5 vitezova ex Yu rock-a koji su zauvek promenili muzičku scenu i uz čije pesme i danas uživamo

Nekada davno oni su sedeli na tronu. Ništa čudno, ako znamo da je tih godina na Olimpu naših duša, zaselo njeno veličanstvo – muzika. Kažu da su svi instrumenti tek kopija onog najvažnijeg – ljudskog glasa. Ovladati tim instrumentom, privilegija je posebnih. Bogom darovanih.

A talenat vam je neka čudna ptica. Često neuhvatljiva čak i za one koji misle da je poseduju. I dok su mnogi brižljivo gajili i negovali tu svoju kakvu-takvu darovitost, bilo je i onih koji su je neštedimice razbacivali na sve strane, ne mareći previše za nju, često iskoristivši veoma malo ili gotovo ništa od svega toga, piše Rockomotiva.

Preporučujemo

Izuzev ako u neku korist ne ubrajate priče i naklapanja onih pripitih za kafanskim stolom, kojih smo se svi naslušali. U ex YU rocku, svakako da nije manjkalo ni jednih ni drugih i ja ih se uvek rado prisećam. Nekih upravo onakvih kakvi su u tom vremenu bili, ponekih kakvi su i tada pa i danas, a neki nažalost već putuju sasvim drugačijim prostranstvima.

Muzika koju i dalje svi slušaju Printskrin: Youtube/SmakInfo

Ipak, ono što su ostavili iza sebe, neizbrisivo je i ja sam ih zbog toga nazvao vitezovima. O onome do čega su neki od njih došli danas, valjalo bi da razmisle i oni sami. Tako je i ovih nekoliko imena ispod tek moje sećanje na te "viteške" dane. Nije nikakva lista, ili ne daj bože, neko poređenje.

Izuzev činjenice, nad kojom se stvarno treba zamisliti: gde smo bili tada, a gde smo danas. I da: naravno da ovim spisak nije završen.

Dado Topić - vitez širokog srca

Za Dada nakon njegovog kratkotrajnog boravka u Korni grupi, više ništa neće biti isto, a to važi i za celokopunu jugoslovensku rock scenu nakon što je grupa Time objavila prvi album.

Dado Topić Printskrin: Youtube/Cane Smiljanic

Do tog trenutka bilo je jednostavno nemoguće čak i zamisliti tako nešto. Stati ispred takve sviračke ekipe sa mikrofonom u ruci, mogao je samo on – Dado! Pa i još mnogo više od toga: Napisati u tom vremenu takve kompozicije, mogao je malo ko, a najverovatnije i niko drugi izuzev njega.

Bilo je raznih vođa, šefova, nazovite to kako hoćete, bendova na ovim prostorima. I racionalnih, i neprikosnovenih, i onih sa svrhom i onih bez svrhe. Ali Dado je to bio u onom najlepšem i najsvrsishodnijem smislu: bio je duhovni pokretač grupe Time. A to je priznaćete najteže, ali je valjda i jedino moguće, ako iza sebe imate takva imena. Dadovo pevanje i njegov glas proizišao je iz njegovog srca.

Malo je šta radio proračunato.

Sa ove vremenske distance čini se da je to možda i trebalo, ali on to jednostavno nije umeo. Pisao je pesme srcem, pevao ih srcem, za njega je čitav svemir bio sastavljen od muzike.

Za svemir da, možda je to i dobro, ali ovdašnji prostori ipak malo drugačije dišu. I prečesto se srce ovde razbije o sopstvenu glavu. Pa i u kasnijim godinama, kada je ponekad i meandrirao, povremeno iskakao iz sopstvene formule, činio je to sa toliko šarma, kao retko ko.

Valjda ga je opet srce vuklo na tu stranu, a on jednostavno nije mogao da mu se suprostavi.

Boris Aranđelović - vitez doslednosti

Svako vam može reći da je personifikacija grupe Smak – Točak.

Boris Aranđelović Foto: Telegraf

Ipak, mislim da niko od članova nije na takav način nosio u svom srcu ovu grupu kao Boris. Bez obzira na par njegovih solo izleta, on je čitav život svoje pevanje poistovećivao jedino i samo sa Smakom. A to nije bilo nimalo jednostavno ni lako.

Njegov put, njegova "borba", vođena je na nekoliko frontova. Od dokazivanja u samoj grupi da je spreman, da može i da hoće, do omalovažavanja od strane kritike, pa i jednog dela publike. I jedni i drugi sebe su smatrali sofisticiranim, uzvišenim. A kada danas sve saberete i oduzmete, čini se da je uzvišen bio upravo on.

Sve kritike, pa i pohvale oćutao je i gledao ih sa strane. Ako mislite da je bio proračunat, varate se. Pre će biti da je bio urođeni džentlmen. Ma koliko to na prvi pogled možda i ne izgledalo tako.

A kada je neko, ko je bio na takvom mestu, u tolikoj meri dosledan, nagrada, priznanje, ili šta već, ne može izostati.

Borisovo najveće priznanje je poistovećivanje onoga što je pevao, odnosno njegovog glasa, sa grupom Smak. A to je najteže postići. To podrazumeva da ste za publiku nezamenljivi. Da ona očekuje taj glas kada začuje prve tonove momaka iz Kragujevca.

Krasilo je Borisa mnogo toga – sve te oktave, vrišteći vokal, na to smo nekako i navikli i to se negde i podrazumevalo.

Ipak, ono što ga daleko izdvaja od ostalih, jeste njegova doslednost. Kategorija, koja je gotovo izumrla na ovim prostorima.

Ostao je do kraja to što jeste. Ni milimetar tamo, ni milimetar ovamo.

U ovim smutnim vremenima verovatno je to bilo jako teško, ali eto, on je jedan od retkih kome je to pošlo za rukom. Samo šteta sto takve vrline danas gotovo niko i ne ceni. Stvarno šteta.

Željko Bebek - vitez želje

Biti pevač u bendu kojim šefuje Goran Bregović dakako je komplikovana rabota. Mnogo je razloga za ovu tvrdnju, i svakako ih nema smisla ni sve navoditi, ali evo reći ću jedan: zamislite da ste pevač kalibra Željka Bebeka i da sve, apsolutno sve u vašoj karijeri zavisi od tog jednog čoveka. I to, koje ćete pesme pevati, i to, kako ćete ih pevati, kada ćete ih snimati i pevati. Sve, baš sve.

Željko Bebek Foto: A. Nalbantjan

Jer Brega je bio neprikosnoveni šef, apsolutni vladar čitave situacije, pa kome se sviđa, sviđa, kome ne, mogao je samo da kupi prnje i leti napolje. Od menadžera do članova samog benda.

Pa iako je upravo Bebek prvi koji je pomislio da je dovoljno veliki i da može mirno otići, vreme je ipak pokazalo suprotno. Odnosno, protekle godine njegovu karijeru dovele su u svojevrsni paradoks, koji je oličen u njegovim željama, ali onima koje nije mogao ostvariti.

Dok je bio član Dugmeta, Željko je postao ikona jugoslovenske rock scene zahvaljujuci njegovim neospornim, jedinstvenim, vokalnim kvalitetima, ali i još nečem što nikako ne bi smeli zaboraviti: pesmama koje mu je na tacni donosio Bregović i koje su bile skrojene baš nekako po njegovoj meri.

Ipak, čini se, Bebeku to nije bilo dovoljno.

U dugmićima je poželeo da na neki način bude drugi Brega, a kada je ovaj svaku pomisao na to odlučno odbio, razlaz je bio neminovan. E sad, svojevrsni paradoks je u tome što je Željko potom u čitavoj svojoj solo karijeri pokušavao pronaći upravo kompozitora koji bi mu ponudio bar približno iste pesme poput onih koje su ga proslavile diljem ondašnje Jugoslavije. No sve je bilo uzalud. Takvih kompozicija nije bilo ni na vidiku.

Naprotiv, njegov raskošni vokal ti novi saradnici su sveli, manje-više, na šlagerčiće za svakodnevnu upotrebu. Tako je ispalo da su ga ti novi albumi tek održavali u životu, a da je svoj nekadašnji, ali i ugled svoje bivše grupe, krčmio tezgareći diljem Balkana i Evrope, jer bez starih pesama nije mogla ni publika, a ni on.

Beše zaista nekada vreme, kada bi mnogi dali toliko toga da makar na trenutak budu Željko Bebek. Daleka je to prošlost, prošlost koja je još vise utonula u izmaglicu svih dešavanja i sakupljanja jeftinih poena u vremenu koje će potom doći.

Zlatko Pejaković - vitez trenutka

Kada se sve sabere i oduzme, Pejaković je bio pevač apsolutno po meri Korni grupe. Dušan Prelević Prele to nije mogao biti, jer disciplinu koju je zahtevao Kornelije nije mogao ni da smisli, Dalibora Bruna i Zdravka Čolića je zamarala progresivna muzika, a posebno se Čola u svemu tome nije snalazio. Dado naprotiv, nisu prijali njihovi izleti u one „lake komade“, a i žarko je želeo svoj bend. No zato je Zlatko mogao da iznese sve što Kornelije zamisli i poželi. I besprekorno da otpeva njihov prvi album, koji je u tom trenutku bio jedini dostojan takmac grupi Time, i da se pozabavi sa „tri palme na otoku sreće“.

Ruku na srce, bez obzira na sve, Pejaković je zaista u vreme "Etide" i njihovog prvog albuma, bio vitez jugoslovenske scene vredan svakog poštovanja. No nakon prestanka rada Korni grupe, sve se raspršilo kao mehur od sapunice.

Šlageri na njegovim albumima su iz godine u godinu bivali sve bljutaviji, a potom je upao u nešto što su svi do sada pobrojani vešto izbegli, a to je glibavi mulj politike.

Mišljenja sam da za jednu muzičku karijeru ne može biti većeg srozavanja, tako da je od onog nekadašnjeg viteštva malo šta ostalo.

Ismet Kurtović - vitez magije

Pojava Drugog načina na jugoslovenskoj sceni za mnoge je jedan od najlepših trenutaka u njenom istorijatu. Simbioza stihova, muzike i fotografija na omotu sa kojom je grupa pokušala tretirati fenomen samoće, u tim je godinama nekima došla kao melem na ranu.

Bila je to ploča svojstvena po mnogo čemu, a jedna od neizbežnih karakteristika bio je i Kurtovićev čudesni vokal koji je poput nekakve magije „prianjao“ za muziku koju je stvarao Drugi način.

Ako postoji „hemija“ u muzici, onda je ona baš vidljiva na toj ploči. Sve je satkano od emocija koje dok slušate te pesme pršte na sve strane, a tamo negde iznad leluja Kurtovićev vokal, opijajući i nestvaran.

Naprosto, u tim godinama morali ste voleti tu ploču. Posle je bilo šta je bilo, sukob između Požgajca i Kurtovića definitivno je uništio tu magiju.

I tako… Ni vitezovi nisu ono što su bili, ali sve je to život. Beše to nezaboravno vreme i nezaboravni ljudi. Ko je tada živeo imao se rašta i roditi.

(Telegraf.rs/Rockomotiva, Goran Živanović)