Šapčanin svirao Putinu, Merkelovoj, Makronu: Smeši mu se velika karijera, ako savlada jednu prepreku

- Ne, ne bih verovao. Meni je sve ovo i dalje neverovatno - kaže Salko (23), sagledavajući svoju situaciju.

Da mu je neko, kada je sa samo 9 godina pobedio na svom prvom takmičenju, rekao da će jednog dana studirati na prestižnoj muzičkoj akademiji u Jerusalimu i biti na dobrom putu da svetskoj muzičkoj sceni da još jednog talentonovanog violinistu iz Srbije, verovatno bi samo odmahnuo glavom.

Geni su, doduše, bili tu. Pradede i sa mamine, i sa tatine strane bili su violinisti, kao i njegov otac, za koga Salko i dalje kaže da najbolje svira. Jedan instrument školovao je četvoro dece, uključujući i ovog talentovanog momka. Ali pored bogomdanog talenta, put do uspeha utrle su hiljade i hiljade sati vežbanja, nesebična podrška roditelja i ljubav prema violini koja mu je sve na svetu.

Do ovog aprila Salko Lekić iz Šapca živeo je svoj zasluženi san. Svirao je u Jerusalimskom simfonijskom orkestru, pohađao master studije na prestižnoj muzičkoj akademiji, putovao po svetu, učeći od najboljih.

U Jerusalimu je završio neočekivano, kada ga je Lihaj Bendajan, profesor violine i dekan Muzičke akademije, iznenada pozvao.

- Ranije me je čuo i zainteresovao se za mene: "Zašto ne bi došao kod mene na master?", pitao je. Bilo je to veliko iznenađenje i čast. Izrael i njihova Akademija, to je jedna fabrika najboljih solista sveta.

Salko je dobio punu stipendiju za dvogodišnje studije, jedini mladić iz Srbije u vrhunskoj školi.

- Veliko je zadovoljstvo biti deo takve akademije. Za manje od godinu dana stvorilo se mnogo koncertnih prilika, kako tamo, tako i u Evropi. Svirao sam pred Putinom, Merkelovom, Makronom... Poslednji nastup ove godine bio je u koncertnoj dvorani "Franc List" u Budimpešti. To mi je bio san, da sviram u jednoj od najboljih sala Evrope. Bilo je tu mnogo prelepih iskustava  - nabraja Salko.

Njegove reči boji zahvalnost za ukazane prilike. Salko nijednog trenutka ne hvali sebe. Na pitanje šta je to što mu ne da da protraći svoj talenat, kao što su mnogi, kaže da to pitanje neretko postavlja i sam sebi.

- Godinama sam putovao na razna takmičenja - na Sardiniju kod Romana Simovića, koncert-majstor Londonskog simfonijskog orkestra, kod Pavela Vernihova u Austriju, jednog od najvećih pedagoga u svetu muzike. Sarađivao sam sa vrhunskim solistima kakvi su Gordan Nikolić, Stefan Milenković, Lihaj Bendajan...

- Ti ljudi koje sam na putu sretao, oni su me inspirisali. Bila su to nezaboravna iskustva. To me motiviše, a uostalom, volim da sviram. Mnogo je pomoglo što sam otišao u Jerusalim. Sama pomisao da ste tamo, u jednom od najstarijih gradova sveta, rađa pobudu za dalji rad.

Jedna violina podigla  četvoro dece

I iako ga zvuci violine, kako kažu, prate od rođenja, njegovi počeci bili su skromni.

- Počeo sam da sviram sa 9 godina, na malenoj violini, nekakvom ručnom radu. Na prvom takmičenju, String festu u Sremskoj Mitrovici, osvojio sam glavnu nagradu. Tada je krenulo ozbiljnije školovanje i život u kome je violina na prvom mestu.

Usledili su nebrojeni sati vežbanja. Njegov izbor majka Zorica i otac Ahmet zdušno su podržali.

- Ja sam prvenstveno za ceo svoj uspeh zahvalan svojim roditeljima. Oni su mi ogromna podrška, stubovi moje muzičke karijere. Otac je te stubove jasno i dobro postavio. Taj početak, te prve dve tri godine su odlučujuće, kao temelj kada gradite kuću. Sve su moje ispratili, svaki koncert i takmičenje. A imam još tri sestre, koje su takođe školovali, sve četvoro nas izveli na pravi put. Moji roditelji su, što bi se reklo, obrnuli igricu.

- I kada pomislim na taj proces i razvoj, i dalje mi je neverovatno. Moj rodni Šabac je vrlo lep, ali mali grad. Počeo sam veoma skromno. Sama pomisao da sam iz Šapca, iz Muzičke škole stigao sve do Jerusalima i Akademije, to je za mene neverovatno. Ponosan sam ne samo na sebe, već i na svoje roditelje i sve profesore koji su mi pomogli.

Samo su ga uspesi pratili... sve do aprila

Na takmičenju koje je na Akademiji održano u martu, na kome su učestvovali najtalentovaniji umetnici iz celog sveta, Salko je prošao u finale. Sledeća etapa trebalo bi da se održi 2. novembra. Šanse da pobedi su velike.

- Ukoliko bih ga osvojio, sledeće godine bih predstavljao i svoju zemlju, ali i Jerusalimsku akademiju kao solista. To je zaista ogroman uspeh i mogao bi da bude početak jedne velike karijere.

Ipak, na to takmičenje, u Jerusalim, možda uopšte neće ni otići.

- Uspeo sam da svoj život finansiram svirajući, kao student, u Jerusalimskom simfonijskom orkestru. Pojavom epidemije koncerti su otkazani. Ne samo ja, većina studenata je od aprila bila prinuđena da se vrati kući. Novi nastupi neće početi skoro, a samim ni prilika da nastavim svoje školovanje.

- Sada tražim sponzora koji bi te moje potrebe mogao da finansira. U Srbiji ima mnogo ljudi i firmi koje podržavaju talente, ali nije lako zainteresovati nekog za sebe. Moje osnovne potrebe pokrilo bi 4.000-5.000 evra za ceo semestar. Ta cifra je za mene nezamisliva, za naše strandarde previše, a tamo pokriva samo najosnovnije - jednu soba za smeštaj i vežbanje i hranu. Moji roditelji su obični ljudi iz Srbije, ne mogu da odvoje 1.200 evra mesečno.

- Sreća je što tamo godina počinje malo kasnije, početkom novembra, te imam još malo vremena da pronađem nekog ko bi želeo da mi pomogne. Da sam se rodio godinu dana ranije, sad bih sve već završio - kroz muku se smeje Salko.

Dok čeka dobre vesti, Salko će sledeći koncert imati 9. oktobra u Guarnerisu u Beogradu. Program će, kaže, biti fantastičan.

(Dunja Savanović)