"Ju, naopako": Balaševićeva priča o dedi Đoki koji je slavio u "vreme kad se nije smelo"

Po svedočenju Pece Popovića, Đorđe Balašević je jednom održao koncert od četiri sata sa svega šest pesama. Toliko se dobro razumeo sa publikom da su se anegdote, kojim ih je obično do suza zasmejavao između numera, uzele maha taj put i dominirale njegovim nastupom.

A publici to sigurno nije smetalo. Baskrajno duhovit i proniciljiv, Balašević je umeo da u tim pričicama, baš kao i u svojim pesmama, pokaže jednu drugu stranu naše svakodnevnice i onih i dobrih, i loših, i sitnih, i gnusnih, i dragocenih, i pretećih pojava koje nas okružuju. Stoga su se njegove priče prenosile dalje, a neke su postale i čuvene.

Jedna od njih je upravo ona o njegovom dedi i vremenu kada se slavilo, a "nije smelo". Ispričao ju je 2017. godine u Novom Sadu.

- Na ovaj dan, kod mog dede Đoke Balaša, u Ulici Jovana Cvijića, Kanderovoj bivšoj, obično se skupljao razni svet. To je bilo u vreme kad pop baš nije bio u modi u ovim krajevima. Kasnije, Bog je rehabilitovan i sve je došlo na svoje mesto, ali onda se kao "nije smelo". I to smo kasnije saznali da za vreme Broza i one "surove komunističke tiranije" nije smelo da se slavi!

- Je**te, moj deda je bio zatucan čovek, paor vinogradar, i on to nije znao. I mi smo slavili. Sada tek vidim u kakvu nas je opasnost dovodio sve te godine. Ludak jedan, mogli smo svi na Golom otoku završiti što smo farbali jaja za Vaskrs.

- Lažu, deco. Isti taj moj deda što je lajao i pričao stvari koje nije smeo, rekao je: "Razlika između raznih garnitura koje su dolazile u Vojvodinu je bila u tome što su neki dojahali za popovima, a drugi su dojahali na popovima". Dobro, deda je brljao, kažem vam, nije znao šta govori, jer u našoj kući, na ovo veče - uoči Svetog Jovana - okupljao se razni svet. Bilo je pravoslavaca, ortodoksinih, što bi rek'o moj deda, bilo je katolika, protestanata, evangelista, bugera... Moj deda je za te neke govorio bugeri, ne znam ko su bili, ali su bili definitvno dobrodošli kod nas u kući. Bilo je islamista i ljudi sa svih strana. Ta religija se u jednom trenutku nazivala istim imenom - komunisti.

- Svi su oni dolazili kod nas na slavu i itekako uživali. U tome je bio fazon, nije se kao smelo. Jedni su govorili, ovi sa mamine strane, a sve ono uz podsmeh: "Ovi stoje u crkvi". Ćaletovi su, opet uz podsmeh, govorili za njih: "Ovi sede u crkvi". A moj ćale, kpji je bio član partije, govorio je: "Ovi idu u crkvu".

- Šta je, tu je. Ostale su neke lepe uspomene i puno lepih datuma sa crvenim slovima u onom malom kalendaru za prostu tu i tu godinu. Moja baba je mesila šta god da se zarumeni u kalendaru, odmah je mirisalo na vanilin šećer kod nas u kući. Samo pogleda ovako u kalendar i kaže: "Ju, naopako, Kirijak Očelnik!". Kirijak Očelnik, deco? Kad neko postane svetac sa tim imenom, zaslužio je, majko! Kirijak Očelnik? Hoćemo mesiti nešto? Ako nećemo za Kirijaka, za koga ćemo, majko? Jedan je Kiri.

- Nema veze. Ostali su zato naslovi nekih pesama i kada je ova 1982. napisana, bilo je malo čudno. I pitali su: "Je li moralo baš da se pominje taj neko u naslovu?", ja sam rekao kako ne bi valjalo da sam napisao pesmu "Lepa kći šefa kancelarije mesne zajednice". Morala je biti "Lepa protina kći" - rekao je Đole i zapevao jedno od svojih najlepših dela.

(Telegraf.rs)