Devedeset godina od rođenja Danila Kiša
Na današnji dan, 22. februara 1935, pre 90 godina, rođen je Danilo Kiš, moderni klasik srpske i svetske književnosti.
Preporučujemo
Misirlić: Novi prevod knjige "Pisma Mileni" Franca Kafku povezuje sa novim čitaocima
"Britkim umom i pitkim rečima znao je kao retko ko da pronikne u srca najmlađih"
Danilo Kiš je rođen u Subotici. Otac mu je Eduard Kiš, mađarski Jevrejin, majka Milica Dragićević, rodom sa Cetinja. Posle ranog detinjstva, obeleženog Drugim svetskim ratom, što će postati jedan od najsnažnijih izvora njegove literature, Kiš će se naći na Cetinju, gde će završiti gimnaziju. Studirao je u Beogradu, gde je bio prvi diplomirani student Svetske književnosti.
Kiš je započeo kao pesnik, da bi se od početka šezdesetih godina okrenuo prozi: kratkim pričama i pripovetkama, novelama i romanima.
Prve Kišove knjige objavljene su 1962. godine, kada su se u jednom tomu pojavili kratki romani Mansarda i Psalam 44.
Potom sledi Kišov „porodični cirkus“, jedan od dva najvažnija toka u piščevoj književnosti. Romani Bašta, pepeo (1965) i Peščanik (1972), zajedno s knjigom kratkih priča Rani jadi (1970), oživljavaju misteriju detinjstva koja se događa usred užasa logorskog sveta Drugog svetskog rata. Tek spoznati svet se ruši u vihorima istorije, od kojih Kišovi junaci pokušavaju da sačuvaju makar neki trag porodične istorije i postojanja sveta u kome su oblikovani.
Dok je „porodični cirkus“ pripovedna rekonstrukcija logorskog sveta nacizma, novele u Grobnici za Borisa Davidoviča (1976) i Enciklopediji mrtvih (1983) i u posthumno objavljenoj knjizi Lauta i ožiljci (1994) govore o staljinističkim montiranim procesima i čistkama. Tako se u Kišovoj prozi zaokružuje velika slika epohe druge polovine XX veka.
Uporedo s pisanjem proze, Kiš je sve vreme pisao autopoetičke eseje, dragoceno svedočanstvo o njegovom životu i delu. Kišov autopoetički opus jedan je od najvažnijih opusa te vrste u ukupnoj istoriji srpske književnosti. Pored nekoliko knjiga eseja i knjige razgovora Gorki talog iskustva, posebno mesto u ovom opusu ima polemička knjiga Čas anatomije (1978).
Kiš je pisao drame i filmske scenarije. Prevodio je s francuskog, mađarskog i ruskog jezika.
Kišove knjige prevedene su na veliki broj svetskih jezika, u izdanjima vodećih svetskih izdavača i u edicijama modernih klasika svetske književnosti.
Za roman Peščanik dobio je NIN-ovu nagradu za roman godine, za Grobnicu za Borisa Davidoviča Goranovu nagradu, za Čas anatomije Nagradu Željezare Sisak, za Enciklopediju mrtvih Andrićevu nagradu. Za ukupan književni rad dobio je Nagradu „Skender Kulenović“, „Sedmojulsku nagradu“ i Nagradu AVNOJ-a.
Dobio je i niz međunarodnih književnih nagrada, među kojima se nalaze: „Veliki Zlatni orao grada Nice“ za ukupan književni rad, francuski Orden Viteza umetnosti i književnosti, italijanska književna nagrada
„Tevere“ i Nagrada „PEN Bruno Šulc“ koja mu je dodeljena u SAD.
Izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (1988).
Knjige Danila Kiša, bolje od ma čega drugog, pokazuju da sve nije književnost, ali da književnost može biti najbolji deo našeg iskustva. Delo Danila Kiša potvrđuje piščeve reči s početka osamdesetih o „veličanstvenom mehanizmu koji ne dozvoljava da se svet obesmisli, da reči izgube svoje značenje“.
U kratkom eseju „Zašto pišem?“ iz 1985. godine Kiš kaže:
– Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!
Danilo Kiš je pisac koji ima i čitaoce i tumače. I on svoje čitaoce neprestano stiče u novim generacijama. Upravo zato je neophodno da dela Danila Kiša stalno budu dostupna. Arhipelag je ekskluzivni izdavač dela ovog pisca za Srbiju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. U izdanju Arhipelaga objavljena su Kišova dela u deset knjiga (romani, priče, poezija, drame i filmski scenariji) i Kišovi poetički spisi u tri toma (izabrani eseji u knjizi Poslednje pribežište zdravg razuma, Čas anatomije i Gorki talog iskustva).
Mirjana Miočinović, koja je priredila veliki deo piščeve književne zaostavštine, priredila je i voluminoznu knjigu Danila Kiša Iz prepiske koja je objavljena u dva izdanja (2021, 2024).
(Telegraf.rs)
Povezane vesti
Navršava se devedeset godina od rođenja Danila Kiša: Klasik svetske književnosti
Umro Tom Robins
"Pre svega, paranoja": Kako je Danilo Kiš govorio o nacionalizmu
<% post.title %>
Ko je misteriozni pisac koji je predvideo Putinovu Rusiju, a onda postao simbol njenog moralnog propadanja?
Video: Crveni tepih na beogradskoj premijeri filma "Marija" o operskoj divi Mariji Kalas
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Priče sa Weba
DRAGANA SOTIROVSKI SA LISICAMA NA RUKAMA Bivša gradonačelnica Niša dovedena u UKP, po izlasku iz policijskog auta izgovorila je ČETIRI REČI (VIDEO)
MEČKA LOVOČUVARU OTKINULA POLA GLAVE! Hirurg sa VMA o dramatičnoj OPERACIJI OD PUNIH 9 SATI, otkrio i šta mu je bilo FASCINANTNO u celom slučaju
SPISAK UHAPŠENIH U VELIKOJ AKCIJI SUZBIJANJA KORUPCIJE U NIŠU Sotirovski nije dostupna policiji, pali njeni saradnici, sumnja se da je preko njih oštetila budžet za MILIONE
Сл.Ђ.Бијелић
Велики сам поштовалац књижевног дела Данила Киша за које верујем да би било и знатно фасцинантније да га прерана смрт (карцином плућа), 15. октобар 1989. године, није одвојила од стварања... Прошле седмице је један читалац портала сасвим основано приметио како је писац био нека врст мондијалисте или, чак, предводник глобалистичког културошлошког приступа што се из неких његових интервјуа могло само наслућивати... Е, на основу тог "наслућивања", Данила Киша, српског писца са јеврејским коренима су, бурних деведесетих, присвојили они с којима он, да је нешто жив, не би превише "друговао" или "частио" их својом близином. Уз то незаслужено присвајање стигла нас је и уобразиља истих како само и једино они имају право на интерпретацију Данила Киша и то, наравно, не само књижевно-критичку већ и културно-политичку у најширем смислу значења тих речи... А несумњиво је да су многобројне њихове интерпретације допринеле искривљавању политичке перцепције овог књижевног горостаса српског стабла, а културно-интернационалистичких светоназора... Тако да ја ту вулгарну отмицу писца и сортирања истог у своје и само своје политичке редове не признајем јер је Данило свих нас понос, а не којекаквих самоумишљених културтрегера, аутошовиниста и лажних губитника из Круга "Двојке"... Отишао сам тог октобра 1989-е године из мог градића на северозападу Крајине ("Босанске") на испраћај нашег великог Данилушке, био у капели и на неколико метара од места "ђе су га копали", како то обичаје рећи многи Данилушкини пријатељи из Црне Горе и испратио сав обред, који је био само и само по строго православном канону јер је то Данило изричито захтевао, не без разлога, већ са посебном топлином и захвалношћу према Српској православној цркви за коју су га везивала посебна породична сећања. Величанствени испраћај су обавили многобројни архијереји Српске православне цркве, било је то време када је народ ослушкивао шта то говоре Павле, Амфилохије, Атанасије, Иринеј, Никанор и други... Овај детаљ сам намерно приложио да бих илустровао колико је велики писац поштовао чињеницу свог порекла и своје припадности ширем културном кругу од оног у који би га његови нелегитимни "усвојитељи" радо "посадили"... Нека овај мали осврт послужи као противтег у размишљању како је Киш био "само наш" и "ничији више".... Није. Ето, видели сте, поручио нам је свима, на своме одласку, да је - и наш. С правом и љубављу...Могло би се поводом овог датума писати и писати много лепих ствари о великом Данилу Кишу, али останимо на овоме и запалимо му свећу у цркви, данас су Задушнице...Данило је био врстан полемичар. Умео се лепо подсмехнути својим недобронамерним критичарима. Врхунски ерудита, са не малим смислом за театралност, умео је да се носи у тим полемикама јуначки, "до последњег даха"... Да је, нешто, којом срећом, међу нама па да је прочитао и видео овај лапсус у реченици која гласи "Потом следи Кишов "породични циркус", један од два најважнија тока у пишчевој књижевности," несумњиво би направио добар каламбур и горкасто би се нашалио како на рачун аутора лапсуса, тако и на рачун своје судбине, породичне, о којој пише у знатном делу свог опуса познатијем под колоквијалним називом "ПОРОДИЧНИ ЦИКЛУС", а нипошто циркус јер је његов тежак живот могао бити ово и оно, али никако - циркус... Молим редакцију да, из пијетета према том књижевно минуциозном естети, а и из поштовања према нама, перфекционистима који воле и баштине успомену на Данила и његову "Литературу, литературу", исправе ову малу словну грешку и тако приближе читаоце том сјајном породичном циклусу, овог фебруарског дана и ових Задушница, а циркуса имају већ довољно, ту, око себе и сваки дан...
Podelite komentar