Mario Vargas Ljosa je napunio 89 godina: Priča u kojoj je smelo i bez stida govorio o starosti

Knjiga "Vetrovi" postala je poznata kada se Mario Vargas Ljosa rastavio od Izabel Prejsler zbog aluzije na „la pichula” (što je vulgarni izraz za muški polni organ). Ali iza toga stoje snažne ideje o prolaznosti vremena i tačni stavovi o svetu. Može se čitati na bilo kojem računaru, tabletu ili telefonu.

„Bila je to ljubavna veza sa ku*cem, a ne sa srcem“, napisao je Mario Vargas Ljosa u kratkoj priči 2020.

Preporučujemo

I tu je ostala ta fraza. Onaj koji je govorio nije bio peruanski Nobelovac, već lik, veliki, vrlo veliki čovek koji se izgubio u svom vlastitom gradu i dok je kružio pokušavajući da se vrati kući, preispitivao je svoj život. Priča, fikcija: ništa se nije desilo. Do 2022. godine, kada se pisac razveo od Isabel Preysler, koja je bila njegova žena. I mnogi su ponovo pročitali priču. Da li je to bio zaljubio u „la pichula“? Da li je pisac, kao i njegov lik, zažalio što je ostavio ženu svog života zbog tog impulsa?

To smo pročitali 2022. godine. Ali bilo je još toga i, mislim, bilo je važnijih stvari u toj priči, koja se zvala Los vientos. Taj lik mnogo podseća na Vargasa Ljosu: bio je novinar, živi u Madridu, gleda svet na sličan način, a neka njegova politička mišljenja se poklapaju. I imaju više-manje istu starost, iako se radnja priče dešava u budućnosti. Čovek ima sto godina, a priča se odvija u budućnosti u kojoj bi Mario Vargas Ljosa – koji danas puni 89 godina – mogao da doživi taj vek.

Pisac iz Perua nema milosti. U priči, taj čovek se gubi u svom vlastitom gradu. Okreće se u krug, samog sebe iscrpljuje. Pušta gasove (odavde i naziv priče). To je slika koju Vargas Llosa prikazuje o starom čoveku. Starijem nego što je on danas, to je tačno.

Tako počinje priča, odmah na početku: „Išao sam na manifestaciju zbog zatvaranja bioskopa Ideal, na Trgu Jasinta Benavente, i tek što je počela, zahvatio me jedan od onih naglih vetrova koji me sada često napadaju“. Na sreću, kaže, niko oko njega nije primetio. Ili barem on tako misli. Ali mora da ima pravo, jer su to bile „ljudske ruine kao i ja“.

Njegovo pamćenje, opisuje, je „nejasna močvara“. Da ne pominjemo sada, kada se ne seća svoje adrese i postao je dezorijentisan čovek koji ne može da prestane da pušta „vetrove“. Tužna slika.

Gledati iz starosti

Ali onaj koji piše ovu priču je Mario Vargas Ljosa, nemojte misliti da će izazvati sažaljenje. Taj lik, koji se prepoznaje kao konzervativac i opisuje se kao veoma iznemogao, izražava svoje mišljenje o svetu koji vidi i ne štedi okrutnost.

On vidi kako se zatvaraju bioskopi i knjižare, vidi kako je seks izgubio prostor, vidi da su ratovi na dnevnom redu. Vidi da je književnost koju pišu ljudi zamenjena onom koju stvara veštačka inteligencija. „Život bez knjižara, bez biblioteka i bez bioskopa, je život bez duše. Ako je to napredak, neka ga zadrže gde sunce ne dolazi“, kaže lik. Zna da su knjige digitalizovane, ali to ga ne uverava, to mu nije dovoljno.

Ni da pominjemo umetničke vrštine: „Zar nisu možda digitalizovane slike i skulpture koje se tamo nalaze? Bez sumnje, to je razlog zašto ih tako malo ljudi posećuje. Čak i Prado, koji je obično bio uvek pun, naročito leti. Mnogo ljudi sada više voli da gleda slike na ekranima, isto kao i Osorio. Kao da je isto gledati Goju, Velaskeza ili Rembrandta u originalu, kao i na ekranu računara!“

„Što se tiče slobode, mislim da je, danas - sutra možda promenim mišljenje - ona potpuno nestala iz naših života.“ Ovo je Mario Vargas Ljosa u punom svom izdanju, gledajući svet. Ovo je Mario Vargas Ljosa, koji danas puni 89 godina, govoreći da se s ovog tačkog života može reći da postoje stvari koje idu veoma loše.

To je Mario Vargas Ljosa koji govori, iz svog iskustva, o sadašnjosti koju vidi i u kojoj učestvuje. Onaj koji se naziva liberal-liberal, ali se ne dopušta da mu se zalepe bilo kakve konzervativne etikete. Mario Vargas Ljosa koji podseća na samog sebe. Setite se: 2019. godine napisao je članak koji je nazvao „Kapetan Raket, kandidat za Nobelovu nagradu“, govorio je o Karolui Raket, ženi koja je spasila 40 imigranata koji su plutali po Sredozemlju i odvela ih u Italiju. Da li su je aplaudirali? Pa, nisu: stavili su je u zatvor i proglasili je „opasnom za nacionalnu sigurnost“, mada su je pustili nakon četiri dana.

Vargas Ljosa je napao Matea Salvinija, moćnog čoveka italijanske vlade. „Kada su zakoni, kao oni koje poziva Matteo Salvini, iracionalni i nehumani, moralna je dužnost ne poštovati ih, kao što je to učinila Karola Rakete“, napisao je. Stavljao je moral i ljudskost iznad zakona. „Mladi Nemica je prekršila jedan glup i surov zakon, u skladu sa najboljim tradicijama demokratskog i liberalnog Zapada“, napisao je tada. Ako je zakon glup i surov... treba li ga poštovati?

Vargas Ljosa nije imao 15 godina kada je ovo napisao. Imao je 83. I zato što je imao 83, već je video, razmišljao i menjao svoje mišljenje i živio s novim idejama. I već je znao da starenje znači promenu, ali i - i to mnogo - gledanje kako se svet oko vas menja, početi da postajete pomalo stranac u tom novom svetu. I, kao što se događa strancima, morate da ponovo ovlašćujete svoju rezidenciju, dokazujete da ste usklađeni, pokazujete vizu mnogo puta. I odatle govori: ovaj iznemogli čovek, ali sa životom iza sebe, kaže da treba biti oprezan s tehnološkim entuzijazmom. Kaže da pozdravlja napredak u zdravstvu. Kaže da treba biti pažljiv da ne izgubimo dušu.

U Los vientos, Mario Vargas Ljosa sebi je dozvolio da se postavi kao stariji čovek koji ocenjuje sadašnjost, koji odobrava neke stvari, a mnoge odbija. Ništa nije ispalo onako kako je on mislio, ali šta je to uopšte ispalo kako je neko mislio? Vargas Ljosa daje oštricu starosti u priči koja stalno donosi nove stvari za razmišljanje. Srećan rođendan, pisče.

(Telegraf.rs/izvor: infobae.com/Patricia Kolesnicov)