Knjige: Žan-Noel Kož - "Rori Galaher, duša bluzera - srce rokera" (Grafoprint, Gornji Milanovac)

Foto: Grafoprint Gornji Milanovac/Goran Živanović

I danas pamtim jedan upečatljiv razgovor koji sam vodio sa Kornelijem Kovačem pre nekih dvadesetak godina.

Preporučujemo

Naime, Kornelije mi je tada ispričao kako je sa tadašnjim gitaristom Korni grupe Borkom Kaclom, otišao na turističko putovanje u London, pa su u muzičkom časopisu Melody Maker potražili najavu interesantnih koncerata za tu sedmicu, koliko su inače nameravali ostati. Slučaj je hteo da od svih drugih odaberu nastup grupe Taste, koji je bio zakazan u legendarnom Marki klubu.

Kada su te večeri došli u Marki, odmah nakon početka svirke Koneliju su, kako mi je pričao, počela da se tresu kolena od energije koju su sa nevelike bine slali Rori Galaher, Džon Vilson i Čarli Makraken.

Kornelije je tvrdio da je vrlo teško objasniti kako i šta osećamo kada neko tako dobro svira.

Uglavnom, ono na šta je na njega ostavilo jedan sasvim poseban utisak jeste trenutak u kome je Galaher nakon silovite solo parije i proizvedenog fidbek efekta, iznenada na gitari do kraja zavrnuo potenciometar za jačinu i nastavio neko vreme tako da svira. Naravno, svako ko iole zna kako funkcioniše električna gitara, shvata da se u takvoj situaciji ona vrlo malo čuje, a posebno ako to činite pred dve stotine bučnih ljudi, koliko ih je to veče bilo prisutno u Markiju.

I mada su posetioci u početku bili zbunjeni, ipak se nisu čuli zvižduci i uzvici negodovanja, buka se polako utišala, da bi potom vrlo brzo nastala potpuna tišina, pa se tanani zvuk

Rorijeve gitare počeo razaznavati sve bolje i bolje. Nastavio je tako da svira još neko vreme zatvorenih očiju, da bi u jednom trenutku, kada je naglo odvrnuo potenciometar do kraja i ušao u sledeći furiozni solo, nastala prava eksplozija i zvuka i oduševljenja prisutnih.

Publiku je naprosto bacio na kolena.

Kornelije je bio istinski zadivljen onim što je video i čuo.

Kada se vratio u hotel od silnih utisaka nije mogao da zaspi, a posebno ga je impresionirala činjenica da je Rori tu kompoziciju svirao duže od petnaest minuta.

Po povratku u Beograd, još uvek pod dubokim utiskom Rorijevog nastupa, seo je za klavir.

Prva pesma koju je iskomponovao bila je "Jedna žena" i trajala je taman toliko: petnaest minuta.

Za mene je ovo bila jedna zaista izuzetna priča o velikom gitaristi i muzičaru Roriju Galaheru, jer ruku na srce, iako je Rori na ovdašnjim prostorima svakako imao svoje poštovaoce, o njemu se nije previše znalo.

Naravno, sa pojavom interneta dosta toga se promenilo, takođe, poslednjih nekoliko decenija na policama knjižara možete naći sve više naslova u kojima se piše o rokenrolu.

Pa iako Rori Galaher nikada nije pripadao onim mejnstrim izvođačima čiji tiraži ploča dostižu neke velike cifre, svakako jeste onim pravim, posvećenim muzikoljupcima, a posebno onima koji vole bluz, jer čak i kada je na nekim svojim albumima skretao prema roku, osnova te muzike i dalje je bila duboko bluzerska.

Zbog svega toga bilo mi je jako interesantno kada sam pre izvesnog vremena saznao da je izdavačka kuća "Grafoprint" iz Gornjeg Milanovca objavila knjigu "Rori Galaher, duša bluzera - srce rokera", ali kako iza svega dobrog (nažalost i lošeg), uvek stoje ljudi, i ovde je bio takav slučaj i to u onom najpozitivnijem, rekao bih i plemenitom smislu.

Početna ideja za ovu knjigu pokrenuta je 2. marta 2024. godine (2. marta 1948. rođen je Rori Galaher), u novosadskom klubu Rebelrelic, kada je održan dobrotvorni koncert pod nazivom Playin' For Rory i tom prilikom je prikupljan novac za objavljivanje prve knjige na srpskom jeziku o ovom velikom gitaristi i kantautoru, a ovo je takođe i prva takva knjiga u regionu. Tom prilikom uvodne reči izgovorio je Miloš Zubac, jednu kompoziciju odsvirala je kantautorka Sonja Segić, koja je i prevela knjigu, a potom je celovečernji koncert održala grupa Šinobusi. Interesantno je da je koncert bio besplatan, ali je u klubu postavljena kutija u koju su posetioci mogli ubacati dobrovoljne priloge pa je taj novac potom iskorišćen za otkup prava za objavljivanje ovog dela.

Knjigu je napisao Žan-Noel Kož, pisac, reporter i specijalista za rok muziku i originalno je objavljena u Francuskoj 2010. godine. U njoj se na 210 strana prati Rorijev životni put, od prve gitare, doduše plastične, koju je dobio već sa dve godine, preko prve prave, drvene gitare, koju je imao sa pet godina i prvih nastupa na školskim priredbama i domovima za stare kada je imao samo devet godina, prvih školskih bendova, a tu je i dirljiva priča o kupovini njegovog čuvenog braon (sunburst) Fender Stratocastera, navodno prvog koji je došao u Irsku, u lokalnoj prodavnici u Korku, gradu u kome je odrastao.

Tada je imao šesnaest godina i ta gitara  će ga pratiti sve do njegove smrti, a poznata je i po tome što je je boja sa njenog tela oljuštena, kao posledica toga što se Rori na nastupima veoma mnogo znojio. Danas je ta gitara mitski model i nekoliko puta je izlagana širom sveta. U knjizi možete naći i interesantnu priču o njegovom sešnu sa Rolingstounsima za njihov album "Black and Blue", kada se govorkalo da će upravo on biti zamena za Mika Tejlora, ali on je to odbio, kao što je odbio i da zameni Kleptona u grupi Cream, jer nije hteo da proda dušu zarad komercijalne karijere. Nije ga zanimalo da postane superstar šoubiznisa.

Mnogi Galaherovi poštovaoci i danas misle da je glavni uzrok njegove smrti bio alkohol. Naravno, Rori jeste dosta pio, uostalom kao i svi Irci, ali ova knjiga nam otkriva da je bilo i drugih razloga. Kako je bio izuzetno samokritičan i jedan od onih koji celog sebe daju muzici idući do svojih krajnjih granica, počeo je da oseća veliki stres (poseban strah imao je od letenja avionom) i dobijao je napade anksioznosti. Kada je posetio lekara i požalio se na probleme koje oseća, prepisani su mu lekovi za smirenje od kojih je vrlo brzo postao zavistan i tako je sve otišlo na jednu drugu, potpuno neželjenu stranu.

Neki lekovi koje je on u to vreme koristio danas su izbačeni iz upotrebe i zabranjeni su jer stvaraju zavisnost.

S obzirom da mu je lekar davao različite terapije, odnosno mešao lekove, to je izazivalo jake kontraefekte, pa umesto da oseti smirenje, nailazila bi još veća razdražljivost i strah. Zbog toga bi ponovo počinjao da pije, a kombinacija takvih lekova i alkohola je naprosto pogubna. Kada je 1990. godine obavio podrobnija ispitivanja, rezultati su potvrdili da mu je organizam prezasićen štetnim materijama i povrh toga imao je i visok pritisak. Ispostavilo se da je neumereno koristio taj veoma štetni lek, pa su mu savetovali da se obrati psihijatru kako bi prevazišao svoje probleme, međutim on je to kategorično odbio. Potom sve više zapada u usamljenost, pa takvu situaciju i dalje pokušava da prevaziđe uz pomoć tableta. Njegov brat Donal, svestan situacije, odvodi ga kod drugog specijaliste koji mu menja terapiju, ali on krišom opet posećuje onog istog lekara koji mu i dalje daje tablete koje su mu stvorile zavisnost.

Na sve to i dalje neumereno pije brendi koji ga privremeno stimuliše, ali sveukupno stanje iz dana u dan samo se pogoršava.

Polovinom januara 1995. godine, tokom nastupa u Holandiji, nekoliko muzičara iz njegove prateće grupe dobilo je jak grip, među njima i Rori.

Međutim, njegovo stanje bilo je i mnogo ozbiljnije. Počela je da mu otkazuje jetra, ali on je uporno odbijao da ide u bolnicu.

Iznerviran, njegov brat Donal mu je tada rekao: "Imaš tri opcije, da zovem pogrebnika, da zovem sveštenika ili da te vodim u bolnicu".

Na kraju, već vidno uplašen, Rori ipak pristaje, ali za mnogo toga već je kasno. Njegova zatrovana krv putuje organizmom i urušava i posednju nadu za njegovo ozdravljenje. Polovinom marta 1995. godine otkazuju mu bubrezi, opšte stanje sve više se komplikuje, sada je potrebna i transplantacija, pa je i ta intervencija uspešno urađena. Dva dana pre nego što je iz centra za transplantaciju trebao preći u opštu bolnicu, zakačio je virus (stafilokokna MRSA infekcija), za koji lekari nisu smatrali da je toliko opasan, ali njegov organizam je naglo prestao da se bori, imuni sistem se urušio. Telo mu sve više slabi, potom pada u komu u kojoj će ostati dve nedelje. Sada je već jasno da su nade za spas gotovo nikakve i Rori umire 14. juna 1995. u četrdeset sedmoj godini života.

Sve ovo možete pronaći u knjizi "Rori Galaher, duša bluzera - srce rokera", naravno i još mnogo toga o ovom slavnom gitaristi, a poseban akcenat bačen je na njegove nastupe i turneje. Žan-Noel Kož s jedne strane piše kao muzički znalac i kritičar, a sa druge kao veliki fan Rorija Galahera i neko ko poznaje mnoge detalje iz njegovog života i karijere.

U svakom slučaju, velike pohvale idu na račun izdavačke kuće Grafoprint iz Gornjeg Milanovca, posebno ako znamo da su oni, kako mi je to rekao direktor Tomislav Karadžić, prevashodno štamparija.

Štamparija ili ne, ali s obzirom da u svom katalogu imaju i druge sjajne knjige (navešću ovde nekoliko: Miloš Zubac - "Rezervna kultura", "Četvrta zemlja"; Nemanja Nešić - "Let bez letenja"), a koliko znam u pripremi su i neki drugi, takođe vrlo interesantni naslovi, najmanje što možemo jeste da im pružimo svaku podršku, jer živimo u vremenu u kome nam je kultura preko potrebna.

P.S. Januara meseca 1985. godine, Rori Galaher je održao koncert u Beogradu (takođe i u Novom Sadu, Sarajevu, Zagrebu i Ljubljani). Bilo je to tri sata nezaboravne svirke, koji će srećnici koji su tome prisustvovali zauvek pamtiti.

(Telegraf.rs)