Josipa Lisac nam je uoči koncerta u Beogradu dala najlepši ljubavni savet koji smo ikada čuli

Muzička diva Josipa Lisac 14. februara će, na Dan zaljubljenih, na radost brojne publike održati sada već tradicionalni koncert u Sava centru. Njen koncert će još posebniji biti  iz razloga što će tog dana Josipa sa nekoliko hiljada ljudi proslaviti i svoj 70. rođendan.

Pred dolazak u srpsku prestonicu sa Josipom smo pričali o tome kakve promene su napravljene pred koncert, šta sluša u svoja četiri zida, iskreno je govorila o tome kako je skoro 30 godina - koliko je prošlo od smrti njene ljubavi Karla Metikoša - sama, a dala je i vredan savet za sve one kojima je stalo da očuvaju svoju ljubav.

Preporučujemo

No, prvo smo krenuli od toga kako će izgledati ovogodišnji koncert.

- Svake godine se isto radujem, ali nije isto nikada! Ni energija nije ista, kad krenemo od toga nije dan isti, nije ni vreme isto. Ove godine ni muzičari nisu isti, imam malu promenu sastava na sceni, što mi se isto sviđa. Tako da, nikada nije isto i ne sme biti isto, ne sme se ništa ponavljati. Neke ću pesme ponoviti, ali ni one ovog puta neće biti iste, zato što je to uvek trenutak, a meni je svaki taj trenutak bitan, jer je svaki od njih originalan, zato što je sada napravljen i više neponovljiv.

Josipa Lisac, Foto: ATA Images

• Čini se da je to da rođendane proslavljate u Beogradu postalo tradicija. Ove godine 70. dočekujete ovde, sa svojom publikom.

- Sve je krenulo sa danom ljubavi, a onda kažem - pa ja sam se, jadna, rodila tada. (smeh)

Vesti sa naslovne
• Kako se pripremate pred koncert? Da li, kao mnoge zvezde, imate neke rituale?

- Nikako, upevavam se. Eto, ni u decembru, a ni u novembru, nisam imala koncerte, i sada se malo evo moram dovesti u formu. Imala sam snimanja, snimila sam i novu pesmu, radila spot i tako, imamo neki svoj ritam. Imala sam i saradnje sa raznim muzičarima. Vidite, svaki dan mora nešto da se peva, kako bi glas ostao u formi.

• Da li možete da otkrijete sa kojom pesmom otvarate koncert?

- To ne bih otkrivala, ostavila bih to da se sretnemo, pa kud dođemo. (smeh)

Josipa Lisac, Foto: ATA Images

• Čije pesme privatno, kod svoje kuće, volite da zapevate? Uz koju muziku se vi opuštate?

- Pa ne pevam ja tako po kući, to su više vokalize, neke pesme gde su visoki tonovi i rasponi, gde mogu da vežbam svoj glas. Mada, to nekako krene od neke pesme i na kraju se faktički završi na nekim izmišljenim melodijama, a sada da ja sama pevam neke pesme - to ne.

- Naravno da imam omiljene pesme, muziku. To je, onako, dosta široka lepeza i baš sam srećna da je tako. Volim dosta toga, od rok muzike, preko džeza, popa, volim elektronsku muziku, tradicionalnu muziku volim baš. Prosto, volim muziku, dobru muziku. Mada, svako ima neke svoje ukuse, jer ona muzika koja mene dotakne, možda nekog drugog neće. Mada, moram reći nešto... Nažalost, svi mi umetnici nemamo tu neki rezultat. Prosto, ono što ja radim zavisi od toga koliko će se kome svideti. E, sad, postoji onaj drugi faktor, vreme. Mi imamo vreme i to vreme pokazuje šta smo to mi napravili, uradili, a rezultat je na kraju ono što nam je ostalo. I,  eto, sad meni neko kaže: "Jao, Josipa, vi imate antologijski album". Da, jeste tačno, ali trebalo je proći vreme da bi to postao.

Josipa Lisac, Foto: Mare Milin

• Da li privatno slušate nekog umetnika sa ovih, naših prostora?

- Slušam, ali moram biti vrlo, vrlo iskrena, da jako malo poznajem izvođača. Ne poznajem mlade ljude, talentovane, stavljam akcenat na talentovane. Trebalo bi im dati više prostora, da se mogu čuti. Ja nisam neki humanitarac, ni dobra vila, ali mislim da su neki muzičari, kroz saradnje sa mnom, skrenuli više pažnje na sebe. Danas postoje mnogo, izuzetno, talentovani ljudi, ali nažalost njima nije pružena dovoljna medijska pažnja. Mi muzičari smo, tamo, 70-tih i 80-tih godina imali kritičare, ozbiljne kritičare koji su merili naš uspeh i sve što uradimo. Danas takvih kritičara nažalost nema.

• Kako ste se kroz karijeru borili sa tim kritikama i osudama?

- Pa, bilo ih je! Jako puno, naravno, ali sam kasnije, kako sam bila starija, drugačije shvatila sve. Bilo je tu naravno i pohvala i kritika, a ja sam u krajnjoj liniji naučila da uvek slušam sebe. Ne pričam ovo zato što ja sad mislim da sam prepametna, već zato što postoje konstruktivna kritika i one kritike koje postoje samo da bi nekog uvredile, povredile. Prosto, sve to je sastavni deo ovog našeg muzičkog sveta, bez toga nas ne bi bilo. Dok, sa druge strane, taj muzički svet me je naučio da moram biti jako prisebna, da ja moram da imam najvišu dozu te kritike, veću od bilo koga. Ja moram zapravo odrediti šta je to što je dobro, a šta ne.

Josipa Lisac, Foto: Promo

- Sada vam moram otkriti jednu situaciju, ja sam pre nedelju dana otišla u studijo i preslušavala pesmu koju sam već snimila. Mene je kopkao jedan deo koji se meni lično nije sviđao. Iako su mi saradnici i moji bliski ljudi pričali da je sve savršeno, ja sam znala da to mogu bolje! Na kraju sam otišla u studio i otpevala onako kako sam mislila da treba. E, to je ono što bitno, imati tu neku samokritiku, koja se kod mene razvijala godinama. Lepo je to i kada te hvale i kada te kritikuju. Što se tiče kritika...Pa, eto, nosila sam se nekako, ne moram se ja svima sviđati. Oprečna su mišljenja - nekome se nešto svidi, a nekom ne. Ali, opet, šta je to što je na kraju važno - pa važna sam sama sebi valjda! Niko do nas nije savršen, sve ovo što sam ja do sada uradila je odlično, ali ko je rekao da ja to nisam možda mogla bolje? Tako da, na kraju naučiš ipak da se pomiriš sa tim komentarima. Prosto, ne obazireš se, teraš dalje jer imaš svoj put i to je to.

• Da li, nakon toliko godina, možete da nam otkrijete kako je došlo do toga da otpevate pesmu "Marija na prkosima"? Da li je nekada zapevate?

- To me je Kornelije Kovač pozvao da otpevam i to je jako lepo. To je, prosto, bila samo jedna saradnja koja je tako naišla i bilo je jako lepo.

• Pesmu "Marija na prkosima" Branko Ćopić je posvetio prvoj ženi koja je proglašena za narodnu heroinu, Mariju Bursać.

- Da, da. Nisam znala ovu informaciju, ali cela ta pesma je jedna aluzija na ženu- Na ženu kao ženu, na njenu snagu i njenu moć. Ja kao žena ću biti vrlo, vrlo iskrena i otvorena baš zato što sam kraj sebe imala divnog muškarca, koji je svoj ego naprosto zamrznuo, a svim žarom je meni otvorio put i tako me formirao. Ja sam, onda, na neki način bila i zaštićena, može se reći. Kasnije, kroz sve ove godine, jer nas je smrt razdvojila, 1991. godine.

- Ja se ni u jednom trenutku nisam osetila kao zanemarena žena. Oko mene je bilo toliko mušakaraca, mojih prijatelja prema kojima sam uvek bila, onako, prijateljski raspoložena. Ono što meni smeta je to kad neko za ženu kaže da je slabiji pol. Po mojoj nekoj analizi žena je jednako snaga i ona je upravo ta koja ide napred i drži sve, razgli i u dvojim rukama drži sve, dok je muškarac jednako emocija. Objasniću sad ovo što sam rekla... To ne znači da muškarac nema snagu i da žena nema emociju. Za sve je krivo društvo koje je pogrešno dodelilo etikete i podelili muškarce i žene na jači i slabiji pol.

- Ovaj svet je napravio jednu veliku, veliku grešku prema svima nama. Mi smo svi ljudska bića i svi imamo snagu i emocije, samo to zavisi od osobe i kako sve to ispoljava. Meni su divni i muškarci i žene i upravo zbog toga ja sve delim na ljude i one koji to nisu. U našem društvu postoje divni ljudi, ali postoje i oni koji to nisu. Tako da, ako već treba da delimo ljude, neka to bude upravo podela na dobre i one koji to nisu. Ja samo želim da budem dobar čovek i uvek sam srećna kad upoznam nekog ko to jeste.

• Vašu ljubavnu priču mnogi smatraju najlepšom, ali najtužnijom ljubavnom pričom bivše Jugoslavije. Bili ste mlada žena kada ste ostali bez muža, a uvek ste pričali da nakon njegove smrti niste ni pomislili na drugog muškarca. Kako je moguće da niste poželeli novu ljubav?

- Pa, prvo, stavrno nikad nisam pomislila na drugog muškarca. Nisam nikad razmišljala o tome. Ja sam toliko volela i volim još uvek, jer to je u meni u srcu. Čovek kad voli to je u njemu, ne pokazuje to drugima, ne priča to drugima. Za moj ljubavni život se u ovom slučaju čulo zato što sam ja javna osoba, ali šta da vam sada kažem o ljubavi...

- Ljubav nije ono što se opisuje u romanima, ljubav je jedan život koji se živi. To je jedna tajna i prosto treba se usuditi voleti, kada kažem ovo usuditi, mislim na to da se boriš za svoju ljubav. Naprosto, šta da vam kažem nisma ni pomišljala ne drugog muškaraca, prosto on je taj koji je bio toliko božanstven. Ja njegovu sliku konstantno imam u svojim mislima, jer i kada budem tužna ja se samo prisetim nekih naših zajedničkih, smešnih ludorija i odmah mi se popravi raspoloženje. Tuga i radost idu jedno uz drugo i tako svaki dan ja to nosim u sebi, prosto ne postoji osoba koja mene može utešiti. Zato ponavljam nikad nisam razmišljala o drugom muškarcu, niti je imalo tu mesta da se razmišlja.

• Izjavili ste jednom da ne volite reč "sećanja". Šta je onda to što vas drži 30 godina, ako nisu sećanja?

- Sećanja, uspomene, to meni tako zazvuči kao da se završilo sve. Prosto, kada se govori o uspomenama i sećanju nekako vas ta priča na kraju "baci" u neku bedu.

• Koji biste savet dali mladim ljudima? Koji je to ključ za dobar, uspešan i dugotrajan odnos, vezu, brak?

- Prijateljstvo. Najviši stepen ljubavi je prijateljstvo. Sa onim sa kojim deliš život treba da budeš prijatelj. Ti moraš da budeš najveći prijatelj sa osobom sa kojom deliš život, a ne obrnuto. Meni, na primer, nije jasna rečenica "On je moj prijatelj" i onda nekoj osobi koja nije tvoj životni saputnik pričaš o ljubavnim problemima. Zar to ne bi trebalo da pričaš sa svojom partnerkom, zašto sa njom nisi prijatelj? Eto, baš tu dolazi do problema u braku. Ja mogu zato da kažem da je moj najveći prijatelj bio Karlo Metikoš...

(I. Cicović, N. L.)