Ne volim februar: Jedna pesma, priča o plavoj baladi i kako me je jedan Đole vratio u život (Love&Live)

Ne postoji nijedna osoba na ovom svetu čije su reči učinile moj život toliko lepšim kao što su njegove reči. Zato i znam da ne postoje dovoljno dobre reči kojima bih umeo da se Balaševiću zahvalim za sve to. Ali, probaću... sa par reči i jednim starim gotovo zaboravljenim blog postom... i jednom pesmom.

Preporučujemo

“Plava balada” ili “Kako me je jedan Đole vratio u Beograd”

Posted on June 23, 2013

Tog davnog 1. oktobra 2000. danima unazad razvaljen od života, emotivno odvojen od sebe kao od tuđe duše, mesecima samo fizički prisutan u Čikagu iskoristih neku prepodnevnu pauzu da sa aerodroma O’Hare, na kojem sam radio, odem do Irving park rouda i kod Pere Tesle kupim novi Balaševićev album… Tek "izišao", frišak... “Devedesete”!!!

Pustih ga u povratku do mog stana u Park Ridgeu i poslušah sve pesme vozeći se lagano putem 294…. punih očiju suza, razmišljah o tome kako je tužno da svi beogradski ođoši (suprotno od dođoša) imaju običaj da svako veče rešavaju da se, čim svane, spakuju i vrate u Beograd, a da svako jutro od te namere lako odustaju… jer im noću nepogrešivo radi srce, a ujutru surovo radi glava…

Stigao sam u Paviljone, ušao u stan, pobacao stvari, otvorio MGD (Miler Genuine draft) i ubacio CD u plejer… Uvalio sam se u dvosed i zaronio u Đoletov svet… I stigoh tek do 4. pesme… “Plava balada”…Uhhhhhh...

Stvorih sliku, koja u mojim očima stvori mrtvo more… nisam je ni odslušao do kraja… ostala je na pauzi između foršpila i poslednjeg refrena…

“Dobar dan”, rekoh, doduše na nekom njihovom jeziku … “Imate li kartu do Beograda?”

“Dobar dan”, odgovori najlepša prodavačica avio karata koju sam video u životu… ili ipak beše samo najdraža… na nekom svima razumljivom jeziku: “Imamo, ali je let već za 2 dana”… "Ne, lepoto, u Srbiji se kada nekog voliš kaže “tek”, a ne “već”, rekoh joj dok sam plaćao svoju kartu za povratak u život.

Foto: Privatna arhiva

Tok davnog 4. oktobra 2000. danima unazad srećan kao niko u životu, i fizički sam sleteo u grad iz kojeg emotivno nikad nisam ni odlazio… pomalo zahvaljujući sebi, pomalo zahvaljujući Balaševiću i njegovoj “Plavoj baladi” vratih se u Beograd, da se već sutradan ponovo nišanim s nečijim kordonima…

I do koncerta na Kalemegdanu je nikad nisam odslušao do kraja… a i taj koncert sam, zajedno s ćerkom, napustio negde između foršpila i poslednjeg refrena iste pesme… sudbina je jebeno čudo, posebno kada si je svestan…

Zato je sada slušam, sa istim mrtvim morem u očima…

Hvala ti, Đole!

Hvala ti, tata, što si me učinio boljim čovekom...

Hvala ti, tata, što si svojim bajkama pravio jezuške u srcima svih "nas" koji smo te razumeli, čak i kada su se "oni" trudili da te ne razumeju...

Hvala ti, tata, što si postojao...

I spavaj mirno, zaslužio si.

Aleksandar Saša Jovanović aka Sir Oliver

“Plava balada”... u obe verzije