Milić: Pad je prilika da se dignemo i uradimo drugačije, to je samo pokušaj, sastavni deo života

Psiholog Ljiljana Milić je rekla da je život cikličan, pun uspona i padova, i da nije lako ustati ako neko misli da mu je pad sudbina i sastavni deo prirode.

"Svaki pad je prilika da nešto uradimo drugačije, da se dignemo i dobro je da se danas mnogo priča o tome da je pad samo pokušaj, sastavni deo života", rekla je Milić.

Preporučujemo

Za autorku knjige "Branjeno mesto", praktičara psihologije i ličnog razvoja, kao i osnivača Razvojnog centra PromenaDA, "tolerancija na pad je jako važna životna veština", jer kome je pad definitivan odgovor ostaje u statusu žrtve.

Navevši da živimo globalno u narcističnoj kulturi, Milić je dodala da ona "podržava opstanak u razvojnoj fazi u kojoj se svi nalazimo kao deca, a to je narcizam".

Milić je objasnila da deca do šeste godine žive u svojoj egocentričnoj fazi, gde narcizam ima svoju zaštitnu funkciju.

"Tada mislimo da je sve o nama, da su tu svi zbog nas, da preuzimaju odgovornost za nas, da čitaju naše misli, osećaje, da zadovoljavaju naše potrebe. Ali mi taj narcizam zdravim odrastanjem prevazilazimo", dodala je Milić.

Prema njenim rečima, potrebno je razviti toleranciju na život, na različitost, na neizvesnost i navlastite emocije, i to su "sve jako važne životne veštine".

"Nisi sam i nije sve o tebi. Živimo u kulturi u kojoj se podržava agresivna konpeticija. Odrastate u sistemu koji vas uči da opstajete i prihvaćeni ste jedino ako ste najbolji, najuspešniji, najlepši. To je nemoguće", rekla je Milić.

Upozorivši da "rastemo u kulturi u kojoj su previsoki standardi i perfekcionizam normalizovani", Milić je dodala da to predstavlja problem jer vodi do velikog fiziološkog stresa.

"Meni se čini da se te strane treba osvetliti prisustvo velikog broja obolelih od karcinoma. To itekako ima veze jedno sa drugim", istakla je Milić.

"Narcistička kultura tera da svi budemi isti"

Prema njenim rečima, "narcistička kultura tera da svi budemo isti, ličimo jedni na druge", i ako nas roditeljstvo ili vaspitni sistem priprema za takav život, onda ćemo potiskivati svoju autentičnost, što dovodi do problema.

Milić je navela da trauma nije samo traumatski doživljaj, nego i kako smo sa tim naučili da živimo.

"Trauma psihološka rana, kao što je rana posekotina. Trauma nam narušava jako važan odnos sa sobom, zato što odlazimo u izolaciju u odnosu na sebe, izmeštamo se od sebe da bi preživeli", rekla je Milić.

Prema njenim rečima, učimo da potiskujemo svoje emocije, sopstveno telo i njegove potrebe, i gradimo svet kompenzacije koji će nam pomoći da preživimo sa traumom, naročito ako je rano nastala.

Milić je rekla da bi trebalo da bude proces i osnova isceljenja ulazak u proces reparacije odnosa sa sobom. Istakavši da postoji traumu koja se zove emocionalna praznina, Milić je dodala da ona podrazumeva da se osoba ne može povezati sa sa vlastitim iskustvom, i oseća "unutrašnju prazninu gde uopšte nema vas".

"Imate traumu koja nastaje iz toga što vam emocionalne potrebe nisu zadovoljene u detinjstvu. Velike traume možete prstom da pokažete, ali rane traume nastaju iz automatizovane adaptacije na emocionalne kontekste u kojima smo odrastali", rekla je Milić.

Prema njenim rečima, takve traume dete ne može samo da reguliše, zato što kad se rodi, adaptira se na okolinu u kojoj se nalazi, zato što je detetu važna bazična sigurnost, da bude prihvaćeno.

"Ono će se boriti, ali će sve učiniti da bi bilo prihvaćeno. Možemo biti traumatizovani tako što nam je neko učinio mnogo toga lošeg, ali i tako što se dobro što je trebalo da se dogodi nije dogodilo", rekla je Milić.

Napomenuvši da ko nije povezan sa svojim emocijama, ne može ni da ih reguliše, već ih potiskuje, Milić je dodala da će dete koje u ranom detinjstvu nije dobilo utehu kad je bilo zbunjeno, razviće mehanizme kako bi tešilo sebe.

"Dete koje samo sebe teši je u problemu. Zato što će se tešiti kroz objekte, vezujući se za određena osećanja i za ljude. I tu u samoj osnovi imamo problem sa zavisničkim ponašanjem", naglasila je Milić.

"Nismo dužni zato što nas je neko rodio"

Ocenivši da se žrtvujemo za svoju decu jer smo generacijski naučeni, Milić je dodala se roditelji trude i žrtvuju za svoju decu, međutim "prebacivanje duga detetu ima manpulativnu funkciju".

"Nismo dužni zato što nas je neko rodio. Pa kako da ti to vratim? Ne mogu da te rodim. Ako između mene i vas postoji dug, vi ste moj dužnik, među nama nema bliskosti, slobode i ljubavi", navela je Milić.

Prema njenim rečima, "dug nas sprečava da se istinski povežemo".

Milić je istakla da emocionalno potiskivanje, perfekcionizam i prejaka kontrola su mehanizmi suočavanja stečeni u detinjstvu kako bi se prilagodili na emocionalne kontekste vaspitanja.

"Niko ne postaje 'kontrol frik' rođenjem. To nisu naše osobine, to su naučena ponašanja koja smo stekli da bi preživeli u određenim kontekstima, zato što smo naučili da je to najbolja opcija za život", rekla je Milić.

Prema njenim rečima, uz "kontrol frika" uvek ide anksiozni tip vezivanja i mehanizama suočavanja, jer takva osoba uvek misli da ako ne kontroliše svaki aspekt stvarnosti ne može da postigne balans, psihički se ne oseća dobro.

Milić je istakla da je prihvatanje prvi korak popravke odnosa sa sobom, odnosno prihvatanje da stvari stoje tako kako stoje.

Prema njenim rečima, "prihvatanje je jako teško zato što zahteva istinsku demokratiju", koja "podrazimeva da dopustite da u vama postoje razni delovi, dobri i loši".

"Ne samo da dopustite da postoje deo vas gde ste ljubomorni, pomalo zli, ali i oni dobri delovi, prijatni gde ste iskoristili svoje resurse", rekla je Milić.

Kad postoji zaštitni mehanizam perfekcionizma, to znači da ste preživeli ranu traumu, a Milić je dodala da je to stoga "što vas niko nije video, čuo, dopustio da postojite takvi kakvi jeste, stalno su vas modelovali da budete savršeni".

Prema njenim rečima, "mnogo toga nas vodi u pravu bolest, ali pre svega to što ne prepoznajemo šta je uzrok nevidljivog stresa", kog "naša svest ne opaža i ne može da reguliše".

"To je stres koji smo normalizovali, a posledica je mehanizama zaštite koje smo razvili u detinjstvu, kako bi naučili da živimo sa bolom i rani traumama. On je nevidljiv jer smo mi to normalizovali", navela je Milić.

Pored toga da se bude najbolji, najlepši, najuspešni, Milić je upozorila da smo "normalizovali čak i to da ako radite nešto prvi put morate to raditi savršeno".

"Normalizovali smo ono što je najteže - to je samožrtvovanje za druge, za porodicu. Nornalizovali smo kolektivni identitet, da smo sve krivi i, naročito je opasno kod žena, da sve mogu", navela je Milić.

"Biti mama svojoj mami"

Prema njenim rečima, žene su navikle da moraju biti multipraktične da rade sto stvari istovremeno da budu savršen roditelj, supruga i radnik.

"Sva ta očekivanja od sebe su nekad bila očekivanja vaspitnog sistema, porodice, društva, kulture. I ta očekivanja, koja smo normalizovali, čini da smo u konstantnom fiziološkom stresu", ocenila je Milić.

Prema njenim rečima, ako nemam pravu individualnost težak je povratak u kolektiv, i tada se trudimo biti ono što kolektiv od nas očekuje.

"Nekad su te uloge zaista preteške. Recimo, uloge bračnog savetnika svojih roditelja, biti mama svojoj mami, tati, bratu i sestri. to su uloge potpuno pomešane i jako teško nosive", istakla je Milić.

Milić je rekla da se emocionalna nezrelost vrti oko nedostatka veština da tolerišemo vlastite emocije, različitost, neizvesnost ili ambivalenciju, odnosno da neko može da vas voli ili ne voli.

Prema njenim rečima, emocionalna zrelost podrazumeva važnu toleranciju različitosti.

"Moji roditelji su obični ljudi, nisu svemoćni bogovi, ne moraju sve da znaju i umeju. Moj život je u mojim rukam i ja sam odgovoran za svoj život", rekla je Milić.

Nakon što se dva puta lečila od karcinoma dojke, Milić se prisetila da je pre 20 godina prošla kroz očekivanu adaptaciju, da je jaka i da sve može, uz samožrtvovanje i potiskivanje emocija.

Prema njenim rečima, to su pratili potpiskivanje emocija, besa, previsoki standardi i perfekcionizam.

Milić je rekla da joj je drugi put, pre deset godina, sve to bilo teško, jer je između dva lečenja rodila dete, u potpuno zdravoj trudnoći.

"Dobro čoveče, kako je tebi"

"Danas sam dobro, ali mi je jako puno vremena trebalo da budem dobro. Privatila sam svoje iskustvo, ne bežim od toga više u radoholizam, u skretanje pažnje kako je drugima", rekla je Milić.

Prema njenim rečima, trebao joj je vremna da dođem do tačke da pita: "Dobro čoveče, kako je tebi?", i d shvati da se to dešava njoj, a ne drugima.

"Ja sam bolest doživela kao nešto što će me odvojiti od deteta i supruga. Uopšte nisam pomislila da će me odvojiti od života", rekla je Milić.

(Telegraf.rs/Tanjug)