logiku smrti, da najpre ode onaj koji je proživeo određen broj decenija, za koje smo pristali kao ljudi da kažemo da su dovoljne čoveku za život". Takve živote nazivamo "potpunim", te "nemamo razloga da osećamo prazninu zbog njegovog nedostatka".

- To je samo lažna logika, zna to svako ko je, da se tako izrazim, izgubio nekog svog bliskog. Svako ko je izgubio nekog svog bliskog, bez obzira da li je bio stariji od njega, ili, ne daj Bože, mlađi, uvek i jednako na isti način njegovo odsustvo postaje praznina u našim dušama. Ali govoreći jezikom umetnosti, kojim je živeo i govorio Ivan, kojim žive i govore mnogi među ovde prisutnima, govoreći tim jezikom, to je znanje ili spoznaja da život ima duboki smisao i da to nije smisao koji proističe isključivo iz same činjenice da se se neko seća onoga koji je otišao, jer uzalud je onome koji je otišao što ga se iko seća, makar ga se i čitav svet sećao.

- Ako on nema samospoznaje, ako on, drugim rečima, ne postoji, mi hrišćani, i reći ću pravoslavni hrišćani, i te kako znamo da život ima smisla, da taj smisao nadilazi i naše telo, i naš rad, da taj smisao leži u potpuno drugačijim sferama, u prostoru vere, ne kao nekakvog racionalnog uverenja o tome da postoji izvesna svemoćna sila koja vlada svetom, nego duboko uverenje i poverenje u živoga Boga, koji, ako je iz nebića pozvao u biće čoveka i iz ni iz čega stvorio sve ono što mi zovemo kosmosom, to jest ukrasom, to jest harmonijom, kako mi svojim sitnim i malim umom možemo dopreti do onoga što je Njegovo postojanje i naše u Njemu, ali srce i pre svega činjenica ljubavi?

- Najveći besmisao jeste postojanje ljubavi, ako je odgovor na pitanje ima li ičega iza negativan. Smrt je strašna, užasna zato što je to događaj koji ako je poslednji, prekida istinsku, suštinsku tajnu, iskustvo ljubavi i otuda, ako ništa drugo, ljubav kao veza i kao odnos prema onome za koga smo vezani i čijim postojanjem i naš život dobija smisao. Ona potvrđuje kroz čežnju i realnost.

- Veliki vladar Aleksandar Makedonski, kada je umirao zapovedio je svojim slugama da mu ostave jednu ruku da viri iz groba. I kada su ga sluge pitale zašto, rekao im je da želi da vide svi da on, koji je imao sve u svojim rukama, bio vladar čitavog sveta sada sa njega odlazi praznih šaka, a nosi samo ono što je u njegovom srcu. To je ljubav prema onima čije je postojanje osmišljavalo i njegovo postojanje.

- Verujemo u smisao koje jeste Hristos, a ja dubinski znam da je Ivan, bez obzira u kojoj meri, na koji način jer verbalno uobličavao tu tajnu koju je zasigurno, dubinski osećao, potpuno bio utemeljen, ukorenjen u Hristu, u smislu postojanja kosmosa i sveta. Zato danas, siguran sam, kao i svi oni koji su čeznuli i čeznu za istinom, za večnom pravdom, za večnom lepotom, za punoćom života, svi oni u susretu sa apsolutnom lepotom koja se zove Hristos, ispunjenim radošću, možda imaju samo jednu senku tuge u trenutku koji proizilazi iz ovoga sveta. Ako imaju, onda je to tuga onih koji za njim ostaju, zbog njega. Zato danas, pre svega, izražavajući tugu i saučešće, saosećajući se sa majkom Ivanovom, sa njegovom porodicom, važnije od svega je da se molimo Bogu za pokoj njegove duše. Da njega zamolimo za oproštaj, ako smo bilo čim i bilo kada, svesno i nesvesno, povredili njegovu dušu, njegovo srce, a zasigurno i on, pred licem, Božjim svima danas prašta sve.

- Neka mu Gospod podari večni život, neka mu podari pokoj, a vama, pre svega srodnicima, blagodaću ukaz svetoga, neka Gospod da istinsku, duhovnu utehu koja je u isto vreme čvrsto osećanje i saznanje da, bez obzira da li nas dele geografski prostori ili oni koji se ne mogu opisati brojkama, postoji osećanje da smo uvek zajedno. Zajedno kao što smo bili ovde, što je još važnije, neka Gospod da u večnosti. Neka Bog da večni pokoj Ivanu - rekao je patrijarh Porfirije u svom govoru.

(Telegraf.rs)