Priče iz muzičke industrije: Koncerti i festivali su lek za mozak i duh od posledice pandemije
Muzički PR menadžer Ljiljana Zdravković: „Nebitno je to sve sad, važno je zdravlje, muzika je neesencijalna delatnost“ – boli kada to čujem. Ono što je njima „neesencijalno“, meni i meni sličnima je najesencijalniji deo duše.
Manifestaciona i muzička privreda su ubedljivo najugroženije pandemijom, jer već godinu dana predstavljaju zabranjene delatnosti. U Srbiji postoji 2.000 kulturno-turističkih, i čak 14.000 poslovno-korporativnih manifestacija, koje generišu više desetina hiljada poslova. Svi ti ljudi su, s članovima porodice, dovedeni na sam rub egzistencije. U saradnji sa Inicijativom za život muzičke scene, „Priče iz muzičke industrije“ donose lične ispovesti „nevidljivih“ ljudi iza scene, čija se reč gotovo nikada ne čuje, a bez kojih se koncerti i festivali ne mogu održati.
Kako se godina pandemije odrazila na njih poslovno i privatno, i šta očekuju u budućnosti, konačno govore ljudi bez kojih se muzika ne bi čula, niti bi postojala scena. Ljiljana Zdravković je kao radijska voditeljka počela da radi sa 16 godina, i u tom poslu je, uz prekide, preko 25 godina. Radila je i kao muzička novinarka na portalima. U poslednjih nekoliko godina bavi se i muzičkim PR-om za festivale, koncertne agencije, bendove. Ispred mikrofona je provela skoro dve decenije, najpre u rok kaver bendovima, a u poslednjih nekoliko godina i kao frontmen benda The Bite.
- Prošla je prva godina od uvođenja zabrane koncerata, festivala i drugih masovnih okupljanja. Molim te, daj nam kratak osvrt na tvojih proteklih 12 meseci? Koliko je pandemija uticala na količinu posla i projekata, na finansije, stanje u firmi gde radiš?
- U samom startu je uticala 100 odsto. Tog dana kad je počela pandemija, svi moji poslovi i angažmani su zaustavljeni ili otkazani. Ja sam suštinski frilenserka, ali tako se poklopilo da su sve stvari koje sam u tom trenutku radila bile ugrožene pandemijom. Cela godina je bila stresna najviše zbog toga što se nije znalo „šta će biti sutra“. Očekivala sam da će se u nekom momentu situacija stabilizovati bar malo, i da će biti osmišljen sistem u kojem ćemo moći da koliko-toliko normalno funkcionišemo. No, to se, očigledno, nije desilo.
- Da li si proteklih 12 meseci bila prinuđena da se baviš nekih drugim poslovima i ako da, kojim?
- Imam tu sreću da živim u porodičnoj kući i da ne moram da plaćam stanarine, pa ni sve račune, a i da u ovakvim situacijama mogu da računam na podršku porodice. Užasan je osećaj kada u ovim godinama, sa toliko rada i iskustva iza sebe doživite da zavisite od bilo koga. Ali, bar sam imala malo vremena da se snađem. Preorijentisala sam se na neka druga znanja, neka dopunila i usavršila. Više sam se bavila društvenim mrežama za kompanije koji nisu nužno vezane za muziku. Morala sam da se prilično profesionalno odmaknem od onoga što bih inače radila.
- Koliko je nemogućnost da se baviš svojim osnovnim poslom uticala na tebe privatno? Kako se osećaš u vezi s tim?
- Možda ću najbolje da odgovorim na to pitanje ako kažem da muzika nije moj posao – ona je moj život. Ne zato što sam „karijerista“, baš naprotiv. To je deo mene i deo svega onoga što volim. Bina je, iz različitih uglova, mesto gde sam najsrećnija i najviše svoja. Više od godinu dana imam osećaj kao da je neko iščupao deo mene, i ostavio ga u nekakvu teglu na polici u podrumu. „Nebitno je to sve sad, važno je zdravlje, muzika je neesencijalna delatnost“ – boli kada to čujem. Ono što je njima „neesencijalno“, meni i meni sličnima je najesencijalniji deo duše.
- Da li si uspela da dobiješ pomoć od države i ako da, kakvu? Da li je bila dovoljna?
- Osim onih 100 evra za sve, ne. Ali ne čujem ni da oni koji su dobijali nekakvu pomoć kažu da je to bilo dovoljno.
- Prema tvom mišljenju, kakve će posledice ovoliko dugoročna zabrana rada u manifestacionoj privredi ostaviti na domaću muzičku scenu?
- Mislim da mi još nismo svesni kakve će posledice biti. Možda zato što većina i dalje čeka da se „vratimo u normalu“, a plašim se da te normale koju priželjkujemo još dugo neće biti. Imam osećaj da se radi na tome da ljudi „zaborave“ kako je to izgledalo, da promene načine na koje će slušati koncerte. Ima onih koji će jedva dočekati da se ponašaju kao nekad, a s druge strane, mnogo je onih koji su ostali distancirani i uplašeni. A kada je publika takva, ni bendovima događaji ne mogu biti onakvi kakve očekuju i sanjaju. Kontakt sa publikom je, prema mom mišljenju, najvažniji segment muzike koju stvaramo. Kada tog kontakta nema, muzika jednim svojim delom počinje da gubi smisao.
- Kao jedna od posledica svih zabrana, posebno se spominje trag koji će ostaviti na mentalno zdravlje ljudi. Šta misliš o tome i da li to osećaš i na svojoj koži?
- Osećam to na svojoj koži itekako. Nakon prvobitnog šoka, dala sam sve od sebe da to slobodno vreme koje mi je nametnuto iskoristim najbolje što mogu. Pa opet sam svako malo imala nekakve napade panike. U nekom trenutku oni su prešli u čudno sivilo, besmisao, bezvoljnost. Godinu dana se vozimo kao na rolerkosteru, ne možemo da isplaniramo ni nedelju pred nama. Izmučeni smo, izmrcvareni. Strah od bolesti, strah od nedostatka sredstava za život, konstantne loše promene, mere koje ne možemo da uhvatimo ni za glavu ni za rep, mnogo loših vesti, gubitaka... I kada nismo zvanično zaključani, nemamo istu slobodu kao nekada, ne krećemo se, ne putujemo. U gradu u kojem živim, otkad znam za sebe bilo je dešavanja 24/7, a sada nema skoro ničega.
- Kakva su tvoja razmišljanja o mesecima pred nama?
- Mislim da nam ozbiljne borbe tek predstoje. Delatnosti koje su podvedene pod „neesencijalne“ su bile prve na udaru i još trpe ozbiljne posledice. Naučila me je ova prethodna godina da ne planiram previše, i da ne razmišljam mnogo unapred, jer se očigledno ništa ne zna. Ja se samo nadam da će ovo leto doneti neke koncerte i festivale i neke događaje koji će nas malo pomeriti iz ove užasne paralelne realnosti. I nadam se da će oni koji su za to nadležni, što pre naći rešenje i za taj deo našeg postojanja, jer ovako ne može i nije dobro ni za koga.
- Koliko je za društvo poguban život bez muzike uživo? Šta koncerti, žurke i festivali donose ljudima?
- Imam utisak da se najveći deo krivice za širenje virusa stalno svaljuje na „koncerte i kafane“. Stalno je to na tapetu kad se donose mere, stalno su to nekakva „žarišta“ i konstantno čujem komentare kako to nikome ne treba, kako smo mi iz ove industrije sebični i samoživi. Sedenje u kafiću nije bahaćenje, nego mogućnost da pričamo s prijateljima, razmenjujemo mišljenja, smejemo se i osećamo dobro. Koncerti nisu „provod“, niti prilika za zaradu za organizatore i nas koji radimo neke segmente tog posla, već najpozitivnija moguća razmena dobre energije koja nam čuva dušu. Koncerti i festivali su lek za mozak i ljudski duh od posledice pandemije.
- Koji bi, prema tvom mišljenju, bili koraci potrebni za brz restart srpskih koncerata i festivala?
- Restart, brz ili na duže staze, moguć je samo ako se donesu adekvatne mere za tu vrstu okupljanja, na duži vremenski period. Ne možete organizovati festival, niti veći koncert ako ne znate da li će za nedelju dana nešto da se promeni, a kamoli nekoliko meseci unapred. Prošle godine smo svi bili „zbunjeni“, i mogu da razumem da se nadležni nisu baš najbolje snašli. Mnogo zemalja u svetu je već nakon nekoliko meseci krenulo da radi istraživanja na tu temu i radilo se na tome da se nađe nekakvo rešenje. Imam utisak da se kod nas o tome ni ne razmišlja, i da je sve drugo važnije. Znači, prvi korak je da neko kaže kako i pod kojim uslovima je moguće raditi. Svi ostali koraci kreću od toga.
- Šta imaš da poručiš donosiocima odluka? Šta bi oni trebalo da urade da pomognu sceni? Šta bi ti uradila na njihovom mestu?
- Poručila bih im da treba da shvate koliko naši apeli i molbe nemaju samo veze sa našim poslovima i zaradama, već sa psihičkim i mentalnim stanjem dobrog dela nacije. Od toga da smo nebitni, došli smo do toga da smo „najgori“, a to nanosi veću štetu sceni nego pandemija. Da na osnovu dosadašnjih iskustava i kod nas, i u svetu, osmisle način na koji industrija može da funkcioniše, i potom donesu mere koje će zaista imati smisla. Nije to toliko komplikovano, zna se kako se virus prenosi, a znaju i ljudi kako da se čuvaju. I poručila bih im da ovo reše što pre, jer muzika može i treba da postoji na internetu, ali da bi živela i „oživljavala“, potrebni su joj koncerti.
(Telegraf.rs)
Video: Jake policijske snage obezbeđuju Univerzitet Hauard
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.