„Beograd ima jednog Pobednika, a gubitnika je mnogo“: Branislav Bjelica o nevidljivim ljudima, pisanju, panku…

„Ja sam jedini normalan ovde!“ 

Tu rečenicu Branislav Bjelica, novinar i pisac, često izgovara.

Preporučujemo

Ali kad ga čovek upozna, bar na prvi pogled, nema ničeg normalnog na njemu – u pedesetim godinama i dalje fura crvenu ili zelenu čirokanu (mohikaner), minđuše, fajerku, starke… To je pankerski imidž od koga ne odustaje. Ali, kako kaže, panker je bio i kad nosio uniformu, titovku i petokraku. Jer Branislav Bjelica ima pank stav i pank energiju, to se vidi u svakom njegovom pokretu i pogledu.

Verovatno je upravo ta energija od njega i napravila borca spremnog da ide napred uprkos svim nevoljama i tragedijama koje su ga napadale i sputavale u životu. I uspeo je da postane jedan od najuglednijih novinara i urednika u Beogradu i Srbiji, ali i da napiše vrlo zanimljive knjige. Ovaj „najpozitivniji ludak u Beogradu“, kako ga opisuje Aca Seltik, dosad je objavio tri romana, a upravo je iz štampe izašla i prva njegova zbirka priča – „Beogradski gubitnik“.

„Beograd ima jednog Pobednika, a gubitnika je mnogo“, piše Bjelica na početku knjige kontroverzne taman koliko i pankerski imidž od kog ne odustaje. Na početku knjige koja je novi šamar društvenom ukusu – u njoj se ne opisuju ljudi koji će biti zapamćeni posle smrti, već ljudi zaboravljeni i za života. Ljudi koje, kako kaže, svi srećemo, ali ne primećujemo.

U intervjuu za Telegraf.rs Branislav Bjelica govori upravo o tim ljudima - beogradskim gubitnicima, inspiraciji za njih, književnim iskustvima, značaju pisanja, životnoj borbi, panku...

• Mnogi te predstavljaju kao „pozitivnog ludaka“, ali ti za sebe kažeš da si jedini normalan. Pa kako to može - „ludak“, a normalan?

- Mislim da sam najnormalniji čovek u Beogradu, a u svetu među pet najnormalnijih. Dakle, ljudi me doživljavaju kao ludaka, i spolja izgledam kao neki ludak, ali kad sa mnom popričaju, obično čuješ rečenicu: „Pa onaj Bane, bre, stvarno normalan čovek“. I zaista mislim da sam normalan.

Foto: Andrija B. Ivanović

• A da li su „beogradski gubitnici“ normalni kao ti ili normalni stvarno?

- Beogradski gubitnici su neambiciozni ljudi. Došao sam do zaključka živeći 55 godina ovde, u Beogradu, da su Beograđani, naročito rođeni Beograđani, neambiciozni ljudi. Ja sam pisao knjigu o neambicioznim ljudima. Zapravo sam produžio svoju profesiju, novinarstvo, u literaturu, jer sam pre 30 godina pisao o tim apsolutno neambicioznim ljudima i radio reportaže s ljudima s kojima niko nije hteo da radi priče, ni da razgovara s njima, ni da ih stavi u novine. Dakle, svi novinari su se trudili i utrkivali da rade priče da li s ovim sportistom, da li s ovim glumcem, da li s ovim pevačem, političarem... Iz koristi ili samo da se hvale familiji. „Evo, uradio sam intervju s Draganom Nikolićem“. „Evo, uradio sam intervju s Batom Živojinovićem“. „Evo, radio sam intervju s Draganom Džajićem.“ A ja sam radio priče s ljudima kojima ni ja ne znam ime danas, mislim da im pola familije ne zna imena. Dakle, radio sam s prosjacima, s čistačima ulica, s ljudima koje svakog dana vidiš, a ne primećuješ. I onda sam rešio da napravim literarne junake od tih ljudi.

• Da li je svako od njih neka posebna ličnost koju si upoznao ili su, na primer, spoj više osoba u jednoj?

- U nekim pričama je više osoba spojeno u jednu, kao što svaki pisac radi. Ali interesantno je da su svi ovi junaci, ima ih dvadesetak, što glavnih, što sporednih, postojali. I postoje. Neki od njih su i danas živi, ali ima dosta njih koji su umrli. Znači ova četvorica, četiri asa s Karaburme, to su ljudi iz Borče. Nije Karaburma. Uglavnom, s drugog su kraja grada. Namerno sam ih locirao na Karaburmu, jer je radničko naselje, gubitničko naselje, danas je gubitničko jer su u tranziciji svi radnici sve izgubili.

• Rekao si već da ih nedostatak ambicije čini gubitnicima, ali sigurno nije samo to...

- Razgovarao sam s nekim ko je pročitao knjigu i rekao mi: „Pa oni nemaju sreće“. Moguće da nemaju ni sreće, ne znam. To može da se podvede i pod neimanje sreće. Oni nemaju ambiciju i nemaju želju. E, to ponavljam, zaista sam pravio knjigu o ljudima, a siguran sam da znaš i ti takve ljude, i možemo sad da pričamo do jutra, ali nećemo da pričamo o njima. Pričaćemo o fudbalerima, pričaćemo o glumcima, pričaćemo o piscima, ali nećemo da pričamo o tim ljudima koji apsolutno nikakvu želju za životom nemaju. Dakle, stavio sam u literaturu likove koji se ujutru probude i uveče legnu. Šta rade preko dana? Ni oni ne znaju. Potpuno su nebitni. Nebitni za funkcionisanje ovog grada. A opet - bitni su. Recimo taksisti, imam priču i o taksisti. Taksisti su inače filozofi gradova. Pravio sam priče, znači, o ljudima koje srećeš, pa ti malo i dosade. „Jao, evo ga taksista, sad će da mi iznese neku teoriju zavere.“

• Da, svaki taksista ima bar jedno tri teorije i zna bolje od bilo koga u državi šta se dešava.

- Da, da, da. Tako da sam malo karikirao, malo sam se zezao s tom pričom.

• Znači, junaci su neki tipovi ličnosti?

- Jesu, jesu. Pa ovde su, manje-više, sve tipovi ličnosti. Ovde ima i ludaka. Ovde ima, u ovim pričama, čak i mene. Naravno da sam i sebi izmenio ime, a svim, svim junacima ovde sam izmenjao imena. I neki od mojih prijatelja, koji su već pročitali knjigu, znajući me 50 i kusur godina, pitali su me, na primer, za Duška u romanu: „Je li ovo onaj?“ Ja kažem jeste. Ovi ljudi postoje. Nisam ništa izmišljao. Jeste to literatura, ali nisam izmišljao. Jesam domišljao. Pravio literarne junake.

• Ali ovo je dosta drugačije od tri romana koja si dosad objavio…

- I od jednog koji nisam objavio.

• Da, ova tri romana su pisana u prvom licu, a Beogradski gubitnik je zbirka priča u trećem licu. Kakva je bila razlika pisati u prvom i u trećem licu?

- Što bi rekao Balašević, ja sam stalno pisao u prvom licu, ne znam, da ne ispadnem nepismen, kaže. Ja sam pisao u prvom licu kad sam bio neiskusan, mlad pisac. A onda sam sazreo, mislim da sam dovoljno sazreo, i seo i napisao roman u trećem licu. I to može. I to dobro funkcioniše. Ovde, u ovim pričama postoje priče i u prvom licu, i u trećem licu, i postoji jedna priča, meni jedna od dražih, Saško sa Liona. To je najmlađi junak ovih priča, on ima 29 godina, on je gej, ali svi znaju da je on „peder, pederčina, sekapersa, smrad mali...“, već kako ga vređaju 30 godina. Ceo njegov život ga vređaju. I on u ovoj priči sedi u svojoj sobi na 8. spratu i razmišlja da se ubije. I ne zna se na kraju šta se desilo s njim. Znači, ta priča je specifična, jer je napisana ne u prvom licu, ne u trećem licu, nego iz mozga geja od 29 godina.

Foto: Andrija B. Ivanović

• A koja ti je najdraža priča?

- Najdraža priča, zato što je potpuno blesava, zove se Dragiša Trbuhozborac. Dragiši se dešavaju tragedije otkako obuje čarape. I dok ih uveče ne izuje, ima jedno 17 tragedija. Ali je on najveseliji i najduhovitiji lik posle Branislava Nušića u ovom gradu. Taj pravi Dragiša u stvarnom životu je umro. To je moj rođak, ali sam ja napravio ovog junaka da je živ i da, evo, pored hotela Jugoslavija cepka karte na parkingu.

• Nema više hotela Jugoslavija…

Upravo to i piše. Nema više hotela, ko zna gde će Dragiša sutra. Ali njemu je smešno. On je duhovit i kad mu dete gine, i kad mu žena umire, i kad mu oduzmu kuću, i kad mu sina oteraju u zatvor… Dakle, sve tragedije mu se dešavaju, kao što se mom rođaku izdešavalo sve i svašta u životu. I kad bih to sve napisao, taj njegov život, bilo bi: „E, ala si izmislio.“ E, ovog sam onako...

• Ublažio?

- Ublažio na savet nekih dobrih pisaca naših, a mojih prijatelja. Ne možeš u literaturu da staviš baš kompletan život jer će biti nestvarno. Znači u životu može da ti se desi sve i svašta, a kad to pretočiš u literaturu, onda ispada kao da si izmislio. Kao moj neobjavljeni roman, neće niko da ga objavi jer, misle, nemoguće da se tom glavnom junaku toliko stvari dešavalo. Da, moguće je u stvarnom životu. U literaturi ne daju.

• Prvi tvoj roman - Zajedničko dvorište - neka je vrsta ispovesti. Nisi baš ti, ali…

- Zajedničko dvorište je inspirisan mojim detinjstvom. Možda ću nekada napisati i roman inspirisan mojim životom, pa će to da bude isto zabavno. Biće ludački kad čitaš, a, u stvari, shvatićeš na kraju da je sve normalno.

• Ispovedni i ton ima i Beogradsko čistilište, koje nema nikakve veze sa tvojim životom?

- Nema, ali sam ja, kao i svi sujetni pisci, vežbao da vidim koliko sam sposoban, koliko sam spretan i koliko znam da pišem. Pa sam napisao ispovednu prozu u kojoj je junakinja baba. I to - baba sera. To su svi relevantni kritičari pre 25 godina u Beogradu ocenili kao jedno od boljih dela koje je izašlo i uporedili me sa Žikom Pavlovićem i crnim talasom. Tako da sam, eto, uspeo sam da napišem knjigu o baba seri, a nikad je nisam video.

• Ali ta baba sera je srela Prleta i Tihog, i Sir Olivera iz Alana Forda...

- I Vatija Buhana iz benda Exploited… Srela je gomilu, gomilu, gomilu ljudi koji zaista postoje ili ne postoje. Umešao sam ih sve. Neko mi je rekao da liči na film Forest Gamp. Ja nisam gledao film, odnosno jesam posle, i nema veze sa Forestom Gampom. Srela je i Dragana Nikolića u filmu „Idemo dalje“. Ako znaš film, „Idemo dalje“, kad ostavljaju onu bebu školskom razredu, to je moja junakinja ostavila bebu. Mešao sam film, literaturu, muziku, pop kulturu...

• Stripove…

Da, i stripove. Beogradsko čistilište je jedna od retkih knjiga za koju ja znam, a koja se čita od korica. Knjiga obično počinje od treće, pete strane... Beogradsko čistilište počinje od nulte strane. Postoji crtež, strip crtež, i tu počinje knjiga. Knjiga Beogradsko čistilište počinje na koricama. I završava se na poslednjoj strani, kada strip junaku Embrouz Birs, pisac koga mnogo volim, kaže: „Literatura je jedno, a život drugo. Ono što se u životu desi nikada ne može da bude dobra literatura. Stvarni život je bolji od literature.“ Tako se završava ta knjiga.

• Imao si Beogradsko čistilište, sad je tu Beogradski gubitnik. Dakle, čekamo trilogiju?

- Sad mi je žao što prvu knjigu nisam nazvao Beogradsko dvorište. Sad bih već imao trilogiju.

Foto: Andrija B. Ivanović

• A treći roman – Dete na stepenicama? Koliko je prošlo vremena otkad si ga napisao?

- Ja pišem sporo, ali... Pa ja pišem knjige na, što bi rekao Marko Vidojković, na deset godina. Tako se namešta. Inače mi je Dragoslav Mihailović sve vreme dok smo se družili, a ti znaš da smo se družili, rekao: „Nemoj da pišeš na silu i nemoj da pišeš za književne nagrade i za sajmove, piši kada tebi dođe“. „Nisam ni ja“, kaže, „mnogo pisao“. I ti kad pogledaš, stvarno Dragoslav Mihailović je posle 60. pisao mnogo knjiga - sećanja na Goli otok… Ali pre toga, od „Tikava“ do 60. godine, 7-8 knjiga. Možda. Ne više. I sve su bile vrhunske. Moje nisu. Ok, ne može svako da bude Dragoslav Mihailović.

• Imao si težak, izazovan život, ali si sa većinom izazova, od porodičnih tragedija do borbe sa depresijom, uspeo da se izboriš. Kako si smogao snage da nastaviš dalje? I koliko su te sve te borbe oblikovale i kao čoveka i kao pisca?

- Oblikovalo me kao pisca sigurno, jer tu ću sad citirati dvojicu pisaca. Jedan je Jovan Radulović, koji kaže: „Ja sam pisac sa biografijom i ponosim se time“. Pa kad može on, mogu i ja, jer zaista sam imao težak život. To je bilo po televizijama, po novinama, pričalo se već... Sa 19 godina sam ostao bez roditelja, imao sam brata od 10 godina koga sam odgajao. Znači, išao na roditeljske sastanke, spremao ga za mature, male, velike, ekskurzije… Kao roditelj, a imam 19 godina i 20, 21, 22... Ne znam da kuvam, ne znam da perem, ne znam da peglam… Ne znam ništa. Dam mu pare za paštetu i to je to. Tako smo živeli, preživeli i živi smo. To me je formiralo i kao čoveka, ali me je formiralo i kao pisca. Kad imaš tako težak život onda postaneš pisac ako znaš sva slova i ako si pismen. A sad se vraćam na čoveka koga mnogo volim i cenim kao pisca – Arčibalda Džozefa Kronina. Škot koji je ovde zanemaren, ne znam iz kog razloga, ne bi trebalo da bude zanemaren. Njega stalno citiram, odnosno iz njegovog nekog romana, rečenicu: „Gore mora da postoji neko, Lorense, ko štiti mlade budale. Naročito ako te mlade mlade budale imaju određenu dozu talenta“. Mene očigledno neko gore štiti. Ja ne verujem u boga, ali nešto me štiti jer više nisam mlad, ali sam ostao talentovana budala.

• U ranim romanima si imao susrete sa poznatim i nepoznatim likovima i to provlačiš i kroz druga dela. Da li to da očekujemo i u knjizi Beogradski gubitnik?

- Pazi, ja sam ovo pisao u teškoj depresiji. Ova je moja prva knjiga koju sam ja pročitao kad je izašla u koricama. I nekoliko priča me iznenadilo. Ne puvam se, ne ložim se sad, nego zaista mislim, zato i pravim ovaj uvod, da nisam izmišljao likove. Zašto? Zato što sam hteo baš da napišem knjigu o Beograđanima. O Beograđanima koje mi ne primećujemo. Mi primećujemo gradonačelnike, menadžere grada, nekog predsednika opštine… Neke koji se ističu, puni su ambicije i puni želje za slavom, moći i novcem. Ovi moji apsolutno nikakvu želju nemaju osim da večeraju večeras i da legnu da spavaju. Stvarno je u pitanju realizam, baš realizam. Branislav Nušić se pominje, ali kroz citat, uporedio sam Dragišu Trbuhozborca iz Zemuna sa Branislavom Nušićem. Taj Dragiša Trbuhozborac i Branislav Nušić su dve najduhovitije osobe koje su hodale ovim gradom. Nema duhovitijih od njih.

• Sad malo o početku. Kako si otkrio književnost i kako si se zaljubio u nju?

- Nedavno sam napunio 55 godina i drugar mi je našao knjigu, prvu knjigu koju sam ja pročitao u životu. Imao sam 4, 5 godina i dobio sam prvu knjigu, zvala se „Srećni Jovica“. Možda to sve ima velike veze sa mnom. Te knjige se sećam kroz maglu, naravno, jer sam imao 4-5 godina. I Igor mi kupi za rođendan, za 55. rođendan, tu knjigu i sad je čuvam kao relikviju. Mislim da je odatle počelo. I mislim da imam sreće u životu zato što sam prvo pročitao „Srećnog Jovicu“. Bez obzira na sve moje, da kažem, nesreće i nedaće, imam prijatelja iz detinjstva koji kaže: „Izvini, nemoj da me shvatiš pogrešno, ali koliko ti sreće imaš u životu“. Na stranu to što sam ostao bez roditelja kao klinac, pa bez posla, pa sa bratom… Imao sam sreće. Mislim da ima veze sa „Srećnim Jovicom“.

• Koja ti je knjiga bila omiljena u detinjstvu, koja u tinejdžerskom uzrastu, a koja danas?

- Ja imam jednu malu kutiju u kući i tu držim najdraže knjige za ovih 55 godina, a znam da čitam 50 godina. Dakle, među najdražim knjigama, a ne delim to sad na detinjstvo i ostalo, prva je, sad da se ne smeješ, Bukvar. To je ogroman uticaj, to moraš da imaš. Dakle, imam Bukvar, imam roman „Petnaestogodišnji kapetan“ Žila Verna. To je knjiga koja je uticala mnogo na moj život, odnosno u periodu kad sam je dobio, imao sam isto jednu, kako se kaže, traumu, jedan strašan period u detinjstvu. Dakle, Bukvar, „Petnaestogodišnji kapetan“, „Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena“ Di Brauna, to kao da je pisao bog, ne znam kako bolje da opišem. I imam knjigu „Ken Parker“. Knjigu! To je prva knjiga o strip junaku objavljena u SFRJ, onoj velikoj Jugoslaviji. Dakle, prva knjiga o strip junaku. Ne ovo sad što objavljuju – Zagor ovakav, Supermen onakav, Spajdermen… Ne, ovo je knjiga i kritičara i ljubitelja Kena Parkera. Ja bih voleo da sam Ken Parker u izmaštanom životu. I voleo bih da mi je on najbolji prijatelj, voleo bih da mi je on stariji brat. Znači, Ken Parker je nešto. To bih istetovirao, jedina stvar koju bih istetovirao je Ken Parker. Nikad nisam, sad je kasno.

• Znači, strip je kod tebe apsolutno povezan s književnošću.

- Jeste, nije baš kao kod Dejana Stojiljkovića. Dejana Stojiljkovića kad čitaš, a jednom sam pričao s njim i rekao mu to, sve liči na strip. On to fenomenalno radi. Romani liče na strip, nemaju sličice, ali…

Foto: Andrija B. Ivanović

• Neki su i dobili slike, poput Konstantinovog raskršća.

- Da, zato što je on taj tip. Ja strip volim više nego ‘leba da jedem. Znači, volim strip. Kao što volim jednu vrstu muzike, tako volim i jednu vrstu stripa, jednog junaka. Ja volim Kena Parkera, ostalo mogu da čitam, ali Ken Parker... Kao što mi je Viktor Igo bog, a ostali pisci su dobri. U muzici pank, u stripu Ivo Milaci i Đankarlo Berardi, u književnosti Viktor Igo.

• Da li imaš neke rituale kada reče o pisanju?

- Imam, imam. Dakle, svaku knjigu kad sam pisao, to ovako izgleda: završim knjigu i odem prijatelju i kažem mu: „Uradio sam knjigu. Pisao sam je noću. Oko 9, 10 uveče počnem, popušim 4 kutije cigareta, popijem 5 kafa i popijem 2 ili 4 litra pepsija“.

• Znači da, dok pišeš, ti skratiš sebi život za jedno 20 godina?

- Pa ja mislim da ga produžim. Ne znam, kontradiktoran sam, pa mi onda verovatno to produžava život. Znači, to mi je ritual. I ne želim da iko bude oko mene u radijusu od, nemam pojma, pet kilometara. To je kad pišem knjigu. Kad pišem tekstove za novine, može da dođe sto hiljada ljudi, mogu na Marakani da pišem, na centru.

• Kakva je to razlika?

- Pa jedno je zanat. I onda se setim nekog reditelja, nažalost, zaboravio sam mu ime, neki umetnički reditelj iz, na primer, Češke. Neki intervju sam slušao s njim i on kaže: „Pa ja sam u svakom filmu dao dušu, vi me ništa niste razumeli“. Ja kad pišem knjigu, pišem je odavde. Kad kažem odavde, mislim iz duše, iz pluća, iz utrobe. Iz utrobe, bukvalno. I to izlazi iz mene. I to je ono što sam pričao sa Dragoslavom Mihailovićem, kada on kaže: „Pa piši kad ti izađe“. I njemu je izašlo i „Čizmaši“ i „Petrija“, ne možeš to da pišeš dva poglavlja sad, pa dva… Tako da mogu tekst za novine da napišem, pogotovo posle 30 i kusur godina rada u novinarstvu, na punoj Marakani ili na stadionu onom grobarskom dok mi zvižde. A knjigu mogu da pišem samo u šumi ili sam u sobi.

• Osim romana i zbirke priča objavio si i zbirku pesama.

- Jesam. To je prvo.

• Da li i dalje pišeš pesme i zašto da ili zašto ne?

- I dalje pišem pesme. Pišem pesme često. Napisao sam u životu oko dve hiljade pesama i to su pesme nastale u danima koji su mi bili loši. Ja imam jedno 18.000 dana u životu, od toga mi je oko 2.500 dana bilo loših. I tad sam pisao pesme. Sad mi je mnogo lepo i ne pišem ih. Zadovoljan sam. Imam sreće. Sreća je zapravo zadovoljstvo. Ljudi pogrešno tumače sreću i pogrešno misle o njoj. Ako si zadovoljan pola kutije cigareta, i zadovoljan što imaš dva kanala, i da imaš samo da kupiš dve knjige mesečno, ti si zadovoljan. Nezadovoljan si ako patiš što nisi zaradio... Pisao sam pesme, ali te pesme su iz perioda kad sam imao maksimum 19 godina. Te pesme kad pogledaš kažeš: Au, alа je ovo glupo. U tom periodu ne mogu da napišem pesmu za Pulicerovu nagradu.

• Da li imaš neku novu ideju za pisanje?

- Nemam. U meni se razvija ideja godinama i ja onda sednem i napišem knjigu za 14 dana. I onda mi svi dobronamerni prijatelji, pisci, kažu: Nemoj javno da pričaš da si napisao knjigu za 14 dana, neće niko da ti veruje, odnosno, misliće da je zbrzano. Ne, fizički mi treba toliko dana da napišem, a 10 godina je meni to u glavi. Imaš to u glavi i samo sedneš, fizički ti treba godišnji odmor od 15 dana i nakucaš. i popiješ 100 hiljada litara kafe i ispušiš ne znam koliko kutija cigareta i ne umreš, nije ti ništa.

Foto: Andrija B. Ivanović

• Prešao si skoro celu Evropu motorom...

- Nisam bio samo u Portugalu motorom i nisam bio na severu, jer mi je korona upropastila planove.

• Ali gde su putopisi sa tih putovanja?

- Pa nisam... Jedan tekst sam napisao i to na silu. Odnosno, kad su me, aj da kažem, naterali, zamolili. Ali taj tekst sam napisao zato što se desilo nešto blesavo - 7.015 kilometara sam prošao kroz Evropu, došao kući, istuširao se, legao da spavam. Sutradan pošao na posao tim istim motorom i udare me kola. U Beogradu me udari auto. Zašto? Zato što u Beogradu voze gubitnici, propalice, idioti, majmuni i smradovi, već kako se etiketiraju ovi u saobraćaju. Sedneš za volan i odmah: „Majmune! Gde si pošao, majmune?“ Mene jedan majmun udario i oborio me u Beogradu, a 7.015 kilometara nigde u Evropi ništa mi se nije desilo. A u Beogradu mi se desilo. Nisam tip koji voli da se hvali na taj način. Brate, ja sam sad išao, vozio sam… Mogu tebi ovako da ispričam, ali nemam poriv za tim da to budu putopisi.

• Koliko dugo si u novinarstvu?

- Od 1992.

• Za to vreme si radio svašta. Kao što si rekao, radio si priče s gubitnicima, bio urednik, glavni i odgovorni urednik. Ne postoji ništa u štampanim medijima što nisi radio. Kada se osvrneš, da li ti je drago što si bio i učitelj, jer su mnogi od nas učili posao od tebe?

- U redakciji sve što postoji sam bio. Dosta njih kojima sam ja bio prvi urednik su danas glavni i odgovorni urednici medija, raznih. Moje dve neispunjene životne želje, dečačke, klinačke… bile su da budem ili kaskader ili profesor srpskog. Kad sam bio mali ja sam hteo da učim druge. Bio sam starmali kad sam bio mali, sad sam podetinjio. Dakle, imao sam dve životne želje koje eto nisam ispunio - da budem kaskader…

• Ali bio si kaskader...

- Pa bio sam u jednom filmu, da. Menjao Gagija Jovanovića, uspešno, u fimu „Četiri ruže“. Dakle, to sam uradio, eto, želja me minula. A i predavao sam. U nekim novinarskim školicama predavao sam tri, četiri puta, pa mi se, da kažem, i ta želja delimično ispunila, ali, ono ukrupno, nije. Dakle, da budem profesor srpskog, da učim dečicu književnosti i da ih učim životu. Ovde ima priča o jednoj učiteljici, ona je gubitnica, to je omaž moje jednoj profesorki. Ona je znala svakog od nas po imenu i prezimenu i kad nas srete posle 12 godina na autobuskoj stanici. Nju sam iskoristio za priču o učiteljici Sneži sa Mirijeva. Dakle, hteo sam da budem učitelj i kaskader. To zaista ima mnogo veze, to je zapravo borba sa samim sobom, da vidiš koliko si sposoban i spretan. Bio sam učitelj kao urednik. Učio sam mlade novinare. Naučio sam dosta njih da budu dobri urednici.

• I panker si. Koliko su pank muzika i cela pank kultura bili značajni za to što si ti danas i kao novinar i kao pisac?

- Kao novinaru ništa, kao piscu pank mi znači mnogo, meni lično znači. Ja sam panker. Što reče jedan kolega juče, prekjuče: „Aha, imaš frizuru iz 8. razreda“. Ja sam od 8. razreda nosio frizuru, u fazama nekim menjao, ali moj bunt, moj stav, to je ostalo. Ostala mi je ova frizura i mislim da sam najstariji Beograđanin sa ovom frizurom. Mislim da niko nema 55 godina i mohikaner, danas se zovu čiroki. Pank mi mnogo znači zato što sam ja iz radničke porodice, one teške socijale. Buntovno sam dete i ostao sam buntovno dete i dan-danas. Imaš pankere koji sad pričaju da su bili pankeri. Ja sam bio panker oduvek. I sad sam panker, i kad sam bio u osnovnoj školi bio sam panker, i kad sam bio u vojsci bio sam panker sa onom vojnom uniformom, titovkom i petokrakom. Uvek sam bio panker. Tako sam se ponašao. I u svakoj knjizi iskoristim da ubacim rečenicu iz neke pesme KUD Idijota. U ovoj knjizi jedan ludak ide ludnicom i peva: „Odlično govorim riječi po čitav dan, odlično govorim riječi koje ništa ne znače, uvek je onih koji vjeruju, uvek je onih koji poštuju. Bla bla bla, blago budalama.“ Svaka sličnost sa trenutnim političkim dešavanjima i vođama je slučajna. U svakom romanu imam jednu rečenicu iz pesama KUD Idijota. Tako da ubacujem pank u literaturu, odnosno u svoju literaturu. Samo KUD Idijote. To mi je onako, ne omaž, nego poštovanje, veliko poštovanje za genijalce iz Pule i Saleta Verudu.

• Igrao si i fudbal. Da si ostao fudbaler, kao što si sanjao, da li bi danas bio i panker i pisac?

- Mislim da bih bio i pisac i panker i fudbaler. I mislim da bi onda tek mislili ljudi da sam lud. Ali se desilo to što mi se desilo - sa 18 godina umrla mi je majka, sa 19 ćale - i tu je morala da prestane moja fudbalska karijera. Igrao sam dosta dobro, čak sam mnogo bolje igrao onaj mali fudbal, danas se to zove futsal. Posle smrti roditelja imao sam ponudu da idem u Švedsku da radim u nekoj firmi, fabrici i da igram za taj klub. I to je jedan poznati Zvezdin fudbaler trebalo da me vodi, ali ja nisam imao gde da ostavim brata. Odnosno, nisam mogao i njega da vodim u Švedsku, pa je to bila nemoguća misija. I onda sam ostao u Beogradu kao gubitnik, kao pobednik, kako god. Sad možeš da me pitaš da li sam gubitnik ili pobednik?

• Da li si pobednik ili gubitnik?

- Ja mislim da sam gubitnik, ali i vrlo srećan gubitnik. Jer nemam ambiciju, nemam želju, nemam ništa. Čak i da mi nije izašla knjiga, ja bih isto živeo. Isto bih i legao uveče da spavam, ujutru bih se probudio.

(Telegraf.rs)