Devedeset godina od rođenja Danila Kiša

Велики сам поштовалац књижевног дела Данила Киша за које верујем да би било и знатно фасцинантније да га прерана смрт (карцином плућа), 15. октобар 1989. године, није одвојила од стварања... Прошле седмице је један читалац портала сасвим основано приметио како је писац био нека врст мондијалисте или, чак, предводник глобалистичког културошлошког приступа што се из неких његових интервјуа могло само наслућивати... Е, на основу тог "наслућивања", Данила Киша, српског писца са јеврејским коренима су, бурних деведесетих, присвојили они с којима он, да је нешто жив, не би превише "друговао" или "частио" их својом близином. Уз то незаслужено присвајање стигла нас је и уобразиља истих како само и једино они имају право на интерпретацију Данила Киша и то, наравно, не само књижевно-критичку већ и културно-политичку у најширем смислу значења тих речи... А несумњиво је да су многобројне њихове интерпретације допринеле искривљавању политичке перцепције овог књижевног горостаса српског стабла, а културно-интернационалистичких светоназора... Тако да ја ту вулгарну отмицу писца и сортирања истог у своје и само своје политичке редове не признајем јер је Данило свих нас понос, а не којекаквих самоумишљених културтрегера, аутошовиниста и лажних губитника из Круга "Двојке"... Отишао сам тог октобра 1989-е године из мог градића на северозападу Крајине ("Босанске") на испраћај нашег великог Данилушке, био у капели и на неколико метара од места "ђе су га копали", како то обичаје рећи многи Данилушкини пријатељи из Црне Горе и испратио сав обред, који је био само и само по строго православном канону јер је то Данило изричито захтевао, не без разлога, већ са посебном топлином и захвалношћу према Српској православној цркви за коју су га везивала посебна породична сећања. Величанствени испраћај су обавили многобројни архијереји Српске православне цркве, било је то време када је народ ослушкивао шта то говоре Павле, Амфилохије, Атанасије, Иринеј, Никанор и други... Овај детаљ сам намерно приложио да бих илустровао колико је велики писац поштовао чињеницу свог порекла и своје припадности ширем културном кругу од оног у који би га његови нелегитимни "усвојитељи" радо "посадили"... Нека овај мали осврт послужи као противтег у размишљању како је Киш био "само наш" и "ничији више".... Није. Ето, видели сте, поручио нам је свима, на своме одласку, да је - и наш. С правом и љубављу...Могло би се поводом овог датума писати и писати много лепих ствари о великом Данилу Кишу, али останимо на овоме и запалимо му свећу у цркви, данас су Задушнице...Данило је био врстан полемичар. Умео се лепо подсмехнути својим недобронамерним критичарима. Врхунски ерудита, са не малим смислом за театралност, умео је да се носи у тим полемикама јуначки, "до последњег даха"... Да је, нешто, којом срећом, међу нама па да је прочитао и видео овај лапсус у реченици која гласи "Потом следи Кишов "породични циркус", један од два најважнија тока у пишчевој књижевности," несумњиво би направио добар каламбур и горкасто би се нашалио како на рачун аутора лапсуса, тако и на рачун своје судбине, породичне, о којој пише у знатном делу свог опуса познатијем под колоквијалним називом "ПОРОДИЧНИ ЦИКЛУС", а нипошто циркус јер је његов тежак живот могао бити ово и оно, али никако - циркус... Молим редакцију да, из пијетета према том књижевно минуциозном естети, а и из поштовања према нама, перфекционистима који воле и баштине успомену на Данила и његову "Литературу, литературу", исправе ову малу словну грешку и тако приближе читаоце том сјајном породичном циклусу, овог фебруарског дана и ових Задушница, а циркуса имају већ довољно, ту, око себе и сваки дан...